Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Državni teror – temelj fašizma i nacizma
Novi šef policije Pruske i ministar Rajha bez portfelja Herman Gering je, takođe, bio otvoren: „Ja nisam ovde zbog pravičnosti, nego da uništavam i iskorenjujem. I ništa više!“ Policija je sve više sarađivala u nedelima, da bi ubrzo, postavši potpuno nacistička, bila glavni instrument najgroznijeg političkog zločina. Gering je, najpre, na vodeća mesta u kancelarijama unutrašnjih poslova postavio najzloglasnije četovođe „smeđih košulja“. U Minhenu je od početka marta cela policija bila u rukama Hajnriha Himlera, a služba državne bezbednosti u rukama Rajnharda Hajdriha. Najpre u Bavarskoj nije više bilo mesta u državnim zatvorima, pa su se počela stvarati posebna sabirališta za pohapšene – koncentracioni logori.
Herman Gering (Hermann Wilhelm Göring, 1893-1946) | www.spiegel.de
Žrtve su bili antifašinsti uopšte, demokrate od uverenja, anarhisti, socijalisti, oni koji su se ranije, na primer u novembru 1923, ili nedavno zamerili nacistima, slobodarski pisci… Ali prvi i najjači udarac, ipak, imao je sasvim određeni i poseban cilj. Taj cilj je Hitler jasno odredio u poslanici Nemcima, koju je pročitao preko radija 1. februara 1933, uveče. Rekao je da je „četrnaest godina marksizma ruiniralo Nemačku. Samo jedna godina boljševizma bi Nemačku uništila“. Od prvog dana su nacisti izlepili nemačke gradove natpisima „Smrt marksizmu“. Gering je grmeo: „Sigurno, ja ću do krajnosti da iskoristim državna i policijska sredstva nasilja, moja gospodo komunisti…! Ali bitku na smrt ću da vodim s vama odozdo, ‚smeđim košuljama‘“.
Postoji bezbroj primera da su s predumišljajem širene laži kako bi se zatim, njima pravdali nasilnički postupci. I tu su glavne žrtve bili komunisti. Tako 24. februara policija posela sedište Komunističke partije Nemačke (kuću Karla Libknehta) i izvršila pretres. Iako je komunističko vođstvo odavno ovo svoje sedište napustilo i tu nikakvog partijskog materijala nije bilo, sledećih dana razglašeno je da je u njemu otkriveno stotine dokumenata veleizdajničkog sadržaja – o pripremama ubistava, uništavanju privrednih postrojenja, preduzimanju revolucije itd. Odmah su usledile i policijske akcije. Ali, za koji dan se pokazalo da je sve bilo tek uvod u mnogo gora konstruisanja.
U noći između 27. i 28, februara 1933. planula je zgrada Rajhstaga. Prema svedočenju jednog od Geringu bliskih ljudi, ovaj je odmah i bez najmanjeg dokaza izjavio da je to „početak komunističkog ustanka“. Iste noći uhapsili su čak 4.000 članova Komunističke partije Nemačke. Ernsta Torglera, narodnor poslanika i predvodnika komunističke grupe u Parlamentu – koji se sam stavio na raspolaganje policiji da bi dokazao svoju nedužnost – izveli su na sud pod optužbom paljevine, a sa njim još trojicu bugarskih komunista, na čelu s Dimitrovom. Uprkos insceniranog političkog suđenja, sud je našao da nema dokaza i optužene komuniste, pred sudom u Lajpcigu od 23. decembra 1933 godine, oslobodio. Raspoloživi dokazi govore da su sami nacisti izvršili to delo paljevine, a da je organizator mogao najpre biti sam Gering. Paljevina Rajhstaga je poslužila nacistima i da privole predsednika Republike Fon Hindenburga da izda „Dekret o zaštiti naroda i države“, 28. februara 1933, na osnovu kojeg su, zatim, nekoliko godina gradili pravnu mogućnost da hapse sve koji su im bili na smetnji ili koji su dolazili pod udar njihovih antidemokratskih i rasističkih ideoloških dogmi.
Rajhstag u plamenu (27-28. 2. 1933) | www.handelsblatt.com
„Dekret“ je imao i ulogu u taktici nacista usmerenoj na to da svoju poziciju na vlasti utvrde novim izborima. Upravo, hteli su da zloupotrebom odredbi „Dekreta“ osiguraju sebi najmanje apsolutnu većinu u Parlamentu. Da bi izbegli bilo kakvo iznenađenje, na izbore su išli u okviru istog onog desničarskog bloka s čijom su pomoći i obrazovali vladu. Postupali su, doduše isto kao i Musolini. Međutim, uprkos svem trudu i obilatoj primeni nasilnih sredstava, izbori od 5. marta 1933. godine nikako nisu doneli očekivani rezultat. Nacisti su, što dobili što iznudili, 288 mandata i postali daleko najjača stranka, a njihovi saveznici su im doneli još 52 poslanička mesta, što je sve ukupno obezbeđivalo tek tesnu većinu od 52 odsto. Na drugoj strani, komunisti su dobili 81 poslanika, iako su bili žestoko proganjani i nisu mogli da učestvuju u predizbornom nadmetanju. Socijaldemokrati su stekli 120 poslanika, mada je oštrica napada u drugom redu bila uperena protiv njih.
Rajhstagu su nacisti već na prvoj radnoj sednici podneli zakon o vanrednim ovlašćenjima vlade na četiri godine. Dok se većalo i glasalo, zgrada Rajhstaga je bila opkoljena mnogobrojnim preteći postrojenim odredima SA i grupama SS, koje su u horu neprekidno vikale: „Zahtevamo zakon o ovlašćenjima ili ćemo upaliti fitilje“. Krnji Parlament, u kome nisu mogli učestvovati poslanici komunisti i izvestan broj poslanika socijaldemokrata, pošto su bili pohapšeni ili u bekstvu, izglasao je ovaj zakon. Protiv su glasali jedino prisutni socijaldemokrati. Time je ova ustanova, sama sebi, izrekla smrtnu presudu.
Hiler u Rajshtagu |http://historicphotographs.blogspot.com
Usledile su zabrane svih partija i udruženja koji nisu bili nacističkog karaktera, dakle i opozicionih i nacističkih koalicionih partnera u vladi. Pošto je Komunistička partija bila još ranije prva zabranjena, 22. juna je zabranjena Socijaldemokratska partija, a katolički Centar, kao poslednja partija, 5. jula. U međuvremenu je, 27. juna, Hurenberg bio prisiljen da podnese ostavku, a njegova Nemačka nacionalna narodna partija je zabranjena sutradan. Konačno, 14 juna je donesen i zakon, sa samo dva člana, od kojih je prvi glasio: „U Nemačkoj postoji kao jedina politička partija Nemačka nacionalsocijalistička radnička partija“. Vajmarska Republika je živela još u ustanovi predsednika Republike, otelotvorene u ličnosti general-feldmaršala Paula fon Hindenburga. Kada je on, u 87. godini života, 2. avgusta 1934. umro, ova ustanova je ukinuta, objedinjavanjem sa ustanovom kancelara Rajha. Od tada je predstavnik najviše, državne vlasti u Nemačkoj zvanično nosio titulu „vođa i kancelar Rajha“. Ličnost u čijim se rukama nalazila sva vlast i koja je nosila tu titulu bio je Adolf Hitler. On je od 4. februara 1938. bio i vrhovni komandant vojske.
Priredio Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
