Navigacija
(Izveštaj sa sastanka zrenjaninskih ratara koji je organizovao ZSF)
Poslednjih decenija u Vojvodini došlo je do rapidne koncentracije vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, nastale su prave latifundije, više krupnih vlasnika raspolaže desetinama hiljada hektara obradive zemlje, kao u vreme Austrougarske monarhije. Uvođenje kapitalizma u poljoprivredu onemogućilo je ekonomsku održivost malog poseda.
Politika pridruživanja Evropskoj uniji podrazumeva i otvaranje našeg tržišta za poljoprivredne proizvode iz država članica EU, gde farmeri dobijaju velike subvencije, pa tako naši proizvođači postaju nekonkurentni.
Nedavno je Skupština Grada Zrenjanina dala u tridesetogodišnji zakup skoro dve i po hiljade hektara obradive zemlje u državnom vlasništvu nemačkoj kompaniji Tenis, i na taj način potisnula iz agrobiznisa domaće ratare. I pored predusretljivosti domaćih vlasti, Tenis još uvek nije stigao u Srbiju.
Već više godina naši poljoprivredni proizvođači bezuspešno ukazuju na nepovoljan položaj poljoprivredne proizvodnje.
Zrenjaninski socijalni forum (ZSF) organizovao je u petak, 3. avgusta razgovor sa domaćim zemljoradnicima o ovoj problamatici. Te večeri na grad se spustio najveći pljusak u poslednjih nekoliko godina, ali pljuštale su i optužbe na račun odgovornih za loše stanje u našoj poljoprivredi. Prenosimo rezime najzanimljivijih izlaganja ratara iz Zrenjanina i okoline.
Slavko Vukov, poljoprivrednik iz Zrenjanina kaže da je poljoprivredna proizvodnja u Srbiji hijerahijski organizovana, u njoj krupni igrači, monopolisti, određuju cene.Ove godine jedan otkupljivač suncokreta ponudio je pristojnu cenu, ali je posle ubeđivanje od strane monopolista morao je da je koriguje, naravno, na štetu proizvođača. Srbija, po njegovom mišljenju mora da prihvati evropsku praksu, tj. da uvede zemljišni maksimum. Ukrupnjavanje poseda znači da će par ljudi u potpunosti kontrolisati tržište hrane. Davnje velikih površina državne zemlje u zakup firmama koje se nikad nisu bavile poljoprivredom onemogućava seljačka gazdinstva da dopune svoje posede. Organizovani banatski ratari bezuspešno su pokušavali da utiču na sadržaj Zakona o poljoprivrednom zemljištu.
Vukov kaže da su poljoprivrednici pod udarom monopola koji ih uništavaju, nema slobodnog tržišta, niko se ne pojavljuje sa višom cenom, sve je dirigovano. Naši ratari nemaju dovoljno zemljišta, u međuseljačkom zakupu zemljište je skupo. Danas je imperativ da se rade velike površine, zato je potreban zakup državnog zemljišta.
Vukov i drugi učesnici u raspravi isticali su da naši poljoprivrednici plaćaju najskuplje gorivo. Farmeri u Evropi ne plaćaju akcize na gorivo, a naši poljoprivrednici plaćaju akcize u visini 80% agrarnog budžeta. “Nismo podržani od strane društva i države, sputavaju nas, zanemaraju i pljačkaju.“
Vukov kaže da nije protiv Tenisa, jedan klaničar je dobrodošao ,,neka je i sa strane, domaći klaničari su suviše oholi, ne žele da dele profit sa našim stočarima“.
Međutim, Tenis u Nemačkoj ne obrađuje zemljište, zašto bi to bio slučaj kod nas. Vukov misli da ova velika nemačka kompanija neće ni doći u Srbiju. Pre nekoliko meseci Vlada je donela Uredbu u kojoj se kaže da zemljište koje je namenjeno Tenisu, do njegovog dolaska i ulaska u posed, može da se dodeli drugim investitorima. Vremenski rok nije ograničen, što znači da tu zemlju godinama mogu da koriste druge firme. Vukov smatra da je davanje državnog zemljišta u zakup u stvari poklon i dodaje da nije problem samo Tenis, nego ukupno stanje u poljoprivredi.
Dragan Kleut iz Stajićeva rekao je da je oko 900 hektara državne zemlje u pet sela u okolini Zrenjanina dodeljeno jednoj privatnoj domaćoj firmi koja se nikad nije bavila zemljoradnjom. Na taj način ugrožen je opstanak loklanih poljoprivrednika. Ta firma ne ispunjava zakonske uslove za zakup državnog zemljišta, „osnivčaki ulog“ tog preduzeća iznosio je 50 dinara, tvrdi Kleut. Zbog kršenja zakona oštećeni poljoprivrednici pokrenuli su upravni spor.
Kleut tvrdi da je cena pšenice danas niža nego pre deset godina. Tada je cena bila 20 dinara, a cena nafte je bila 75 dinara, danas je cena nafta 163 din. za litar, a pšenice 16 dinara za kilogram…
Poljoprivrednici su izuzetno nezadovoljni visinom subvencija koje dobijaju od države. Kleut navodi da u Bosni i Hercegovini subvencija iznosi 200 evra po hektaru, a kod nas 4000 din, ali dodeljuje se samo na površine do 20 ha. Da bi se posejao jedan hektar pšenice troškovi iznose oko 110.000 din. Nekada je subvencija iznosila 12.000 i čak 14.000 din. po hektaru i to na 100 hektara.
Postoji monopol na strani otkupljivača. Produktna berza u Novom Sadu je fiktivna, jedan čovek ima po dvadeset firmi koje trguju između sebe i tako formiraju cenu. Poljoprivredni magnati mogu da diriguju cene zato što imaju velike količine svojih proizvoda zahvaljujući tome što imaju velike površine. „Mi nemamo berzu, nego monopole“, kaže Kleut.
Ako hoćemo da uđemo u EU, moramo da poštujemo i njihove poljoprivredne standarde. U EU nema velikog poseda, oni obično nisu veći od 200 ili 300 hektara. Tamo ne može Tenis da dobija zemlju u zakup, on se u Nemačkoj bavi isključivo otkupom svinja. „Ovde će da zagađuje, dobijaće zemlju i na kraju ćemo mi, domaći ratari, biti jeftini svinjari u njegovim svinjcima“.
Monopolsiti određuju cenu proizvoda i cenu repromaterijala, tvrdi Kleut. Iako formalno u Srbiji postoji više od 170 firmi koje izvoze hranu, u stvarnosti to radi njih nekoliko. Iste firme su i uvoznici reporomaterijala, oni uništavaju našu poljoprivredu. Prošle godine bila je nezapmaćena suša, poljoprivrednici nisu dobili nikakvu pomoć od države, loklana samouprava je povećala poreze, a ispostavljeni su i računi za odvodnjavanje!
( Uklanjane vode u sušnoj godini!). Kleut kaže da i u Ministarstvu poljoprivrede sede ljudi koji razmišljaju kako da unište srpskog seljaka. “Nama su tamo zatvorena vrata, ministar nas u oči laže“.
Borislav Čizmaš, ratar iz Botoša, kaže da u njihovom ataru ima 1350 hektara državnog zemljišta, ali samo 150 je bilo na licitaciji, zakup je iznosio 85.000 din. po hektaru.. Sa tako skupim zakupom, nema zarade, moguć je samo gubitak. Tenisov zakup je 221 evro, razlika u visini koju plaća Tenis i onog koji su platili botoški ratari je 400 evra. Nemačka firma dobija zemlju prve klase, a treba da gradi farme sa 2500 krmača, što je mimo svih evropskih standarda. Na svakoj farmi biće 80.000 tovljenika na jednom mestu, gde će se deponovati otpad, pita Čizmaš.
„Uzeće nam zemlju, a mi mu nećemo prodavati hranu. Mi nećemo moći da gajimo svinje kako bi skuplje prodali kukuruz. Na razlici u ceni zakupa Tenis će dobiti 30 miliona evra po jednoj farmi.“, kaže botoški ratar.
Zahvaljujući prečem pravu na zakup zemljišta koji imaju stočari u Botoš dolaze firme sa strane i dobijaju državnu zemlju.. Ali, tvrdi Čizmaš, one i ne obrađuju zemljište, nego ga daju u podzakup, što jer kažnjivo, ali niko od nadležnih ne reaguje.. On je izneo i niz zamerki na način na koji je u Botošu izvršena komasacija.
Čizmaš je ukazao na sporu reakciju robnih rezervi koje su ove godine kasnile sa otkupom pšenice, i počele da je otkupljuju tek kada je formirana cena od 16 din. „Nikad duže žetva, nikad sporiji otkup“.
Po ovoj ceni pšenice cena hleba trebalo bi da bude 20 din., ulje bi trebalo da bude 70 din. po sadašnjoj ceni suncokreta, isto je i sa šećerom. Cena punomasnog mleka u otkupu je 27 dinara, a u prodavnicama je 85 din. ili više, ali ne punomasnog.
Milan Stajić kaže da je restitucija najveći problem, seljaci nisu u stanju da prikupe dokumentaciju o nekadašnjem vlasništvu, svaki papir je skup, postoji mnoštvo grešaka u zvaničnim arhivama.
Razgovor sa zrenjaninskim ratarima pokazao je da oni, bolje od akademske inteligencije, razumeju kako funkcioniše kapitalizam. U njemu dominiraju monopoli koji, uz podršku države, žestoko eksploatišu male proizvođače, nema slobodnog formiranja cena..Vrednost stvorenu u poljoprivredi ne prisvajaju oni koji je stvaraju, nego politički moćni poljoprivredni magnati. Liberalizacijom spoljne trgovine i zbog privilegovanog položaja agrarnih monopola gubimo suverenitet u proizvodnji hrane. Naša obradiva zemlja uskoro neće služiti za prehranjivanje domaćeg stanovništva, nego za proizvodnju profita stranih i domaćih tajkuna. Velike kompanije proizvode hranu za svetsko tržište, samo za one koji imaju para da plate.
Uvođenje kapitalizma u poljoprivredu uništava sela, nastaje more agrarne sirotinje, a prva velika kriza na svetskom tržištu hrane lako može dovesti do gladi u Srbiji. Mali posednici su već izbačeni iz posla, i prinuđeni su da magnatima prodaju zemlju, a preostali ratari bore se u nepovoljnim uslovima za opstank, bez velike nade da će dugo izdržati.
Deklasiranjem banatskih ratara država seče ruku koja nas hrani.
ZSF
