Navigacija
Bez ikakve medijske buke, u Vijetnam su poslana četiri radnika koji su od prošle godine zaposleni preko podizvođača/agencije na izgradnji fabrike za proizvodnju guma Ling Long iz Kine koja se gradi u Zrenjaninu. Ova četvorica radnika nisu verovali da njima može da se desi ono što se desilo radnicima koji su protestvovali u junu te su mirno sačekali da im dan pre nego što će se ukrcati u avion, poslodavac isplati dve neisplaćene plate.
U junskom protestu zahtev je bio isplata dve zaostale plate jer su vlasnici najavili da će, zbog smanjenja potrebe za radnicima, neke od njih vratiti u Vijetnam. Tada su se osmorica radnika vratili u svoju zemlju, zakinuti za jednu platu. Tridesetak radnika se pobunilo krajem juna zbog toga što su dobili papir na kom jasno piše da im je plata umanjena značajno, zbog troškova interneta, zatim zbog neradnih dana za koje radnici tvrde da su naterani da uzmu, te kada se odbiju svi troškovi, računica kaže da oni kući odlaze sa skoro jednom celom platom manje, vremenski ograničeni da se organizuju i pritisnu poslodavca da ispuni odredbe ugovora koji je takođe zakonski sporan. Radnici tvrde da time što im se odbijaju ti troškovi, poslodavac krši ugovor koji su potpisali.
Od početka, ovaj slučaj radnika na lizing iz Vijetnama, ukazivao je na to da su prekršeni zakoni. Ugovori koje imaju nisu usklađeni sa našim zakonodavstvom, zatim su im pasoši držani u prostorijama kompanije Ling Long, dovedeni u položaj sličan robovskom, i da je u pitanju trgovina ljudima radi radne eksploatacije. O svemu ovom se mnogo pisalo i izveštavalo. Nakon pobune u novembru prošle godine, radnici su u manjim grupama odlazili nazad u Vijetnam. Taktika poslodavaca je bila da radnike razbija na manje grupe, jednima uredno isplaćuje zarade dok nekima uvek dva meseca zakidaju zarade. Na upit o isplati zarađenog, radnici dobijaju odgovore da će platu dobiti tik pred poletanje aviona koji bi trebao da ih odveze u Hanoj, tu pružanje otpora i pobuna više nisu mogući, radnici koji se ukrcavaju u avion odlaze u svoju zemlju, svako u svoje mesto gde živi, nikakav zajednički pritisak ne mogu da izvrše na agenciju koja ih je iznajmila Ling Longu, a ambasada u Džakarti je uredno izdala vize, dok je Nacionalna služba za zapošljavanje u Srbiji izdavala dozvole za rad iako postoji niz dokaza o neispunjavanju uslova da se takve dozvole izdaju. Institucijalna borba je odlaskom za Vijetnam potpuno onemogućena. Pitanje je gde će i kako radnik dokazivati da je oštećen, birokratiji u Vijetnamu ili u Srbiji. Naravno, s obzirom da se sve odvija na lizing, Ling Long i država Kina apsolutno negiraju da imaju ikakvu odgovornost za ono što trpe radnici koji izgrađuju privatnu kompaniju koja je sporazumom Kine i Srbije došla na 100 hektara plodne ravnice, da proizvodi gume za automobile. Radnici su takođe dovedeni u položaj, da osim neisplaćenih zarada, ne znaju kada će kompanija moći da obezbedi karte za povratak u Vijetnam. Zvuči li to kao neka vrsta zarobljeništva? Takođe, usled usporavanja izgradnje od početka rata u Ukrajini, radnici ne odlaze na posao a poslodavac im ne isplaćuje nadnice za te dane, iako radnici nisu krivi što posla nema, time im je plata znatno umanjena.
U isti položaj će, kako se čini, biti dovedeni i radnici koji dolaze iz Turske i Indije, sa mogućim proširenjem na Pakistan, Bangladeš i druge azijske zemlje koje žive posledice kraha politike „azijskog tigra“- devedesetih godina je već došlo do kraha politike stranih investicija kao motora razvoja tih zemalja. Posledice te politike u Aziji jeste da je radnička klasa u svim tim zemljama, dovedena do ivice egzistencije. Radnik u Vijetnamu obično radi za naknadu od 150 do 200 dolara, u lošim radnim uslovima. Motiv da, preko sumnjivih agencija, potraže bolji posao u nekoj dalekoj Srbiji jeste zarada od 900 dolara, koja će im omogućiti nešto bolji život u Vijetnamu. Ne zvuči li ovo kao da se priča o našim radnicima koji trbuhom za kruhom, hrle u Evropsku Uniju? Zapitajmo se onda, da li će scenario azijskog tigra, sa posledicom da radnici iz Vijetnama budu u skoro robovskom položaju na izgradnji privatne kompanije Ling Long izmeštenoj iz Kine, biti scenario radničke klase Balkana? Reklo bi se da već jeste. Nemali broj svedočenja o groznim uslovima rada u Slovačkoj gde se proizvode automobilski delovi, slučaj radnika iz Srbije koji su slično kao Vijetnamci prošli u Slovačkoj 2018. godine, slučaj zarobljenih radnika u Sočiju, koji su takođe ostali bez pasoša, u groznim uslovima, govori da mi uveliko živimo scenario azijskih tigrova.
Ono što se pokazalo jeste da radnici jedino štrajkom i pobunom mogu iznuditi poslodavcu i krovnom poslodavcu Ling Longu, ono što su zaradili napornim radom, po svim vremenskim uslovima, uz lošu ishranu i neadekvatne uslove za život. Kapitalisti će se dovijati kako da sačuvaju svoj profit i kapitalistički sistem. U ovom slučaju, taktika Ling Longa je da spreči štrajkove kao delotvoran metod borbe radnika. To će uraditi dovođenjem manjih grupa iz različitih krajeva sveta, fizičkim odvajanjem i nejednakim tretmanom radnika što dovodi do urušavanja solidarnosti među radnicima. Radnici iz Turske, Indije, Vijetnama, Kine i Srbije, teže će se sporazumevati i organizovati zajednički štrajk.
Samo solidarnošću radničke klase na temeljima internacionalizma moguće je pružiti otpor ovom varvarskom kapitalističkom sistemu. Borba radnika treba biti za bolji položaj, bolje uslove rada i plate, i dalje, za rušenje ovog sistema koji ih je doveo do položaja robova dok kapitalisti, jednom rukom broje profit a drugom se rukuju sa državnim birokratijama celog sveta. Tu borbu, ka socijalizmu, trebaju da vode, pored političke organizacije, i borbeni sindikati. Štrajk radnika iz Vijetnama pokazao je sindikatima jednu stvar a to je da, za pružanje otpora i osvajanje slobode, nije potrebno voditi birokratske bitke kao što su utvrđivanja reprezentativnosti, registracije, ulagati tužbe i žalbe, već imati dobro organizovane radnike. Vijetnamci ne ispunjavaju ni jedan uslov da osnuju sindikat u našoj zemlji, pa opet, pokazali su solidarnost i dobru organizovanost u štrajkovima sve do ispunjenja zahteva. Sindikati bi trebali da, umesto širenja rasizma i sinofobije, pažnju usmere na to kako će, usled ovih okolnosti gde veliki broj stranih radnika pristiže u naše zemlje, da ih organizuju i zastupaju jedinstvo radničke klase.
Tara Rukeci
Tekst je objavljen 30.9. 2022. na sajtu Marksističke organizacije Crveni https://www.crvenakritika.org/
