Navigacija
Mario Reljanović –
Da li znate šta je rad na crno? Naravno da znate. Čak i ako imate sreće da ga niste iskusili lično vi ili neko vama blizak, poslednjih desetak godina i država i organizacije civilnog društva, razni stručnjaci i kvazi-stručnjaci (političari), svi zajedno su ukazivali na ovaj problem i pronalazili razna rešenja, realizovali medijske kampanje, preduzimali konkretne (ali nedovoljne) poteze u vidu zakonskih izmena.
U poslednjih par godina i inspekcija rada nas je iznenadila svojim značajno aktivnijim angažovanjem u pogledu suzbijanja rada na crno. I čudo se dogodilo. Ne, naravno da rad na crno nije iskorenjen. Način da bogate gazde postanu još bogatije, da mali preduzetnici i mala preduzeća opstaju u sivo-crnoj zoni (pa se onda hvalimo kako nam super ide sa malim i srednjim preduzećima), način da zaposlenom date bruto-neto platu da je potroši kako god želi (a potrošiće je za puko preživljavanje, jer je nestvarno nesrazmerna vrednosti rada koji je uložio da bi je zaradio) – sve je to rad na crno, i sve je to rad na crno omogućavao. Da, država gubi dosta od neplaćanja poreza, građani od neuplate doprinosa, ali sve se to nekako kompenzuje i sistem funkcioniše onako kako je zamišljeno – muljatori muljaju, pošteni propadaju, radnici žive u bedi.
Čudo se dogodilo zato što je država uvela legalizaciju rada na crno. Još jedan proizvod iz kuhinje NALED-a (Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj), tog fantastičnog entiteta čiji svaki rad na nekom zakonskom predlogu zakucava još jedan ekser na mrtvački sanduk dostojanstvenog rada – ovoga puta čini se prevazilazi sve prethodne napore da se bogati učine još malo bogatijima, a radnici… znate već. U paketu 24 zakona koji su bez skupštinske rasprave usvojeni u decembru 2017 – kada su poslanici vladajuće većine prvi put primenili sistem opstrukcije rasprave o zakonskim predlozima, koji je od tada postao pravilo – usvojene su i izmene i dopune dva zakona: Zakona o porezu na dohodak građana i Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Zašto su ove izmene tek sada važne? Zato što se primenjuju od oktobra 2018, odnosno zato što su prethodnih nekoliko nedelja po prvi put zaposleni na koje se primenjuju osetili njihovo dejstvo.
A dejstvo je najblaže rečeno – zapanjujuće. Kada se već mislilo da iz kuhinje koja je osmislila usmeni ugovor o radnom angažovanju ne može doći ništa podlije, eto nama – legalizacije rada na crno. Naravno, institut se ne zove tako. U samim pomenutim zakonima ni nije imenovan. Njegova suština je da novoosnovani poslodavac dobija finansijske olakšice u vidu „oprosta“ poreza na dohodak svojih zaposlenih, kao i njihovih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za devet zaposlenih tokom prvih 12 meseci rada. Poslodavac dakle ne plaća poreze i doprinose na zarade zaposlenih, pod uslovima određenim ovim zakonima (u koje je besmisleno ulaziti jer je sama ideja besmislena, kako god uslovi bili postavljeni). Međutim ove olakšice nisu kao neke prethodne, gde država ulazi sa finansiranjem ostatka sredstava do zakonskog iznosa koji zaposlenima pripada. Ne. Ovde zaposleni nemaju pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje, jer poreze ne uplaćuje NIKO – ni poslodavac, ni država. Drugim rečima, zaposleni rade ali im ne teče staž. Podseća vas na nešto? Naravno, to je rad na crno.
Nije moguće ulaziti u motive uvođenja ovako „genijalnog“ podsticaja, gde je zapravo osnovna ideja da se poslodavac razvija ne na račun države koja ga formalno podržava, već na dodatnom smanjenju troškova prema svojim zaposlenima. Oni će raditi godinu dana a nakon toga neće imati ni dan radnog staža. Nema smisla ni ulaziti u istraživanje uporednopravnih rešenja – teško je zamisliti bilo kakvu iole organizovanu državu koja bi ovako nešto dozvolila, još manje i zvanično ozakonila. Ovakvo rešenje je protivno Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju. Mehanizmi zaštite od zloupotrebe su smešni i jedino može da uteši što je važenje ovih mera vremenski ograničeno do kraja 2021 (mogu je koristiti poslodavci koji se upišu u APR do kraja 2020). Protivno je ovako nešto i smislu postojanja obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja – sam zakon kojim je regulisano se zove Zakon o doprinosima za OBAVEZNO socijalno osiguranje. Ti mehanizmi su bili obavezni, bez izuzetka, od samog zasnivanja ovakvog sistema. Ne u Srbiji, nego u svakoj pojedinačnoj državi sveta koja ovaj sistem primenjuje (a primenjuje ga ogromna većina, praktično sve u raznim varijantama). Smisao zakona je obesmišljen, kao i naziv sistema – možemo ga od sada zvati „obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, dok država ne odluči drugačije“ ili „obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje osim ako ne radite kod gazde koji je dobar sa NALED-om“.
Koja je dakle svrha ovog rešenja? Ironično deluje obrazloženje da zaposleni mogu sami da plaćaju doprinose iz svoje zarade – ako žele (niko ih ne pita da li mogu to sebi da priušte). Dakle, potpuno je dobrovoljno da li će se odlučiti na to ili neće. Možda ćete sada pomisliti: „Blago njima, od penzijskog sistema ionako ništa nije ostalo, zašto ne bi uzeli ono što im pripada i potrošili onako kako smatraju da je najbolje?“ Ne ulazeći u analizu da li je to rešenje pametno (a pokazalo se da nije, u onim državama koje su sa njime eksperimentisale) ovde sledi još jedno razočaranje. Naime, NALED je izračunao da će na ovaj način (dakle, kršenjem Ustava i sistemskih zakona) poslodavac moći da godišnje po radniku UŠTEDI oko 250.000 dinara u slučaju isplate minimalne zarade. Savršena računica, koja pokazuje da poslodavac taj novac uopšte neće uračunati zaposlenima u zaradu koju isplaćuje, već će ga jednostavno – zadržati za sebe. Sa stanovišta liberalne filosofije, ovo je rešenje bez greške – ni iz čega ste stvorili ekstra profit, tako što ste naterali državu da još jednom pljune na svoje radnike. Tako bogati postaju još bogatiji. Zaposlenima se već predviđa (nezakonita) minimalna zarada. A država, umesto da prestane da rasipa novac na gluposti i usmeri ga ka onima kojima je zaista potreban, i pritom se odrekne dela poreza i drugih nameta privredi kako bi ona „prodisala“ na daleko racionalniji način, uporno nalazi rešenja prema kojima se teret nameta prevaljuje na radnike, najsiromašniji deo celog tog sistema. I više od toga, država postavlja jedan presedan za drugim, kojima jasno kljucka sistem socijalne zaštite i socijalnog osiguranja – davanja se smanjuju, broj korisnika se smanjuje, sistem se polako gasi – sve pod izgovorom da je trenutni neodrživ a bez imalo svesti (ili brige) o tome zašto je neodrživ i ko ga je takvim učinio, kao i bez volje da se nešto promeni na osnovama koje ne uključuju dalje produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih.
Ovo je dakle samo još jedan udar – prilično veliki, u same osnove sistema – koji pokazuje da ništa nije izuzeto od potencijalnih promena nagore. Kao što odavno znamo, dno ne postoji. Pitanje je samo gde je kraj našem kolektivnom opraštanju ovakvih uvreda.
Peščanik.net, 30.11.2018.
