Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Nasiljem i demagogijom do vlasti – namački nacisti
Nacizam je do vlasti morao da prođe sasvim drukčiji put, ali je način na koji se vlasti domogao istovetan sa izloženom shemom fašističkog uspeha. Ipak, potrebno je dati obrise te posebne istorije. U njoj je za naše izlaganje najvažniji pokušaj preuzimanja vlasti pučem, u Minhenu 9. novembra 1923, godine. U ovom slučaju opšte okolnosti i sam nacistički postupak bili su potpuno drukčiji od zajednički tipično fašističkog i, kasnije, nacističkog preuzimanja vlasti.
Godina 1923, bila je ispunjena teškom opštom krizom u Rajhu, prouzrokovanom dvama međusobno povezanim faktorima: spoljnopolitičkim – Rursku oblast su okupirale francuske i belgijske trupe – i slomom ionako neoporavljene privrede. Ceo obim te krize, koju ovde ne možemo ni približno raščlaniti, ipak je bio manje obuhvatan no što je u toku nekoliko meseci te godine izgledalo. Hitler je krenuo u puč, pod neposrednim utiskom onoga što su fašisti, godinu dana ranije, izveli u Italiji. Nije najvažnije to što je Musolini „maršom na Rim“ pribegao, u stvari, nekakvoj igri puča, a Hitler pokušao istinski puč (slikovita strana ovoga je u tome što je Musolini bio stotine kilometara daleko od navodno pobunjeničke kolone, a Hitler bukvalno stao na samo čelo pučističkog pohoda), nego to da gotovo nijedan uslov da nacistički puč uspe nije bio ispunjen. Najpre, pored sve aktivnosti revolucionarne levice u 1923, ona je ostala ograničenih dometa i lokalnog karaktera. Nacisti su, istina, dobijali novac od krupnog kapitala, ali niti su se oni već pokazali kao za akciju jedino sposobna snaga reakcije, niti je je bilo kod koga i bilo gde postojalo pravo raspoloženje da se Hitler prihvati kao diktator. Kod ustavnih faktora i u vojnom vrhu Rajha on nije imao nikakvu podršku, a nijedan ozbiljniji političar sa uticajem na pitanje vlasti nije bio spreman da mu otvori vrata vladinih zgrada u Berlnnu. Koliko je sve bilo puki primitivni avanturizam pokazuje, najpre, to da je uveče 8. novembra Hitler nagovarao predstavnike vlasti u Bavarskoj na savezništvo u puču sa uperenim revolverom u njih, a sutradan ujutru se čudio što ih nije bilo u stroju. Konačno, ovu akciju su nacisti izveli sasvim suprotno akcijama fašista u Italiji – došli su tačno pred puške bavarske policije i, kada je ova pokosila prve redove, sve se završilo opštim bežanjem pučista.
Zbog ovog puča Nacistička stranka je jedno vreme bila zabranjena, a Hitler je proveo trinaest meseci u zatvoru (bio je osuđen na pet godina), kao i deo njegovih vodećih saradnika. Od 1925. godine obnovljena Nacistička partija je prihvatila parlamentarni način političkog rada, prilagodivši se stabilnijim prilikama u Rajhu. Stvarno je bila svedena na ulogu malo značajne ekstremne desničarske stranke.
Adolf Hitler pozdravlja predsednika Paula fon Hindenburga (Paul von Hindenburg) 21. marta 1933. u Potsdamu u Nemačkoj | www.timeshighereducation.com
Tada je došla nova, prava prilika. Stvorila ju je svetska ekonomska kriza, koja je razorila privredu u Nemačkoj i u kojoj su revolucionarna htenja ponovo postala moćna. Sada su nacisti počeli da se pokazuju i dokazuju kao pesnica reakcije i kao snaga reda. Njihove „smeđe košulje“ su jurišale na komuniste, socijaldemokrate i sve demokrate, na ulicama su ostajale pretučene i pobijene njihove žrtve. Istovremeno, Hitler i saradnici su javno, a još više iza kulisa, davali obilata obećanja i predstavnicima kapitala i konzervativnim političarima u vrhu države. Među ovima su se našli takvi koji su predsednika Republike feldmaršala Paula fon Hindenburga ubeđivali da je jedini spas „ako se nacisti dovedu na vlast“ (pre svih, to je radio Franc fon Papen). Najzad, predsednik Fon Hindenburg je pozvao sebi nacističkog vođu Adolfa Hitlera, 30. januara 1933. Poverio mu je sastav vlade, ali pod uslovom da ona bude u granicama Ustava. Hitler je to prihvatio… Jedina razlika u poređenju s načinom kojim je Musolini došao na vlasr bila je ta da su nacisti imali mnogo više uspeha na izbornma, mada ni oni nikada nisu dobili apsolutnu većinu.
***
Ka apsolutnoj moći
Po dolasku na vlast, i pred fašizmom i pred nacizmom bilo je izvesno duže ili kraće razdoblje u kojem su ovog puta uz prednosti koje su pružala rukovodeća mesta u državi – nastojali da političkom borbom, smicalicama i nasiljem istisnu sve druge političke stranke, i one koje su im bile neprijateljske, i one koje im nisu bile bliske, i one koje su im pomogle da se domognu vlasti. Uporedo je, takođe, otvoreno pitanje monolitnosti njihovih sopstvenih redova, jer, kao masovni pokret, i fašizam i nacizam su okupljali, na uopštenoj bazi i postavljanjem ne uvek sasvim određenih ciljeva, dosta raznorodne elemente, neretko ideološki i politički sasvim konfuzne. Zato se, kada su se domogli vlasti, pokazalo da unutar obe stranke ima velikih razlika ne samo u pogledu taktike, nego i stragerijskih ciljeva. Da bi se obezbedila koncepcija jednodušnosti, bilo je potrebno proći i kroz fazu unutrašnjih borbi, odstraniti različite koncepcije i postići strogu disciplinu partijskog vođstva i članstva.
Fašisti su na vlast došli celu jednu deceniju pre nego nacisti, ali im je trebalo mnogo više vremena da izgrade svoju samovlast.
Fašisti – „Crnokošuljaši“ (Musolini, u sredini) | https://encyclopedia.ushmm.org
Nacisti – „Smeđekošuljaši“ (Hitler, u sredini) | https://theberkshireedge.com
***
Načelo koje se može otkriti analizom rasporeda ministarskih portfelja je, uistinu, bilo: fašisti moraju biti što jači, a koalicioni partneri što slabiji. Musolini je za sebe uzeo, uz predsedništvo vladom, još dva izuzetno važna ministarstva – za spoljne i za unutrašnje poslove. Trojici ostalih fašista u vladi pripala su ministarstva pravde, finansija i „novooslobođenih zemalja“. Time su fašisti pod svoju kontrolu stavili policiju i sudstvo, zatim upravljanje novim oblastima dobijenim pariskim mirovnim ugovorima iz 1919. i 1920, tačnije oblastima na istočiim obalama Jadranskog mora, naseljenim Hrvatima i Slovencima, a u Tirolu naseljenim austrijskim Nemcima. Ovo poslednje ministarstvo je trebalo da im pruži priliku da se pred nacionalistima Italije dokažu odlučnim sprovođenjem denacionalizatorske politike prema novo priključenom slovenskom i germanskom stanovništvu. (…) Međutim, to nikako nije bilo sve. Luiđi Federconi, vođa Nacionalističke stranke, fašistima veoma bliske dobio je ministarstvo kolonija, a nepartijac, poznati filozof Đentile1), kao najistaknutiji pristalica fašizma među italijanskim intelektualcima, dobio je ministarstvo prosvete. Uskoro se tačno pokazalo kako stvari stoje, jer su i Federconi i Đentile postali fašisti. Ministarstva vojske i mornarice dobila su dva rukovodeća komandanta iz poslednje faze prvog svetskog rata, vojvoda Dijaz i veliki admiral Taon Direvel, dakako dvojica krajnjih konzervativaca, čije je prisustvo među ministrima obezbeđivalo vladi Benita Musolinija poverenje dvora i oružanih snaga.
Benito Musolini u parlamentu | www.icp.org
Da namerava da sruši postojeći politički sistem, Musolini nije krio. U programskom govoru pred Narodnom skupšprnom, 16. novembra 1922, novi premijer je upozorio poslanike da sala u kojoj sede, ukoliko se budu protivili vladinim merama, može biti pretvorena u bivak za 300.000 „crnih košulja“. U jednom članku iz marta 1923, Musolini je pisao: „Liberalizam nije poslednja reč, nije konačna formula u veštini vladanja… Liberalizam je proizvod i metod 19. veka… Za neustrašivu, nemirnu i oporu mladež koja juriša na zoru novih časova istorije, postoje druge reči, mnogo veće fascinantnosti. A te reči su: red, hijerarhija, disciplina… Fašizam nije strahovao od toga da se nazove reakcionarnim… I danas neće oklevati da se nazove neliberalnim i protivliberalnim.“ A „crne košulje“ su marširale pevajući koračnice: „Na oružje! MI smo fašisti, udarac za udarcem po komunistima. Onda, isti broj udaraca popolarima. Zatim, kao kompliment, razorićemo parlament!“ Od početka, mada najpre nešto usporenije, krenulo se ka uvođenju diktature.
Primedbe
1) O ideološkoj bliskosti i saradnji nekih vodećih intelektualaca sa fašistima i nacistima vidi:
– Shirer, William L., Uspon i pad Trećeg Reicha, I-IV, Globus, Zagreb, 1977.
– Hamilton, Alaster, Fašizam i intelektualci – 1919-1945, Vuk Karadžić, Beograd, 1978.
(prim. prir.)
Priredio Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
