Navigacija
U Deliblatskoj peščari nalazio se do pre nekog vremena privatni dom za stara lica. Privatnik koji je uzeo u zakup objekat i premesti ga u selo u blizini gde i sada posluje dom za stara lica. Zatim se nakon iseljavanja ovog privatnog biznisa, u objekat koji je u vlasništvu države, useljava drugi privatnik koji u tom objektu otvara stirptiz bar. Nakon kratkog vremena, striptiz bar se zatvara i objekat ostaje u lošem, može se reći ruiniranom stanju, prema rečima meštana, razlupan i zapušten. Takođe, „zli jezici“ su potvrdili da je vlasnik striptiz bara blizak lokalnim vlastodršcima, te da nikom nije jasno dakle interes da se dom izmesti i otvori striptiz bar u rezervatu prirode, prijatnom ambijentu za boravak starih lica. Nikom nije jasno ni zbog čega država ne otvori u tom objektu dom za stara lica- umesto žalopojki kako smo zemlja starih i bolesnih, već daje u zakup privatnim licima. U blizini se nalazi i bazen u državnom vlasništvu koji se davao u zakup unazad na n godina. Ko god je pokušao da uzme bazen u zakup, odustajao je ubrzo od vođenja biznisa pod pritiscima u vezi sa podelom prihoda sa onima koji su na pozicijama moći. Objekat gde je bio dom zvrji prazan, a bazen ne radi. Opština neće da uloži pare, naravno, nije interes da postoji javni bazen. Sledeće šta može da se očekuje da se desi jeste prodaja sve te državne imovine nekom SNS batinašu/uglednom biznismenu za bagatelne pare, gde će on postati “investitor” nekog Deliblat resorta. Zgodno je tu, okolo su privatizovani vinogradi gde elita provodi vreme degustirajući vina po podrumima i jašući na skvadovima kroz 1977. godine proglašen Specijalni rezervat prirode Deliblatska peščara (nastavak rečenice je – fenomen Panonske nizije, geomorfološki i eko-biogeografski, stanište mnogih retkih pripadnika flore i faune, o tome možete, kao i ja, naći na Wikipediji i drugim adresama).
Drugi bazen koji se nalazi u blizini Deliblatske peščare je nadomak sela Nikolinci kada se ide iz pravca Banatskog Karlovca. Taj bazen je, igrom slučaja, gle, u toku privatizacije, dospeo u vlasništvo najvećeg mesara, koji može nositi neku titulu Vlastelin sve zemlje Vojvođanske, Matijevića. Kako kažu, nije on zainteresovan za taj bazen, verovatno ni najmanje koliko je bio zainteresovan za reprocelinu, dakle zemljište i farme. Na NOVA.rs objavljen je intervju Zorana Matijevića, vlasnika mesne kompanije Matijević, koji je dao osvrt na visinu cene mesa, žaleći se da je njihovo poslovanje ugroženo ograničavanjem cena mesa, te nedovoljnim državnim subvencijama za poljoprivredne proizvođače i stočare. Apelujući na državu da treba da “potpomogne” domaće proizvođaće koji su u neravnopravnom položaju sa evropskim privredicima, kako se ne bi odustalo od proizodnje, on je u stvari pozvao dražvu da zaštiti profit kapitalista. I to ne samo subvencijama već i time da država da državno poljoprivredno zemljište, kojeg kako on navodi ima 300-400 hiljada hektara, i da ga nameni samo stočarstvu, i to izdavanjem privatnim stočarima ispod tržišne cene. Ovde jasno imamo poziv krupnog kapitaliste za državnom intervencijom. Zbog čega država nije intervenisala i pomogla pokretanje proizvodnje u državnim fabrikama već je i fabrike i poljoprivredne kombinate sa zemljištem prepuštala kapitalistima, tvrdeći da nema načina da opstanu na tržištu ukoliko su u državnom vlasništvu? Takođe, Matijevićev apel na državu za subvencijama direktno je vezan i za radnike – ako se obustavi proizvodnja, radnici će ostati bez posla. Kako će ekonomsku krizu pregrmeti krupni kapitalisti – za njih zime nema. Međutim, oko 3000 radnika je zaposleno kod ovog privatnika, i njima preti ostajanje bez radnog mesta. Ukoliko se država poziva na intervenciju u ekonomskoj krizi, da li to znači da privatna imovina nije neprikosnovena, te da ukoliko privatnik ne uspe da opstane na tržištu, država može da nacionalizuje ono od čega je kapitalista odustao jer nije konkurentan na tržištu? U tom slučaju, moguć bi bio scenario u kom država uzima imovinu bagatelno, jednako kako su kapitalisti uzimali imovinu u procesu privatizacije, tvrdeći da državne firme ne mogu da opstanu na tržištu. Taj scenario se neće desiti jer su kapitalisti pod zaštitom države. Desiće se samo ukoliko radnici Matijevićeve kompanije, povezani sa drugim radnicima, usmere svoje borbe u ovom pravcu.
Sve ovo saznajem dok sedim u Banatskom Karlovcu, gde je nekada privredu održavao Banat, industrija mesa. Protiv privatizacije i mafije koja ju je sprovodila tada su se borili radnici Banata koje su podržali radnici iz istih borbi, na primer, radnici Jugoremedije. Većina njih sada su trajno oštećenog zdravlja i uništenih života – raseljeni ili bedno plaćeni radnici kod privatnika.
Privatizacija reproceline odvijala se po uigranoj šemi – u sprezi vlasti i kapitala. Više o tome može se čuti u filmu “Ko je pojeo Bek?” iz kujne Radničkog video kluba ZSF-a, o tome kako je po istoj šemi oteta društvena imovina 29. novembra iz Subotice, BEK-a iz Zrenjanina i Banata iz Banatskog Karlovca. Tu se može dodati i industrija mesa Čoka, sa poljoprivrednim kombinatom. Nije zgoreg pomenuti da je BEK bio deo kombinata Servo Mihalj, čijim razbijanjem je počeo proces deindustrijalizacije Zrenjanina (o čemu takođe postoji dokumentarni film iz iste dokumentarističke kuhinje), u gradu gde sada od fabrika imamo strane investicije koje su logori za radnike, domaće i strane.
Naravno, kao vlasnici farmi i zemljišta se pojavljuju ćerke firme, mada se iz ovog videa može videti da je sve vlasništvo najvećeg monopoliste (video: https://youtu.be/9VfQx-qvVUk). Video nosi naziv „Znanje na poklon“. Bedno je što se u videu kaže koliko je “mnogo moralo da se uloži, jer je sve bilo devastirano”, te sadašnjeg privatnika valjda treba gledati kao spasioca, a ne otimača imovine. Interes da sve bude devastirano i privatizovano imala je ona elita koja je širila naiconalizam, pažljivo se pripremajući za otimačinu menjanjem zakona, dovođenjem pljačke društvene imovine u legalne tokove, dok su radnici slani na ratište, dakle interes su imali ti privatnici – tajkuni. Ruke su jednako trljali tajkuni iz svih zemalja razbijene Jugoslavije, uz birokratiju koja je tu i tamo zamezila plodove privatizacije i čuvala svoje društvene pozicije. Otkrivanje malverzacija i praćenje istih kroz povezivanje informacija o ćerkama firmama, praćenje vlasničkih odnosa i informacija ko, kome, šta i kako, ne znače mnogo ukoliko je zaključak da su tužilaštvo i policija zakazali, sudovi presudili u korist kapitaliste, a da se i dalje očekuje da se borba vodi pravnim sredstvima. Videli smo kako je 12500 primedbi na GUP (Generalni urbanistički plan u Novom Sadu) završilo: usvojen je dokument koji je u korist kapitalista. Isto tako, peticija koju je potpisalo više od 12 hiljada ljudi za izmenu zakona o komunalnim delatnostima koji omogućava javno-privatno partnerstvo (čitaj: privatizaciju) u komunalnim delatnostima, a u vezi sa fabrikom vode u Zrenjaninu, predata je, i kao i svim drugim peticijama, gubi joj se svaki trag, dok vlast u Zrenjaninu nastavlja da sklapa dilove sa privatnim investitorima. Nešto je bolja situacija bila pri zaustavljanju Rio Tinta – tada su blokirani putevi i veliki broj ljudi je izašao na proteste, uz peticiju koju je potpisao veliki broj ljudi, što je privremeno obustavilo proces. Institucije savršeno rade svoj posao – u interesu kapitalista, a instruisane agentima kapitala koji sede u državnom birokratskom aparatu.
U priču o malim i srednjim preduzećima, sitnim biznisima koji održavaju život porodica na selu, danas ne znam ko još veruje, jer čak i oni koji su se kleli da je društvena svojina zlo i da će privatnik da nas dovede u red, sada piju gorku žuč, jer monopolizacija ide pod ruku sa kriminalom, te “carstvo slobodnog tržišta i mogućnosti” ne deluje više kao fer plej, posebno ne kada si, pritisnut ekonomskim uslovima, pritisnut i onima koji jašu na vlasti od devedesetih, stičući bogatstvo i moć svim dobro nam poznatim načinima, da bi sada bili nešto poput lokalnih šerifa/feudalaca. Posebno ne deluju velike šanse da se na tržištu opstane kada su ti institucije otete, kao onomad društvena svojina. Zato danas od svog rada ne može da živi radnik u privatnim fabrikama koji radi za nadnicu, ni radnik u poljoprivredi, dok se sitnoposednici, sitni kapitalisti, kao vlasnik doma za stare, polako susreću sa tim da će ih kad-tad pojesti krupna riba koja deluje sa kriminalnim krugovima i vlasti, ili će ih izbaciti iz igre kada njihovo poslovanje više nije u interesu onih na vlasti i njihovih pulena. Monopolizaciju u ovom banatskom selu će osetiti i sitni trgovci – u selu koje broji par hiljada stanovnika, ništa bitno drugačijem od drugih sela koje se prazne, postoji nekoliko malih trgovina. Pre par godina otvoren je Gomeks, zatim sada i DIS. Pitanje je kada će mali trgovci zatvoriti svoje radnje i otići da prodaju svoj rad krupnom kapitalisti. To je neminovnost. Floskule “Svako ima iste mogućnost da pokuša” i “Ima posla ko hoće da radi” zahtevaju i fusnote – pokušaj može da se završi zaduživanjem, posao može biti i robovski.
Vratimo se sad kratko na državnu imovinu i na to kako mic po mic ostajemo i bez nje – privatizacijom i izgradnjom u rezervatima prirode, donošenjem urbanističkih planova u interesu investitora, eksproprijacijom zarad izgradnji privatnih fabrika. Opšti interes neće braniti država. Država, to su oni. Njihov interes je nepomirljiv sa interesima onih koji moraju da se za interese svoje klase bore na ulici, protestima i štrajkovima. Tu, na ulici, očekuju ih parapolicija, privatni batinaši i policija – da brane interese onih koji su pljačkali i pljačkaju.
Na livadi gde smo čuvali koze u Banatskom Karlovcu, tik uz prugu gde smo hvatali žabe po kanalu i rovali po rupama tražeći zmije, izgrađena je privatna fabrika za proizvodnju plastike, folija i ambalaže. Za uticaj na životnu sredinu ne mislim da iko i mari u selu koje umire, kao i ceo Banat, dok o uslovima rada u ovoj fabrici radnici kažu da je „dobro, za ovo vreme u kom živimo“. Kako je privatizovano zemljište koje je bilo pašnjak za koze – pa, nije neki nerešivi sudoku. Južni, srednji i severni Banat odišu istim smradom – smradom krvnika radničke klase koju su razbili. Ne treba nam znanje o kapitalista na poklon. Ne treba nam ništa od njih na poklon. Sa prezirom gledati na filantropiju koju stalno promovišu.
Južni Banat pije vodu bez boje i mirisa, sa tonom kamenca. Toliko od javljanja iz Banata danas. U četvrtak se javljamo iz Bačke.
U tekstu su izneti stavovi autorke. Nisu nužno stavovi ZSFa.
