Navigacija
Presuda Evropskog suda za ljudska prava u takozvanom „slučaju SerbAz“ (zvanično Zoletić i ostali protiv Azerbejdžana) prošla je u široj javnosti potpuno nezapaženo. Nije izazvala veću pažnju medija, pa čak ni preveliki interes u stručnim krugovima. Zasigurno će biti analizirana u ponekom naučnom i stručnom radu ali praktično ni na koji način neće privući interesovanje šireg kruga građana.
Zašto je ovaj proces, koji su pokrenuli državljani Bosne i Hercegovine protiv Azerbejdžana, ipak od velike važnosti za Srbiju?
Presuda se odnosi na slučaj nekoliko desetina bosanskohercegovačkih državljana prijavilo se za rad u Azerbejdžanu, u kompaniji „SerbAz“. Uslovi rada nisu, međutim, bili ni približno očekivanim (i obećanim). Oduzeti su im pasoši, kretanje ograničeno a nisu nikada dobili ni ugovore ni radne dozvole koje su kao strani državljani morali posedovati da bi se zaposlili. O njihovom teškom položaju televizija Al Jazeera Balkan snimila je dokumentarni film u kojem se mogu videti potresna svedočenja radnika koji su u Azerbejdžanu živeli kao robovi.
Priča je relativno poznata i nažalost nije jedinstvena: u oglasu koji je objavljen 2007. godine, bosanski radnici videli su način da se izvuku iz siromašne sredine i pruže svojim porodicama dostojanstveniji život. U najavi je bio dobro plaćen posao na građevini u inostranstvu, u Azerbejdžanu. Azerbejdžan je država kojom praktično od sticanja nezavisnosti vlada (u bukvalnom smislu te reči, iako je formalno reč o ustavnoj republici i polupredsedničkom sistemu vlasti) porodica Alijev, koja je poznata po autoritarnosti, korupciji i poznatoj populističkoj politici „hleba i igara“ – veliki profiti koje država ostvaruje prodajom gasa često su ulagani u megalomanske građevinske projekte, sportske događaje i popularnu kulturu. Sa druge strane, prosečna zarada je krajem 2021. godine iznosila oko 375 evra, a infrastruktura u ruralnim područjima u kojima se veliki broj stanovnika bavi poljoprivredom je izuzetno nerazvijena. Kupovna moć prosečnog građanina Azerbejdžana bliska je onoj koju imaju stanovnici zapadnog Balkana.
Ono što je radnike iz Bosne i Hercegovine dočekalo u Azerbejdžanu bilo je daleko od očekivanog i istovremeno je odgovaralo i klasičnom obrascu trgovine ljudima. Njihove radne smene trajale su i po neverovatnih 48 sati, a bili bi kažnjeni za svaki minut odmora koji im prethodno nije bio odobren. Novčane kazne su izricane za najrazličitije bizarne stvari, a najviša je bila predviđena za odbijanje prekovremenog rada. Njihov položaj bio je robovski: pasoši su im oduzeti odmah po dolasku u zemlju, sve vreme su bili pod nadzorom „menadžera“ koji su prema njima primenjivali i fizičku silu – u pomenutom dokumentarnom filmu zabeležena je detaljna ispovest prebijanog radnika. Zbog neprestanog stajanja na nogama nisu mogli da nose cipele zbog otoka, pa su na gradilištu radili u papučama; bilo kakvo bolovanje nije naravno bilo moguće. Obezbeđenje je ograničavalo njihovo kretanje, a u nekom trenutku su u potpunosti prestali da dobijaju platu (u oktobru 2009. godine, kada je i izvršni direktor Božidar Vučenović nestao sa sredstvima kompanije[1]). Uslovi života nisu bili ništa manje katastrofalni – postojao je jedan toalet i jedno kupatilo na 90 radnika, bez tekuće vode, uz užasan kvalitet ishrane. U grupi iz Bosne i Hercegovine koja je pokrenula postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, troje radnika je umrlo tokom boravka u Azerbejdžanu.
Odnos vlasti Azerbejdžana prema ovom problemu bio je takav da se očigledno nameće samo jedan moguć zaključak: vlasti su znale i omogućavale radnu eksploataciju ljudi. Kada su novinari počeli da ispituju poslovanje kompanije SerbAz koja je radnike krijumčarila u Azerbejdžan iz raznih država, državni organi su odbili da daju bilo kakve informacije o vlasniku kompanije ili njenom poslovanju. Novinarka iz Azerbejdžana koja se bavila – između ostalog – i ovim istraživanjem, uhapšena je i osuđena na 7,5 godina zatvora. Bivši policajac koji je u tom trenutku radio kao aktivista lokalne organizacije civilnog društva i bio direktno upoznat sa uslovima života i rada bosanskih radnika, nakon što je (bezuspešno) probao da pokrene krivični postupak protiv odgovornih, bio je prinuđen da pobegne iz zemlje zbog pretnji koje su mu uputili lokalni političari. Površna policijska istraga u Azerbejdžanu završena je na jedini mogući način u tim uslovima: nalazom da nije bilo trgovine ljudima, prislilnog rada, ni radne eksploatacije.
Sasvim je jasno da se ljudi mogu krijumčariti na ovaj način samo uz podršku državnih institucija. Vezu između države i SerbAza pronašli su novinari. SerbAzove kancelarije nalazile su se u državnoj zgradi u kojoj se nalazilo (novoosnovano) Ministarstvo omladine i sporta Azerbejdžana, na čijem se čelu nalazio biznismen koji se prethodno bavio građevinskim poslovima – a vlasnik SerbAza bila je kompanija u kojem je on bio direktor pre nego što je postao ministar. Vlasnici te kompanije su takođe bili direktno povezani sa pomenutim ministarstvom. SerbAz je koristio i državne fondove, odnosno gradio na državnim projektima, a privatne investicije koje je izgradio u vlasništvu su Alijevih, porodice na vlasti (SerbAz je u međuvremenu prestao sa radom a rukovodstvo je otvorilo novu kompaniju koja sada isključivo radi na državnim projektima).
Ukupne razmere SerbAzovih zločina nisu – i verovatno neće ni biti – precizno utvrđene. Prema procenama oko 900 radnika većinom iz Bosne i Hercegovine, kao i iz Srbije i Makedonije nalazilo se tih godina u Azerbejdžanu. Sva logistika išla je preko Srbije – svaka od ovih žrtava trgovine ljudima krenula je u neželjenu avanturu preko beogradskog aerodroma. U povratku su najveći broj njih sačekale aktivistkinje organizacije ASTRA i na osnovu izjava koje su uzeli i detaljnog izveštaja koji je ASTRA objavila, pokrenuti su postupci u Srbiji i Bosni i Hercegovini a javnost je saznala za počinjena krivična dela i užas koji se dešavao u Azerbejdžanu.
Nesrećni bosanski radnici koji su pravdu potražili pred ESLJP su tek krajem 2009. godine su radnici deportovani u Bosnu i Hercegovinu. U potrazi za pravdom, pokrenuli su krivični postupak u svojoj zemlji protiv lica koja su ih „prodala“ SerbAzu, ali bez uspeha – sud je uprkos postojećim dokazima i kvalitetnom radu tužioca za organizovani kriminal odbio da utvrdi postojanje trgovine ljudima. U Srbiji su žrtve prošle još gore – prema krivičnoj prijavi nadležni tužilac u Šapcu nikada nije postupio, a Centar za zaštitu trgovine ljudima je odbio da žrtvama dodeli status žrtve trgovine ljudima, fingirajući stručnu procenu. Srbija je za takvu saradnju veoma brzo nagrađena, Azerbejdžan je finansirao obnovu Tašmajdanskog parka u centru Beograda a statua oca azerbejdžanskog diktatora Ilhama Alijeva od te 2012. godine „krasi“ ovo popularno mesto i podseća na sramotu države.
Radnici iz Bosne su se obratili i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Odluka Suda stigla je krajem 2021. godine i predstavlja (malu) satisfakciju žrtvama. Njome je utvrđeno kršenje člana 4. stava 2. EKLJP koji se odnosi na zabranu prinudnog rada i eksploatacije. Azerbejdžan je prema stavu Suda propustio da zaštiti radnike. Sud nije nadležan da razmatra ko je bio odgovoran za takav položaj radnika, samo je cenio da li je država učinila sve da spreči ono što se desilo, odnosno da kazni počinioce. Ovakvih slučajeva pred ESLJP relativno je malo. Evropska konvencija o ljudskim pravima nije instrument koji zabranjuje trgovinu ljudima, već se ona može konstatovati kroz kršenje člana 4. Isto je i sa prinudnim, odnosno robovskim radom i radnom eksploatacijom.
Zašto je međutim važno ponavljati ovaj slučaj, ovu odluku Suda, u javnosti? Poklapanja sa situacijom u Srbiji su frapantna. Tu ne mislim samo na megalomanske građevinske projekte na kojima odabrani pojedinci zarađuju preko leđa građana i radnika (ko prepozna Beograd na vodi – prepoznao je) već i na snishodljivost države prema takozvanim stranim investitorima koji svoju radnu snagu isključivo ili pretežno uvoze, i koji se prema tim radnicima ophode na sličan način kao što su to činili azerbejdžanski poslodavci.
Pogledajte samo ovu listu poređenja uslova života i rada vijetnamskih radnika na gradilištu Linglonga i reakcije države Srbije na otkrivanje trgovine ljudima, sa onim što se dešavalo u SerbAzu:
| slučaj SerbAz, Azerbejdžan | slučaj Linglong, Srbija |
| radnicima su oduzeti pasoši; njihov boravak nije prijavljen i nisu izdate dozvole za rad | radnicima su oduzeti pasoši; njihov boravak je uglavnom prijavljen ali ogromna većina nema dozvole za rad; nije poštovana procedura angažovanja stranih radnika prilikom njihovog dovođenja u Srbiju |
| uslovi rada su ispod međunarodnih standarda i zakonskih minimuma; radnici su iscrpljeni a sredstva za zaštitu na radu se ne upotrebljavaju | uslovi rada su ispod međunarodnih standarda i zakonskih minimuma; radnici su iscrpljeni a sredstva za zaštitu na radu se ne upotrebljavaju; ugovori o radu koje su zaključili, osim što imaju formalne nedostatke, sadrže i niz nezakonitih odredbi |
| uslovi života su izuzetno loši, nema tekuće vode, toaleta ni kupatila; ishrana je nedovoljna i veoma lošeg kvaliteta; najmanje troje radnika je preminulo | uslovi života su izuzetno loši, nema tekuće vode, toaleta ni kupatila; ishrana je nedovoljna i veoma lošeg kvaliteta; nije poznata sudbina radnika koji je nastradao na gradilištu |
| upotrebljava se fizička sila prema radnicima, uključujući prebijanja | upotrebljena je fizička sila prema radnicima koji su želeli da napuste lokaciju na kojoj su bili smešteni |
| obezbeđenje ograničava kretanje radnicima | obezbeđenje ograničava kretanje radnicima |
| nadležni državni organi i institucije imaju pasivan stav i ignorišu otkrivene činjenice o položaju radnika; nakon izvršenog spoljnog pritiska obavlja se formalna istraga koja ne donosi rezultate i prikriva zločin umesto da procesuira odgovorne | postoji očigledna negacija okolnosti života i rada koje su otkrili novinari; stvara se alternativna realnost života i rada radnika, koju aktivno podržavaju i takozvane nezavisne institucije, kao i prodržavni mediji |
| država ignoriše činjenicu da okolnosti u kojima se radnici nalaze predstavljaju trgovinu ljudima i odbija da pokrene adekvatne postupke za njihovu zaštitu, odnosno sankcionisanje odgovornih | država ignoriše činjenicu da okolnosti u kojima se radnici nalaze predstavljaju trgovinu ljudima i odbija da pokrene adekvatne postupke za njihovu zaštitu, odnosno sankcionisanje odgovornih; čak se naknadno pokreću postupci (dobijanja radnih dozvola) u pokušaju da se njihov položaj opravda, iako to nije pravno relevantno za postojanje niza prekršaja i krivičnih dela koja su počinjena |
| žrtve nikada nisu dobile status žrtava trgovine ljudima | žrtve za sada nisu dobile status žrtava trgovine ljudima; na osnovu postupanja Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, sva je prilika da ga nikada neće dobiti |
| radnici su radili na državnim projektima izgradnje, između ostalih i na predsedničkoj palati i EXPO centru u kojem je održana Evrovizija | projekat Linglong je označen kao državni interes iako je reč o privatnom kineskom investitoru; ukazivanje na krivična dela koja su počinjena na gradilištu i u kampu u kojem su radnici smešteni proglašeno je napadom na državu, kineske investitore, i državnu politiku privlačenja direktnih stranih investicija |
Ako ste bili zgađeni postupkom SerbAza prema bosanskim radnicima, ako ste kliknuli na link u gornjem tekstu i posvetili pola sata gledanju potresnog dokumentarca – možete se slobodno gaditi i nad onime što se dešava na samo 70-ak kilometara od zgrade Vlade Srbije, u Zrenjaninu. Kao što je Azerbejdžan na stubu srama zbog ovog (i mnogih drugih) slučajeva, tako će i Srbija u bliskoj budućnosti biti mesto u koje će se upirati prstom: ovde rade savremeni robovi.
[1]Velika zahvalnost organizaciji ASTRA koja je omogućila uvid u detalje slučaja i izveštaje koji su nastali tokom prethodnih 13-14 godina aktivnog bavljenja aktivistkinja ovim slučajem.
[2] Zvanično obrazloženje rukovodstva SerbAza bilo je da su plate prestale da se isplaćuju jer je Vlada Azerbejdžana kasnila sa uplatama kompaniji, a da direktor nije nestao nego je otputovao u Holandiju kako bi osigurao dodatna sredstva. Kompanija međutim nikada nije nastavila da radi jer je ušla u blokadu računa, obim posla je naglo opao a radnici su vraćani u svoje matične države. Nikada nije u potpunosti razjašnjeno u čijem je vlasništvu bila kompanija SerbAz; neki podaci kažu da je u pitanju Milan Vučenović ali se navode i druga imena – državljani Srbije i Bosne i Hercegovine. Izvor: ASTRA, La Strada, PSD: The Case of Labor Exploitation of the Citizens of the Republic of Serbia, the Republic of Bosnia and Herzegovina and the Republic of Macedonia in the Republic of Azerbaijan, izveštaj od 21.12.2009. godine.
