Navigacija
Grad Zrenjanin je jedinica lokalne samouprave koju čine urbani deo i dvedeset i dva sela. Od ukupno 123,362 stnovnika (2011) njih 46.851 živi u seoskom naseljima, a u gradu 76.511. Poslednjih decenija broj stanovnika opada, 1981. bilo ih je 139.300. Prema proceni Republičkog zavoda za statistiku na teritoriji Grada 2020. bilo je 114.679 stanovnika.
Grad Zrenjanin je multietnička sredina. Većinu stanovništva prema popisu iz 2011. čine Srbi – 74,24%. Najbrojnije manjinske zajednice su Mađari-10,01%, Romi-2,76%, Rumuni- 1,75% I Slovaci-1,67%. U Zrenjaninu žive i malobrojni pripadnici drugih nacionalnosti. Udeo Srba u stanovništu raste, a manjinskog opada. Radi se o demografskom procesu dugog trajanja koji je ireverzibilan, tako da ova sredina, kao i većina drugih u Vojvodini, polako gubi multikulturni karakter koji ga je karakterisao vekovima.
Površina cele jedince lokalne samouprave iznosi 1.326 kvadratnih kilometara, što čini 8% taritorije AP Vojvodine i 15% teritorije Banata koja pripada Srbiji. Grad Zrenjanin ima najveću površinu od svih gradova i opšitna u Vojvodini. U Srbiji jedino Kraljevo ima veću teritoriju. Ova činjenica je od velikog značaja kada je organizovanje komunalnih delatnosti u pitanju.
Zrenjanin je nekada bio značajan industrijski centar.Naročito je bila razvijena prehrambena industirja, ali postojale su i industrija tekstila, tepiha, nameštaja, duvana, građevinska industrija i brodogradnja. U periodu tranzicije gotovo sva velika preduzeća su propala.
U svojim dosadašnjim aktivnostima ZSF je nastojao da otvori javnu debatu o komunalnoj problematici u Zrenjaninu.Treba odgovoriti na pitanje koje instutucionalne forme najviše odgovaraju. Da li komunalne delatnosti treba da obavljaju javna preduzeća u vlasništvu grada, privatna preduzeća ili privatno-javna partnerstva. Zakonska regulativa dozvoljava različite modalitete. Strategiju u ovoj oblasti treba razviti na participativni način, na osnovu analize dosadašnjeg stanja i u konsultaciji sa ekspertima.
Aktivizam građana neophodan je da bi bile pravaziđene dosadašnje prakse po kojoj su odluke donošene bez aktivnog učestvovanja korisnika usluga i bez odgovarajućih stručnih analiza.
Glavni cilj je da se izvrši pritisak na gradsku vlast da na demokratski način usvoji strategiju razvoja komunalnih delatnosti u Zrenjaninu. Do sada su u ključne odluke o gradnji infastrukture i prioritetima u komunalnim delatnostima donošene na birokratski način, bez učestvovanja građana koji su korisnici usluga. Nastojimo da afirmišemo alternativni, participativni model upravljanja ovim delatnostima i da osporimo monopol koji u toj oblasti imaju političke i poslovne oligarhije. Pored većeg učestvovanja građana i aktera civilnog društva nastojimo i da utičemo na gradsku vlast kako bi ona više nego do sada uvažavala mišljenje eksperata.
Period tranzicije, osim toga što je devastirao privredu, razorio je i lokalne zajednice i bazično poverenje među ljudima pa je samim tim i izuzetno negativno uticao na kapacitete ljudi da se samoorganizuju i zaštite svoje interese. Građani su često u potpunosti nemoćni u susretu sa problemima koji utiču na kvalitet njihovog svakodnevnog života. U sukobu sa korumpiranim lokalnim institucijama i spregom lokalnih političara i preduzetnika koji su se obogatili u periodu tranzicije, često se osećaju obeshrabreno. Ipak, čak i u takvim uslovima, građani Zrenjanina su se u više navrata organizovali oko nekih od ključnih pitanja za lokalnu zajednicu kao što su daljinsko grejanje, nedostatak ispravne pijaće vode, upravljanje poljoprivrednim zemljištem u državnom vlasništvu, zagađenje vazduha iz kafilerije itd. Ovi poduhvati su brzo zamirali i nisu uspeli da se dovoljno međusobno povežu. Potrebno je ohrabriti građane da neposredno učestvuju u poslovima lokalne samouprave, da iniciraju rešavanje problema i predlažu izvođenje projekata koji su im najneophodniji.
ZSF je organizacija koja se bavi ostvarivanjem i unapređivanjem ljudskih, socijalnih i manjinskih prava. Naš cilj je obezbeđivanje socijalne pravdenosti i sprečavanje svakog oblika diskriminacije u dostupnosti komunalnim uslugama. To je posebno važno u etnički mešovitoj sredini u kojoj mora postajati mehanizam koji onemogućava favorizovanje bilo koje nacionalne zajednice. Ovo je naročito značajno u ruralnim sredinama u kojima je infrastruktura još zapuštenija nego u gradu.
Zrenjaninski socijalni forum zalaže se za afirmaciju koncepta javnih dobara. Društvo kroz demokratske procedure treba da utvrdi koje javne ciljeve želi da ostvari kolektivnom akcijom, koja dobra su od ključnog značaja za opstanak zajednice. Pristup ovakvim dobrima ne sme da bude isključivo na tržištu, na osnovu platežne sposobnosti. Takva dobra moraju se izuzeti od tržišnih zakona ponude i tražnje i moraju biti dostupna svima. Društvo ne sme dozvoliti da ljudi (i druga živa bića) umiru od žeđi zato što nemaju novca da kupe vodu. Dobra koja su neophodna za život ne smeju biti dostupna samo onima koji imaju novca da ih plate. Društvo može da opstane samo ako počiva na solidarnosti, ukoliko se vodi računa i o dobrobiti drugih. Civilizovana zajednica ne može da postoji ukoliko zdravstvena zaštita, kultura i obrazovanje nisu dostupni svima. Zbog toga smatramo da osnovne komunalne usluge i dalje treba da obezbeđuju javna preduzeća. Ali, da bi ona bila u stanju da obavljaju te funkcije, moraju iz osnova biti reorganizovana.
Poslednjih godina građanski aktivizam je krajnje otežan i zbog toga što vladajuća stranka kontroliše resurse neophodne za nesmetano odvijanje ove delatnosti. U Zrenjaninu je teško zakupiti pogodan prostor za održavanje javnih tribina i drugih skupova, pa su pojedinci i organizacije primorani da svoje aktivnosti uglavnom obavljaju na ulici. Ovakve prilike onemogućavaju normalno funkcionisanje demokratije na lokalnom nivou i sprečavaju građane da koriste svoja ustavna prava da aktivno učestvuju u javnom životu. Pandemija virusa kovid-19 dodatno je onemogućila delovanje samoorganizovanih građana i nevladinih organizacija.
U političkom sistemu Srbije već godinama postoji monopol vlasti jedne političke stranke i njenih koalicionih partnera. Vladajuća SNS kontroliše ne samo državu, već sve nivoe vlasti. U gotovo svim jedinicama lokalne samouprave i mesnim zajednicama na vlasti je SNS. Budući da je vladajuća stranka hipercentralizovana, to za posledicu ima faktičko ukidanje prava na lokalnu samoupravu koje proklamuje Ustav. Na taj način izostaju prednosti koje sistem decentralizacije ima u odnosu na upravljanje iz jednog središta. Primer Zrenjanina pokazuje kako su neke važne odluke u komunalnoj oblasti donete na centalnom nivou, a Skupština Grada ih je samo naknadno potvrdila. Komunalna problematika razlikuje se od jedne sredine do druge i zbog toga nije moguća primena univerzalnih rešenja. Kreativnost u institucionalnim aranžmanima i adekvatno rešavanje problema mogući su samo ukoliko postoji razvijen sistem demokratske lokalne samouprave.
Strategiju gradskih vlasti i stanje u oblasti komunalnih usluga pratili smo u sledećim oblastima: vodosnabdevanje, daljinsko grejanje, upravljanje otpadom i javnoj rasveti. Posebnu pražnju obratili smo na dosadašenje pokušaje da se u pružanje komunalnih usluga uključe privatne firme. Takođe, istraživali smo da li postoji ravnopravnost u dostupnosti komunalnim uslugama.
Nadležnost i obaveze lokalnih samouprava u obavljanju komunalnih delatnosti u Srbiji u najvećoj meri definišu Zakon o lokalnoj samoupravi (“Sl. glasnik RS”, br. 129/2007, 83/2014 – dr. zakon, 101/2016 – dr. zakon, 47/2018 i 111/2021) i Zakon o komunalnim delatnostima. (“Sl. glasnik RS”, br. 88/2011, 104/2016 i 95/2018). Ovi zakoni poslednjih godina u više navrata su menjani i dopunjavani. Oba ova zakona propisuju u kojim oblastima i pod kojim uslovima lokalne samouprave mogu deo svojih nadležnosti i obaveza poveriti ili ugovoriti s pravnim licima koja nisu u javnom vlasništvu, čime nastaje privatno-javno partnerstvo. Zakon o lokalnoj samoupravi kaže da jedinica lokalne samouprave može ugovorom, na načelima konkurencije i javnosti, poveriti pravnom ili fizičkom licu obavljanje poslova iz njene nadležnosti. Zakon o komunalnim delatnostima preciznije definiše koje delatnosti mogu da obavljaju isključivo javna preduzeća, akcionarska ili društva ograničene odgovornosti sa stopostotnim udelom vlasništva lokalne samouprave, a koje mogu da obavljaju i privatna preduzeća. I taj zakon ističe da je jedinica lokalne samouprave dužna da se u postupku poveravanja obavljanja komunalnih delatnosti rukovodi načelima konkurencije, ekonomičnosti, efikasnosti i zaštite životne sredine.
Grad Zrenjanin je prethodnih godina ostvario, pokušao ili najavio privatno-javno partnerstvo u sledećim komunalnim delatnostima:
– gradski i prigradski prevoz putnika;
– održavanje ulica i puteva;
– dimničarske usluge;
– prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda; i
– snabdevanje vodom za piće.
1.1. Gradski i prigradski prevoz
Za razliku od gradova u kojima gradski i prigradski prevoz putnika obavlja javno saobraćajno preduzeće čiji osnovač je grad, kao na primer u Beogradu ili Novom Sadu, u Zrenjaninu ovu komunalnu delatnost obavlja privatno preduzeće kojem je to povereno na osnovu ugovora. Više od pola veka taj posao je obavljalo preduzeće Autobanat koje je bilo u društvenom vlasništvu, što je oblik svojine koji je postojao samo u SFRJ. Kada je devedesetih godina došlo do tranzicijskih promena i pretakanja društvenog u javni i privatni kapital, Opština Zrenjanin je na osnovu učešća u osnivanju ostvarila pravo na dva od pet članova upravnog odbora tog preduzeća, koje je imenovala Skupština opštine. Daljim procesom privatizacije, Autobanat je u potpunosti postao privatno preduzeće, a lokalna samouprava je s njim kao monopolistom u oblasti javnog prevoza u gradu odnose regulisala ugovorom nakon konkursa koji je formalan jer ne postoji drugi prevoznik zainteresovan za tu delatnost u gradu. Nakon bankrotstva Autobanata, grad je posao javnog prevoza poverio preduzeću Net Bus koje je preuzelo imovinu i zaposlene Autobanata.
Javni gradski prevoz funkcioniše s velikim brojem problema jer su mnoge linije, pogotovo prigradske, neisplative zbog malog broja putnika. Grad Zrenjanin ima čak dvadeset jedno seosko naselja i najveću teritoriju u Vojvodini. Cenu karata reguliše Gradsko veće odlukama, pokušavajući da balansira između interesa privatnog prevoznika da obavlja vožnju na nekoj liniji i slabe ekonomske moći većine putnika. Odobravanje više cene karata po zahtevu prevoznika po pravilu prate i odluke o subvencionisanju prevoza za pojedine kategorije stanovništva iz budžeta prema posebno usvojenom pravilniku.
1.2 Održavanje ulica i puteva
Deo komunalne delatnosti održavanja ulica i puteva koji se odnosi na zimsko održavanje u Zrenjaninu se dodeljuje preduzećima koja nisu u vlasništvu grada. Decenijama je taj posao kao poveren obavljalo putarsko preduzeće Vojvodinaput, a nakon njenog bankrotstva, poslednjih devet godina, taj posao se poverava preduzeću Ekogradnja. U nadležnosti tog preduzeća je 400 kilometara lokalnih saobraćajnica, dok se o magistralnim putevima stara javno preduzeće Putevi Srbije, a o trotoarima, biciklističkim stazama i trgovima javno-komunalno preduzeće Čistoća i zelenilo. Osim što putare tradicionalno iznenadi prvi sneg u decembru, opšti utisak javnosti je da se zimsko održavanje puteva u Zrenjaninu odvija u obimu i kvalitetu karakterističnom za većinu gradova u Srbiji.
1.3. Dimničarske usluge
Do 2008. godine dimničarske usluge na teritoriji Zrenjanina obavljalo je društveno preduzeće Dimničar. Nakon privatizacije tog preduzeća, do koje je došlo nakon poslovnog kolapsa, Grad Zrenjanin mu je poverio poslove dimničarskih usluga, jer je na konkursu bio jedini ponuđač.
Skupština grada Zrenjanina je 2009. godine donela Odluku o vršenju komunalne delatnosti dimničarskih usluga, a do usvajanja te odluke je došlo nakon afere koja je izbila, a ticala se obavezne naplate dimničarske usluge svim građanima. Nakon ugovora o poveravanju poslova dimničarskih usluga s novim, privatnim vlasnikom preduzeća Dimničar, gradsko javno preduzeće Direkcija za izgradnju grada je u okviru tadašnjih objedinjenih komunalnih računa unela i stavku “naknada za dimničarske usluge” i uputilo ga svim građanima. Veliki broj stanovnika koji dimnjake uopšte ne koristi pobunio se protiv takvog postupanja pa je gradska vlast morala da promeni svoj pristup naplati ove komunalne usluge. Izmenjenim rešenjem, “dimničarinu” su obavezni da plaćaju samo korisnici individualnih ložišta na čvrsto gorivo i gas, a u preambuli odluke su dimničarske usluge definisane kao “komunalne delatnosti od lokalnog interesa na teritoriji grada” iako ih Zakon o komunalnim delatnostima tretira kao delatnosti od opšteg interesa.
Već sredinom 2009. godine Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor s privatnim vlasnikom o kupovini zrenjaninskog preduzeća za dimničarske usluge Dimničar jer ta firma nakon privatizacije nije imala kontinuitet u poslovanju, odnosno nije obavljala usluge za koje je specijalizovana niti je u njoj poštovan socijalni program.
Nije poznato da li i ko u ovom trenutku sistematski pruža dimničarske usluge u Zrenjaninu, a u zvaničnim privrednim registrima postoje preduzetnici sa teritorije grada koji su registrovani za tu delatnost.
1.4. Prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda
Odvođenje atmosferskih i otpadnih voda u Zrenjaninu obavlja Javno-komunalno preduzeće Vodovod i kanalizacija. O prečišćavanju se ne može govoriti jer grad nema prečistač otpadnih voda, već se kompletna atmosferska i fekalna kanalizacija, kao i industrijske otpadne vode, sprovode do reke Begej ili do kanala koji se ulivaju u tu reku. Privatno-javno partnerstvo u ovoj oblasti je obelodanjeno 2020. godine, a trenutno su u toku pripreme za izgradnju prečistača otpadnih voda od strane privatnog partnera.
Bez ikakvih prethodnih najava, 7. novembra 2020. godine, na hitno zakazanoj sednici, odbornici Skupštine grada usvojili su Predlog Projekta tretmana otpadnih voda u Zrenjaninu, kojim je Gradu Zrenjaninu omogućeno da potpiše odgovarajući dokument s kompanijom “Metito Utilities Limited” (MUL) iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, nosiocem projekta i investitorom za izgradnju centralnog prečistača otpadnih voda sa teritorije grada. Samo dva dana kasnije, 9. Novembra, svečano je potpisan ugovor grada i kompanije Metito, uz prisustvo ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata Mubaraka Al Daherija, kao i ministra poljoprivrede u Vladi Republike Srbije, Branislava Nedimovića. Vrednost ugovorene investicije je 30 miliona evra, a postrojenje – prečistač otpadnih voda će biti kapaciteta oko 25 hiljada kubnih metara na dan. Podići će ga firma iz Emirata, koja će finansirati izgradnju i njime upravljati narednih 25 godina. Obaveze Grada Zrenjanina nisu finansijske prirode, već one podrazumevaju ustupanje zemljište i povezivanje gradske kanalizacije sa prečistačem otpadnih voda.
Po rečima potpredsednika firme Metito Valida Madvara, Zrenjanin je prvi grad u Evropi u kojem će ova kompanija poslovati. Odluka o njenom angažovanju je doneta na višim instancama, van Zrenjanina, i zasniva se na Memorandumu o saradnji koji je Ministarstvo poljoprivrede potpisalo 26. februara 2019. sa firmom „Metito jutilitis“, a na osnovu Sporazuma o saradnji Srbije i UAE potpisanog 17. februara 2013. u Abu Dabiju.
Pre ulaska u ovo privatno-javno partnerstvo u Zrenjaninu nije bilo javne niti stručne rasprave, uvida zainteresovane javnosti u planove, niti javnog konkursa za zainteresovane ponuđače usluge prečišćavanja otpadnih voda.
Iz nevladinog sektora ubrzo je usledila reakcija na tu izjavu, u vidu tvrdnje da se obmanjuje javnost u pogledu postojanja Studije o proceni uticaja na životnu sredinu. NVO Građanski preokret iz Zrenjanina je proverio u Gradskoj upravi grada Zrenjanina i u Pokrajinskom sekretarijatu za urbanizam i zaštitu životne sredine AP Vojvodina da li im je kompanija Metito dostavila Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu najavljenog postrojenja i obe institucije su odgovorile negativno. Takođe, uvidom u Centralnu evidenciju objedinjenih procedura za izdavanje građevinskih dozvola (CEOP) utvrđeno je da kompanija Metito, kao ni njena lokalna ispostava Begej Water nisu započeli ni jednu proceduru ishodovanja građevinske dozvole.
Ispostavilo se da je samo kreditor projekta (banka), naručila i sprovela istraživanje o uticaju budućeg prečistača na životnu sredinu i na socio-ekonomske prilike u Zrenjaninu, što nema veze sa zakonskim obavezama investitora u takvo postrojenje.
Odlukom Gradskog veća Grada Zrenjanina u oktobru 2021. godine parcela površine 26.857 kvadratnih metara neposrednom pogodbom i bez naknade je data u zakup beogradskom preduzeću Begej water radi izgradnje centralnog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. To je poslednja zvanična informacija o ovom privatno-javnom partnerstvu. Iako najavljeni, radovi na izgradnji postrojenja nisu počeli u novembru 2021. godine, bar ne zvanično i po propisima, uz postavljanje informativne table s informacijama o projektu.
1.5. Snabdevanje vodom za piće
Najveći komunalni problem Grada Zrenjanina je snabdevanje vodom za piće. Tu delatnost obavlja javno-komunalno preduzeće Vodovod i kanalizacija, a pošto voda koju distribuira ne zadovoljava propisane standarde od 2004. godine je zabranjena za piće. Jedan od mnogobrojnih pokušaja da se taj problem reši bio je kvazi javno-privatno partnerstvo ugovoreno 2015. godine, koje do sada nije dalo očekivani rezultat. S obzirom na to da je pokušaj uspostavljanja privatno-javnog partnerstva u ovoj delatnosti imalo najveći uticaj i posledice po čitavu državu, jer je izdejstvovao čak i promenu zakona, u ovoj analizi dobija nešto širi prostor za detalje.
Gradske vlasti Zrenjanina su krajem 2014. godine formirale Radnu grupu čiji zadatak je bio izrada Elaborata o utvrđivanju modela sprovođenja javne nabavke u postupku obezbeđena pijaće vode. Iza rogobatnog naziva zadatka radne grupe bila je namera da se po prvi put nađe osnov i opravdanje za privatno-javno parnerstvo u poslovima vodosnabdevanja. U elaboratu koji je radna grupa uputila organima Grada Zrenjanina predložena je nova koncepcija rešavanja problema pijaće vode koja se ne bazira na odabiru tehnologije i tehnološkom rešenju, već na kvalitetu pijaće vode koja se distribuira korisniku. Nova koncepcija je podrazumevala da kvalitet pijaće vode mora odgovarati Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće Republike Srbije, da Grad Zrenjanin ne ulaže finansijska sredstva za izgradnju postrojenja za preradu pijaće vode, da cena kubika vode proistekla iz usluge prečišćavanja na početku distribucije ne sme prelaziti 0.28 eurocenti, a da korekcija cena prerade vode u budućnosti bude pod kontrolom lokalne samouprave i da ona predstavlja jedini trošak tokom celog perioda eksploatacije i nikada ne bude opterećena bilo kakvim drugim dodatnim troškovima. Ta cena bi predstavljala i kriterijum ekonomski najpovoljnije ponude u postupku izbora najboljeg ponuđača usluge prečišćavanja.
Nakon prihvatanja ovakvog elaborata od strane Skupštine grada Zrenjanina, Javno-komunalno preduzeće Vodovod i kanalizacija raspisalo je u decembru 2014. godine javnu nabavku “usluge prečišćavanja pitke vode” s kratkim rokom, do kraja januara 2015. godine. Uslovi za učešće u nabavci su bili opšti u pogledu poslovne i finansijske sposobnosti, a u pogledu referenci, kadrovske i tehnološke opremljenosti ne previše zahtevni, što je pokazao i finalni izbor ponuđača. Usluga je već u februaru 2015. godine poverena konzorcijumu Grupo Zilio, koji je javnosti predstavljen kao italijanski investitor, a potpisivanju ugovora prisustvovao je i ambasador te zemlje u Beogradu. “Ako za nekoliko meseci budete mogli da pijete vodu iz česme – to će biti zahvaljujući Gruppo Zilio” rekao je 12. februara 2015. godine ekselencija Đuzepe Manco. Ugovorom je definisano da će investitor svojim sredstvima izgraditi postrojenje za osam meseci, da će u dovoljnoj količini isporučivati vodu koja kvalitetom zadovoljava zakonske kriterijume, i da će rešiti problem odlaganja opasnog otpada. Pružalac usluge je bio u obavezi da priloži bankarsku garanciju kao sredstvo finansijskog obezbeđenja za dobro izvršenje posla, da ta garancija ima vrednost u visini od 10% ukupne vrednosti ugovora i rok važenja od najmanje tri godine, kao i da je obnavlja sve vreme trajanja ugovora.
Već nakon osam meseci, u oktobru 2015. godine postalo je jasno da je ugovor prekršen jer ne samo da postrojenje nije počelo s radom, nego su građevinski radovi bili tek u pripremnoj fazi. Tokom naredne dve godine, uz različita pravdanja gradskih čelnika i predstavnika investitora u postrojenje, ono se gradilo poput Skadra na Bojani. Kada je konačno objavljeno da je postrojenje završeno i da je u toku ishodovanje dozvola za početak njegovog rada, ispostavilo se da po tada važećem Zakonu o komunalnim delatnostima privatna preduzeća ne mogu da se bave tom delatnošću i da je čitav posao od početka bio nezakonito ugovoren. Umesto da ugovor bude proglašen ništavim, a odgovorni sankcionisani, gradske i državne vlasti su krenule u potragu za spasonosnim rešenjem po sebe i izgrađeno postrojenje.
Istovremeno, sve više informacija o praktičnim aspektima uspostavljenog javno-privatnog parnerstva, ali i o samom privatnom partneru, dospevalo je u javnost. Saznalo se da je konzorcijum koji gradi fabriku vode sastavljen od tri mikro pravna lica s ukupno šest zaposlenih i kapitalom od samo 128,2 miliona dinara. Jedan član konzorcijuma nije podneo zakonom obavezni redovni godišnji finansijski izveštaj za 2018. godinu, a jedan član konzorcijuma je imao račun u blokadi tokom oktobra 2018. godine. Radi se o tri povezana pravna lica koja su imala sedište na istoj adresi u Beogradu i zajedničkog zakonskog zastupnika. Privatni partner je potom menjao ime i vlasničku strukturu – sa više domaćih i stranih kompanija i pojedinaca koji su imali udela u vlasništvu. Poslednji većinski vlasnik upisan u privredni registar Srbije od 14. avgusta 2020. godine je bila firma SAR d.o.o. sa 65 odsto udela. Ona je pod okriljem dve firme iz Izraela – Rimon Ltd i Avital Group.
Grad Zrenjanin je 2019. godine uplatio 67,5 miliona dinara privatnom partneru, protivno ugovoru iz 2015. godine po kome investitor snosi sve troškove izgradnje i servisiranja postrojenja, a grad plaća samo uslugu prečišćavanja vode. Iznos koji je grad uplatio premašuje 50 odsto ukupnog kapitala privatnog partnera. Osim toga, otkriven je ugovor o zajmu po kojem je jedan član konzorcijuma – Synertech d.o.o. može od gradskog vodovoda da povlači novac “po potrebama” kao i da je gradsko javno preduzeće dva puta kao jemac privatnog investitora plaćalo trećim licima za kupljenu robu. U poslednjem potpisanom sporazumu između gradskog vodovoda i fabrike vode, konstatovan je dug privatnog parnera u iznosu višem od 81 milion dinara.
Zbog zrenjaninske fabrike vode 2018. godine izmenjen je Zakon o komunalnim delatnostima, čime je stvorena mogućnost da se širom države u poslove vodosnabdevanja uključe privatna preduzeća. Tada već u potpunosti izgrađena, zrenjaninska fabrika vode je i dalje dobijala subvencije i pozajmice iz državne kase iako nije radila, a u razgovore s njenim vlasnicima se uključila i premijerka Ana Brnabić.
Nevladina organizacija Građanski preokret je 2019. godine podnela krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv tadašnjeg gradonačelnika Čedomira Janjića i još pet osoba, zbog sumnji na korupciju i zloupotrebe u vezi sa fabrikom vode, a ubrzo i protiv tadašnjeg ministra privrede i visokog funkcionera vladajuće partije Gorana Kneževića zbog podstrekivanja na ta dela. Tužilaštvo do kraja 2021. godine nije pokrenulo postupke po ovim prijavama, ali ih nije ni odbacilo. Januara 2020. policija je uhapsila tri osobe zbog sumnji na zloupotrebe u vezi sa fabrikom vode, od kojih su dvojica gradski čelnici. Krivične prijave podnete su protiv bivšeg pomoćnika gradonačelnika Ivana Devića, bivšeg direktora gradskog vodovoda Gorana Tajdića i zastupnika privatnog investitora Nenada Obradovića. Istraga, koja je još uvek u toku, treba da utvrdi da li su predstavnici lokalne vlasti i vlasnici fabrike vode učestvovali u višemilionskim koruptivnim radnjama.
Zrenjanin je, nakon nekoliko kraćih probnih perioda, 24. februara 2020. godine zvanično prešao na vodosnabdevanje iz fabrike vode. Podnet je zahtev pokrajinskoj sanitarnoj inspekciji da ukine zabranu vode za piće, uz ocenu gradskih vlasti da je Zrenjanin “na korak” od toga da ima ispravnu pijaću vodu. Međutim, osim s kvalitetom, postrojenje je imalo problem i sa kvantitetom isporučene vode. Na mreži se pojavio problem niskog pritiska tokom letnjih meseci pa je vodosnabdevanje ponovo preuzelo javno-komunalno preduzeće.
Dva puta je tokom 2020. godine u medijima je objavljena vest o navodnoj ispravnosti vode za piće koja se distribuira vodovodnim sistemom Grada Zrenjanina. U pitanju su bila saopštenja privatnog partnera koja su mediji nekritički prenosila. Nadležne institucije nikada nisu proglasile ispravnost vode koja je izlazila iz tog postrojenja. Naprotiv: Zavod za javno zdravlje je na osnovu uzoraka uzetih u periodu od 14. novembra do 14. decembra 2020. godine, utvrdio da prečišćena voda za piće koju je Grad Zrenjanin plaćao fabrici vode višestruko nije odgovarala propisima zbog povećane koncentracije arsena, zbog većeg intenziteta obojenja, zbog povećanog utroška kalijum permanganata koji ukazuje na povećan sadržaj ukupnih organskih materija u vodi, te zbog povećane koncentracije amonijaka i ortofosfata. U posmatranom periodu, koncentracija arsena bila je povećana u jednom uzorku iz rezervoara fabrike vode i u 23 uzorka iz gradske vodovodne mreže. Povećan intenzitet obojenja bio je u 7 uzoraka, povećan slobodni rezidualni hlor u 7 uzoraka, povećan amonijak u 13 uzoraka, povećani nitriti u jednom uzorku, a povećan ukupan broj aerobnih mezofilnih bakterija u jednom uzorku iz postrojenja i u 12 uzoraka iz gradske vodovodne mreže.
Fabrika vode je poslednji put preuzela vodosnabdevanje grada 29. septembra 2020. godine. Novi većinski vlasnici iz Izraela su saopštili da su uložili blizu milion evra za unapređenje sistema i proizvodnje. Uprkos tome, 14. decembra 2020. godine dogodila se eksplozija u kojoj je jedan radnik teže, a drugi lakše povređen. Gradski vodovod je nakon eksplozije isključio fabriku iz vodovodnog sistema. Istragom je utvrđeno da je do eksplozije došlo sagorevanjem zapaljivog gasa – metana, koga ima u sirovoj vodi na vodoizvorištu.
Izgrađeno postrojenje nije rešilo ni problem odlaganja opasnog otpada, a za sve vreme rada ga je ispuštalo direktno u gradsku fekalnu kanalizaciju, bez plaćanja naknade. Zbog toga je organizacija Građanski preokret podnela krivičnu prijavu protiv gradonačelnika, direktora gradskog vodovoda i direktora fabrike vode.
Nekoliko meseci pre definitivnog razlaza sa privatnim partnerom, direktor gradskog vodovoda je u dopisu gradonačelniku dramatičnim tonom upozorio da javno-komunalno preduzeće na čijem je čelu direktno trpi štetu “što projekat fabrike vode ni posle pet godina nije zaživeo” i da je ozbiljno ugrožena stabilnost vodosnabdevanja u gradu.
Iako je početkom novembra 2021. godine predsednica vlade Srbije Ana Brnabić izjavila da je Vlada blizu dogovora “sa investitorom koji ima svetske reference” o kupovini fabrike vode u Zrenjaninu, na dve organizovane prodaje do kraja decembra nije bilo zainteresovanih kupaca. Sudski izvršitelj koji je zadužen za prodaju izjavio je da više neće biti javnih nadmetanja i da izvršni poverilac sada ima rok od mesec dana da sam nađe kupca, a ponuđena cena biće 3,5 miliona evra. Napokon, januara 2022. zrenjaninska fabrika vode prodata je za 417 miliona dinara beogradskom preduzeću Pannonian water DOO, koje je u u vlasništvu firme Mettito iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
U oktobru 2020. godine Gradsko veće grada Zrenjanina je formiralo Komisiju za stručnu procenu vodosnabdevanja grada Zrenjanina koja je trebalo da izvesti o celokupnom stanju vodovodne mreže i vodosnabdevanja, uključujući stanje i kapacitete izgrađenog privatnog postrojenja. Komisija je na osnovu prikupljenih informacija o izvorištima, izgrađenom postrojenju i distributivnoj mreži, analizama kvaliteta sirove, prečišćene i vode u mreži zaključilo da je tehnološki postupak u fabrici vode nepotpun i ne može u kontinuitetu da postigne zahtevan kvalitet vode za piće. Drugi zaključak je da kvalitet otpadne vode sa postrojenja, koja se kao neprečišćena upuštala u gradsku kanalizaciju ne zadovoljava kriterijume definisane Uredbom o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vode. Komisija je konstatovala da je uslov, bez kojeg izgrađena fabrika vode ne može da postigne tražene rezultate u pogledu kvaliteta i kvantiteta, da se rekonstrukcijom i dogradnjom obezbedi predtretman sirove vode, da se izvrši unapređenje tretmana otpadnih voda, da se značajno povećaju rezervoarski kapaciteti prečišćene vode i da se izvrši čitav niz drugih, manjih intervencija na postrojenju. Komisija smatra da treba uraditi idejni projekat sa studijom izvodljivosti za dogradnju i rekonstrukciju postojećeg postrojenja, uz rekonstrukciju distributivne mreže u gradu. Ukoliko organi Grada Zrenjanina prihvate predloge ove komisije, to bi značilo da se ne odustaje od koncepta privatno-javnog partnerstva i da se čeka razrešenje imovinskog pitanja postojećeg postrojenja da bi se na nekim novim osnovama, s formalno novim vlasnicima, ono ponovo uključilo u vodosnabdevanje grada.
1.6. Zaključak
Privatno-javno partnerstvo u Zrenjaninu se razvija se bez strategije. Ono je u slučaju prevoza putnika, zimskog održavanja puteva i dimničarskih usluga nastalo iz nametnute potrebe da se u praksi zameni saradnja društvenog i javnog sektora iz doba socijalističke privrede i tadašnjih vlasničkih odnosa. U slučaju prečišćavanja otpadnih voda u pitanju je partnerstvo koje je nametnuto odlukom viših organa vlasti, dok se u slučaju prečišćavanja pijaće vode može govoriti o projektu na koji je dominantni uticaj imala politička volja lokalnih vladajućih krugova, ali i povezani lični interesi nosilaca tog posla.
2.1. Sistemi daljinskog grejanja (osnove)
Sistem daljinskog grejanja je sistem gde se toplota za grejanje prenosi od izvora do udaljenih objekata. Medijum za prenos toplote je kod nas još uvek vrela voda (temperature preko 110Co).
Klasičan sistem daljinskog grejanja ima sledeće celine:
– Energetski subjekt (izvor toplotne energije) – u današnje vreme kod nas to su uglavnom kotlarnice na gas, kotlarnice na mazut i gas (Beograd) i ređe postrojenja za spregnutu proizvodnju električne i toplotne energije.
– Distributivnu mrežu – sistem cevovoda kojim se prenosi toplotna energija, koji je povezan sa toplotnim izvorom sa jedne strane i toplopredajnim stanicama sa druge strane.
– Toplopredajne stanice ( toplotne podstanice) su mesta gde se razdvaja primarna distributivna mreža (vrelovod ) i sekundarna mreža (toplovodni razvod u objektima koji se greju).
– Razvod tople vode po objektu koji se greje, prilagođen temperaturskom režimu za konkretnu vrstu grejanja u objektu (sekundarna crevna mreža) sa grejnim telima.
2.2. Daljinsko grejanje u svetu
Količina toplotne energije u svetu koja se prenosi putem vrele i tople vode je u stalnom porastu. U periodu od 2000. do 2020. godine porast je bio za čak 30%, i to najviše zahvaljujući razvoju Kine. Pri tome valja znati da se samo 60% od ukupne prenešene energije odnosi na grejanje zgrada. Ostatak je za industriju. Od celokupne daljinski toplovodima i vrelovodima prenešene energije 90% je u Evropi, Rusiji i Kini. Uprkos poskupljenju energije, sve manjim potrebama za grejanjem zgrada i novim, fleksibilnijim, jeftinijim načinima poizvodnje energije od 2019. do 2020.godine, količina toplotne energije prenešena daljinski je porasla za 1.3%, opet zahvaljući Kini. Čak 90% proizvedene toplotne energije je iz fosilnih goriva. Od toga 45% iz uglja, 40% iz prirodnog gasa i 3,5% iz nafte. Još uvek postoji negativan trend povećanja proizvodnje toplotne energije iz uglja, najviše opet zahvaljujući nagloj ekspanziji razvoja Kine. Udeo energije proizvedene iz obnovljivih izvora danas je oko 8%.
U skladu sa Pariskim sporazumom (22. april 2016.godine) koji se tiče borbe protiv klimatskoh promena postoji ambiciozan ( gotovo neostvariv) plan postepenog smanjenja emisije gasova koji utiču na efekat staklene bašte sve do 2050.godine, kada bi emisija trebalo da bude nula. Po tom planu cilj je da se do 2030.godine udeo energije iz obnovljivih izvora (termalne, geotermalne, sunca, bio mase. . .) poveća do 20%. Uporedo sa povećenjem proizvodnje iz obnovljivih izvora, planira se snižavanje temperaturskog režima distributivne mereže. Sve ovo odavno prati dizanje energetske efikasnosti, odnosno smanjenja potrebe za energijom zgrada.
2.3. Daljinsko grejanje u Srbiji
Toplifikacija u Srbiji je krenula 60-ih godina prošlog veka u gradovima. Sedamdesetih je bila u punom jeku. Proces ukrupnjavanja, izgradnje velikih kotlarnica i zatvaranja manjih uz izgradnju distributivne mreže odvijao se uporedo sa izgradnjom objekata, stanogradnjom koja je u to vreme bila intenzivna. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih sistemi parnog daljiskog grejanje gde se mesto vrele vode koristila para niskog pritiska 0,5bar zamenjeni su modernijim vrelovodnim. Najveći sistemi daljinskog grejanja nalaze se u najvećim gradovima ( Beograd 2800MW, Novi Sad 680MW, Niš 250MW).
2.4. Daljinsko grejanje u Zrenjaninu
Početak daljinskog grejanja u Zrenjaninu vezan je za puštanje u pogon kotlarnice od 5MW u naselju 4.juli. Dve godine kasnije puštena je u pogon Termoelektrana ,,Jug” na mestu gde se sada nalazi Toplana, a privremena kotlarnica sa 4.jula premeštena je na Bagljaš. Novom studijom 1976. predviđeno je da se toplotna energija distribuira sa jednog mesta, buduće Termoelektrane – Toplane. Projekat je završen 1981.godine. Tada je prestala sa radom koltarnica na Bagljašu. TE-TO kapaciteta 140MW je puštena u rad 1989.godine. Koncipirana je tako da toplotnom energijom snabdeva i zgrade i industrijske potrošače. Danas više ne postoje industrijski potrošači koji koriste toplotnu energiju toplane pa je TE – TO postala predimenzionisana . Sagrađena je nova kotlarnica kapaciteta 2x35MW na mazut i na gas koja je puštena u rad 2010.godine.
2.5. Elementi sistema daljinskog grejanja, efikasnost, mogućnost unapređenja
Izvori toplotne energije
U Zrenjaninu je, dakle, izvor toplote kotlarnica na prirodni gas i mazut. Efikasnost proizvodnje toplote na ovaj način je 80-87%. To zavisi od režima rada. Efikasnost nam ovde pokazuje kolika je dobijena toplotna energija u odnosu na toplotnu moć goriva. Temperaturski režim toplane je *klizni **vrelovodni.
* Kiizni – temperatura zavisi od spoljne temperature vazduha.
** Vrelovodni – polazna temeratura vode u projektovanom režimu je viša od 110Co Projektovana povratna temperatura vode je 70Co.
Efikasniji konvencionalni sistem proizvodnje toplotne energije iz fosilnih goriva bio bi iz kogeneracionih postrojenja odgovarajućeg kapaciteta, gde postoji spregnuta proizvodnja električne i toplotne energije. Kod ovakvih sistema malo niža efikasnost se u velikoj meri kompenzuje prodajom isporučene električne energije. Konačna cena toplotne energije proizvedena na ovaj način zavisi od ugovorene otkupne cene el. energije i može biti gotovo duplo niža. Izgradnja ovakvog jednog sistema je veoma velika investicija.
Kada postoji samo jedan izvor toplote kao što je gasna kotplarnica ili više istih izvora toplote, cena toplotne energije sistema u velikoj meri zavisi od cene tog jednog energenta.
Kompenzovanje cene toplotne energije kupovinom jefitinije
U Evropi sistemi daljinskog grejanja su odavno fleksibilni. Distributer toplotne energije bi posebno trebalo da bude zainteresovan za kupovinu toplotne energije od proizvođača kojima je toplotna energija višak, recimo od nekog industrijskog proizvođača. U Zrenjaninu to bi mogao da bude Ipok Almex d.o.o. Oni imaju svoju modernu kotlarnicu na biomasu, drvenu sečku, snage 5.5 MW. Proizvode toplotnu energiju samo za sopstvene potrebe. Njihove potrebe su samo manji deo resursa koje imaju i u gorivu i u instalisanoj snazi. Ovde ograničavajući faktor može da bude temperaturski režim o kome će kasnije biti reči.
Deo toplotne energije iz obnovljivih izvora toplote
Ovo je odavno tendencija u razvijenim zemljama. Plan po Pariskom sporazumu je da se do 2030.godine iz obnovljivih izvora (otpada, vetra, sunca i ostalih ) dobija bar 20% toplotne energije. Izgradnji postrojenja za proizvodnju toplotne energije iz obnovljivih izvora treba da prethodi studija koja treba da sagleda raspoložive resurse svakog grada, opšitne i okruga. Ovo su skupa postrojenja. Izgradnja zahteva velika ulaganja, zato je,nažalost, ovo još uvek privilegija bogatih.
Distributivna mreža
Distributivna mreža mora biti dobro izolovana. U proteklih 20 godina veliki deo magistralnih vodova u Zrenjaninu je zamenjem novim, tzv. predizolovanim čeličnim cevima. I pored dobre izolacije visoki temperaturski režim vrelovoda utiče na toplotne gubitke u prenosu toplote. Prilikom projektovanja distributivnog sistema za proračunatu potrebnu količinu toplote postoje dva suprotstavljena zahteva.
1 Što manji protok, zbog što manjeg prečnika cevi, odnosno vitkosti mreže. Ovo nas vodi u visoke temperaturske režime kojima je moguće preneti više toplotne energije.
2 Što niži temperaturski režim zbog manjih gubitaka. Ovo kao posledicu daje velike prečnike cevi zbog potrebnog velikog protoka vode za istu potrebnu proračunatu količinu energije koju treba preneti.
U vreme kada je većina distributivnih sistema projektovana, energija nije bila skupa. Za posledicu imamo visokotemperaturske distributivne mreže koje imaju veće gubitke. Gubici kroz vrelovodni sistem iznose do 10% pa sve do 30%. Zavise od izolovanosti, temperaturskog režima i dužine distributivne mreže.
Zbog uštede energije, odnosno smanjenja gubitaka temperaturski režimi distributivne mreže se snižavaju svuda u svetu. Cilj je da temperaturski režim distributivne mreže bude što bliže temperaturi okoline kako bi gubici bili bliski nuli. Za svako snižavanje temperaturskog režima moraju da postoje preduslovi. Pre svega mora se raditi na poboljšanju energetske efikasnosti zgrada, odnosno na smanjenju potrebnog toplotnog konzuma. Da bi se temperaturski režim dodatno snizio potrebno je dalje preći sa visokotemperaturskih sistema grejanja na niskotemperaturske. U Srbiji postoje toplane koje su spustile temperaturske režime. U Zrenjaninu je temperaturski režim u vreme projektovanja sistema bio 140/70oC. Sada je snižen na 120/70oC.
Temperaturski režim u dogledno vreme u našim daljinskim sistemima još dugo neće moći da se spusti ispod 90oC polazne temperature vode, jer je dominanatan sistem grejanja visokotemperaturski radijatorski.
Zgrade
Energetska efikasnost u građevinarstvu je odavno prepoznata kao ključna u smanjenju potrošnje energije, smanjenju zagađenja i smanjenju emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Zgrade su veliki potrošači energije, veći od industrije. Posledično veći su zagađivači i od industrije i od saobraćaja. Kod nas u Srbiji već skoro 8 godina postoji veoma strog Pravilnik o energetskoj efikasnosti zgrada. Međutim, kriterijume iz ovog strogog pravilnika moraju da zadovolje samo nove zgrade i one koje se rekonstrišu. Dobro izolovane nove zgrade (klase C) imaju i po 5 puta manje potrebe za energijom za grejanje od neizolovanih zgrada iste površine (klase F). Zgrade kolektivnog stanovanja u Zrenjanu su stare. Od izgradnje nisu rekonstrisane tako da im se poboljšaju energetska svojstva. Uglavnom zaslužuju ocene D, E, F po gore pomenutom pravilniku.
Uticaj energetske efikasnosti zgrade na cenu grejanja
Ova velika razlika u potrošnji energije između izolovanih i neizolovanih zgrada se međutim ne reflektuje na račune za grejanje. Tamo gde se grejanje još uvek plaća paušalno po kvadratnom metru, računi za sve zgrade su isti. Čak i tamo gde se plaća po utrošenoj energiji računi jesu manji, ali u daleko manjoj meri nego što je to potrošnja energije. Razlog za to je fiksni deo u tarifnom sistemu naplate grejanja koji kod energetski efikasnih zgrada postaje dominantan. Posledično imamo slabu zainteresovanost investitora sa novim objektima za priključenje na daljinsko grejanje.
Sekundarna cevna mreža grejanja
Sekundarna cevna mreža grejanja polazi iz toplotnih podstanica ka stanovima i prostorima koji se greju. Temperaturski režim ove mreže zavisi od načina grejanja. Najčešće je to 90/70oC ili 80/60oC za radijatorsko grejanje. U Zrenjaninu postoji 287 podstanica u kojima se meri potrošnja energije. Nemaju sve zgrade svoju podstanicu. Podstanice su zajedničke za grupu zgrada. Sekundarna mreža do zgrade koja se greje je često neizolovana, negde do zgrade dolazi čak podzemno. Svi ovi gubici toplote se mere u podstanicama, a potrošena energija raspodeljuje po stanovima. Briga o sekundarnoj mreži je predata stanarima zgrade. Iz tog razloga je sasvim moguće imati dve iste zgrade koje imaju različite potrošnje energije (račune), a da ta razlika bude samo u sekundarnoj mreži, onom delu od podstanice do objekta.
Ceo sistem
Nije teško zaključiti da efikasnost daljinskog grejanja zavisi od količine energije koju je potrebno preneti po dužnom metru distributivne mreže. Neke analize su pokazale da daljinsko grejanje može biti jednako efikasno kao slični manji moderni konvencionalni sistemi grejanja, ako je gustina instalisane snage grejanja oko 20MW/km2 i više. Ovo je ostvarivo samo u gusto naseljenim gradskim sredinama gde postoje zgrade višespratnice (kolektivno stanovanje). Zrenjaninska vrelovodna mreža je razuđena. Dugačka je 33km. Vrelovod kod nas nikada neće imati male gubitke kao recimo u Novom Sadu gde postoji nekoliko sistema sa kotlarnicama u samom gradu.
Cena daljinskog grejanja (obračun)
Cena daljinskog gejanja u Srbiji se formira po Zakonu o energetici i izračunava na osnovu Uredbe o utvrđivanju metodologije za određivanje cene snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom.
Po tom pravilniku prilikom formiranja cene grejanja uzimaju se u obzir: varijabilni operativni troškovi (troškovi koji zavise od obima proizvodnje energije), fiksni operativni troškovi (troškovi materijala, zarada, nematerijalnih usluga), troškovi amortizacije sistema i još neki parametri.
Promenom cene energenata menjaju se uglavnom samo varijabilni operativni troškovi. Ostali mogu biti promenjeni u mnogo manjoj meri. Dakle, kod promene cene energenata, cena daljinskog grejanja ne može biti promenjena za isti procenat kao što je promenjena cena energenta.
Po toj metodologiji za cenu energenta prirodnog gasa od oko 30 din/m3 , cena usluge isporuke toplotne energije je: fiksni deo 29,76 din/m2 mesečno , varijabilni deo 5,16 din/kwh isporučene energije.
Ne možemo da damo sud da li su svi ulazni parametri (troškovi) u metodologiji obračuna cene zaista toliki i koliki je prostor da se oni smanje, ali možemo da uporedimo cenu toplanskog grejanja sa grejanjem na neki drugi način. U tom poređenju toplansko grejanje je skupo.
2.6. Zaključak
Prirodni monopol koji imaju sve toplane kao jedini isporučioci toplotne energije dodatno je pojačan Odlukama o grejanju koje su usvojene u Skupštinama svakog grada (u Zrenjaninu 2014.godine). Lagodna situacija bez tržišne utakmice, bez konkurencije, u kojoj se nalazi svaka toplana, bez ikakve bojazni od gubitka tržišta jeste ogroman balast razvoja. Inovativnost, potreba za unapređenjem procesa i efikasnosti nisu ničim motivisani. Kao posledicu imamo situaciju da ne postoje nikakvi dugoročni planovi koji nagoveštavaju bilo kakvu promenu. Ne postoji strategija razvoja.
Sve toplane u Srbiji su javna preduzeća. To između ostalog znači da se rukovodeći kadar ne bira po principu meritokratije. Još uvek bi trebalo da budu sveža sećanja s početka zime kada se dogodio kolaps u TENTu zbog nestručnog vođenja, kada smo bili primorani da umesto da izvozimo, mi struju uvozimo, i to po najnepovoljnijim uslovima.
Samo 19 odsto ukupnog komunalnog otpada u Srbiji je u toku 2020. godine odloženo na sanitarne, dok je ostatak otpada završio na nesanitarnim deponijama, piše u Programu upravljanja otpadom za period od 2022. do 2031. godine, koji je Vlada Srbije usvojila pre nekoliko meseci.
U toku 2020. godine stvoreno je 2,95 miliona tona komunalnog otpada, a samo 558 hiljada tona je odloženo na sanitarne deponije, odnosno one koje su projektovane i rade u skladu sa evropskim propisima.
Zrenjanin bi trebalo da ima sanitarnu deponiju, ali sudeći po nedavno pokrenutoj inicijativi za realizaciju projekta javno-privatnog partnerstva (o čemu će biti još reči) za zatvaranje i sanaciju-remedijaciju postojeće, Zrenjanin ima smetlište. Tako stoji u zvaničnoj inicijativi, usvojenoj kao dopuna dnevnog reda na sednici gradske skupštine održane februara 2022.
Osim smetlišta, koji se u kolokvijalnom govoru zove deponija, jer ima lokaciju i relativno je uređena, na teritoriji grada postoji zvanično popisanih 27 divljih deponija, nekoliko u gradu i u svim selima na teritoriji grada. Za njihovo uklanjanje izdvaja se novac iz gradskog budžeta a divlja deponija u Perlezu ove će godini biti sanirana (po ko zna koji put) pokrajinskim parama. “Eko Maber inženjering” doo iz Pančeva u naredne tri godine uklanjaće divlje deponije na teritoriji Grada Zrenjanina. Ovo preduzeće bilo je jedini ponuđač na tenderu koji je Gradska uprava raspisala početkom oktobra 2021.godine.
Pančevci su za trogodišnji posao uklanjanja divljih deponija ponudili nešto manje od 150 miliona dinara, bez PDV-a, koliko je namenjeno za ovaj posao. Zajedno sa PDV-om, uklanjanje divljih deponija u naredne tri godine koštaće 179.875.800 dinara. Za sanaciju divlje deponije u Perlezu, za koji je pokrajina izdvojila 9,5 miliona dinara, trenutno je u toku postupak javne nabavke. Deponija u Zrenjaninu ni svojim kapacitetima ni tehnologijom odavno ne zadovoljava potrebe grada.
Glavna deponija komunalnog otpada u zrenjaninskoj opštini se nalazi na južnom kraju grada na 1,7 km udaljenosti poslednjih kuća u naselju. Deponija je nepravilnog geometrijskog oblika površine 6,71 ha. Procenjena prosečna visina odloženog otpada iznosi oko 4 metra, na osnovu čega je računskim putem procenjeno, da se na ovoj deponiji nalazi približno 268.400 kubnih metara otpada. Deponija je delimično ograđena, a otpad je izmešan sa zemljom i prekriva se slojem inertnog materijala po potrebi, što stvara uslove da vazdušne struje i životinje raznose otpad po okolnom zemljištu. Na deponiji se uglavnom odlaže komunalni, građevinski i neopasni medicinski otpad.
Prema podacima JKP “Čistoća i zelenilo” koje upravlja deponijom, svaki stanovnik Zrenjanina u proseku generiše jedan kilogram komunalnog otpada dnevno, a stanovnik sela u proseku od 0,5 do 0,7 kilograma otpada dnevno. Sve to završi na koliko toliko uređenoj deponiji u Zrenjaninu ili na nekoj od divljih na obodima sela. Neka sela, kao Perlezi, imaju čak tri divlje deponije. Na gradskoj deponiji u Zrenjaninu, zbog neadekvatnog odlaganja otpada, vrlo često dolazi do samozapaljivanja. Poslednji put deponija je gorela avgusta 2021.godine. Gusti dim sa deponije vrlo brzo proširi se na čitav grad. Tek kada se dogodi takav ekološki akcident, građani mogu da saznaju o nešto o planovima gradske vlasti u vezi sa deponijom. U poslednjem slučaju, da će sadašnja biti rekultivirana. Ceo proces, od rekultivacije do formiranja regionalne deponije, odvija se na netransparentan način. Jedan od razloga za netransparentnost sigurno je i burna polemika koje se 2006. godine u javnosti odvijala oko lokacije na kojoj bi trebalo da se formira regionalna deponija.
3.1 Državni plan o upravljanju otpadom
Prema već pomenutom planu o upravljanju otpadom na državnom nivou, Zrenjanin se nalazi među većom grupom gradova koji bi deponije ili centre za upravljanje otpadom, po priznatim standardima, mogli da dobiju do 2030. godine. Do tada planira se otvaranje regionalnih centara za upravljanje otpadom u Novoj Varoši, Beogradu, Kruševcu, Kragujevcu, Valjevu, Požarevcu, Vranju, Novom Sadu, Inđiji, Somboru, Smederevu, Pančevo, Kraljevu, Nišu, Zrenjaninu i Vršcu. U planu stoji da Vršac, Zrenjanin i Smederevo neće imati sopstvene sanitarne deponije u okviru Regionalnih centara za upravljanje otpadom.To bi značilo, da Zrenjanin neće imati svoju sanitarnu deponiju, odnosno da se ona, kao posebna jedinica, neće posebno formirati nakon sanacije postojeće, nego će se problem odlaganja svih vrsta otpada rešavati u okviru Regionalnog centra.
Dakle, vraćamo se na regionalne centre za upravljanje otpadom, što je ideja od 2006, modifikovana i revidirana 2011. godine. Ideja o regionalnoj deponiji za nekoliko opština, prvi put se pominje 2006. godine. Grad Zrenjanin je tokom 2006. godine inicirao izradu Regionalnog plana upravljanja otpadom za opštine Zrenjanin, Sečanj, Titel i Kovačica, da bi početkom 2007. godine, dokument bio dostavljen opštinskim službama. Izradu projekta finansirao je pokrajinski Sekretarijat za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo. Grad Zrenjanin je bilo u obavezi da izradi Prethodnu studiju opravdanosti. Zbog finansijske nemogućnosti da sprovede izradu ovog projekta, kao i neslaganja unutar same Opštine Zrenjanin oko izbora potencijalne lokacije za izgradnju regionalne deponije i nove zakonske regulative koja je u međuvremenu stupila na snagu, projekat nije bio realizovan u potpunosti, da bi 2011. godine, na osnovu mišljenja pokrajinskog Sekretarijata za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, bilo neophodno pristupiti njegovoj reviziji.
3.2 Šta donosi revizija?
U studiji koju je izradio Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, između ostalog, stoji da se smeće organizovano iznosi na 89 odsto zrenjaninskog regiona. Međutim i pored toga, stanovnici uglavnom ruralnih oblasti, često odlažu svoj otpad na lokalna divlja smetlišta ili na razna druga mesta van naselja. Cene usluga su dovoljne za prostu reprodukciju ali ne i za nabavku nove opreme i vozila. Treba napomenuti i da je ekonomska, odnosno kupovna moć korisnika usluga jako niska. Na žalost, postojeća zakonska regulativa onemogućava formiranje ekonomskih cena usluga sakupljanja, odvoženja i deponovanja otpada. Opštinska JKP nemaju reciklažna dvorišta za primarnu selekciju, ali imaju planove u vezi sa reciklažom. Sakupljanje sekundarnih sirovina u organizaciji JKP je razvijeno u izvesnom procentu u pojedinim opštinama i to se uglavnom odnosi na sakupljanje PET ambalaže. Postoje individualne inicijative koje se realizuju preko manjih privatnih firmi za sakupljanje reciklabilnog materijala. Ove firme se bave isključivo sakupljanjem i daljom distribucijom reciklabilnog otpada.
Sakupljeni otpad se transportuje auto-smećarima, auto-podizačima, kamionima sandučarima ili traktorima, do lokalne komunalne deponije, u stvari smetlišta, gde se odlaže bez prethodnog tretmana. Karakteristično za sve opštine regiona i najjveći broj opština u Republici Srbiji, je da na komunalnim deponijama, pored ostalih nedostajućih sadržaja, nedostaju i kolske vage, što znači da se ne vrši nikakvo merenje količine otpada koje se sakuplja i deponuje. Utvrđivanje sastava i količine otpada se bazira isključivo na subjektivnim procenama lica iz opštinske uprave i JKP uključenih u upravljanje otpadom.
Komunalne deponije su zapravo lokacije gde se otpad odlaže bez kontrole i bez osnovne opreme za zaštitu životne sredine. Ne registruje se ni vrsta ni količina otpada. Deponije nisu građene po projektnoj dokumentaciji koja uključuje mere zaštite životne sredine (zemljišta, podzemnih i površinskih voda, vazduha) već su neuređene lokacije, nemaju (upotrebnu) dozvolu, otpad se nepravilno odlaže. Postoji ugroženost životne sredine zbog pojave požara, procednih voda, izdvajanja metana i ugljen dioksida i neprijatnih mirisa. Ne postoje merni uređaji za kontrolu zagađenja vazduha i vode na deponijama. U najboljem slučaju, deponije imaju jedan prilazni put, a većinom su bez ograda i kapije i bez obezbeđenja. Generalno, deponije ne zadovoljavaju propise iz oblasti zaštite životne sredine, lokacije nisu u saglasnosti sa nacionalnom i regulativom EU za izbor lokacija za odlaganje otpada.
3.3 Regionalni centar u Zrenjaninu
Najvažnije zaključne stavke Revizije regionalnog Plana upravljanja otpadom za grad Zrenjanin i opštine Sečanj, Titel i Kovačica, ogledaju se u sledećem:
– definisan je budući Region za upravljanje otpadom sa centrom u Zrenjaninu i pripadajućim opštinama Sečanj, Titel i Kovačica, koji broji 193.368 stanovnika;
– definisani su svi subjekti i podela odgovornosti u oblasti upravljanja otpadom na lokalnom i nacionalnom nivou;
– izvršena je analiza Nacionalnog i EU zakonodavstva u oblasti upravljanja otpadom.
– izvršen je uvid u stanje i rad komunalnih preduzeća po opštinama, uz ocenu da je oprema za sakupljanje i mehanizacija na nezadovoljavajućem nivou.
– s obzirom da Zrenjanin predstavlja najveći ekonomski, administrativni centar i da ima najveći broj stanovnika u posmatranom Regionu, samim tim i generiše najveće količine otpada, Planom je predviđeno da lokacija buduće regionalne deponije bude u Zrenjaninu.
– u Planu su razmatrane tri potencijalne lokacije za izgradnju buduće sanitarne deponije u skladu sa „Studijom prostornog razmeštaja regionalnih deponija i transfer stanica na teritoriji AP Vojvodine“ (Zavod za urbanizam Vojvodine, 2005) i Uredbom o odlaganju otpada na deponije („Službeni glasnik RS“ broj 92/2010). FTN kao izrađivač Plana predlaže da se izgradnja buduće regionalne sanitarne deponije, koja će zadovoljiti najviše sanitarno tehničke standarde locira u blizini već postojeće gradske deponije, ali se ostavlja i prostor za eventualnu izradu posebne Studije vrednovanja za izbor mikrolokacije za izgradnju regionalne deponije čvrstog komunalnog otpada. Planom je predviđeno da opštine Sečanj, Titel i Kovačica s obzirom na relativno malu udaljenost od grada Zrenjanina i veoma male količine produkovanog otpada na godišnjem nivou, ne poseduju transfer stanice, odnosno da sav otpad koji prethodno ne izdvoje na svojoj teritoriji, direktno transportuju na regionalnu deponiju. Predviđeno je da skupljanje otpada i transport do regionalne deponije, ostaje u nadležnosti opština, odnosno opštinskih komunalnih preduzeća, uz formiranje posebnog preduzeća JKP „Regionalna deponija Zrenjanin“ za upravljanje regionalnom sanitarnom deponijom i pratećim elementima. Definisani su predlozi organizacione strukture upravljanja JKP „Regionalna deponija Zrenjanin“, sa ili bez uspostavljanja javno-privatnog partnerstva. Date su preporuke za sanaciju divljih deponija i gradskih smetlišta.
3.4 Privatni partner za sanaciju smetlišta
Skupština grada Zrenjanina pokrenula je inicijativu za izradu i sprovođenje projekta javno-privatnog partnerstva za realizaciju projekta zatvaranja i potpune sanacije – remedijacije postojeće gradske deponije – smetlišta u Zrenjaninu. Predmet projekta je realizacija zatvaranja i potpune sanacije – remedijacije postojeće gradske deponije – smetlišta u Zrenjaninu, u skladu sa odredbama Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama (”Službeni glasnik RS”, br. 88/11, 15/16 i 104/16) i Zakona o upravljanju otpadom (”Službeni glasnik RS”, br.36/09, 88/10, 14/16 i 95/18 – dr.zakon). Inicijativa se pokreće radi izbora najoptimalnijeg načina finansiranja zatvaranja i potpune sanacije – remedijacije postojeće gradske deponije – smetlišta u Zrenjaninu, a u cilju smanjenja troškova javnog partnera i podeli rizika i odgovornosti za vreme trajanja javno-privatnog partnerstva.
Gradonačelnik grada Zrenjanina dobio je ovlašćenje da obrazuje i imenuje Stručni tim koji će sačiniti predlog projekta, predlog koncesionog akta, izraditi konkursnu dokumentaciju i preduzeti sve ostale radnje koje prethode postupku izbora privatnog partnera, u skladu sa odredbama Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama i drugih propisa kojim se bliže uređuje ova komunalna delatnost.
Prema ovoj informaciji privatni partner saniraće postojeće smetlište. Ako se vodimo elementarnom logikom, privatnom partneru biće poverena i usluga upravljanja otpadom u budućem regionalnom centru.
Zrenjanin, nekada Veliki Bečkerek i Petrovgrad, ima dugu istoriju javne rasvete a prvo javno osvetljenje centra grada tadašnji Veliki Bečkerek dobio je 1832. godine.
Razvoj grada uslovljavao je stalno unapređenje javne rasvete i ova je komunalna usluga vrlo često bila tema u javnosti.
Ono što karakteriše način na koji je usluga javne rasvete u poslednje dve decenije razvijana i unapređivana jeste da lokalna samouprava nije imala jasnu strategiju.
Ideje i projekti za dve decenije nekoliko puta su menjani bez ikakve javne rasprave i uključivanja građana.
Ideja o tome da se zastareli sistem javne rasvete rekonstruiše a tada jedine poznate živine sijalice zamene štedljivim LED sijalicama, kako u samom gradu tako i u selima na teritoriji Opštine (Zrenjanin je u to vreme još imao status opštine) potiče iz 2002. godine. Studija je je nastala u tadašnjoj Direkciji za izgradnju i uređenje grada i te godine izazvala je veliku polemiku u javnosti. Protekom godina, od studije i projekta se odustalo ali problem nije nestao. Kako bi se ova komunalna usluga podigla na viši nivo, napisan je projekat javno-privatnog partnerstva, koji je nadležna Komisija i odobrila.Predmet predloženog projekta javno-privatnog partnerstva je adaptacija, rekonstrukcija, modernizacija i održavanje sistema javnog osvetljenja na teritoriji Grada Zrenjanina uz primenu mera uštede energije. U okviru ovog projekta privatni partner ima obavezu finansiranja, projektovanja, nabavke i zamene postojećih, sa ugradnjom novih svetiljki za javno osvetljenje sa pratećom opremom, uređajima i instalacionim materijalom. Takođe, preuzima i izvođenje svih potrebnih radova po sistemu „ključ u ruke“ na zameni, adaptaciji, rekonstrukciji i održavanju postojećih svetiljki i sistema javnog osvetljenja u cilju unapređenja njegove energetske efikasnosti primenom mera energetske uštede i proširenja funkcionalnosti, modernizacije i digitalizacije sistema javnog osvetljenja. Ovaj sistem uključuje finansiranje, projektovanje, izgradnju i održavanje integrisanog sistema za monitoring i upravljanje urbanom infrastrukturom javnog osvetljenja na teritoriji Grada Zrenjanin u obimu i okvirima definisanim projektnom i konkursnom dokumentacijom.
Istovremeno, definisan je i cilj da se primenom najsavremenijih rešenja iz domena upravljanja sistemima LED rasvete u javnom osvetljenju i savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija u oblasti modernog urbanog razvoja i upravljanja „pametnim gradom“ u okviru iste investicije uz zamenu zastarelih svetiljki, izvrši i modernizacija sistema javnog osvetljenja – putem izbora odgovarajućeg koncepta tehničko-tehnološkog rešenja, odnosno izvrši i modernizacija postojeće i izgradnja nove urbane infrastrukture i informaciono-komunikacione platforme koja će omogućiti ne samo najviši mogući nivo energetske efikasnosti sistema javnog osvetljenja već i potencijalno korišćenje te infrastrukture za pružanje dodatnih i unapređenje kvaliteta postojećih javnih, komunalnih i infrastrukturnih usluga kao i za ostvarenje dodatnih prihoda lokalne samouprave što do sada nije bilo moguće.
Ostvarenjem prethodno pomenutih ciljeva će se značajno doprineti unapređenju efikasnosti i kvaliteta funkcionisanja grada i u njegovim brojnim drugim javnim zadacima i funkcijama kao što su mobilnost (saobraćaj, transport roba, putnika, usluga), rad gradske uprave, poslovanje javno-komunalnih preduzeća i lokalne privrede, bezbednost i sigurnost stanovnika grada i njegovih gostiju, monitoring i kontrola kvaliteta životne sredine i ekološka zaštita, kao i ukupan komfor i kvalitet života i poslovanja lokalne zajednice.
To je bila suština projekta javno-privatnog partnerstva za rekonstrukciju javne rasvete.
Kada se i zbog čega odustalo od ovog projekta, javnost nije obaveštena, nego se u kasnije objavljenim izjavama nosioca projekta moglo saznati da za projekat nije bilo zaintresovanih privatnih partnera. Zbog toga je doneta odluka da 2019. godine u ogroman posao grad krene sam. U periodu od 2002. do 2019. rađene su separatne rekonstrukcije, zamene stubova i sijalica na najugroženijim lokacijama. Kada se odustalo od javno-privatnog partnerstva, rekonstrukcija u pozivu za javnu nabavku dobija naziv unapređenje javne rasvete. Čitav proces pratio je visok nivo netransparentnosti.
Na zvaničnom sajtu grada, javna nabavka koja je raspisana sredinom 2019. je obrazložena lošim stanjem javne rasvete u gradu a posebno u selima. Izbor natrijumovih sijalica obrazložen je činjenicom da su LED sijalice mnogo skuplje a ne donose proporicionalnu veću uštedu. Procenjeno je da bi zamena živinih LED sijalicama koštala 600 miliona dinara. Zato je odlučeno da se živine sijalice zamene natrijumovim.
Ugovoreni posao koštao je 380 miliona dinara a osim zamene živinih svetiljki natrijumovim, iz trafo stanica planirano je izmeštanje uređaja za upravljanje rasvetom. Rok za završetak poslova bio je maj 2020. Očekivana ušteda projektovana je od 60 do 70 posto.
Na teritoriji grada ima 15.000 svetiljki. Stara živina rasveta već je menjana LED svetiljkama, i to je urađeno na tri hiljada sijaličnih mesta. Projektom je predviđena zamena još 8.400 živinih sijalica. Izvedeno unapređenje, po ugovoru, plaćaće se tri godine. Posao vredan 398 miliona dinara, 380 miliona plus PDV, na tenderu je dobila beogradska firma „Elektro enerdži”.
Dok je postupak javne nabavke tekao, bilo je nekoliko izmena konkursne dokumentacije.
“Elektro Enerdži” iz Beograda, preduzeće koje je dobilo posao na tenderu, angažovalo je lokalnog kooperanta, firmu “Elektrolumen”.
Na projekat unapređenja bilo je mnogo primedbi u kratkom i netransparentom postupku javne nabavke. Najveća primedba je bila ograničena upotreba natrijumovih sijalica.
Rok za unapređenje po izjavama u medijima bio je maj 2020. Šta je od poslova dosada urađeno, zvanični podaci ne postoje. Nakon izjava zvaničnika pre otpočinjanja projekta, u toku realizacije niko se nije oglašavao. Niko od gradskih zvaničnika ni nadležnih stručnih službi nije saopštio kako teče posao rekonstrukcije javne rasvete,niti zašto ovaj posao kasni. Prvobitni rok za završetak bio je maj 2020. Pandemija je sigurno doprinela prolongiranju rokova ali posao nije okončan ni u 2021. godini. Javnosti nije saopšteno u kojim delovima grada i u kojima selima je posao okončan. Primedbe na natrijumove sijalice najviše imaju meštani nekih sela. U Elemiru, selu u kom su živine sijalice zamenjene natrijumovim, meštani tvrde da je osvetljenost vrlo loša, čak gora nego kad je naselje osvetljavano živinim sijalicama.
Na primedbe građana iz nekih delova grada zbog mračnih ulica, u avgustu 2020. godine iz Javnog preduzeća za urbanizam je odgovoreno da još nije završen posao izmeštanja sistema iz trafostanica koje su u vlasništvu EPS-a i da je to razlog spore reakcije. To govori da sredinom 2020, kada je posao trebalo da bude završen u nekim delovima grada i u selima još nije ni počeo.U gradskom budžetu za 2022. godinu za javno osvetljenje planirano je 157. 300. 000 dinara. U planu poslovanja Javnog preduzeća za urbanizam za 2022. godinu, stoji da je u 2021. godini zamenjeno 1000 sijalica a da se u ovoj planira zamena 500, sledeće 200 i na kraju 2024. – 100 sijalica. U nedavno objavljenom Elaboratu za rani javni uvid Generalnog urbanističkog plana naseljenog mesta Zrenjanin 2022-2035. stoji da su sve živine svetiljke zamenjene natrijumovim! Kao i u drugim oblastima, podaci u zvaničnim dokumentima su često kontradiktorni, nepotpuni i teško proverljivi.
Na zvaničnom gradskom sajtu pozivi za javne nabavke se ne objavljuju. Svi pozivi objavljuju se na portalu javnenabavke.rs. To je praksa od 2021. godine.
Do tada, javne nabavke objavljivane su na gradskom sajtu. U 2020. godini objavljen je poziv za nabavku električne energije za javnu rasvetu. Po pozivu, za te namene je predviđeno 70. 000. 000 dinara, ugovoren je posao sa EPS-om za 46,5 miliona dinara.
Iste godine objavljena je i javna nabavka za održavanje javne rasvete. Posao je dobila firma “Elektrolumen” po ceni od 23. 000. 000 dinara.Nije jasno da li to već obuhvata deo iz projekta unapređenja javne rasvete ili je u pitanju održavanje javne rasvete pre unapređenja.
Podaci o javnim nabavkama iz 2021. godine nisu dostupni na gradskom sajtu.Na gradskom sajtu objavljuje se samo godišnji plan javnih nabavki i njegove izmene.
Prema planu za 2022. za nabavku električne energije za javnu rasvetu planira se 83. 333. 333 dinara.
Prema ovim podacima, nije jasno na koji način je postignuta ušteda u odnosu na godine kada su u sistemu javne rasvete radile živine sijalice.Na pitanja poslatih mejlom Javnom preduzeću za urbanizam, koje je nosilac posla, o realizaciji projekta unapređenja javne rasvete, odgovor nam nije stigao.
Od ukupno 123,362 stnovnika (2011) na teritoriji Grada Zrenjanina njih 46.851 živi u dvedest dva seoska naselja. U ruralnim sredinama je poslednjih decenija došlo do drastičnog smanjivanja nivoa ostvarivanja socijalnih, kulturnih i ekonomskih prava. Pored toga, u udaljenijim selima dolazi sve ćešće do ugrožavanja imovinskih prava i bezbednost građana. Već dugi niz godina postoji tendecija rasta različitih oblika socijalne patologije, poput alkoholizma, narkomanije, sitnih krađa, ali i težih krivičnih dela. Javne vlasti svih nivoa do sada nisu razvile neki obuhvatan program koji bi omogućio prevazilaženja ovakvog stanja.
Zbog velikih promena u poljoprivrednoj proizvodnji i dominacije velikih poseda drastično su smanjene mogućnosti za opstanak rurualnih zajednica u kojima dominira mali posed. Privredna tranzicija u Srbiji nije sadržala programe koji bi omogućili reorijentaciju seljačkih domačinstava sa tradicionalnih kultura kao što su pšenica i kukuruz ka onima čije gajenje može biti isplativo i na manjim površinama. Zbog čestih zloupotreba u izdavanju poljoprivrednog zemljišta koje je u državnom vlasništvu maloborojni uspešni ratari gube konkurentsku sposobnost na tržištu. Zbog pogoršanih ekonomskih prilika krajnje je otežana kulturna reprodukcija naročtio manjinskih zajednica koje polako nestaju. U seoskim sredinama zapuštana je komunlana infrastruktura, drastično su umnjivanjene mogućnosti za ostavarivanje prava na obrazovanje, zdravstvnu zaštitu i razvoj kulture. Pretežno staro stanovništvo koje je ostalo u selima ne raspolaže organizacioanim kapacitetitima i resursima kako bi moglo da se izbori za popravljanje svog materijalnog i socijalnog položaja.
Mesne zajednice su institucije lokalne demokratije koje bi trebalo da omoguće stanovnicima sela da formuliše svoje potrebe i da zahtevaju od gradskih vlasti da one budu respektovane. Februara 2022. Skupština Grada Zrenjanina donela je novu Odluku o mesnim zajednicma. Verovatno po prvi put u istoriji mesne samouprave u Srbiji uveden je proporcionalni sistem na izborima za savete mesnih zajednica. Birači će se opredeljivati između različitih zatvorenih izbornih lista. Cenzus je tri odsto.
Iz političke teorije je poznato da se srazmera između dobijenih glasova i mandata postiže kada su izborne jedinice dovoljno velike i kada se u njima bira veći broj predstavnika. Mesne zajednice, posebno seoske, nemaju dovoljan broj birača da bi dobre strane ovog načina izbora mogle da dođu do izražaja. Osim toga, izlaznost birača na mesnim izborima je veoma mala. U takvim sredinama većinski sistem je najpodesniji, između ostalog i zbog svoje jednostavnosti. Proporcionalni sistem favorizuje političke stranke, posebno velike, koje imaju respektabilne organizacione kapacite.
Prema popisu iz 2011. Mihajlovo je imalo 948 stanovnika, Jankov Most 530, lukino Selo 498. Od poslednjeg popisa broj stanovnika u skoro svim selima i samom gradu se smanjio, a broj birača morao bi takođe da bude manji. Apsurdno je da se u takvim mikrosredinama primenjuje proporcionalni sistem.
Cilj ovakve mere je da se obeshrabre nezavisni kandidati i grupe građana da učestvuju na izborima za savete mesnih zajednica. Dokaz za takvu tvrdnju su i odredbe u novoj zrenjaninskoj odluci po kojoj predlagač liste mora da prikupi dvadeset overenih potpisa po kandidatu. Na listi mora biti najmanje jedna trećina od ukupnog broja članova saveta. Organi za sprovođenje izbora deluju samo u stalnom sastavu, nije predviđeno učestvovanje predstavnika predlagača lista u njihovom radu. Najzad, nema smetnji da u nazivu lista, pored političke partije, bude navedeno i ime njenog lidera.
Poređenja radi, u Novom Sadu je krajem decembra prošle godine usvojena nova Odluka o mesnim zajednicama po kojoj je zadržan većinski sistem. Kandidati su osobe sa biračkim pravom. Imena svih kandidata su navedena na izbornom listu, a izabrani su oni koji su dobili najveći broj glasova do broja članova saveta koji se biraju. Potpisi za kandidature se ne overavaju. Kako je moguće da u Novom Sadu, u kome su mesne zajednice mnogo veće, odgovara većinski sistem izbora, a u Zrenjaninu ne? Takvim rešenjem je još više ojačana pozicija vladajuće stranke i njenih koalicionih partnera, a meštani seoskih sredina ostaće bez poslednje mogućnosti da samostalno pokušaju da se bore za ostvarivanje svojih interesa.
Najveći problem u gotovo svim selima je nepostojanje kanalizacije. Od dvedeset dva sela samo četiri imaju delimično ili u velikoj meri izgrađenu kanaliazciju (Klek, Elemir, Melenci i Ečka). Skoro sva sela imaju vodovode, ali nemaju sva vodotornjeve. Tokom istraživanja utvrdili smo da je masovna pojava da seljani koji namaju novca da plate pražnjenje septičkiih jama, koje su odavno zasićene, njihov sadržaj ispumpavaju u ulične kanale. U pojedinim selima meštani često kopaju septičke jame na ulici, ispred kuća.
Komunalna infrastuktura u seoskim sredinam slabije je razijvena i održavana nego u gradu. Gotovo u svim selima postoji jedna ili više divljih deponija. Kvalitet javne rasvete varira od jednog mesta do drugog. Sva naselja na teritoriji Grada Zrenjanina imaju neispravnu vodu za piće, mada u svim slučajevima ona nije zabranjana za upotrebu. Dosadašnja nastojanja da se reši problem pijaće vode i prečišćavanje otpadnih voda odnosila su se samo na grad, ali ne i sela.
Poslednjih godina drastično je pogoršan javni saobraćaj između Zrenjanina i sela koja se ne nalaze na magistralinim putevima. Stnovnici su primorani da često koriste usluge nelegalnih taksista kao jedinu mogućnost da dođu do grada.
U najnepovoljnijem položaju kad je pristup komunalnim uslugma u pitanju su stari i bolesni stanovnici seoskih sredina. Oni su ostali bez podrške mlađih članova svojih porodica koji su se odselili u velike gradove ili inostranstvo. U većem broju sela ne postoji gasna mreža. U nekima, poput Belog Blata i Orlovata ona je izgrađna, postoji i konekcija na gasovod, ali domaćinstva još uvek nisu priključena.
Banatska sela nekad su bila ekonomski samodržava, sa pristojnim nivom ostvarivanja socijalnih prava. Od početka devedesetih godina prilike se stalno pogoršavaju. Pandemija virusa kovid-19 dodatno je pogoršla situaciju na ovom području.To kao posledicu ima drastično obezvređivanje imovine u selima zbog loše infrastrukture i socijalnih servisa.
Grad Zrenjanin nema važeću strategiju razvoja, a najvljeno je da će Plan razvoja Grada Zrenjanina za period 2022 – 2030. biti usvojen na jesen ove godine. Predhodna strategija je bila doneta za period od 2014. do 2020. U tom dokumentu problematika u nekim komunalnim delatnostima je bila dobro obrađena, ali u drugim nedovoljano. Predviđeno je da će unapređenje kvaliteta pijće vode biti ostvareno u periodu 2014.-2015. Izgradnja regionalne deponije sa reciklažnim centrom trebalo je da bude završena 2016. Uvođenje alternativnih izvora energije u JKP “Gradska toplana” trebalo je da bude ostvareno u periodu 2015-2020. Strategijom je bilo predviđeno da se kanalizaciona infrastruktura u selima izgradi u periodu od 2016. do 2020. Kao što se iz dosadašnejg teksta moglo videti, ciljevi uglavnom nisu ostvareni.
Skupština Grada Zrenjanina usvojila je na sednici održanoj 17. decembra planove rada javnih preduzeća i ustanova za 2022.god. Kao što je to običaj poslednjih godina, gotovo bez rasprave. Planovi su izrađeni rutinski i po nejednakoj metodologiji. Zbog toga smatramo da bi osnivač, Grad Zrenjanin, morao sva javna preduzeća i ustanove da obaveže da preglednije i preciznije izrade svoje planove rada i izveštaje kako bi građani mogli da ostvare uvid u njih i da daju svoje primedbe i sugestije. Zabrinjava i to što su planovi prezentovani u grafički krajnje aljkavoj formi. Radi se o loše skeniranim dokumentima tako da se, kad su brojevi u pitanju u finansijskim tabelama, često ne razaznaje da li se radi o tački ili zarezu, što čitaoca onemogućava da razume o kojim sumama je reč. Iako vlast stalno insistira na digitalizaciji u praksi se ona traljavo primenjuje.
U Zrenjaninu je voda zabranjena za piće i pripremanje hrane još 2004. Vodovodna mreža je u katastrofalnom stanju, o čemu svedoče i veliki gubici u mreži (30-35 posto). Cevi su od različitih materijala, ali čak 83 posto su azbestno-betonske, koje nisu zdravstveno bezbedne. I pored toga JKP „Vodovod i kanalizacija“ (VIK) u svom planu za 2022. navodi da je misija preduzeća, između ostalog, da postane „savremeno i uspešno preduzeće, uzor i lider u regionu“ i da posluje po tržišnim principima. Zvuči neverovatno da preduzeće sa tako katastrofalnim učinkom pretenduje da bude uzor drugima. Inače, tokom 2021 VIK je dobio više od 363 miliona dinara subvencija iz budžeta. Lavovski deo ovog novca otišao je verovatno na obezbeđivanje vodovodne i kanalizacione infrastrukture u industrijskoj zoni Jugoistok, u kojoj se gradi gigantska fabrika guma firme Linglong. Dakle, ne za potrebe domaćeg stanovništva koje nema ispravnu vodu za piće. I „Javno preduzeće za urbanizam“ kao svoju misiju navodi, između ostalog :“Uslugama iz oblasti planske dokumentacije ići u susret stvaranju pozitivne investicione klime u gradu…“ U Zrenjaninu, kao i celoj Srbiji, privredni razvoj oslanja se pretežno na privlačenje stranog kapitala. Zbog toga postoji opasnost da se urbano planiranje, gradnja komunalne infrastrukture i finansijski resursi podrede tom cilju, a da potrebe građana budu u drugom planu.
Zanimljivo je da je samo u službi za informisanje VIK-a zaposleno osam osoba. Iako su havarije svakodnevne, na sajtu i fejsbuk nalogu ovog preduzeća informacije o kvarovima se objavljuju sa velikim zakašnjenjem. Na održavanju kanalizacije angažovano je četrnaest radnika. Izvesno je da na visinu cena i kvalitet komunalnih usluga u Zrenjaninu utiče i preveliki broj i nepovoljna kvalifikaciona struktura zaposlenih u javnim preduzećima. Dakako, često se radi o partijskim kadrovima koji na taj način dobijaju rentu za političku lojalnost.
Uočljivo je da velika većina planova ne počiva na ozbiljnim analizama i trendovima u komunalnoj oblasti. Oni se usvajaju iz godine u godinu u gotovo identičnoj formi, a osnivač i ne postavlja velike zahteve. Odeljak “Vizija i misija“ obično sadrži samo uopštene fraze, što svedoči kako u Zrenjaninu nikakva ozbiljna strategija o modernizaciji komunalnih delatnosti ne postoji.
Pored pijaće vode, posebno je zabrinjavajuće stanje u oblasti daljinskog grejanja. Do sada nije bilo pokušaja da se koriste alternativni izvori energije. Toplovodna mreža je dugačka više od 30 kilometara, a na njenoj trasi postoji mala gustina priključaka. Zbog toga su gubici u mreži veliki. Energetska efikasnost zgrada je niska. Gradska toplana koristi prirodni gas kao gorivo čija cena će verovatno u narendom periodu biti drastično povećana, zbog čega će i računi koje građani dobijaju biti znatno veći nego do sada. Veliki broj porodica verovatno neće imati dovoljno sredstava da ih plati. Toplana predviđa da će njen dug po dugoročnim kreditima 31.12.2022. iznositi 6.119.571 evra. Budući da ovo javno preduzeće iz ostvarenih prihoda nije u mogućnosti ni da finansira tekuće poslovanje, izvesno je da neće moći ni da vrati ogroman dug. U tom slučaju kreditor može postati njen vlasnik, a Zrenjaninu preti opasnost da ostane bez najznačajnijeg komunalnog infrastrukturnog objekta, kao što je ostao bez gasne mreže. Naime, nju je preuzeo Srbijagas zbog neizmirenog duga.
Na čelu svih javnih preduzeća u Zrenjaninu su vršioci dužnosti, a neki od njih u tom statusu su već godinama. Ovakva praksa nije slučajna. Javna preduzeća već odavno su pretovrena u partijske ustanove.
Iako je grad gotovo u potpunosti pokriven vodovodnom i kanalizacionom mrežom postoji i nekoliko nehigijenskih naselja u kojima uglavnom žive Romi.
U Zrenjaninu se trenutno gradi velika fabrika guma kineske kompanije Linglong. Izgradnju prate brojne povrede domaćih propisa, a postoje sumnje i u ekološku bezbednost buduće fabrike. Lokalna vlast donela je do sada niz odluka koje favorizuju ovu kompaniju na štetu domaćeg stanovništva. Linglong je dobio ogromne donacije od naše države. Da je taj novac bio utrošen na rešavanje komunalnih problema u našem gradu, mi bismo već sad imali ispravnu vodu za piće i neuporedivo bolju komunalnu infrastrukturu.
Skupština grada Zrenjanina na sednici održanoj 21. septembra 2021. izmenila je Generalni regulacioni plan (GRP) za nesljeno mesto Ečka. U neposrednoj bilizini ovog sela, koje je nekoliko kilometara udaljeno od Zrenjanina, je lokacija buduće fabrike Linglong, a pored njega će prolaziti i autoput Beograd-Zrenjanin-Novi Sad. Linglong planira da gradi stambeno naselje u Ečki koje je, bez sumnje, namenjeno radnicima iz Kine koji će tu, najverovatnije, biti privremeno ili stalno nastanjeni. Predviđena je izgradnja pet stambenih zgrada i jedna poslovna, na površini od 30.000 kvadratnih metara. Dosadašnjim GRP-om bilo je predviđeno da se u selima na teritoriji Grada Zrenjanina mogu podizati objekti sa najviše četiri nadzemne etaže. Lokalni urbanisti smatraju da ovakvo rešenje omogućava očuvanje slike predela, kao i zaštitu od stvaranja pojačanih uticaja vetra. Linglong je tražio da se omugći izgradnja objekata sa pet etaža. Gradski urbanisti nisu prihvatili takav zahtev, ali, kao što se i pretpostvljalo, Skupština je izašla u susret stranoj korporaciji.
U vreme popisa iz 2011. Ečka je imala 3.999 stanovnika. Radi se o starom banatskom naselju u kome vekovima zajedno žive Srbi (2011- 54,57%), Rumuni (2011-30,13%) i malobrojniji pripadnici drugih narodnosti. Oni se se međusobno dobro poznaju i među njima nisu do sada postojale značajnije nesuglasice. Šta će se desiti kada u selu bude izgrađena “kineska četvrt”? Očigledno, tada će doći do nagle promene nacionalnog sastava stanovništva. U neposrednom kontaktu naći će se domaće tradicionalne zajednice sa ljudima koji pripadaju različtoj kulturi i civilizaciji. Rapidne promene te vrste po pravilu imaju za posledicu rast tenzija i netrpeljivosti.. Problemi mogu nastupiti ukoliko poslovanje Linglonga bude na bilo koji način ugrožavalo lokalno stanovništvo, koje od njega neće imati velike koristi. Ne samo da mogu nastupiti sukobi sa kineskim radnicima, već će se i srpsko-rumunski odnosi odvijati u potpuno drukčijim okolnostima od onih koji su u naselju postojale vekovima. Tako radikalnih promena u multkulturnoj stvarnosti ovog sela do sada nije bilo.
Maja meseca 2021. Vlada je Gradu Zrenjaninu dodelila 448,2 miliona dinara za izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže u industrijskoj zoni Jugoistok u kojoj se gradi Linglong.
Ovo je samo neki od brojnih ustupaka koji su do sada Grad Zrenjanin i Republika Srbija učinili Linglongu. Kineska megakorporacija je od naše države dobila donaciju u iznosu od 75 miliona evra i 100 hektara najboljeg obradivog zemljišta.
Do sada je u vezi sa kineskom gumarom najveća pažnja javnosti poklanjana eventualnim štetnim posledicma na životnu sredinu. Ne radi se samo o zdravlju stanovništva. Izgradnja gigantske fabrike guma u popoprivrednom području krajnje je problematična.
Kad Linglong počne sa redovnom proizvodnjom problem sa pijaćom vodom u Zrenjaninu može postati još teži. Procenjuje se da će ona trošiti velike količine vode, tako da će gradska potrošnja biti na godišnjem nivou povećana za oko 20%. Od ranije je poznato da se na izvorištima u Zrenjaninu beleži pad nivoa izdani koji je posledica veoma sporog obnavljanja rezervi vode koje se smanjuju jer je zahvatanje veće od prirodnog dotoka.
Opravdano se postavlja pitanje da li će velike količine vode koje će trošiti Linglong ugroziti vodosnabdevanje Zrenjanina i dovesti da daljeg siromašenja izvorišta.
Grad Zrenjanin nema razvijene strategije u vezi sa razvojem komunalnih delatnosti koje su još uvek organizovane na tradicionalan način. Usluge građanima uglavnom pružaju javna preduzeća koja su pretvorena u partijske servise i sve su nesposobnija da obavljaju delatnosti zbog kojih su osnovana. Pokušaj da se snabdevanje pijaćom vodom obezbedi u saradnji sa jednim privatnim “konzorcijumom” je propao. Zrenjanin daleko zaostaje za nekim drugim lokalnim samoupravama u upravljanju otpadom. Sistem daljinskog grejanja koncipiran je u socijalističkom periodu kada je grad imao moćnu industriju, a energija je bila jeftina. Iako se Zrenjanin, kao i drugi gradovi u Srbiji, nalazi pred velikim izazovom kako da se prilagodi društvenim i tehnološkim promenama nema dovoljno inicijativa i programa u tom pravcu.
Postojeći način organizovanja komunalnih delatnosti je neodrživ. Javna preduzeća koja obavljaju te delatnosti su neefikasna, diletantizovana i neinventivna. Ona su nesposobna i nezainteresovana da se menjaju, bez vizije i kapaciteta da se prilagođavaju tehnološkim promenama. Javne politike u ovim oblastima su nekoherentne, koncipiraju se od slučaja do slučaja, haotične su, bez strategije i ne slede javne ciljeve.
Problem vode za piće prisutan je u celom Srednjem Banatu i njegovo rešavanje prevazilazi kapacitete lokalnih samouprava. Procenjuje se da oko dve trćine stanovnika Vojvodine nema ispravnu vodu. Budući da se radi o jednom od najvećih zdravstvenih problema u Srbiji, njime bi morala da se bavi centralna vlast. Neophodno je da najpre bude izrađena ozbiljna studija o tome koji je najefikasniji i najjeftiniji način da se obezbedi ispravna voda za piće u Vojvodini. Postoje različiti predlozi, kao što je gradnja jednog ili više regionalnih vodovoda, ili da svako naselje rešava problem za sebe.
Da bi nagomilani problemi u komunalnoj oblasti u Zrenjaninu bili rešeni neophodna je obnova demokratije na lokalnom nivou i depolitizacija javnih preduzeća. Već godinama
sednice Skupštine Grada održavaju se retko, najvažnije tačke dnevnog reda često se utvrđuju tokom zasedanja, pa odbornici nemaju mogućnost da se upoznaju sa sadržajem predloženih odluka. Zbog bojkota loklanih izbora održanih 2020. u loklanom predstavničkom telu ima samo nekoliko opozicionih odbornika koji su marginalizovani, a nihovi predlozi se ne uzimaju u obzir. I druge institucije lokalne samouprave nedostupne su za građanske aktiviste.
Dosadašnji pokušaji da se u obavljanje komunalnih delatnosti uključe privatna preduzeća uglavnom su bili neuspešni, a kad je u pitanju pijaća voda ceo posao je urađen protivzakonito.
U narednom periodu pristup bi morao iz temelja da bude promnjen. Neophodno je da se prilikim donošenja strateških odluka širi krug zaintersovanih strana uključi u proces odlučivnja. Ubuduće se ne bi smela ponavaljati praksa da se započinju najvažniji projekti za lokalnu sredinu bez odgvarajućih stučnih analiza, kao što je učinjeno prilikom izgradnje prečistača za vodu.
Sudeći po odlukama donošenim proteklih godina od strane lokalnih vlasti njihova namera je da insistiraju na konceptu privatno-javnog partnerstva u oblasti komunalnih delatnosti. Takva odluka formalno još nije doneta niti se ona nalazi u strateškim dokumentima. Ugovor za prečišćavanje otpadnih voda je već sklopljen sa firmom “Metito” iz UAE. Najverovatnije je da će ista kompanija dobiti i posao prečišćavanja vode za piće.
Budžet grada Zrenjanina za 2022. Iznosi 6,37 milijarde dinara. Kada bi toliki novac bio trošen za delatnosti za koje je formalno namenjen, većina komunalnih problema u gradu i selima bi bili rešeni.
Izveštaj je izrađen u okviru projekta Strategija razvoja komunalnih delatnosti u Gradu Zrenjaninu koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo Srbija. Autori su aktivisti i saradnici ZSF. Autor teksta o daljinskom grejanju je Aleksandar Korovljev. dipl.maš.inž.
29.4.2022.
