Navigacija
U socijalističkom periodu radnici su zapošljavani na osnovu objavljenog oglasa ili na osnovu javnog konkursa (za rukovodeća radna mesta). Bilo je obavezno i podnošenje prijave organizaciji za zapošljavanje, a potom izveštaja o zapošljavanju radnika. Iz zajednice za zapošljavanje poslodavcu su slali nezaposlene radnike koji ispunjavaju uslove oglasa prema određenom redosledu, polazeći od dužine čekanja na zaposlenje, materijalnog stanja nezaposlenog, uspeha na školovanju i drugih kriterijuma. Zakonom o udruženom radu SFRJ iz 1976. godine je uređeno da izbor između prijavljenih kandidata na konkursu, odnosno oglasu za zapošljavanje vrši radnički savet samoupravnog preduzeća ili komisija za radne odnose koju on imenuje. Po pravilu su formirane komisije za radne odnose u osnovnim organizacijama udruženog rada. Komisije su vršile izbor između prijavljenih kandidata, a radnički savet je bio drugostepeni organ koji je postupao po žalbama na prvostepenu odluku komisije za radne odnose o izboru kandidata za zasnivanje radnog odnosa po oglasu.
Zakon o radnim odnosima Republike Srbije iz 1991. godine je i dalje propisivao obavezu prijavljivanja slobodnog radnog mesta i uslova potrebnih za rad na tom radnom mestu organizaciji za zapošljavanje. Rešenja iz ovog Zakona su generalno preuzeta i u Zakonu o radnim odnosima Republike Srbije iz 1996. godine. Organizacija za zapošljavanje je oglas o slobodnom radnom mestu objavljivala u sredstvima javnog informisanja i na oglasnoj tabli organizacije za zapošljavanje, a rok za prijavljivanje na oglas je bio od najmanje osam dana. Do 01. maja 1992. godine, kada je stupio na snagu novi Zakon o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, organizacija za zapošljavanje radnika je nosila naziv Fond za zapošljavanje Republike Srbije a od tada menja naziv u Republički zavod za tržište rad.
Ono što se promenilo Zakonom o osnovnim pravima iz radnog odnosa SFRJ iz 1989. godine a potom je preuzeto u Zakonu o radnim odnosima Republike Srbije iz 1991. godine bio je organ koji donosi odluku o zasnivanju radnog odnosa. Propisano je da odluku o prijemu u radni odnos donosi poslovodni organ, dakle direktor, što se odnosilo i na društvena preduzeća. Samoupravni mehanizam zasnivanja radnog odnosa od strane radničkog saveta odnosno komisije koju on imenuje je ukinut. Na taj način je počela politizacija prijema radnika, obzirom da su direktori bili pod značajnim uticajem vladajuće stranke. Takođe je došlo do jačanja položaja direktora kao inokosnog poslovodnog organa u preduzeću, kod zasnivanja radnog odnosa sa novim radnicima, pa samim tim i do privatizacije ovog procesa. Stvoreni su uslovi za jačanje korupcije u procesu zasnivanja radnog odnosa jer je olakšana nezakonita prodaja radnih mesta, o čijem popunjavanju je sada odlučivao samo jedan čovek. Zapošljavanje određenog lica od strane direktora je direktoru omogućavalo i trgovinu uticajem jer je, zbog toga što ga je zaposlio, radnik osećao potrebu da bude lojalan direktoru a ne preduzeću, čime je olakšana zloupotreba položaja od strane direktora, nedomaćinsko poslovanje i pljačka resursa društvenog preduzeća.
Zakonom o radu Republike Srbije iz 2001. godine je ukinuta i obaveza raspisivanja oglasa i konkursa za zapošljavanje, da bi nakon toga bila ukinuta obaveza podnošenja prijave potrebe za zapošljavanjem radnika zavodu za zapošljavanje, kao i izveštaja o zapošljavanju radnika. Time se omogućuje dalja politizacija zapošljavanja, jer o potrebi za zapošljavanjem mogu saznati samo lica koja će biti zaposlena, koja imaju “političku podobnost”, to jest članovi su vladajuće stranke, bliski su vladajućoj stranci ili uticajnim pojedincima u preduzeću koje zapošljava radnike. Obzirom da se oglas za radno mesto ne objavljuje te je verovatnoća pojavljivanja protivkandidata minimalna, nema uslova ni da izbor kandidata bude osporen pred sudom. Time je omogućeno da se nesmetano u radni odnos primaju i kandidati koji ne ispunjavaju uslove radnog mesta.
Usklađujući regulativu sa Zakonom o radu iz 2001. godine donet je Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2003. godine. Obzirom da su Zakonom o radu iz 2001. godine ukinuti javni oglasi za prijem novih radnika, ovim Zakonom je uvedena procedura za zapošljavanje radnika aktivnim traženjem posla (skraćeno: A.T.P). Poslodavci više nisu imali nikakve obaveze prema nezaposlenim radnicima i tržištu rada. Pri zapošljavanju radnika sada su imali puno pravo da nekoga, ko im se nudi radi zaposlenja, zaposle ili da ga ne zaposle, već prema sopstvenom nahođenju, u nekim slučajevima, posebno kada se radi o javni preduzećima, čak i nezavisno od potreba posla. Sve obaveze vezane za proces zapošljavanje su prenete na nezaposlene radnike, dok su poslodavcima ostala samo prava, uključujući i mogućnost da, bez negativnih posledica po sebe, krše propise o zapošljavanju (kako u pogledu uslova radnog mesta tako i u pogledu procedure za zasnivanje radnog odnosa).
Nezaposleni radnici su od strane zavoda za zapošljavanje savetovani, o čemu su održavane i obuke, da obilaze poslodavce te da se raspituju i o postojanju same potrebe za zapošljavanjem radnika, koju poslodavci više nisu bili u obavezi da prijavljuju zavodu za zapošljavanje. Dakle da bi utvrdili da li je nekom poslodavcu potreban radnik, nezaposleni radnici su morali ići kod tog poslodavca i to proveravati. Ako bi nadležni kod poslodavca imali dobru volju da zaposle radnika, radnik bi ostajao večni dužnik onih koji su ga zaposlili (osim ako cenu u vidu podmićivanja nije platio odmah pri zapošljavanju). Država je ustavno pravo na rad pretvorila u obavezu građana da sam sebi traži posao, ako je zainteresovan da ga ima, bez obaveze države da mu to pravo obezbedi. Takođe ovo ustavno pravo je pretvoreno u sredstvo političke ucene nezaposlenih radnika od strane vladajuće stranke.
U mraku neuređenog tržišta rada, bez obaveze države da obezbedi građanima ostvarivanje ustavnog prava na rad i bez obaveze poslodavaca da objavljuju potrebu za zapošljavanjem novih radnika, procedura “aktivnog traženja posla” je, pored ponižavajuće jurnjave nezaposlenog od jednog do drugog poslodavca radi utvrđivanja da li nekom od njih treba novi radnik, uključivala i obavezno podnošenje propratnog pisma poslodavcu sa izraženom željom za zapošljavanjem, kao i u podnošenju stručne i radne biografije, takozvanog curriculum vitae (CV), svuda gde je poslodavac želeo da ova dokumenta primi. I dok su nezaposleni radnici bezuspešno podnosili prijave i biografije, nezaposleni članovi vladajuće stranke su se, takoreći na zadnja vrata, bez problema i preteranaog administriranja zapošljavali u istim tim preduzećima, posebno javnim.
Novouvedena procedura A.T.P nije dakle potrajala. Stranke u “višestranačkom sistemu” su shvatile da mogu, radi privlačenje novih članova i glasača, iskoristiti egzistencijalnu potrebu građana za zapošljavanjem. U situaciji kada su neke od stranaka bile vršioci vlasti, ili su po raznim osnovama mogle ostvariti uticaj na poslodavce, prvo su stidljivije zapošljavale samo svoje članove, da bi potom otvoreno građanima dale do znanja da se do radnog mesta, posebno u javnom sektoru, može doći samo preko članstva u vladajućoj stranci i preko podrške toj stranci na izborima. Nastao je faktički prioritet, a u nekim delatnostima i monopol, zapošljavanja članova i glasača vladajuće stranke, u funkciji njenog opstanka na vlasti. Umesto aktivnog traženja posla obilaskom poslodavaca, pisanjem i slanjem CV-a sa pratećim pismom na adrese raznih poslodavaca, sastavljanjem planova zapošljavanja, koji su se u Nacionalnoj službi za zapošljavanje revidirali svakih šest meseci, neophodno radi zapošljavanja je postala druga vrstra aktivnog traženja posla, aktivno traženje posla učlanjivanjem i aktivizmom u vladajućoj stranci. Nakon učlanjivanja, da bi se zaslužilo zaposljenje posredstvom vladajuće stranke, nezaposleno lice je, umesto aktivnog traženja posla, moralo aktivno agitovati za vladajuću stranku, obilaziti potencijalne glasače, dežurati na javnim pultovima, propagirati vladajuću stranku na internetu, braniti je od napada, glorifikovati njene funkcionere i napadati stranačke protivnike. Tako je aktivno traženje posla postalo partijsko aktivno traženje posla, kao jedino delotvorno.
Građani se sada učlanjuju u vladajuću stranku radi obezbeđivanja lične egzistencije, zapošljavanja i ostvarivanjem drugih privilegija a ne iz uverenja da ta stranka vodi društvo i državu u pravom smeru. Stoga je došlo do enormnog povećanja broja članova vladajuće stranke, bez etičkog, rodoljubivog, moralnog i programskog osnova, čak i uz toleranciju pljačke i zloupotreba iz vrha vladajuće stranke. Vladajuća Srpska Napredna Stranka sada ima oko 750.000 članova. Svaki deveti građanin Srbije je član ove vladajuće stranke (ako se računa da u Srbiji ima 6.750.000 stanovnika) i ona je postala najbrojnija politička stranka u Evropi. Savez komunista Jugoslavije, na nivou cele Jugoslavije sa 20 miliona stanovnika, je imao najviše 900.000 članova. Svaki 25 građanin Jugoslavije je bio član SKJ. U Kini svaki 15. građanin je član komunističke partije, u Rusiji svaki 17. stanovnik je član vladajuće stranke a u Francuskoj svaki 157. građanin, u vreme dok je u Srbiji čak svaki deveti građanin član vladajuće stranke. U odnosu na vladajući SNS u Srbiji upola manje članova imaju vladajuće stranke u Velikoj Britaniji i u Nemačkoj. Ovi podaci ukazuju na obim trgovine uticajem, kao oblika organizovanog kriminala putem kojeg vladajuća stranka opstaje na vlasti u Srbiji.
Procesu politizacije zapošljavanja je doprineo i zavod za zapošljavanje koji je, po Zakonu o zapošljavanju iz 2003. godine, istovremeno sa ukidanjem javnih oglasa za zapošljavanje, promenio naziv u Nacionalna služba za zapošljavanje (skraćeno NSZ). Politizacija službe za zapošljavanje se odvijala postepeno, zamenom kadrova na rukovodećim mestima na svim nivoima NSZ sa pristalicama vladajuće stranke. Služba za zapošljavanje je sve više postajala služba vladajuće stranke za održavanje na vlasti putem zapošljavanja. Sve manje je bila u funkciji zadovoljavanje potreba svih nezaposlenih građana za zapošljavanjem, bez obzira na stranačku pripadnost i političko uverenje. Prestala je biti i u funkciji obezbeđivanja kvalitetne, kvalifikovane radne snage poslodavcima jer joj je političko zaduženje postalo zapošljavanje “podobnih kadrova”.
Usput je politizacija zapošljavanja dovela i do degradacije obrazovnog sistema. Pošto je vladajuća stranka, neposredno i putem NSZ, forsirala zapošljavanje “podobnih” kadrova tj. članova i glasača vladajuće stranke, ovi “podobni” kadrovi su nastojali da dođu do potrebnih diploma za zapošljavanje na rukovodećim i drugim dobro plaćenim poslovima na sve načine, uključujući i kupovinu diploma. Prodaja diploma je postala nova, vrlo tražena uslugu na obrazovnom tržištu, koja se pruža vladajućoj stranci i njenim članovima, posebno na privatnim fakultetima. Novoosnovani privatni fakulteti su se, radi što veće zarade, stavili u funkciju vladajuće politike koja je težila da po svaku cenu, nezavisno od znanja i sposobnosti, zapošljava samo pristalice vladajuće stranke. Posebno je zabrinjavajuće to što politizacija zapošljavanja predstavlja vid krivičnog dela trgovine uticajem, kao i oblik diskriminacije građana po političkoj osnovi, te je suprotna kako društvenim potrebama i moralnim normama, tako i rpopisima. Služba za zapošljavanje je političkom voljom vladajuće stranke dovedena u položaj da samo evidentira nezaposlena lica, eventualno im dodeli neku novčanu pomoć kroz programe zapošljavanja i novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, dok se sam proces zapošljavanja po pravilu ne odvija posredstvom NSZ već posredstvom vladajuće stranke.
Obzirom na sistemske nedostatke vladajuća stranka kontroliše i državne institucije koje bi trebale da vrše nadzor nad zakonitošću zapošljavanja: inspekcijske organe, javno tužilaštvo, sudstvo, te tako obezbeđuje nesmetano zapošljavanje i privilegije svojim pristalicama. U takvim okolnostima smena vladajuće stranke na izborima postaje skoro neizvodljiva te se može smatrati da je faktički vladajuća stranka u ovakvom tzv. višestranačkom sistemu postala nesmenjiva, poput vladajuće partije u jednopartijskom sistemu. Aktivno traženje posla od strane nezaposlenih gubi smisao bez učlanjenja u vladajuću stranku i aktivnog agitovanja za tu stranku, koja u stvari postaje vladajuća partija jedne nove vrste jednopartijskog sistema. Stoga se aktivno traženje posla (skraćeno: A.T.P.), kao posledica deregulacije u oblasti zapošljavanja radnika, brzo pretvorilo u partijsko aktivno traženje posla (skraćeno: P.A.T.P.) jer je vladajuća stranka, kojoj je sistemski omogućeno da postane partija, preuzela ovu oblast i stavila je u funkciju svoje nesmenjivosti.
Autor: Mohora Doru
Naslovna ilustracija: Robert Fai
