Navigacija
Mohora Doru –
Ustav Republike Srbije propisuje podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnosi ove tri grane vlasti se zasnivaju na ravnoteži i međusobnoj kontroli (član 4 Ustava). Prema članu 145, stav 2 Ustava sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Nadalje, prema Ustavu sudija je u vršenju sudijske funkcije potčinjen samo ustavu i zakonu i zabranjen je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije (član 149 Ustava). Međutim u drugim Ustavnim odredbama se krše ova načela o sudstvu. Članom 147 Ustava je propisano da Narodna skupština bira za sudiju lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju.
Dakle zakonodavna vlast bira predstavnike sudske vlasti?! Time se nakon proglašenja, u najvišem pravnom aktu negira načelo podele vlasti. Ako zakonodavnu vlast, tj njeno predstavničko telo Narodnu skupštinu bira narod, onda bi i sudsku vlast kao nezaisnu granu vlasti, tj. njegovo predstavničko telo Visoki savet sudstva, takođe morao birati narod. Kako predstavničko telo zakonodavne vlasti bira vladu, ministre i druge funkcionere, predstavničko telo sudske vlasti – Visoki savet sudstva bi morao birati sudije kao neposredne vršioce sudske vlasti. To međutim nije tako uređeno Ustavom, ne prati se načelo o podeli vlasti i sudska vlast je podređena zakonodavnoj vlasti. Ovo nije bilo dovoljno pa je narednim članovima Ustava sudska vlast stavljena i pod uticaj izvršne vlasti. Članom 153 Ustava je propisano da u sastavu Visokog saveta sudstva ulazi i ministar nadležan za pravosuđe, kao i predsednika nadležnog odbora Narodne skupštine za pravosuđe. Osam izbornih članova Visokog saveta sudstva od ukupno 11 članova takođe bira zakonodavna vlast, odnosno Narodna skupština. Narodna skupština bira i predsednika Vrhovnog kasacionog suda koji je član Visokog saveta sudstva po položaju, ali i njegov predsednik. Dakle zakonodavna vlast bira sve članove Visokog saveta sudstva, pored toga što bira i sudije, čime se jasno derogira načelo podele vlasti i nezavisnosti sudstva. Može se stoga govoriti o zavisnom, onesposobljenom, kastriranom sudstvu, politički izabranom, na usluzi režimu, onemogućenom da nezavisno primeni zakon, pravo i pravdu.
Drugim odredbama važećih propisa se uvodi i kastinska organizacija sudstva. Radi se o sudskoj kasti koja se, u ovakvoj organizaciji društva, nalazi po rangu ispod vladajuće političke kaste i njoj je podređena. Naime, prema članu 153, stav 4 Ustava, izborne članove Visokog saveta sudstva čine šest sudija, a kada im se doda predsednik Vrhovnog kasacionog suda koji je i predsednik Visokog saveta sudstva, to je sedam članova iz sudstva. Dakle većina članova u Visokom savetu sudstva je iz sudstva, čime se obezbeđuju interesi sudske kaste, podređene vladajućoj političkoj kasti koja ih prethodno bira za sudije i kontroliše njihov položaj.
Indikativno je da u članu 153, stav 1 Ustava stoji da Visoki savet sudstva obezbeđuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, ali se ne navodi da obezbeđuje zakonitost u radu sudova. Postavlja se pitanje ko onda obezbeđuje ustavnost i zakonitost u radu sudova, shodno članu 145 Ustava? Visoki savet sudstva bira i razrešava sudije. Zašto bi mogao da ih razrešava zbog nesamostalnosti u radu, a ne bi mogao zbog nezakonitosti u radu? Pri tom se nezakonitost u radu sudija lakše dokazuje od nesamostalnosti. Može se reči da je nesamostalnost sudija nedokaziva bez kršenja propisa. Kršenje propisa je osnovni indikator nesamostalnosti u radu sudije. Nesamostalnost u radu se upravo ispoljava nezakonitim postupanjem i kršenjem propisa, na intervenciju centara moći ili usled korupcije, pa ipak se u navedenoj ustavnoj odredbi nezakonitost ne pominje. Uticaj na sudstvo se vrši upravo radi nezakonitog postupanja, inače za tim ne bi bilo potrebe.
Nezakonitost u radu suda je indikacija nesamostalnosti sudije, tj. uticaja na sudiju radi donošenja odluke povoljne po vršioca uticaja.
Iz navedenog razloga u članu 62 Zakona o sudijama je propisano da se sudija razrešava „kad nestručno vrši funkciju“. Način nestručnog vršenja sudijske funkcije može biti nezakonito postupanje, nepoštovanje propisane procedure, ustava i zakona. Nestručno vršenje sudijske funkcije se u narednom članu 63 Zakona o sudijama međutim ograničava na „nedovoljno uspešno vršenje sudijske funkcije“ a ono dalje na situaciju kada sudija dobije ocenu „ne zadovoljava“. Ako se uzme u obzir da vrednovanje rada sudija vrši komisija sastavljena od sudija višeg suda u odnosu na onaj čije se sudije vrednuju, a kako izbor tako i napredovanje na sudijskom položaju zavisi od političke podobnosti, onda se može zaključiti da neće biti utvrđivanja nestručnog vršenja sudijske funkcije od strane onih koji i inače samo izvršavaju političke naloge.
Visoki savet sudstva je doneo Pravilnik o postupku za utvrđivanje disciplinske odgovornosti sudija i predsednika sudova. Pravilnikom je propisano da u disciplinskom postupku učestvuje dva organa: disciplinski tužilac i disciplinska komisija. U sastav ovih organa se nalaze sudije kojima se, zbog učešća u ovim organima, smanjuje broj sudećih predmeta sa kojima su zaduženi. Sudije dakle sude svojim kolegama, a da bi ovaj posao savesno obavljali nisu čak ni oslobođeni u celini sudećih predmeta sa kojima su zaduženi. Temelj utvrđivanja odgovornosti sudija je tako naopako postavljen. Prvo zato što sudije sude sudijama, dakle sami sebi, drugo zato što radi savesnog obavljanja tog posla nisu oslobođeni ni svoje sudeće referade, pa mogu da ga obavljaju samo u prolazu, kako bi zadovoljili formu, tj. bez udubljivanja u spise predmeta. U periodu od 2014 do 2016 godine bilo je 2.731 pritužbi na sudije a kažnjeno je svega 34 sudije. Da bi savesno obavio svoj posao disciplinski tužilac je morao da se prosečno upozna sa 910 spisa predmeta godišnje te da u svim tim predmetima sastavi odluke, odnosno disciplinske prijave disciplinskoj komisiji i to pored predmeta iz svoje sudeće referade. U toj situaciji se posao obavlja površno, najveći broj predstavki disciplinski tužilac sam odbija bez dublje analize, a ovakvo postupanje generiše pravnu nesigurnost. Obzirom da nema pravnog leka i odgovornosti disciplinskog tužioca on se jednostavno ogluši o navode oštećene stranke iz podnete disciplinske prijave navodeći, na primer, da nema nestručnog i nesavesnog vršenja sudijske funkcije i kada su očigledne flagrantne povrede procesnog i materijalnog prava u korist protivne strane u postupku. Čak i obilje dokaza u spisima predmeta za vođenje disciplinskog postupka disciplinski tužilac može bez posledica i prava žalbe oštećenog da ne utvrđuje, te oštećenog podnosioca pritužbe da obavesti kako ih nema.
Pokazatelj pravne sigurnosti u jednom društvu bi morao biti broj usvojenih tužbi. Sudskom statistikom se međutim kod nas ne prati broj usvojenih i broj odbijenih tužbi sa njihovom strukturom, po oblastima postupanja. Praćenje ove strukture je neophodno jer veliki broj odbijenih tužbi je indikacija da ne postoji pravna sigurnost u društvu odnosno da, ili građani nisu upoznati sa pravom ili se pozitivno pravo ne primenjuje od strane suda. U društvu u kome su građani upoznati sa pozitivnim pravom, tužba se podnosi samo kada je ono prekršeno, tj. kada su građani sigurni u uspeh pred sudom. Građani nemaju interesa da pokreću postupak kada nemaju pravo zaštićeno pozitivnim propisima. Stoga je veliki procenat usvojenih tužbi indikacija veće sigurnosti pravnog poretka. Ne postoji pravna sigurnost tamo gde se većina tužbi odbija, jer je to dokaz da građani ne poznaju pravo ili da se pozitivno pravo ne primenjuje od strane suda. Samo u sistemima u kojima se ne želi videti stepen pravne sigurnosti građana, po pravnim oblastima, odnosno gde pravne sigurnosti nema, ne objavljuju se podaci o procentu usvojenih tužbi, tj usvojenih zahteva upućenih sudu, a to je upravo slučaj u Srbiji.
Pravna sigurnost građana se sada niti prati, niti ostvaruje. Kako bi se ostvarila pravna sigurnost građana, nadležni i zainteresovani subjekti, oštećeni pristrasnim i nezakonitim radom sudija, u disciplinskom postupku se ne mogu svesti samo na podnosioce prijava protiv sudija. Pored toga što u disciplinskim organima ne bi smeli biti sudije, podnosioci prijave bi morali biti uključeni u postupak, pored ili na mestu disciplinskog tužioca, koji bi u ovom drugom slučaju bio nepotreban. Zastupnici prijave (nadležni u sudstvu i obespravljeni građani) bi morali učestvovati na ročišta po prijavi, a morali bi imati i pravo na ulaganje žalbe Visokom savetu sudstva, što sada obespravljeni građani podnosioci pritužbi nemaju. Naravno postojala bi mogućnost da disciplinska komisija odlučuje i u skraćenom postupku, na osnovu spisa i bez ročišta ako su činjenice dovoljno utvrđene u samim spisima. Imajući u obzir veliki broj odbijenih predstavki stranaka, učesnika u sudskom postupku protiv nesavesnih sudija, od strane disciplinskog tužioca, ispada da je samo oko 10% pritužbi osnovano, a pri tom sudbinu ogromnog broja predstavki rešava odbijanjem sam disciplinski tužilac, bez učešća disciplinske komisije i Visokog saveta sudstva, dok istovremeno kao sudija radi i na svojoj referadi. Ovakvim propisima i Pravilnikom se ne može zaštiti nezavisnost i zakonito postupanje suda. Ovi propisi nemaju za cilj zaštitu obespravljenih i diskriminisanih stranaka pred sudom, već samo stvaranje privida da se ova zaštita vrši. Stranka stoga nema pravnu sigurnost. Ona se ne može obraćati sudu računajući na primenu propisa. Prilikom obraćanja sudu mora voditi računa o interesnim sferama, o naklonosti politike, o strukturi sudijskog kadra, njihovom položaju, njihovom odnosu sa okruženjem, njihovim očekivanjima koja nisu zakonita, što sve izlazi iz okvira pravnog poretka. Kroz sudstvo se sada ne ostvaruje težnja većine, tj. naroda za pravdom, već samo volja uskih moćnih grupa da zaštite svoje interese, obzirom na presudan uticaj koji imaju u sudstvu. Pravda je na taj način zarobljena od strane sistema, te se u ovakvoj organizaciji društva ne može ostvariti.
