Navigacija
Piše: Đokica Jovanović
Osnovna nocija: ne postoje ljudske rase – postoji samo jedna ljudska rasa (kojoj su pripadala, kojoj pripadaju i kojoj će pripadati sva ljudska bića).
I nacionalizam i rasizam, kakvi su oni danas, imaju rodno mesto u kulturi. Džordž Mos, u objašnjenju rasizma, kao poslednjoj instanci nacionalizma, polazi od kritike koja se okreće ka autoritetu antike. Antički klasici su postavili merila lepote koja će mnogi moderni mislilac preuzeti, preuzimajući to merilo kao uzor, ali i kao kliše. Prosvetiteljstvo, koje je idealizovalo antički lepo, često u sudaru (i zarad sudara) sa hrišćanskim dogmatizmom, čoveka je posmatralo prema tom obrascu, pripisujući mu svojstva koja je prosvetiteljstvo odredilo kao „univerzalna“. Iz toga prozilazi uverenje da je moralni poredak deo prirodnog poretka i da važi podjednako za sve ljude. Moralni poredak prosvetiteljstva izranja i iz etičkih i estetičkih vrednosti antike. Stvoren je kliše za lepo i dobro („antički ideal lepog i moralnog“). Sve kulture koje ne pripadaju ili ne izviru iz antičkog (sledstveno, renesansnog) izvora, kao univerzalno važećeg, su, u ovoj šablonizovanoj predstavi, kulture nižeg reda. Iz ovoga prozilaze „lako prijemčive ideje i ideali koji su mogli biti oslonac nadolazećem dobu gomile. Ljudi su podjednako mogli da vide klišee lepog i ružnog, kao i nacionalnu zastavu i nacionalne spomenike“.[1] Oni koji se ne „uklapaju“ u tako određen ideal lepog i moralnog, ne pripadaju zajednici „prosvećenih“ nacija. A „rasizam je bio vizuelna ideologija zasnovana na klišeima i stereotipima… Pošto je klasifikovao sve ljude, rasizam je posedovao jasnoću i jednostavnost koje su bile presudne za uspeh. Povrh toga, bila je to ideologija naglašenih osećanja koja je iskoristila reakciju protiv prosvetiteljstva koja je usledila kasnije (kurziv – moj).“[2] To je razum, kako kaže Robert Muzil, „podržavljenog građanskog društva“, koji se, kao trezven, jednostavan, ekonomičan… nerado izdiže iznad pukog iskustva. On je oprezan i zainteresovan samo za svoju sigurnost. „Interesuje ga samo to da li je ono što tvrdi tačno, ali se nikada ne pita da li je ta istina korisna (kurziv – moj);… pod vladavinom njegovog uniformnog vrednovanja (kurziv – moj) postao (je) izopačen i gotovo nerazumljiv i sam pojam vrednosti neke istine.“[3] Ta strana prosvetiteljstva je učinila da nauka bude ponavljanje, „profinjeno do promatrane pravilnosti, sačuvano u stereotipima.“[4] Priroda stereotipnog mišljenja je da nalazi „pozitivne“ i „negativne“ vrednosti i da ih pripisuje čitavim ljudskim grupama (a i pojedincima). Najtragičnije žrtve „serijske produkcije stereotipnosti“ jesu Jevreji i Romi.[5]
U jednom smislu – koreni rasizma su stariji od nacionalizma. Onako kako je to pokazao Dž. Mos. Doduše, nije to bio rasizam kakav poznajemo. Ali, osnove su popločane predstavom o varvarima, tj. onima koji ne govore „našim“, tj. grčkim jezikom. U drugom smislu – rasizam u doba prosvetiteljstva i rađanja kolonijalizma dobija, danas, poznat i pun lik. Rasizam je ideologija eksploatacije i, konačno, istrebljenja (genocida) celih ljudskih zajednica i njihovih kultura. Dobija ima kapitalistički obris. Rasizam je, u stvari, samo jedan (i to antihuman u potpunosti) oblik i posledica kulturne samozatvorenosti, koja proizilazi iz ideologija osujećenosti ili superiornosti u odnosu prema „drugom“. I kao takav, računa sa mogućnošću eliminacije tog „pretećeg“ „drugog“. Rasizam je pseudonaučna teorija zasnovana na vrednosnom diferenciranju rasa, prema kojoj psihobiološka svojstva rase odlučno utiču na njen kulturni razvitak i istorijsku ulogu. To shvatanje, za koje se tražila potkrepa u zakonima genetskog nasleđivanja osobina, socijalno-biološkom diferencijacijom i selekcijom te različitim drugim pseudo „teorijama“, u svojoj osnovi je izraz društvenih sukoba u kojima određena pseudo-rasna ili nacionalna grupacija ili čak neki uži društveni sloj nastoji da opravda svoj povlašten položaj u odnosu na drugu grupaciju ili sloj.
Rasizam je jedan stepenik u dugoj istoriji ratova, dominacije, subordinacije… poredaka koji su, nužno (poredak kao takav) iznutra i prema spolja hijerarhijski uređeni. Svaki poredak je hijerarhija (bilo kog reda: vlasti, bogatstva, znanja, vrednosti…). Društva bez poretka (sistema hijerarhijâ) nema – to nije nova istina. Društva bez nasilja, takođe, nema – ni to nije novost. Nasilje, u čijoj osnovi je oduzimanje tuđih ili zaštita sopstvenih vrednosti, je konstitutivno mesto civilizacije uopšte. Pitanje koje stoji pred licem moderne i idejom progresa je: mogu li se institucije (institucije u najopštijem smislu – kao relacioni odnos među ljudima) kontrolisati? Mogu. Još važnije pitanje je: koja načela kontrole će biti usvojena? Uz sve mračno i mučno iskustvo modernizma, odgovor se sluti upravo u okrilju modernizma. Ponudio ga je Ruso: „Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, no znam još jednu korisniju – odgojiti naciju za vladavinu.“[6] I dalje, „da bi ljudi ostali civiliziranima ili takvima postali, mora se među njima umijeće udruživanja razvijati i usavršavati razmjerno prema porastu jednakosti uvjeta.“[7]
Puritanci, najčešće, ne prihvataju činjenicu da je kultura često stavljana u službu nehumanih društvenih i političkih koncepcija. Ne prihvataju ni činjenicu da je nehumanim društvenim i političkim koncepcijama rodno mesto upravo u kulturi. Evo – rasizam je, uzmimo taj slučaj, eminentna tvorevina kulture.
Ilustracija u spisu Ogled o nejednakosti ljudskih rasa Artura de Gobinoa
Ocem rasizma se smatra Artur de Gobino. U knjizi Ogled o nejednakosti ljudskih rasa[8] Gobino „utvrđuje“ da na svetu postoje tri glavne rase: bela, žuta i crna. On je, takođe, „otkrio i utvrdio“ hijerhijski poredak među rasama. Na vrhu je, naravno, bela rasa, potom žuta i, na kraju, crna rasa. Bela rasa, i u njenom krilu oni koji su najplemenitiji – Arijevci, stvorila je najrazvijeniju civilizaciju. Ali, mešanje rasa, kao stalna pretnja, dovodi u pitanje tu civilizaciju i preti njenom uništenju. „Teoretski“ je razradio rasistička načela i postavio tvrdnju da su rasna svojstva nepromenjiva, te da su narodi nosioci jednom zauvek datih posebnih svojstava. Jedno od takvih „zauvek datih posebnih svojstava“ se ogleda u obliku glave, koji je kod ljudi uslovljen rasnim karakteristikama. Superiorni su pripadnici one rase koja je ima na ramenima duge glave (dolihokefalija). O „nižim“ rasnim karakteristikama koje se ogledaju u veličini i obliku glave, razvijajući Gobinoove ideje, pisao je 1933. Niko Županič: „Niža brahikefalija i viša mezokefalija pokazuju nam rezultat krvne mešavine, mešavine heterogenih rasnih elemenata.“[9] Ovaj autor će, istražujući ove rasne karakteristike, kod osmanskih Turaka angorskog i konijskog vilajeta, nekoliko godina ranije, opisati čak šest „indexa glave“: dolihokefaliju, mezokefaliju, subbrahikefaliju, brahikefaliju, hiperbra-hikefaliju i ultrabrahikefaliju.[10]
Englez Hjuston Stjuart Čemberlen je bio oduševljen „nemačkom jedinstvenom idejom“, pa je prihvatio nemačko državljanstvo. U delu Temelji devetnaestog veka,[11] „otkrio“ je „uzrok borbi koje imaju istorijski i presudan značaj za čovečanstvo“. U ovom „velikom“ sukobu se bore Nemci protiv Jevreja. Budući da su Nemci „potomci“ drevnih Arijevaca, oni su tvorci najviše kulture, koju ugrožava jevrejska zavera, jer Jevreji žele „nezasluženo“ da zauzmu mesto koje „pripada“ Arijevcima.
Rasizam je kasnije osobito potican religijskim predrasudama, na primer biblijskom legendom o praocima naroda, Nojevim sinovima Semu (otac Semitima ili Hamitima), Hamu i Jafetu, od kojih je Jafet, otac bele rase, ljubimac boga, a Ham, otac crne rase, od boga proklet. U Leksikonu stranih reči i izraza Milana Vujaklije (1891-1955) nalazimo da su Semiti „istočnjački narodi kavkaske rase koji vode poreklo od Sem-a, jednog od trojice Nojevih sinova (Jevreji, Sirci, Etiopljani, Arapi i dr.; u užem smislu samo Jevreji)“. Hamiti (Hananci), „potomci Hama, drugog Nojevog sina (1 Mojs. 10), praoca Etiopljana, Egipćana, Feničana i dr., crnci.“ I, na kraju: „Jafet treći sin Nojev, koga su smatrali praocem naroda rasejanih istočno i zapadno od Palestine (jafetiti) i grčkim Japetom; otuda: jafetski narodi i jezici = indoevropski narodi i jezici“.[12] Mnogi ga smatraju ocem evropskih naroda.
Antisemitizam, kao najvidljiviji i, po posledicama, najbrutalniji vid rasizma, bio je vrlo rasprostranjen u XIX stoleću. Objavljeno je mnogo antisemitskih članaka i knjiga. Najznačajnija antisemiska publikacija je, u stvari, falsifikat koji je napisan po nalogu ruske tajne policije Ohrana[13] radi opravdavanja antisemitske politike koju je vodio caristički režim u Rusiji. Reč je o brošuri Protokoli Sionskih mudraca ili jevrejska zavera.[14] Antisemitizam u Rusiji nije nova pojava. Nije nova pojava ni u centralnoj i istočnoj Evropi, ni u zapadnoj i južnoj Evropi. Na ruskom tlu, tačnije, u Kijevskoj oblasti, jedan od najranijih pogroma Jevreja se dogodio, prema pisanim dokumentima, 1113 u vreme vladavine velikog kneza Vladimira Monaha. Tada je Vladimir Monah uzeo Jevreje u zaštitu, ali je, pod uticajem i pritiskom kneževa donet zakon prema kome će „iz cele ruske zemlje Jevreji biti proterani i nadalje im neće biti dozvoljeno da se vrate nazad. Ukoliko se tajno vrate, slobodno se mogu pljačkati i ubijati“.[15]
Od tada pa do, po surovosti poznatog, Kišinjevskog[16] pogroma 1903. godine beleži se istorija antisemitizma. Zbog lažnih vesti o navodnom ritualnom ubistvu jednog hrišćanskog dečaka u Kišinjevu okrivljeni su Jevreji. „Od 6. do 8. aprila 1903. godine ubijeno je 49 ljudi, 500 je ranjeno, uništeno je više od 1.350 kuća i više od 500 trgovina i dućana.“[17]
Fašizam i nacionalsocijalizam, kao oblici agresivnog nacionalizma i rasizma, koji su vrhunili u antisemitizmu i anticiganizmu, nisu bili iskušenje samo pripadnika nižih slojeva. Bili su iskušenje niza umetnika i intelektualaca – Žorža Bernanosa, Osvalda Špenglera, Gotfrida Bena, Tomasa Eliota, Luja Ferdinanda Selina, Ezre Paunda, Martina Hajdegera … Kad pomenusmo Hajdegera, veliko ime zapadne filozofije, recimo da je bio oduševljeni pristalica nacizma. Godine 1933. je pristupio nacističkoj partiji i izabran je za rektora univerziteta u Frajburgu. Te godine je održao poznati rektorski govor u kome se obratio i studentima uvodeći ih u svet nacizma: „Neka vaša hrabrost da se žrtvujemo za opstanak i jačanje snage našeg naroda stalno raste. Doktrina i ‚ideje‘ više neće upravljati vašim postojanjem. Firer sam, i samo on, je sadašnja i buduća stvarnost Nemačke, a njegova reč je zakon… Heil Hitler!“[18]
Ne radi se samo o umetničkoj ili naučnoj verifikaciji takvih ideja, već euforija, ponekada, nagoni ljude od pera na groteskne činove. U zimu 1935. Musolini je od Italijana zatražio njihovo zlato i srebro, kao zalogu osvajačkim pohodima koje je preduzimao u severnoj Africi. „Samo u Rimu je 18. decembra 250.000 Italijana priložilo svoje venčane burme. Benedeto Kroče je poklonio svoju senatorsku medalju, a Pirandelo – na užas Šveđana – svoju nobelovsku medalju.“[19] Odatle do opšte saglasnosti sa zločinom koji organizuje država potreban je mali korak. Jirgen Habermas je, svojevremeno, pokazao „da preuzimanje odgovornosti za nacističku prošlost znači videti nacionalnu istoriju ne kao poremećen vremenski kontinuitet i mogućno neumrljanu tradiciju, već kao temeljno kompromitovan nemački ‚životni svet‘ u kojem su pojedinačni subjektiviteti i kolektivni identiteti nastajali i u kojem dalje nastaju. On kaže,… ostaje prosta činjenica da su čak i oni kasnije rođeni odrastali u jednom obliku postojanja u kojem su ovakve stvari bile mogućne. Naš sopstveni život je u svojoj srži vezan… za onaj kontekst života u kojem je Aušvic mogućan.‘“[20]
Ovde treba progovoriti o svojevrsnoj mešavini ideologije „dobročinstva“ i rasističkih ideologija u odnosu prema neevropskim narodima. U toj mešavini je načinjen čudovišan spoj naivnog misionarstva, a i onog koje je bilo samo maskirano čovekoljubljem, potom „dobronamernog“ rasizma koji „teži prosvećivanju i prosvetljenju neprosvećenih i neprosvetljenih“, kao onog ogoljenog rasizma koji tvrdi da necivilizovane treba istrebiti.
Gravira nepoznatog autora, Robovi u Angoli
Rasističke teze postaju osobito aktuelne u XVI i XVII stoleću, u vezi s otkrićem novih zemalja i bezdušnim postupcima u njihovoj kolonizaciji. Crnu, crvenu i druge „rase“ beli osvajači smatraju nižim rasama, te se tako legalizuje gruba eksploatacija jeftine snage, robovski rad i nepoštovanje humanih principa u odnosu prema tim „inferiornim“, „lenjim“, „nekulturnim“ „rasama“. Sve do naših dana ta „nedozrelost“ i „nekulturnost“ crne i drugih „rasa“ ostaje ideološki motiv imperijalizma, koji istovremeno planski sprečava stvaranje uslova za kulturnu emancipaciju i ekonomsko i nacionalno osamostaljivanje tih naroda.
„Donošenje civilizovanih vrednosti i ponašanja drugim ljudima“ postalo je idelogija koja je davala opravdanje osvajačkih težnji Britanske imperije. Ovom sredstvu legitimizacije imperijalne politike pribegavale su i druge kolonijalne sile. Ujedno, uporedo sa imperijalizmom počinje borba protiv ropstva koju je pokrenula alijansa hrišćanskih abolicionista i misionara, pod prepostavkom da će zahvalni bivši robovi rado prihvatiti da budu poslušni hrišćanski seljaci. Tvrdili su da su domoroci skoro slični Evropljanima i da im pripada određeno mesto u hijerarhijskom sistemu rasâ. Hijerarhija je, dakako, utvrđena prema evrocentričnom kulturno-civilizacijskom merilu. Jednako kao što su ti rani abolicionisti i misionari „napustili“ represivnu varijantu rasizma, zarad rasističkog paternalizma, tako se i danas dešava da se, u okviru kulturoloških istraživanja, napušta biologizam (a poodavno je napušten socijaldarvinizam) zarad varijanti sociologizama, psihologizama, kulturalizama… koji „otkrivaju“, „razumevaju“ i „tumače“ kulture „drugog“, kao otkrivanje „egzotičnog“, tj. tuđeg.
Često je ovo, prikriven „naučnošću“, još jedan pokušaj u viševekovnoj istoriji rasizma, da se pokaže da te „druge“ kulture, uz sve njihovo „raskošno bogatstvo“, nisu jednakovredne sa evropskom kulturom. Tačnije, ne poseduju univerzalni (mondijalni i nadepohalni) karakter poput evropskih kultura. Njihovo važenje je vazda lokalnog karaktera. Ne čudi činjenica: tamo gde su delovali misionari i abolicionisti uništene su lokalne kulture i religije, kako bi njihovo mesto zauzela evropska kultura. Ovakvi nazori su bili opravdanje Britanskoj imperiji da krene sa misionarenjem kako bi se „urođenički narodi približili civilizaciji evropskog čoveka“. Evropska kultura je donošena kao „dar“. Ova namera je bila jako propagandno sredstvo u objašnjavanju razloga za osvajanje Indijskog potkontinenta. Naravno, prave namere u politici kolonijalizma nisu bile u „plemenitim“ namerama „darivanja“ belačke kulture i civilizacije. Eksploatacija prirodnih i ljudskih resursa, ponovimo ovo opšte mesto, je bila pokretački moment. Često je goli interes profita pokriven idejama o superiornosti vlastite kulture, a da su, istovremeno, sami akteri u igri prisvajanja profita bili potpuno nezaintersovani za pitanja superiornosti/ inferiornosti kulture. Ili, sa druge strane, akteri u igri prisvajanja profita umeju da budu ozbiljni zagovornici antirasizma i interetničke, interreligijske, interrodne… ravnopravnosti među ljudima, ne bi li na taj način mobilisali i, u interesu profita, koncentrisali što je moguće veću masu raspoložive i jeftine radne snage.
Prema rasističkim tvrdnjama, ljudi druge rase ne mogu biti civilizovani, ne samo zbog toga što nisu sposobni da „prime“ civilizaciju, već i zato što se opiru civilizovanju. Odbijajući misionarske poruke, pokazali su da niti mogu niti žele da postanu hrišćani. Misionarski optimizam o širenju civilizacije i o pokrštavanju „obojenih“ počeo je da slabi.
Gravira nepoznatog autora iz XIX stoleća. Aboridžini pre dolaska Evropljanja
U XIX stoleću se javlja radikalna rasistička ideja da crni ljudi nisu sposobni za civilizovanje, te je potrebno da budu istrebljeni. U tom pravcu su išli događaji na Tasmaniji, južno od Australije (u okviru Britanske imperije). To je bio početak nove imperijalne politike viktorijanskog doba. Britanci su počeli da se naseljavaju u Tasmaniji 1803. Zatekli su malobrojnu domorodačku zajednicu koja je hiljadama godina živela potpuno izolovano od sveta. Na njih su gledali kroz prizmu svoje kulture i tasmanski običaji su im bili neprihvatljivi. Tasmanski Aboridžini su živeli „bez kulture“ i „bez religije“ – njihova kultura i religija nisu bile podobne poimanju kulture i religije kolonizatorâ. Kao takvi, „necivilizovani“, Tasmanci su „divlji“ pa se mogu tretirati kao životinje. Nepriznavanjem ljudskosti domorocima Britanci su legitimizovali zaposedanje velike površine tasmanske zemlje, progoneći domoroce. Domoroci su se pobunili i došlo je do tzv. Crnog rata u kome je ubijeno mnogo domorodaca, formalno, britanskih građana. Ovaj rat je bio skriven pred očima britanske i svetske javnosti. Cele grupe domorodačkog stanovništva su bile masakrirane. Crni rat je doneo pogubne posledice Tasmancima. Britanci su se kontinuirano naseljavali, a Tasmanaca, kojih je pre dolaska Britanaca bilo samo oko 5.000, bivalo je sve manje. Do 1820. godine su skoro potpuno istrebljeni. U kombinaciji s zaraznim bolestima i epidemijama koje su doneli Evropljani, na koje Tasmanski Aboridžini nisu bili imuni, rat je doveo starosedeoce gotovo do istrebljenja. Veliki deo njihovog jezika, lokalnog ekološkog znanja i kulture sada su izgubljeni zbog brutalne vladavine Britanaca. Ovo je bio jedan od prvih slučajeva genocida, tj. težnje da „će se stvoriti svet bez neprijatelja.“[21]
Posvuda u kolonijalizovanom svetu domorodačko stanovništvo je često bilo dovedeno do granica istrebljenja. Beli doseljenici su, nemarom, a i smišljeno, uništavali kulturu domorodačkih naroda. Za njih nisu važile deklaracije o pravima čoveka, nisu važile ideje i zakoni o jednakosti ljudi koja se stiče rođenjem, nisu važile socijalne funkcije države… Sve tekovine renesanse, prosvetiteljstva, građanskih prava… su bile rezervisane poglavito za belog čoveka hrišćanske provenijencije.
Događaj na Tasmaniji nije jedinstven. U tradicionalnim britanskim narativima o britanskom imperijaluizmu, kolonizovanje Indije je tumačeno kao primer benignog imperijalizma. Britanskom Indijom upravljaju „pošteni i sposobni ljudi“, koji su zemlji doneli red i prosperitet. No, postoji barem jedan deo indijske kolonijalne istorije koji je izbrisan iz sećanja.[22] Godine 1877. na visoravni Dekan je delovao klimatski fenomen, danas poznat kao El Ninjo. Tokom jakih El Ninja monsuni u Indiji izostaju. Nastaju suše. Tako se ovog puta monsun nije pojavio. Nastala je suša. Posle par meseci veliki deo stanovništva je gladovao. Sto godina pre ove nesreće je, takođe, vladala glad u Indiji. Iz istih razloga. Istovremeno, vicekralj Indije, lord Robert Liton je bio zaokupljen pripremom velike proslave krunisanja kraljice Viktorije za caricu Indije. Bila je to jedna od najvećih gozbi u istoriji. Više od 60.000 zvanica se gostilo nedelju dana. Dok je gozba trajala, u unutrašnjosti zemlje su milioni ljudi umirali od gladi. Vicekralj je bio nezainteresovan za patnje miliona ljudi, a svoju indolenciju je objašnjavao „argumentima“ iz arsenala socijaldarvinizma. Bila je to gruba zloupotreba teorije Čarlsa Darvina o evoluciji i o preživljavanju najsposobnijih. Na gladne Induse je gledano kao na dokaz Darvinove teorije – ljudi koji su neprilagođeni će nestati. Prema tome, ako se spreči da nestanu to bi bilo nedopustivo intervenisanje u „zakone“ prirode. Pravi uzrok gladi je bila, upravo, intervencija Britanaca u običaje i način privređivanja lokalnog stanovništva. Britanci su, kao i na drugim mestima u imperiji, ukinuli drevne načine proizvodnje i običaje koji su vekovima sprečavali da se nedostatak hrane pretvori u glad. Kada bi monsunske kiše bile slabe ili kada bi izostale i kada nije bilo dovoljno hrane ipak nije dolazilo do gladi, jer su ljudi proizvodili hranu, pre svega, za sebe a ako bi im hrane ponestalo, onda bi je, po potrebi, dobijali od drugih članova zajednice. Ovaj način proizvodnje i običaj su ukinuti kada su Britanci primorali najsiromašnije seljake da gaje pšenicu i pirinač za izvoz. Tako su ih uveli na globalno tržište. Godine 1877. to tržište ih je osudilo na smrt. Sve količine poljoprivrednih proizvoda su preuzimali trgovci, tako da seljaci u vreme suše nisu imali nikakve rezerve. Od 1877. je vladala glad ogromnih razmera. Zabeleženi su slučajevi kanibalizma, roditelji su prodavali svoju decu za malo hrane, hiljade ljudi je počinilo samoubistvo… Hrana koja je mogla da ih spase bila je skladištena u luci Madras, spremna za transportvanje u Britaniju i u Sjedinjene Države. Oko 8.000.000 Indusa je tih godina umrlo od gladi. Međutim, to nisu bile jedine žrtve gladi u Britanskoj Indiji. Glad traje sve do kraja XIX stoleća. Do tada je umrlo oko 30.000.000 Indusa. Ovaj zločin su Britanske i kolonijalne vlasti sklonile od javnosti. „Pod udarom tri talasa suše, gladi i bolesti, nije moglo biti manje od 30 miliona žrtava. Možda nije nerealan ni broj od pedeset miliona mrtvih… Bilo je Evropljana koji su shvatili moralnu težinu ovakvog pokolja kojom su poništena sva izvinjenja imperije…“[23] Ne čudi činjenica da je britanski establišment zadugo ovu temu pomerao u stranu u odnosu na moguću žižu interesovanja javnosti. „Drugim rečima, mi se ne bavimo ,zemljama gladiʻ koje su se umrtvile u ustajalim rukavcima svetske istorije. Ali se bavimo sudbinom dela čovečanstva koje živi u pacifičkom pojasu u sasvim određenom istorijskom periodu (1870-1914), kada su i rad i proizvodi, kada je sva svetska ekonomija bila usmerena ka Londonu, centru svetske ekonomije. Miloni su umrli, i to ne izvan ,modernog svetskog sistemaʻ, već su prisilno bili uključeni u sistem, koji je ekonomski i politički strukturisan. Umrli su u zlatno doba liberalnog kapitalizma. Doista, mnoge je ubila teološki dogmatska primena svetih Smitovih, Bentamovih i Milovih načela.“[24]
U viktorijansko doba nastaju neke nove rasne teorije. One, sada, počinju da traže dokaze u svetu mrtvih. Na osnovu istraživanja leševa i skeleta, nauka o anatomiji je postavila temelje novog tzv. naučnog rasizma. Najznačajniji pisac o rasama u Britaniji je bio hirurg, čija je karijera uništena u skandalu krađe leševa (1830). Godine 1856. doktor Robert Noks je pozvan da radi u jednoj onkološkoj bolnici u Londonu. Njegovi savremenici su bili ubeđeni da je on najistaknutiji profesor anatomije. „Londonsko Etnografsko društvo (Etnographical Society) je u njemu videlo zaslužnog člana, a parisko Antropološko društvo mu je ponudilo članstvo“.[25] Objavio je knjigu Ljudske rase, u kojoj tvrdi da je, u ljudskom svetu, rasa sve i da od nje zavisi kultura: književnost, nauka, umetnost. Civilizacija nastaje iz rase. Na pitanje: da li crne rase mogu da se civilizuju? odgovara: „mislim da ne“. Prirodno je da se rase međusobno bore i da superiornija rasa dominira nad inferiornijom. To je rat do istrebljenja. U njegovoj klasifikaciji postoje dve superiorne rase čijim mešanjem nastaje treća, takođe superiorna. Evo kako to izgleda: „Za njega su Saksonci – veliki, snažni, atletski građeni – bili ‚najjača rasa na svetu‘… Slovenske rase su mu se, spolja posmatrano, mogle činiti ružnim, ali su posedovale izvanrednu sposobnost racionalnog i transcendentalnog mišljenja, koja je Saksoncima nedostajala… pokazivali su poseban talenat za umetnost i muziku… Grci su, po običaju, predstavljali savršenstvo. Njih je video kao mešavinu između Saksonaca i Slovena koji su spajali dubokoumnost i tankoćutnost sa istinskom lepotom. Činilo se da će samo tada mešanje (najsuperiornijih) rasa voditi do visina koje ni pre, ni posle toga nikada nisu ponovo dostignute.“[26]
Robert Noks nije bio usamljen. U Americi je jedna grupa, koju je predvodio Samjuel Džordž Morton, počela da sakuplja lobanje raznih „rasa“ i da ih upoređuje. Zašto baš lobanje? Zato što se u njima nalazi mozak – navažniji deo ljudskog tela. Morton i saradnici su, dakle, krenuli da mere lobanje jer se u njima nalazi mozak. To, dalje, znači sledeće: veća lobanja – veći mozak; kakav oblik lobanje – takav oblik mozga. Američki rasni naučnici su na osnovu ovoga zaključili da su rase toliko različite kao da su zasebne biološke vrste. Tasmanci, Afrikanci, američki Indijanci… nisu samo niže rase ljudi – možda uopšte nisu ljudi. Zanimljivo je da i danas postoji zbirka lobanja koju je načinio Samjuel Morton. Čuva se u Muzeju za arheologiju i antropologiju Univerziteta u Pensilvaniji.[27] Zbirka je dostupna, kako piše na sajtu Pensilvanijskog univerziteta, zainteresovanim istraživačima. Na ovom sajtu su dostupni članci koji se bave tumačenjem Mortonovih radova.
Deo zbirke lobanja Džordža Mortona koja se, od sredine 1960-ih, nalazi u Odeljenju za fizičku antropologiju Muzeju za arheologiju i antropologiju Univerziteta u Pensilvaniji
Teorija koja je imala najveći uticaj na rasizam se nalazi među koricama Darvinove knjige Postanak vrsta. Darvin je, bez sopstvene želje ili učešća, dao alibi rasistima. Ako je evolucija stvorila i promenila vrste na zemlji, zar se to nije desilo i sa ljudskim vrstama? – pitali su se rasisti. Mnogi su poverovali da Darvinovi zakoni daju odgovore na ta pitanja. Tvrdili su da zakon prirodne selekcije objašnjava (i opravdava) globalno širenje i dominaciju britanske rase. U živom svetu postoje vrste koje preživljaju na račun slabijih vrsta. Jače nastanjuju prostor koji slabije ne mogu da nastane ili da odbrane. Pošto je Darvin tvrdio da su ljudi takođe organizmi koji se nastanjuju, to je dalo razlog rasistima da zaključe da su Englezi uspešni kao i drugi uspešni organizmi jer su „bolji od drugih“ u nastanjivanju.
Iz tvrdnje da potreba za takmičenjem među ljudima postoji jednako kao što postoji takmičenje između vrsta u živom svetu (a u svetlu Darvinove teorije) nastaje socijaldarvinizam. Socijaldarvinisti proširuju Darvinovu teoriju prirodne selekcije na čovečanstvo. Prema tome, celokupna ljudska istorija se ima shvatiti kao međusobna borba rasâ. Pored drugih, među socijaldarvinistima su se našli radikalni biolog Tomas Henri Haksli i poznati sociolog i ekonomist Herbert Spenser. Nasuprot socijaldarvinistima, sa dobrim razlogom se može tvrditi da Darvin termin „rasa“, smatra bližim terminu „ljudska grupa“ no terminu „rasa“ u biologističkom ili rasističkom značenju. Istina, Darvin je umeo povremeno da se upusti u govor o „nižim rasama i višim rasama“, ali nema dokaza da je podržavao rasizam. Ima ovakvih i sličnih mesta u drugoj Darvinovoj knjizi Čovekovo poreklo i spolno odabiranje kojima su se rasisti rado služili: „Zanimljiva je činjenica da stare rase, u ovome kao i nekim drugim slučajevima, pokazuju češće nego sadašnje rase ustrojstva koja su slična ustrojstvima u nižih životinja. Čini se da je tome jedan od glavnih uzroka što, na rodoslovnoj liniji, stare rase stoje nešto bliže svojim dalekim životinjolikim precima, negoli moderne rase.“[28] „Koliko god da je nerazgovjetan problem napredovanja civilizacije, možemo bar to vidjeti da onaj narod, u kojem se dugo rađa najveći broj visoko inteligentnih, energičnih, hrabrih, domoljubnih i dobrohotnih ljudi, obično prevlada nad manje obdarenim narodima.“[29]
Rasne teorije se nisu primenjivale samo u kolonijama, nego su se počele primenjivati i u centralnim delovima imperije. Pojavili su se novi strahovi među britanskom elitom – strahovi od onih koji žive među njima. Ta nova opasnost je bila radnička klasa zbog njenog neprijateljskog raspoloženja prema vladajućim i upravljačkim klasama. Kada se „bolje pogleda“ – rasa i klasa su vrlo slične. Toliko slične da su, ponekad, međusobno identične. U knjigama o rasama iz Darvinovog vremena često se pominju koknijevska, englesko-seljačka i škotska rasa (umesto klasa ili sloj). Postojale su mape koje su pokazivale gde žive kriminalne rase/ klase. Rasni naučnici su išli u zatvore da proučavaju kriminalne rase/ klase. Jedan među njima je bio Darvinov nećak, psiholog Fransis Galton. Galtona je plašilo što se niže klase razmnožavaju brže od srednje klase. Šta je to?, pitao se Galton. Zar su se Darvinovi zakoni okrenuli naopako? – najgori opstaju. Darvin je istraživao odakle dolazimo, a Galton se pitao: kuda idemo? Galton je stvorio novu nauku o selektivnom razmnožavanju ljudi. On želi da podstakne srednju klasu da ima više dece, a da utiče na smanjeno razmnožavanje radničke klase i kriminalnih klasa. Svoju „nauku“ je nazvao eugenika. U poslednjoj dekadi XIX stoleća ova „nauka“ je u zapadnom svetu postala vrlo poštovana.
Prvih godina XX stoleća rasne teorije viktorijanskog doba – eugenika, fiziognomika, socijaldarvinizam i tzv. naučni rasizam – su dale „opravdanje“ za još jedan veliki i docnije, takođe, „zaboravljen“ zločin koji je učinjen u nemačkoj koloniji Namibiji. U Namibiji se dogodio prvi zločin holokausta u XX stoleću. Namibija je bila nemačka kolonija i postojbina starog naroda Herero. Godine 1904. je izbila pobuna protiv okrutne nemačke vlasti. U tom sukobu su Nemci počinili mnoge masakre i zločine, ali nisu uspeli da unište sav Herero narod. Kada se pobunio i narod Nama, Nemci su se okrenuli novom izumu – koncentracionim logorima. Pripadnici naroda Herero i Nama su zatvarani u ove logore i u njima ubijani.
Nemački koncentracioni logor „Ostrvo Ajkula“ (Namibija), oko 1905.
Najzloglasniji logor se nalazio na mestu koje se zove Ostrvo Ajkula. Ovde je ubrzo, po otvaranju logora, ubijeno 3.500 ljudi. Genocid koji je počinjen u Namibiji između 1904. i 1909. godine je prethodio onome što će docnije činiti nacisti. Prvi put je osmišljen način birokratizovanog masovnog ubistva. Iz javnog sećanja je potpuno izbrisana užasna istorija ovog mesta, iako su, dok se dešavao genocid, lobanje i glave žrtava javno prodavane muzejima u Evropi. Pokazivane su da bi se dokazala inferiornost Afrikanaca. Trgovina lobanjama je bila toliko raširena da se nalazila i na razglednicama. Danas je Ostrvo Ajkula turističko mesto. Ali, u poslednje vreme dokazi počinju da se pojavljuju. Kosti izranjaju iz peska. U nedavno pronađenoj masovnoj grobnici leže žrtve prvog genocida u XX stoleću. Nemački rasni naučnici su i posle zločina na Ostrvu Ajkula nastavili da koriste Namibiju kao laboratoriju za rasna istraživanja.[30]
Jedan od muzejskih „eksponata“ iz koncentracionog logora „Ostrvo Ajkula“
Zbog velikog imigracionog talasa početkom XX stoleća etnička slika Amerike se promenila. Mnogi su se bojali da će doći do mešanja rasa i okrenuli su se eugenici, tražeći način da se spreči mešanje rasa. Krajem XIX i početkom XX stoleća, piše Patrik Giri, anglosaksonski rasizam nije priznavao za Amerikance Irce, južne Evropljane i Azijce.[31] Veliki novac je potrošen da bi se napravila rasna arhiva koju je vodio Čarls Davenport u cilju „zdravlja i čistote bele rase“. Davenport i njegovi sledbenici su odredili klase i rase u Americi koje su smatrali genetski neprikladnim. Predlagali su da nad „genetski neprikladnim“ klasama i rasama i nad njihovim potomstvom naučnici preuzmu kontrolu: na osnovu pipadnosti određenoj klasi bilo bi određivano koje škole mogu da pohađaju deca iz te klase; bilo bi određeno na kom groblju se mogu sahranjivati pripadnici određenih klasa; gde mogu da žive… Doneti su zakoni kojima se sprečavaju mešoviti brakovi. Ako bi u Virdžiniji bio sklopljen mešovit brak između belkinje/ belca i crnkinje/ crnca ili Indijanke/ Indijanca – taj brak bi, po zakonu, bio poništen. „Početkom XX veka eugenički pokreti bili su posebno aktivni u SAD, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Do 1930. godine 31 država SAD donela je zakone o eugenici. Mada se ovi nisu nigde striktno primenjivali, procenjuje se da je na osnovu njih oko 20.000 ljudi u SAD prisilno sterilisano do januara 1935. Rasizam u SAD se ispoljava naročito u okviru tzv. političke korektnosti. Primera radi, za Amerikance afričkog porekla se kaže Afroamerikanci, za one iz Južne Amerike se kaže Latinoamerikanci. Da nema rasizma u ovakvoj „korektnosti“, onda bi za Amerikance koji su došli iz Evrope trebalo reći Evroamerikanci, pa, sledstveno, Azioamerikanci…
Najdramatičniju primenu u praksi eugenika je doživela za vreme Trećeg rajha u Nemačkoj. Procenjuje se, npr., da je u Nemačkoj između 1933. i 1945. godine oko 200.000 osoba, koje su bile označene kao ‚genetički nepodobne‘ bilo prinudno sterilisano… Adolf Hitler i njegovi sledbenici su, u ime eugenike, ubijali milione zdravih Jevreja, Roma i pripadnika mnogih drugih etničkih grupa.“[32]
Propagandom se „štitilo“ genetsko zdravlje bele rase. To se želelo postići sterilizacijom „manje vrednih rasa i klasa“. Eugenisti su proučavali pretke raznih grupa i tražili krvne linije koje treba iskoreniti. Eugenika je bila „nauka“ uz čiju pomoć bi bila stvorena plavokosa, plavooka rasa gospodara, eliminacijom ostalih „konkurentskih i manjevrednih krvnih linija“. Ti ljudi su bili uvereni da spašavaju čovečanstvo. Pod uticajem „teorije“ Čezare Lombroza o urođenom zločincu, sprovođena su i mnoga antropometrijska istraživanja da bi se dokazalo da rase imaju posebna psihička svojstva.
Ideologija socijalnog darvinizma se u čistom vidu praktikovala i u odnosu prema bolesnim ljudima od teških i neizličivih bolesti, naročito duševnih, kao i u odnosu prema ljudima sa invaliditetom. Od Klemons Roaje do nacističkog programa Akcija T4 (Aktion T4) se može pratiti ideja o tome da, u ime rasne čistote, valja eliminisati neizlečivo bolesne, kao i ljude sa psihičkim oboljenjima. Evo šta kaže Klemons Roaje u svom uvodu za francusko izdanje Darvinove knjige Postanak vrsta, koje je objavljeno 1861. godine: „Šta je rezultat ove ekskluzivne i neinteligentne zaštite slabih, nemoćnih, neizlečivih, zlih, dakle, svih onih koji su nakaradni po prirodi? Rezultat je taj da će se njihove bolesti ponavljati i u nedogled umnožavati; zlo se uvećava umesto da posustaje i ono teži da raste na račun dobra.“[33] U toku realizacije programa Akcija T4 je ubijeno više od 300.000 ljudi u Nemačkoj u ime „rasne čistote“. Ovaj program je sprovođen sve do samog kraja II svetskog rata.[34] „Sa završetkom Drugog svjetskog rata nije okončano i ubijanje hendikepirane djece. Posljednja žrtva pomahnitalih liječnika-eksperimentatora četverogodišnji je Richard Jenne, umoren na dječjem odjelu državne bolnice Kaufbeuren-Irsee u Bavarskoj tri tjedna nakon bezuvjetne kapitulacije Njemačke.“[35]
U SAD, gde su ova „istraživanja“ posebno bila raširena, takvo shvatanje je opovrgao Franc Boas, koji je u opširnim istraživanjima pokazao da između rase, sa jedne, i jezika i kulture, sa druge strane, ne postoji nikakva uzročna veza. No, bez obzira na Boasova i nastojanja i drugih istraživača, „povijest američke eugenike, poput povijesti rasizma i sterilizacijskih zakona u doba njemačkoga nacizma, svjedočanstvo je kako splet socijalnih uzroka i znanstvenog i pseudoznanstvenog entuzijazma može dovesti do groznih socijalnih posljedica. Postupci i ideje američkih znanstvenika i ideologa…, bile su inspiracija za rasno čišćenje koje su njemački liječnici i političari doveli do ‚krajnosti‘. Američki predsjednici Theodore Roosevelt i Woodrow Wilson, kao i britanski premijer Winston Churchill, bili su aktivni zagovornici eugeničkih sterilizacija i antiimigracijske politike… Brojne protestantske zajednice u SAD zabranjivale su sklapanje brakova moralno i genetski ‚nesposobnima‘.“[36]
Radikalne ideje američkih eugeničara su ponajbolje prihvaćene u Nemačkoj i to naročito u vreme dominacije nacističke ideologije. Amerikanci nisu bili samo inspiratori. Američke fondacije su finansirale razvoj nemačke eugenike. Institut za antropologiju i ljudsko nasleđe „Kajzer Vilhelm“ je finansirala Rokfelerova fondacija. Najuticajniji eugeničar u Nemačkoj je bio čovek koji je stekao reputaciju u Namibiji – Eugen Fišer. U svojim „proučavanjima“ crnaca i polucrnaca u Namibiji došao je do „zaključka“ da će oni u slobodnom takmičenju sa belim Evropljanima nestati. „Kako bi, onda, Evropljani trebalo da se ophode prema ovim ‚inferiornim‘ ljudima? Fišer je predložio strogo odvajanje od domorodaca i tretiranje istih na način koji najviše koristi Evropljanima. A do tada bi možda bilo dobro dozvoliti im da se umnožavaju kako bi obezbedili radnu snagu za Evropljane, smatrao je on. Međutim, kada više ne budu bili od koristi, smatrao je on, Evropljani ih se moraju rešiti.“[37] Koristeći se blagonaklonošću nacističkih vlasti, Fišer je sterilisao ljude mešane rase u Rajnskoj oblasti. Kada je počeo rat, nacisti su napustili sterilizaciju kao spor proces eliminacije „rasno nepodobnih“ i prešli na „eutanaziju odraslih“ – što je bio nacistički eufemizam za masovno ubistvo. Žrtve ovog programa su prvi ljudi koje su nacisti ubili gasom. Na Vanzejskoj konferenciji 20. 1. 1942, u Groser Vanzeu, predgrađu Berlina, usvojen je plan o „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“. Konferenciji su prisustvovali najviši funkcioneri nacističke Nemačke. Pa se, u skladu sa tim, na tlu nacističke Nemačke praktično realizuju „teorijske“ postavke o svetskoj misiji „najviše“ (arijevske) rase kao vladajućeg naroda.
Tako se prema tim teorijama, koje na društveni sloj proširuju Darvinovu teoriju prirodne selekcije, i celokupna ljudska istorija i povest imaju shvatiti kao borba rasa. Rasizam postiže kulminaciju i postaje ekskluzivnom državnom ideologijom u Trećem rajhu, te se na tlu nacističke Nemačke praktično realizuju „teoretske“ postavke o svetskoj misiji „najviše“ rase kao vladajućeg naroda. „Dva meseca pošto su nacisti preuzeli vlast, nemačka vlada je 7. aprila 1933 usvojila ,Zakon o obnovi profesionalne državne službeʻ. Zakon je služio kao uputstvo za koordinaciju državne službe i za razrešenje sa posla protivnika nacističkog režima. Među onim koji su pogođeni ovim zakonom su svi službenici i uposlenici jevrejske vere. Ovim zakonom je prvi put, članom 3, formulisan tzv. ,Arierparagraphʻ (,arijevski stavʻ). Zakonom je zabranjeno zapošljavanje ,nearijevacaʻ u javnom sektoru.“[38]
Prema odredbama Nirnberških zakona (15. 9. 1935) su pooštrene mere progona nearijevaca (naročito Jevreja), a hajka na „nečistu krv“ u čitavoj okupiranoj Evropi dostigla je vrhunac genocidom nad milionima Jevreja, Roma i drugih „nižih rasa“. Ovom konferencijom je omogućeno ostvarenje Hitlerovog sna izrečenog na kraju njegove knjige Moja borba: „Država koja je posvećena nezi svojih najboljih rasnih elemenata u doba rasnog trovanja mora jednog dana da postane gospodar sveta.“[39]
Kolonijalni genocidi koje su inspirisali rasni teoretičari XIX stoleća izbrisani su iz istorije Evrope. Užas na Ostrvu Ajkula, uništenje urođenika na Tasmaniji, 30 miliona žrtava gladi u Indiji… – sve je zatureno u prašnjavim arhivskim depoima. Ova sećanja se brišu s namerom da se utvrdi ubeđenje da je nacističko nasilje bilo izuzetak u istoriji Evrope. Kao što se vidi, stvari stoje upravo suprotno – nacistički zločin je samo nastavak dugog procesa zločina i genocida na rasnoj i klasnoj osnovi – nastavak je tzv. naučnog rasizma i eugenike. Zločin holokausta je eminentna tvorevina evropskog kapitalističkog kolonijalizma. Ali, ova istorija, kao i kosti iz Namibije odbijaju da budu zakopani zauvek.
Istorija, kao „vremenska mapa“ početkom XX stoleća, predočava Nada Sekulić, određuje koja „društva su ‚savremena‘, a koja ‚primitivna‘“. To tumačenje „predstavlja jasno i nedvosmisleno političku mapu kolonijalnog sveta… ‚Imaginarni pomak‘ tog koncepta je veličanstven – vremenska metafora pomoću koje je ogroman broj naroda i kultura izmešten u ‚drugo vreme‘ (npr. u neolit, varvarstvo ili čak divljaštvo) omogućila je ustanovljenje evropocentrične vizure stvarnosti kao objektivnog okvira znanja, učinivši istovremeno sasvim prikrivenim političke implikacije tog zamišljanja.“[40] Pjer Klastr nam sasvim dobro prikazuje to po čemu se razlikuju primitivna od svih drugih društava. Primitivna društva nemaju državu, ni državnu vlast. Nemaju državu zato što je ne žele. Poglavica nema nikakvu vlast, ponajmanje u onom smislu kako ljudi sa Zapada razumevaju pojam poglavice. „Unutar zajednice, njegovom mišljenju, podržanom prestižom, poklanjaće se veća pažnja nego mišljenju drugih pojedinaca. Ali, ta posebna pažnja koja mu se ukazuje (iako ni to nije uvek slučaj) nikada ne ide tako daleko da bi omogućila njegovoj reči da se pretvori u naredbu, u govor vlasti. Njegovo mišljenje biće uvažavano sve dok izražava gledište društva kao jedinstvenog totaliteta.“[41] Ineresantno i, izgleda, vrlo tačno: „zašto primitivna društva nemaju državu? Kao potpuna, zrela društva, a ne više kao infrapolitički embrioni, primitivna društva nemaju državu zato što je odbijaju, zato što odbijaju podelu društvenog tela na one koji imaju vlast i na one koji se toj vlasti potčinjavaju. Politika Divljaka sastoji se u neprestanom onemogućavanju pojave separatnih organa vlasti, u sprečavanju fatalnog susreta institucije poglavice i vlasti.“[42]
Rasizam ne staje. Već osvaja novo područje – kreće se ka kulturologiji. Šarlot Uzarevič kaže da u nauci koncepcija „rase“ važi kao prevaziđena, ali da, kao političko-ideološka praksa, ima konjunkturu. Ideja rase se sada pomera ka drugim koncepcijama kolektiviteta kao što su etnos, narod ili kultura. „O karakteru pojedinca više se ne može zaključiti na osnovu izgleda, biologije. Pojedinci izlaze iz centra vidnog polja. Njega sad ispunjava kulturno kao kolektivno-narodno i determiniše izgled i karakter pojedinca, i to neopozivo. Biologizacija se potiskuje u korist kulturalizacije.“[43] Umesto bioloških odrednica, na delu su kulturne odrednice sa „snagom“ prirodnih datosti, jer se ne mogu ukinuti, jer su toliko dugotrajne da poprimaju osobinu večnosti. Svaka tvrdnja o „neukidivosti“ kakve kulturne karakteristike je iste vrste kao i tvrdnja o „neukidivosti“ kakve rasne karakteristike.
[1] Džordž L. Mos, Istorija rasizma u Evropi, Službeni glasnik, Beograd, 2005, str. 9.
[2] Isto.
[3] Robert Muzil, Eseji, Svetovi, Novi Sad, 1993, str. 50.
[4] Max Horkheimer, Theodor Adorno, Dijalektika prosvjetiteljstva, Veselin Masleša i Svjetlost, Sarajevo, 1989, str. 186.
[5] O ovome šire u:
Max Horkheimer, Theodor Adorno, Elementi antisemitizma. Granice prosvjetiteljstva, u: Navedeno delo.
Milovan Pisari, Stradanje Roma u Srbiji za vreme Holokausta, Forum za primenjenu istoriju, Beograd, 2014.
Đokica Jovanović, …Čuo je da su Cigani streljani na Bubnju…; Kultura zaborava ili Romi u Nišu u vreme II svetskog rata, u: Kultura sjećanja: 1941, zbornik, uredili Sulejman Bosto, Miroslav Cipek, Olivera Milosavljavić, Disput, Zagreb, 2008.
[6] Jean-Jacques Rousseau, Nacrt ustava za Korziku, Politička misao, Zagreb, 16/1 (1979), str. 118.
[7] Alexis de Tocqueville, O demokraciji u Americi, Informator, Zagreb, 1995, str. 189.
[8] M. A. de Gobineau, Essai sur l’inégalité des races humaines, P. Belfond, Paris, 1853-1855.
[9] Niko Županič, Etnološki značaj kosovskih Čerkeza, Etnolog, Ljubljana, 5/6 (1933), str. 243.
Rasprave o „rasnim“ osobinama naroda i nacija su, u osvit pobede nacizma u Nemačkoj i u vreme već ostvarene fašističke vladavine u Italiji, kao i u vreme razvoja rasističkih ideologija i „teorija“ u Evropi, bile česte. Uz citirani tekst Nika Županiča stoji naznaka: „Predavanje na V. kongresu Internacijonalnog Antropološkog Instituta u Parizu, 23 sept. 1931 (mesto: Faculté de Médecine, 12 rue de’l Ecole-de-Médecine).“
[10] Niko Županič, K antropologiji osmanskih Turaka angorskog i konijskog vilajeta, Etnlog, Ljubljana, 1 (1926/1927), str 124.
[11] Houston Stewart Chamberlain, Die Grundlagen des neunzehnten Jahrhunderts, F. Bruckmann, München, 1899.
[12] Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1970.
[13] Охрана. Охранка. Отделение по охранению общественной безопасности и порядка (Odsek za zaštitu javnog reda i poretka).
[14] Autor nepoznat, Протоколы сионских мудрецов, подлинное издание С. Нилуса, напечатано в типографии Свято-Троицкой Сергиевой Лавры, 1911.
[15] Василь Никитич Татищев, Исторiя Россiйская съ самыхъ древнѣйших временъ неусыпными трудами черезъ тритцать лѣтъ собранная и описанная покойным тайнымъ советникомъ и астраханскимъ губернаторомъ, Васильемъ Никитичемъ Татищевымъ, книга вторая, Императорский Московский Универ-ситет, 1773, str. 213.
[16] Kišinjev je glavni grad Moldavije, bivše Moldavske Sovjetske Socijalističke Republike.
[17] Яков Михайлович Копанский, Кишиневский погром 1903 года, u: Материалы 1-ой Международной научной конференции Одесса и еврейская цивилизация, которая проходила с 11 по 13 ноября 2002 года в Одессе.
[18] Martin Heidegger, German Students, u: Martin Heidegger, German Existentialism, The Wisdom Library, a division of Philosophical Library, New York, 1965, str. 28.
[19] Alaster Hamilton, Fašizam i intelektualci – 1919-1945, Vuk Karadžić, Beograd, 1978, str. 105.
[20] Nensi Vud, Pamćenje i civilno društvo, u: Vukašin Pavlović (prir.), Potisnuto civilno društvo, Eko centar, Beograd, 1995, str. 173-174.
[21] Majkl Ignatief, Opasnost od sveta bez neprijatelja: Lemkinova reč, u: Obrad Savić & Ana Miljanić (prir.), Navedeno delo, str. 254.
[22] Vidi: Mike Davis, The Origins of the Third World. Markets, States and Climate, Corner House Briefing 27
[23] Mike Davis, Late Victorian Holocausts. El Niño Famines and the making of the Third World, Verso, London, New York, 2001, str. 7-8.
[24] Isto, str. 9.
[25] Džordž L. Mos, Navedeno delo, str. 85.
[26] Isto.
[27] Dostupno na: http://www.penn.museum. Preuzeto 4. 2. 2011.
[28] Charles Darwin, Podrijetlo čovjeka i odabir u odnosu na spol, internet izdanje, str. 30.
[29] Isto, str. 116.
[30] O istrebljenju Tasmanaca, gladi u Indiji i holokaustu u Namibiji podaci preuzeti iz dokumentarnog filma: David Olusoga & David Okuefuna, Racizm: A History, production BBC FOUR, 2007.
[31] Šire u: Patrick J. Geary, Mit o nacijama. Srednjovekovno poreklo Evrope, Cenzura, 2007, Novi Sad.
[32] Nikola Tucić, odrednica: Eugenika, u: Aljoša Mimica i Marija Bogdanović (prir.), Sociološki rečnik, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.
[33] Clemence Royer, Preface, Le Bien et la loi morale, Guillaumin, Paris, 1881. U: Mike Hawkins, Social Darwinism in European and American Thought, 1860-1945. Nature as Model and Nature as Threat, Cambridge University Press, 1998, str. 129.
[34] Šire u: Robert N. Proctor, Racial Hygiene: Medicine under the Nazis, Harvard University Press, 2002. Naročito vidi poglavlje: The Destruction of „Lives Not Worth Living“.
[35] Daša Drndić, Bijela tehnika, Reč, Beograd, 69 (2003), str. 117.
[36] Darko Polšek, Sudbina odabranih. Eugeničko nasljeđe u vrijeme genske tehno-logije, ArTresor, Zagreb, 2004, str. 64.
[37] Rihard Vajkart, Od Darvina do Hitlera: evoluciona etika, eugenika i rasizam u Nemačkoj, SG-Vili, Beograd, 2005, str. 179.
[38] Arnulf Scriba, Der „Arierparagraph“.
Dostupno na: https://www.dhm.de/lemo/kapitel/ns-regime/ausgrenzung-und-verfolgung/arierparagraph.html. Preuzeto 2. 7. 2016.
[39] Adolf Hitler, Mein Kampf, Zentralverlag der NSDAP, Franz Eher Nachf. GmbH, München, 1942.
[40] Nada Sekulić, O kraju antropologije, Institut za sociološka istraživanja, Filozofski fakultet, Beograd, 2007, str. 35.
[41] Pjer Klastr, Društvo protiv Države. Vlast u primitivnom društvu. Eseji iz političke antropologije, Porodična biblioteka br. 2, Beograd, 2004, str. 27.
[42] Isto, str. 27-28.
[43] Charlotte Uzarewicz, Charlotte Uzarewicz, Etnicitet kao kulturni rasizam, Theoria, Beograd, 3 (1996), str. 29.
Izvor: https://medijskakutija.rs/postoji-samo-jedna-rasa-ljudska/
