ŠTRAJKOVI U SAVREMENOM JUGOSLOVENSKOM DRUŠTVU

SOCIOLOGIJA
godina XI 1969. broj 4
POSEBAN ČLANAK

NEBOJŠA POPOV

(Prilog sociološkim istraživanjima)

 „Socijalizam je kao negacija kapitalističke negacije
izumio jedan metasindikalistički hokus-pokus: štrajkujući,
socijalizam štrajkuje protiv samoga sebe i tako djeluje kao
negacija antikapitalisličke negacije, logično antisocijalistički“
(M. Krleža).*

Prošlo je već punih dvanaest godina od pojave prvih štrajkova u savremenom jugoslovenskom društvu. Skoro polovinu toga vremena javnost je bila prikraćena i od elementarnih informacija o njima[1]. Oni tek od 1964. godine postepeno izmiču monopolu političke policije (njima se počinju baviti i sindikalni forumi), a prva iskustvena razmatranja štrajkova dospevaju tek od tada u naučnu, pa i širu, javnost.

Na štrajkove se najpre gledalo kao na neprijateljsku aktivnost, bilo da „neprijatelj” direktno utiče na njihovu pojavu ili od toga ima koristi (propagandističke i tsl.). Međutim, ni u jednom slučaju nije se to dokazalo (tada bi nesumnjivo bile preduzete određene mere pa i krivične)[2]. Takva interpretacija nije ni danas sasvim nestala (uglavnom je prisutna kao bojazan da bi se prilikom izlaska štrajkača na ulice mogli u njihove redove uvući i tzv. neprijateljski elementi).

Druga tendencija u interpretacijama ove pojave polazi od toga da su štrajkovi apsurd u aprioristički uzetom samoupravnom društvu, (polazi se od nedokazane tvrdnje da su radnici stvarno vlasnici sredstava za proizvodnju i faktički nosioci političke vlasti) te, navodno, radnici štrajkuju sami protiv sebe. Izvestan neutralizam ovih stavova doprineo je da se dalje razviju danas najprisutnija shvatanja prema kojima su ove pojave rezultat nesklada između mogućnosti i ostvarenosti samoupravljanja, konflikt između težnji za samoupravljanjem i osujećivanja njihove praktične realizacije[3]. Ta protivurečnost u većini interpretacija nije imala svoje socijalne nosioce niti su utvrđivana realna ishodišta sukoba. Razvojem istraživačkog iskustva razuđivala se ova orijentacija na više varijanti, ali, na žalost, ne možemo ih u celini interpretirati, već ćemo ih imati u vidu na odgovarajućim mestima u ovom radu[4].

Na početku ovoga rada pokušaću da se opredelim u pogledu naziva pojave. U opticaju su tri kvalifikacije: obustava rada, protestna obustava rada i štrajk.

Autori koji izbegavaju upotrebu termina štrajk ističu da se ne radi o štrajkovima, jer su oni karakteristični za kapitalističko društvo u kome postoji antagonistički sukob klasa, dok u socijalističkom društvu takvog sukoba nema. Prema njima, radnici u socijalizmu prekidaju rad ne da bi osvojili nova prava, već samo radi realizacije onih prava koja su im normativno data, ali iz različitih razloga nisu ostvarena[5].
Dva istraživača koji se ovom pojavom duže bave, teže ka njenom preciznijem definisanju. Tako B. Kavčič nudi jednu od prvih definicija: „O protestnoj obustavi rada možemo govoriti samo onda kada prekine rad (relativno) veća grupa radnika koja time želi da realizuje neko svoje pravo koje im je normativno dato, ali u konkretnom slučaju nije realizovano, i to nakon bezuspešnog pokušaja da u redovnom postupku dobiju zadovoljavajući odgovor[6].“ U osnovi istu definiciju prihvata i N. Jovanov ali pokušava da nađe šire istorijsko objašnjenje pojave (istražuje istoriju štrajkova nakon oktobarske revolucije a posebno Lenjinovo mišljenje o štrajkovima i njegov odnos prema njima)[7]. Njegovi napori usmereni su i ka preciznijem određivanju pojma savremene pojave štrajka, i tako na osnovu kriterijuma interesa (trajni i trenutni) utvrđuje postojanje dve varijante u osnovi iste pojave[8].

Pomenute odredbe pojave, verovatno, rezultiraju i iz orijentacije autora na iskustvena istraživanja prevashodno u okvirima radne organizacije. Time se, naravno, ne može identifikovati osnovni sadržaj društvene pojave, jer je neophodno posmatrati je u širim društvenim relacijama.

Mislim da je termin štrajk (u ovom radu apstrahujemo druge oblike aktivne i pasivne rezistencije) adekvatan pojavi koju istražujemo. To je specifičan oblik borbe radnika (ovim terminom obuhvatamo nosioce manuelnih zanimanja) za poboljšanje uslova života i rada u okviru date organizacije društva. Štrajk je naime izraz najamnih odnosa, odnosno sukoba nosilaca tog odnosa oko visine najamnine. U tom sukobu radništvo nastupa prevashodno po logici svojih trenutnih interesa a ne kao klasa protiv klase, a tek time bi nastao politički pokret usmeren ka ukidanju pretpostavki najamnih odnosa (generalni štrajk je prelazni oblik između ta dva osnovna vida borbe radnika)[9].

U ovom radu najpre ću opisati štrajk kao društvenu pojavu a potom bih pokušao da utvrdim uzroke i moguće domašaje ove pojave u savremenom jugoslovenskom društvu.

I. OPIS POJAVE

Iskustvena građa kojom raspolažemo nije potpuno sistematski prikupljena, izvori podataka su raznovrsni (često nisu ni dovoljno dostupni široj javnosti), a nastajali su kao rezultat različitih potreba, obično po narudžbini finansijera istraživanja, a polazna teorijska stanovišta autora, prirodno, nisu jedinstvena. Ali uz sve to, na osnovu raspoloživih podataka mogu se relativno verodostojno rekonstruisati osnovna obeležja pojave.

Prvo ću u najkraćim crtama opisati dva štrajka, ne zato što oni su tipični za celokupnu štrajkačku praksu, već radi toga da bi se lakše shvatili podaci koji se docnije iznose. A to može ukazati na neke tendencije o kojima će posebno biti reči u ovom delu rada.

1. Dva primera
Štrajk u Zasavskim rudnicima je prva registrovana pojava te vrste, a štrajk u Riječkoj luci je jedan od poslednjih štrajkova (prilikom izbora rukovodili smo se i brojnošću raspoloživih podataka).

a) Zasavski rudnici (januar 1958. godine)[10]
Uoči Dana republike 1957. godine preduzeća u Trbovlju isplaćivala su tzv. višak plata, osim rudnika mrkog uglja Trbovlje-Hrastnik. Rudnik je bio u teškom finansijskom položaju zbog poskupljenja električne energije i veoma visoke amortizacije koja je opterećivala troškove proizvodnje, dok je prodajna cena uglja bila plafonirana pozitivnim (saveznim) propisima. Rukovodstvo rudnika, sindikalna podružnica i fabrički komitet Saveza komunista, pritisnuti nezadovoljstvom radnika, obraćali su se za pomoć organima vlasti i rukovodstvima Saveza sindikata i Saveza komunista opštine, sreza, republike i odgovarajućem Centralnom odboru Saveza sindikata Jugoslavije. Pošto brojni pregovori i delegacije nisu izmenili kritično stanje, nakon četrdesetak dana, izbio je štrajk.
Svi zaposleni u rudniku Trbovlje (oko 3.800 proizvodnih radnika i preko 300 službenika, među kojima i preko 300 članova SK), osim onih čija su radna mesta bila udaljena od sedišta preduzeća, prekinuli su rad u trajanju od 52 časa (od večeri 13. januara do pred podne 15. januara 1958. godine). 14. januara pridružili su im se i rudari Hrastnika iz solidarnosti. Štrajk se odvijao u krugu preduzeća, nije bilo demonstracija ni u tim okvirima, niti van radne organizacije, niti je primenjeno nasilje od strane štrajkača (ni prema ljudima ni prema stvarima).

Za vreme štrajka nije postojao štrajkački odbor, već je u trenutku prekida rada radnički savet zajedno sa sindikalnom podružnicom objavio rezultate vođenih pregovora, a potom su utvrđeni osnovni zahtevi koji su upućeni nosiocima političke vlasti van radne organizacije, pre svega, saveznim organima. Zatraženo je povećanje ličnih dohodaka, isplata jednokratnog dodatka iznad startnih osnova utvrđenih tarifnim pravilnikom preduzeća, zatim obezbeđenje sigurnosti na radu (higijensko-tehnička zaštita), i, konačno, insistirano je na razmatranju i promeni uslova privređivanja rudnika. Delegacije rudara u dva navrata putuju u Beograd, i posle drugog putovanja dobijaju obećanje da će se ispuniti zahtevi štrajkača, posle čega je štrajk prestao.

Izbijanjem štrajka nastala je konfuzna politička situacija i ubrzana mobilizacija već pomenutih, a i drugih, organa vlasti i foruma društveno-političkih organizacija. Po kratkom postupku prihvaćeni su zahtevi štrajkača: svim članovima kolektiva isplaćena je polovina mesečnih primanja kao dodatak, isplaćene su dodatne plate (delom iz sredstava opštine, što je nadoknađeno iz sredstava federacije), plaćeni su i dani provedeni u štrajku, rudari su dobili zaštitna odela, a povećana je i cena uglju počev od početka tekuće godine.

Vest o onome što se događa u Trbovlju brzo se proširila neformalnim kanalima u neposrednoj okolini Trbovlja. Iz solidarnosti sa svojim kolegama u Trbovlju stupa u štrajk (16. i 17. januara) oko 1.200 (od 1.861 zaposlenog) rudara Zagorja ob Savi. Situacija u ovom rudniku nije bila tako teška kao u Trbovlju. Inicijatori štrajka bili su nekolicina rudara koji su znatno uticali na organizovanost štrajka. U štrajk su dalje stupili i radnici dva preduzeća u Trbovlju i jednog u Zagorju. U svim ovim štrajkovima učestvovalo je oko 5.500 radnika.

Verovatno iz straha da se štrajk može dalje širiti preduzimane su energične mere prema štrajkačima kako bi se predupredilo ponavljanje i, eventualno, dalje širenje minulih događaja. Tako je, na primer, republičko rukovodstvo Slovenije raspustilo sreski, opštinski i rudnički komitet SK a raspuštena je i osnovna organizacija u separaciji rudnika.
Domaća štampa, radio i televizija nisu preneli nikakvu informaciju niti vest o štrajku što će ostati običaj u nekoliko narednih godina.

b) Riječka luka (juni 1969. godine)
Mesecima pre juna 1969. godine Riječka luka nalazila se u teškoj finansijskoj situaciji zbog čega su u toku 1968. godine izbila četiri manja štrajka što je bila samo uvertira za peti koji će uskoro nastupiti[11]. „Uvidom u privredni plan preduzeća za 1969. godinu konstatirano je da je predviđeno smanjenje fizičkog obima rada Luke za 8,6%, smanjenje ukupnog prihoda za 2,4 %, povećanje troškova poslovanja za 6, 6%, smanjenje ukupnog prihoda za 6,6% i smanjenje osobnog dohotka u masi za 21,6%.[12]“  Sem toga, ukinuta je naknada (regres) za godišnji odmor (koji je za svaki dan odmora iznosio 30 n.d.), povećana je cena doručku, ukinuta naknada za neka bolovanja i smanjena naknada za prevoz radnika. Sve to najviše je pogodilo radnike koji, inače, imaju niži dohodak od drugih grupa zaposlenih čime je njihov „realni standard oboren za najmanje 30%“ a time su, i inače teški, uslovi života dalje pogoršani, jer kako stoji u izveštaju komisije Sindikata „mnogi radnici sa porodicama stanuju u bunkerima, štalama, napuštenim autobusima i drugim mestima neshvatljivim za vreme u kojem živimo i nespojivim sa našim socijalističkim društvom.“

Pomenute mere stupale su na snagu donošenjem odgovarajućih odluka radničkog saveta bez ikakvog prethodnog konsultivanja kolektiva. O takvom postupku duže vreme govorilo se među radnicima. Zavladalo
neraspoloženje i latentni konflikt prerasli su u štrajk neposredno pre nego što će tako donete odluke postati izvršne.
Štrajk je počeo 1. juna kada je 300 radnika jednog pogona Luke napustilo posao. Sledećeg dana prva smena od 1.500 radnika (od ukupno 4.600 zaposlenih u Luci) umesto ka dokovima Luke krenula je ka upravnoj zgradi preduzeća. Prodirali su u zgradu, osvajali sprat po sprat i u kancelarijama zatečene službenike i rukovodioce izbacivali su na ulicu. Počeli su da biju generalnog i finansijskog direktora, predsednika sindikalne i partijske organizacije, glavnog analitičara i nekolicinu drugih rukovodilaca i službenika preduzeća. Neke od njih jurili su ulicama grada i tukli.

Istoga dana održan je sastanak predstavnika radnika u štrajku (postojao je odbor štrajka) sa sindikalnim rukovodiocima grada. Dogovoreno je da se sledećeg dana održi sastanak predstavnika svih radnih jedinica Luke sa predstavnicima vlasti i foruma društveno-političkih organizacija Rijeke s tim da se pozovu i predstavnici republike.

Sutradan na doku Luke održan je miting kome je prisustvovalo oko 3.000 radnika. Kritikovani su pojedinci koji su tukli rukovodioce, izraženo je žaljenje zbog tog čina, obustavljen je štrajk i ispunjeni zahtevi radnika: ukinuti su tek usvojeni pravilnik o raspodeli ličnih dohodaka i Cenovnik rada i produženo je važenje starih; izvršena je isplata razlike ličnih dohodaka u iznosu 10% za prva četiri meseca tekuće godine; isplaćen je u celini lični dohodak za mesec maj što je garantovano i za juni; plaćen je pun iznos naknada za prevoz i obećano je poboljšanje organizacije rada i podele posla, kao i ispitivanje mogućnosti uvećavanja razlika u ličnim dohocima. Uzet je kratkoročni kredit kod banke za isplatu pomenutih davanja. Uvedena je prinudna uprava i predloženo je da se raspusti organizacija Saveza komunista.

Sedam štrajkača je uhapšeno zbog nasilja nad rukovodstvom preduzeća.
Štampa, radio i televizija su preneli više informacija i komentara o štrajku.

2. Od Trbovlja (1958. godine) do Rijeke (1969. godine)

a) Prostorna i vremenska rasprostranjenost pojave

U toku nešto više od 11 godina (na taj se period odnose podaci) na teritoriji Jugoslavije bilo je 1.732 registrovana štrajka (svi istraživački tvrde da ih je bilo znamo više)[13].

Najpre su se pojavili u privredno najrazvijenijoj republici, Sloveniji, da bi se ubrzo proširili na Hrvatsku i Srbiju a potom i na ostale republike. Reč je, dakle, o pojavi koja ima jugoslovenske razmere (štrajkovi su registrovani u više od 2/5 opština na teritoriji Jugoslavije)[14]. Oni, doduše, nisu zahvatili celokupnu teritoriju Jugoslavije već se obično javljaju na područjima gde je razvijenija industrija, naročito u većim gradovima, odnosno industrijskim centrima.

Prema nepotpunim podacima, 1958. godine bilo ih je 28, 1959 — 35, 1960 — 61, da bi se sledeće godine (1961) broj štrajkova više nego udvostručio — bilo ih je 130, a već naredne (1962) — 225[15]. Naredne dve godine promene su bile blaže nego ranije: 1963 — 213, a 1964 — 273 štrajka. Od 1965. do 1967. godine broj štrajkova opada (1965 — 231, 1966 — 153, 1967 — 113), da bi ponovo počeo da raste, tako ih je 1968. bilo 135, a u prvih osam meseci tekuće godine 136. Do porasta broja štrajkova, kao što se vidi, dolazilo je onda kada su bile u toku veće promene u privrednom sistemu sa širim i dubljim društvenim implikacijama[16].

Od januara 1964. do decembra 1966. godine (od ukupno 654 štrajka) redosled republika prema učestalosti štrajkova je sledeći: Srbija (30,3% od ukupnog broja štrajkova za Jugoslaviju), Slovenija (28,7%), Hrvatska (16,4%), BiH (13,5%), Makedonija (8,7%), Crna Gora (2,4%), a od januara 1967. do avgusta 1969. godine (ukupno 384 štrajka, redosled je izmenjen: Srbija je i dalje na prvom mestu 42,7%, ali sa znatno većom brojčanom prednošću, Hrvatska izbija na drugo mesto (25,0%), na trećem mestu su Slovenija i BiH (sa po 13,5%) a na kraju su i dalje Makedonija (4,7%) i Crna Gora (0,6%)[17].  U ukupnom bilansu na prvom mestu je Srbija, zatim Hrvatska, slede Slovenija i Bosna i Hercegovina i na kraju Makedonija i Crna Gora.

Prema granama privredne delatnosti od ukupno 513 štrajkova o kojima postoje precizniji podaci, štrajkovi se najčešće javljaju u industriji i rudarstvu. Najbrojniji su u metalnoj (22,7%), tekstilnoj (9,3%) i drvnoj industriji (9,5%); zatim u građevinarstvu (7,4%), industriji građevinskog materijala (4,9%), elektroindustriji (5,7%), rudnicima (5,8%) i saobraćaju (5,1%); najređe se javljaju u hemijskoj industriji — svega l[18].  Registrovane su takođe i pojave štrajkova lekara u Kraljevu, medicinskog osoblja klinika bolnice u Ljubljani, sudija i službenika suda u Lazarevcu, prosvetnih radnika u Ptuju i Osijeku itd[19].

b) Broj učesnika, trajanje i mesto održavanja
Za prvih šest godina (1958-1963. godina) skoro je nemoguće utvrditi broj učesnika u štrajkovima. Od ukupnog broja (1732), prema nepotpunim podacima, broj štrajkova kretao se (u godinama za koje su prikupljeni podaci), između 9 (1965) i 20.000 učesnika (u prvih devet meseci 1969. godine)[20].  Nešto su pouzdaniji podaci prikupljeni anketom u 403 opštine[21]:

 Najmasovniji su štrajkovi u kojima učestvuju radnici metalne (21,2% od ukupnog broja učesnika u štrajkovima) i tekstilne industrije (16,4%), zatim slede rudari (12,5%), radnici drvne insudtrije (9,5%), građevinarstva (4,0%) itd.

3. Povodi, zahtevi i rezultati

O uzrocima koji po našem mišljenju dovode do štrajkova govorićemo kasnije. Na ovom mestu biće reči samo o povodima (neposrednim uzrocima) štrajkova.

Sva dosadašnja istraživanja pokazuju da se povodi štrajkova nalaze najčešće u dve osnovne oblasti odnosa u radnoj organizaciji: raspodela ličnih dohodaka (niski lični dohoci, neisplaćeni lični dohoci, neisplaćen višak, velike razlike u ličnim dohocima, previsoke norme, nepriznat ostvareni lični dohodak itd. — sve to obuhvata preko 3/4 povoda svih istraživanih pojava) i nefunkcionisanja samoupravljanja (neobaveštenost, sukobi sa rukovodstvom preduzeća, sukobi grupa itd.). Ostali neposredni uzroci su razno-vrsni (višak radne snage i otpuštanja, neispunjavanje ugovora, loši uslovi stanovanja, ukidanje nekih novčanih davanja i si.)[22].

O prvoj grupi povoda treba reći da se ne radi samo o sumi novčanih davanja koje treba isplatiti, niti samo o zahtevima da se poveća lični dohodak ili približi realnim troškovima života. Posredi je i nepristajanje na postojeće bitne razlike u osnovima za učešće različitih grupa zaposlenih u raspodeli ličnih dohodaka. Obično samo neposredni proizvođači imaju norme ili druga konkretno razrađena merila na osnovu kojih se određuje njihova zarada, dok oni koji su van neposredne proizvodnje imaju stabilnu startnu osnovu što se u takvim okolnostima svodi na garantovanu platu. Neposredni proizvođači lišeni su takve sigurnosti (događa se da svi, osim radnika, dobiju pune lične dohotke, a njima se isplaćuju umanjeni). To je, verovatno, jedan od osnovnih razloga što prilikom štrajkova dolazi i do konflikta unutar radne organizacije. Sem toga, pošto na visinu zarada veliki uticaj imaju kvalifikacije (taj uticaj utoliko je veći ukoliko su manje razrađena merila o stvarnom radnom doprinosu i rezultatu) tako da radnici sa nižim kvalifikacijama, a time i manjim primanjima, najčešće pribegavaju štrajku. Stoga se može reći da podeljenost radne zajednice prema kvalifikacijama takođe doprinosi sukobima grupa unutar radne organizacije.

Radnici i vanproizvodno osoblje nemaju različiti status samo u raspodeli ličnih dohodaka već, istovremeno, nejednako učestvuju i u raspodeli političkog uticaja unutar radne organizacije (docnije ćemo videti da su radnici i na globalnom planu prikraćeni u raspodeli dve najuticajnije determinante života i rada: materijalnih dobara i političke vlasti). Polarizacija , unutar radne organizacije ne ograničava se samo na sukob radnika i službenika već su sukobi često raznorodni („Postoji, u stvari, tendencija konstituisanja i intenziviranja konflikta u obliku trougla koji sačinjavaju: grupa proizvodnih radnika koja štrajkuje i koja ima slab uticaj na odlučivanje, loše uslove rada i ostvarivanja dohotka; faktori na nivou radne organizacije koji imaju odlučujući uticaj na donošenje odluka i, najzad, druga grupa proizvodnih radnika koja ne štrajkuje jer ima jači uticaj na odlučivanje i bolje uslove rada i ostvarivanje dohotka.“)[23].

Vrste zahteva štrajkača odgovaraju učestalosti povoda. Najčešće se tiču visine i isplata zarada, potom se zahtevaju i neke personalne promene u radnoj organizaciji, bolja organizacija rada i upravljanja, a dotiču se i nekih opštih uslova poslovanja radne organizacije, pa i nekih tendencija u društvenim odnosima.

Dosadašnja istraživanja ne daju potpuniju sliku o tome u kojoj meri se ispunjavaju zahtevi štrajkača. Ipak, sa dosta pouzdanja može se tvrditi da se najčešće udovoljava njihovim zahtevima s tim što se skoro isključivo ostvaruju zahtevi koji se tiču ličnih dohodaka, daleko ređe onih koji se odnose na druge promene u radnoj organizaciji, a izuzetno se obećavaju i neke promene van radne organizacije. Do promena u društvenim odnosima u širim društvenim zajednicama u osnovi i ne dolazi. Kako ćemo docnije videti uzroci se reprodukuju na istom nivou, te onda nije ni čudno što se štrajkovi ponavljaju u istim sredinama iako se povodi, po pravilu, otklanjaju.

4. Opšte tendencije u štrajkaškoj praksi

Raspoloživi podaci i detaljniji opisi dva štrajka otvaraju uvid u neke opšte tendencije obeležja pojave koju istražujemo.

(1) Činjenica da su se štrajkovi pojavili najpre u privredno najrazvijenijoj republici, odakle se dalje šire, upozorava na korelaciju između industrijalizacije i razvoja radničke klase, koja postaje svesnija svog položaja, interesa i mogućnosti njihovog ostvarivanja. Relativna izolovanost privredne sfere od drugih sfera društvenog života sputava razrastanje naraslih potencijala društvenosti radničke klase, te štrajkovi ostaju silom prilika lokalizovani u sferi privrede. Tek odnedavno počeli su se širiti i van privrede (prosvetni radnici, sudije, studenti, medicinsko osoblje, privatni prevoznici itd.).

(2) Povodi štrajkova nalaze se u oblasti radnih odnosa a pre svega tiču se visine ličnih dohodaka i načina njihovog utvrđivanja i isplate. Štrajkovi su neposredno usmereni na rešavanje trenutnih problema i prestaju čim se oni reše. Uzroci nezadovoljstva ostaju po pravilu nezahvaćeni dejstvom štrajka (uslovi privređivanja preduzeća i privrednih grana, odnosi radne organizacije i organa širih društvenih zajednica u upravljanju sredstvima za proizvodnju i raspodeli viška rada, sukobi interesa u globalnom društvu i tsl.) te obično ostaju nerešeni. Pod njihovim dejstvom obnavljaju se konfliktne situacije u radnoj organizaciji, te i u kraćim vremenskim periodima dolazi do učestalih štrajkova[24]. Štrajkovi su poslednje sredstvo u borbi za ostvarivanje neposrednih interesa radnika putem vaninstitucionalnog pritiska na oficijelnu strukturu vlasti pošto se prethodno bezuspešno pokušavalo da se kroz nju legalno prodre i na taj način reše bitniproblemi.

(3) Samo izuzetno dolazi do solidarnosti radnika jedne radne organizacije, a još ređe do solidarnosti širih celina (ima izvesnog neformalnog uticaja i latentne solidarnosti); obično su zaoštreni sukobi unutar radne organizacije između, po interesima, različitih grupa u njoj. Takvi sukobi su sve žešći, uključujući i primenu fizičkog nasilja. Skučenost okvira radne organizacije, zatim pritisak oficijalnog javnog mnenja (pod parolom: „Svako u svojoj kući neka rešava probleme“), razgoreva žestinu sukoba u tim relacijama, te se i ne diže glava da bi se pogledalo preko taraba (ekonomskom, političkom i ideološkom indoktrinacijom) lokalizovanih sukoba.

(4) Štrajkovi se ne ograničavaju u svim slučajevima na okvire radne organizacije, radnici češće izlaze na ulice i javno demostriraju[25].  Sve češće su posebno organizovani (zaobilaze formalnu rukovodeću strukturu), formiraju svoje štrajkačke odbore koji zastupaju radnike u štrajku u pregovorima o ispunjavanju zahteva. Time se razvija jedno svojstvo štrajkačke borbe koje ovu pojavu, uključujući i generalni štrajk, može preobraziti u radnički politički pokret. Tome ide u prilog i činjenica da su štrajkovi masovniji, da u njima učestvuje sve veći broj radnika[26].

(5) O štrajkovima se sve više javno govori, čak dolazi i do prvih diskusija, mada ne i pravog dijaloga. Osnovna karakteristika svih napisa jeste i to da se ograničavaju na okvire radne organizacije a sasvim izuzetno, tek ovlašnim naznakama, dotiču i neke šire društvene relacije ove pojave.

U jednom broju slučajeva dolazi i do suđenja pojedinim učesnicima štrajka (Niš, Jesenice, Rijeka, Slavonski Brod) što je, verovatno, simptom da se raniji neformalni pritisci (saslušanja i si.) u novije doba uključuju u institucionalnu strukturu (pravosuđe).

II. UZROCI I MOGUĆI DOMAŠAJI ŠTRAJKOVA

Dosad smo se kretali u okviru opisa pojave. Pokušajmo da odemo dalje i na osnovu činjenica i saznajnih mogućnosti odgovorimo na osnovno pitanje: zašto postoje štrajkovi u savremenom jugoslovenskom društvu? Ako baš i ne budemo dali odgovor koji će zadovoljiti sve čitaoce, nije na odmet sugerirati neke ideje za dalja istraživanja i razmišljanja o ovoj, vrlo složenoj, društvenoj pojavi. Ovaj deo rada počiva pretežno na rezultatima istraživanja drugih istraživača, a samo delimično na građi koju sam prikupio tokom svojih dosadašnjih istraživanja. Uočavanje tendencija i njihovo tumačenje, usled nedovoljne istraženosti problematike o kojoj je ovde reč stoga ima pretežno radni karakter i može biti jedan od pristupa istraživanju strukture globalnog društva, a pre svega, integracionih i dezintegracionih procesa (prvenstveno protivurečnosti i sukoba) u njemu.

Već sam uvid u pojavne oblike štrajka i njihov opis pokazuju da se radi o pojavi globalnog značaja koja, iako je najčešće ograničena na okvire parcijalnih struktura, ipak prožima strukturu globalnog društva. Posredi je specifičan tip sukoba interesnih grupa. Štrajkovi su samo jedan od oblika konflikta kroz koje se spontano artikulišu dublji sukobi.

Ako hoćemo da tražimo odgovor na postavljeno pitanje morali bismo ustanoviti stepen raslojenosti (stanje i tendencije) globalne strukture društva. Pokušaćemo, dakle, podstaknuti istraživanje bitnih razlika između pojedinih delova društva i to, pre svega, u tri osnovna pravca: raspodeli materijalnog bogatstva, distribuciji političke vlasti (kao određenog istorijskog oblika društvene moći) i razlikama u pogledu njihovih vrednosnih orijentacija. Pošto smo već utvrdili da po pravilu štrajkuju radnici, najviše ćemo tragati za determinantama njihovog društvenog položaja iz kojeg štrajkovi u osnovi i proističu. Temeljnije istraživanje drugog pola konflikata, kao i širina i intenzitet sukoba pretpostavlja proširenje predmeta ovog istraživanja, te stoga ostaje pretežno van okvira ovog rada.

1. Razlike u materijalnom standardu
Kada se pominju savremene društvene razlike, najčešće se u prvi plan ističu razlike u materijalnom standardu i to, po pravilu, „rasponi“ ličnih dohodaka u pojedinačno uzetim radnim organizacijama. Tako se obično dospeva do manipulacije podacima i „dokazuje“ tobožnja uravnilovka.
Međutim, realni odnosi, kako ćemo videti, isključuju osnovanost takve tvrdnje. Ona nije tačna ni za šire društvene grupacije a ponajmanje kada se radi o odnosima u globalnom društvu. Podaci kojima raspolažemo nisu sistematski prikupljani za ovaj rad, ali su, nadam se, dovoljno indikativni za uvid u realne razlike u materijalnom položaju različitih delova društva, a posebno jasno osvetljavaju materijalni položaj radnika.
U vezi sa tim važno je ne gubiti iz vida raznolikost ekonomske razvijenosti pojedinih regiona Jugoslavije kao materijalnu osnovu stvarnih razlika u životnom standardu građana. Ali realna procena aktualnog stanja ne bi mogla isključiti, baš zato što pretenduje na realnost, protivurečnosti u strukturi društva koje izrastaju iz ekonomskih razlika. Podatak koji implicira pomenute protivurečnosti tiče se narodnog dohotka. On je 1967. godine u jugoslovenskom prostoru iznosio 1 (636 novih dinara) : 55 (35064 novih dinara), najniži je bio u opštini Dragaš na Kosovu a najviši u Ljubljani — Centar (broj stanovnika uzet je prema popisu od 1961. godine)[27].  Prema istim podacima u Srbiji taj raspon između već pomenute opštine i opštine Beograd — Stari grad iznosio je 1:43.

Posmatranje raspona ličnih dohodaka samo u okvirima pojedinačno uzetih radnih organizacija vodi ka zaključku da su ti rasponi 1:2 do 5 a ređe i više od toga. Ali kada se iziđe iz tog okvira u šire prostore, rasponi su nekoliko puta veći. Tako, na primer, rasponi u privredi SR Srbije 1967. godine kretali su se u relaciji 1:20, ako se uzmu maksimalni prosečni lični dohoci i prosečni najniži lični dohoci za radne organizacije[28].  Kako i unutar radne organizacije postoje rasponi, može se uzeti da su pomenute razlike znatno veće, jer „može se računati da je najveći lični dohodak u radnoj organizaciji blizu tri puta veći od prosečnog ličnog dohotka radne organizacije a da najniži lični dohodak iznosi negde oko polovinu prosečnog“[29].

Pošto je poznato da su prosečni lični dohoci van privrede, gde se obično ne štrajkuje, viši nego u privredi, u prvom redu treba imati u vidu kretanja prosečnih ličnih dohodaka koji su ispod proseka za jugoslovensku privredu. Jugoslovenski prosečni lični dohodak u 1968. godini iznosio je 862 nova dinara. U istom periodu 335.200 radnika u tekstilnoj industriji (što čini 9% od ukupno zaposlenog osoblja u društvenom sektoru privrede) primalo je znatno ispod proseka — 659 dinara, a nešto iznad toga, ali još uvek znatno ispod opšteg prošeka (715 do 794 nova dinara) primalo je 939.300 radnika u drugim granama privrede (što čini 27,8% od ukupnog broja zaposlenih u društvenom sektoru privrede)[30].  Prema tome, znatno više od trećine ukupno zaposlenih u društvenom sektoru privrede primalo je lične dohotke čiji je prosek ispod opšteg proseka, a kada se tome doda već poslovični raspon 1:2, 3, 4, 5 — tek tada se može dobiti nešto realnija slika o stvarnim razlikama.
Manipulacija rasponima i prosecima, međutim, zatomljuje realne odnose između bogatih i siromašnih koji predstavljaju krajnje polove u materijalnom standardu građana. Grupacija siromašnih radnika nije ni malobrojna, niti za zanemarivanje. I to ne samo sa moralnog stanovišta već, pre svega, sa ekonomskog: radi se jednostavno o ugroženosti proširene reprodukcije radne snage, što ima značajne posledice na efikasnost procesa proizvodnje. Broj siromašnih radnika, što pokazuju, primera radi, sledeći podaci, raste. Minimalne lične dohotke u 1968. godini primalo je 89.567 radnika zaposlenih u 500 radnih organizacija, a samo u prvom tromesečju 1969. godine već ih je bilo skoro isto toliko — 65.475 radnika u 336 radnih organizacija[31].  O realnim rasponima u maierijalnom standardu rečito govore i podaci ankete o ličnoj potrošnji stanovništva u 1968. godini: 16,5% nepoljoprivrednih četvoročlanih domaćinstava ostvarilo je prihode od 499 dinara ili 120 dinara po članu; 38,8% domaćinstava ostvarilo je 799 dinara a 11,9% domaćinstava preko 2.000 novih dinara[32].

U istom periodu neočekivano brzo (ovde nije reč o celokupnoj problematici standarda već samo o neočekivanom tempu) rastu troškovi života, pa se može smatrati da je naročito u nekim grupama radnika situacija još teža. Naime, „reformom je predviđen porast troškova života za 28% bez određivanja roka tog porasta. Taj porast postignut je već do kraja 1965. godine (21,5 %). U 1968. godini troškovi života porasli su za 51% što iznosi skoro dvaput više od porasta predviđenog reformom. U 1969. godini nastavljen je dalji porast troškova života. Za šest meseci ove godine u odnosu na 1968. oni su porasli za 9%.[33]“  Prema analizama Sindikata, realni lični dohoci porasli su 1968. (prema 1964. god.) godini za 28% a u prvih sedam meseci 1969. god. (u odnosu na 1968.) za 2%.[34])

I percepcije radnika o kretanjima razlika između bogatih i siromašnih govore u prilog tvrdnji da ova pojava značajno utiče na njihova raspoloženja. U jednom istraživanju koje sam izveo krajem 1967. godine ispitanici (stratifikovani uzorak od 845 radnika iz svih grana privrede Srbije) smatraju da se ovi polovi udaljuju, ocenjuju da te razlike nisu radom zaslužene, niti mogu biti podsticajne za razvoj društvenih odnosa[35].

I u raspodeli stanova postoje značajne razlike između radnika i drugih društvenih grupa. Radnici relativno ređe dobijaju stanove što je često konstatovano u različitim prilikama, ali o čemu, na žalost, nema sistematizovanih podataka. Zato ćemo se ograničiti na dva podatka; prvi se odnosi na sredstva za izgradnju stanova, a drugi na socijalne implikacije urbanističke i stambene politike.
Novčano učešće pojedinih nosilaca i izvora društvenih sredstava u stambenoj izgradnji 1965. godine (što implicira teškoće ostvarivanja uticaja na distribuciju stanova), izraženo u procentima, bilo je za SFRJ sledeće[36]:

Drugi primer implicira legalizovanje društvene nejednakosti u urbanističkoj politici. Tako na primer istraživanje razvoja gradova na sarajevskom uzorku 1967. godine pokazuje da postoje bitne razlike u pogledu stambene površine kojom raspolažu građani — jedni imaju 2,5 m2 a drugi 35 m2 (prosek je 8 m2). Istraživač dalje konstatuje i sledeće: „Proces društvenog raslojavanja i diferencijacije zakonito se reflektuje u oblasti urbanizma i dovodi do pojave segregacije. Od 5 novih naselja (u Sarajevu), 3 su segregacionistička, jedno je totalno segregacionističko „elitističkog“ smera a jedno je „sirotinjski geto[37].“

Izneli smo samo deo raspoloživih podataka za kraći vremenski period. Evolucija materijalnih razlika može biti značajan predmet širih istraživanja. S tim u vezi želimo samo da skrenemo pažnju na potrebu istraživanja promena ove vrste tokom dužeg vremenskog perioda jer postojeće materijalne razlike nisu nastale ni danas ni juče, one ne koincidiraju ni sa prvim pokušajima niti sa sadašnjom fazom razvoja samoupravljanja. One datiraju od ranije, ne samo time što imaju svoje korene u predrevolucionarnom društvu, već su u neposrenoj korelaciji i sa odgovarajućim tipom političke organizacije (profesionalni revolucionari) po čijem se uzoru oblikuju društveni odnosi za vreme i posle NOB-a.[38]) Docnije ćemo videti kako su razlike u materijalnom standardu, nastale na toj osnovi, uticale na društvene procese o kojima ovde govorimo (uzgred budi rečeno društvene posledice nastupaju obično nezavisno od namera aktera društvenih zbivanja i nisu jedina karakteristika društvenih odnosa).

Nacionalni dohodak, lični dohodak i stambeni prostor čine samo deo pokazatelja realnih razlika u materijalnom standardu. Tome se mogu dodati i drugi koje ćemo samo pomenuti: porast nezaposlenosti (uglavnom radnika), razlike u drugim novčanim primanjima (naknade za godišnji odmor i si.), zatim ukidanje povlastica za povlašćenu vožnju, plaćanje zdravstvenih usluga i tsl. što sve pruža sliku o stvarnim socijalnim razlikama.

Sve to upućuje na konstataciju da u društvu postoji značajna raslojenost u pogledu materijalnog položaja koja se, pre svega, ogleda u reprodukovanju (i širenju), grupacija koje žive u siromaštvu ili na ivici siromaštva dok na drugom polu društvene strukture postoji (i raste) grupacija koja uglavnom ili uopšte nije ugrožena na materijalno egzistencijalan način. U prvoj grupaciji nalaze se najčešće radnici (i to ne samo nižih kvalifikacija), i ne samo nezaposleni i besposličari. Stoga ima puno pravo M. Vojnović kada tvrdi da „treba usvojiti jedan širi pojam siromaštva koji bi siromaštvo povezao sa proizvođačima, koji bi osnovu pauperizacije pronalazio upravo u proizvodnom, a kasnije i u političkom procesu.[39]“

Takav položaj radnika ako, ne vide jasnu perspektivu pozitivne promene aktuelne situacije, prirodno rezultira u određeni oblik društvenog ponašanja i, drugo, društvene razlike i na njima zasnovani sukobi bitno utiču na mogućnost njihovog legalnog (posredstvom oficijelne strukture vlasti) pozitivnog rešavanja.

2. Radnici na marginama oficijelne strukture vlasti
Kako smo videli u prvom delu ovoga rada štrajkovi se javljaju izvan institucionalne strukture vlasti gde se i iscrpljuje njihov neposredan efekat. Oni ne uspevaju da prodru kroz politički omotač unutar kojeg se reprodukuju konfliktne situacije. Ako je taj omotač toliko čvrst, prirodno je zapitati se kakav je udeo populacije koja se opredeljuje za štrajk u distribuciji političke vlasti. Pre svega, pitanje je koliko su radnici prisutni u institucijama koje su osnovni nosioci faktičke političke vlasti, u predstavničkim organima i društveno-političkim organizacijama i koliko je jak njihov politički uticaj u samim radnim organizacijama[40].

Među radno aktivnim stanovništvom, prema popisu od 1953. godine (7,390.000 aktivnih) i 1961. godine (7,960.000), učešće seljaka je opalo sa 67,8% na 55,4%, broj „ostalih privrednika“ (među kojima su i rudari, industrijski i zanatski radnici) porastao je od 26,2% na 36,3%, broj neprivrednika je porastao sa 3,1% na 5,1%, a broj pripadnika državnih organa od  3,0% na 3,1%[41].  Kako nas najviše interesuju rudari, industrijski i zanatski radnici kao osnovni učesnici pojave koju istražujemo, treba imati u vidu i podatak da na ovu grupu 1969. godine otpada 42,6% aktivnog stanovništva Jugoslavije[42].
a)    Predstavnička tela
Statistika tek odnedavno solidnije prikazuje socijalni sastav predstavničkih tela — skupština. Stoga ćemo izneti podatke samo za poslednjih šest godina.

Učešće rudara, industrijskih i zanatskih radnika
usocijalnom sastavu skupštine (u %)[43]

Učešće radnika u socijalnom sastavu skupština prema iznetim podacima ima dve osnovne tendencije. Prvo, broj radnika opada od opštine ka federaciji. S obzirom na značajne razlike u širini materijalne baze različitih nivoa vlasti (bitno različito učešće u distribuciji viška rada), te prema tome i razlike u faktičkoj političkoj moći, znači da sa porastom političke moći predstavničkog organa opada učešće radnika u njima[44]. Drugo, tokom izbora za koje imamo podatke kontinuirano se smanjuje, inače, neznatan broj radnika u skupštinama iznad opštinskih (u kojima u osnovi stagnira na istom nivou).

b)    Radne organizacije
Za utvrđivanje distribucije političke vlasti u okviru radne organizacije značajno je i to kakva je priroda njenih odnosa sa širim socijalnim kontekstom a pre svega sa višim organima vlasti. S tim u vezi podsećamo na opšte poznatu činjenicu da se pretežan deo viška rada preliva i stiče van radnih organizacija. To pokazuje koliko je privreda neemancipovana od sfere vlasti, te da se još uvek nije izbavila iz državnog okrilja („industrijska struktura rasla je iz političko-administrativne i duboko je sa njom povezana“)[45].  Osim te zavičajne veze postoji i vrlo duboka personalna povezanost. Naime, redovan kanal dolaženja na rukovodeće funkcije (direktorske pogotovo) povezuje državu sa privredom. To je jedan od osnova njihovog pojačanog uticaja u samoj radnoj organizaciji „zato što oni u najvećoj mjeri posjeduju političko-administrativne informacije i vještine koje su od najvećeg značaja za komuniciranje radne organizacije s njezinom okolinom.[46]“

Oko te osovine, koja predstavlja vertikalnu liniju formiranja neformalno strukturiranih nosilaca vlasti, nastaju različite varijante personalnih sastava grupa i ustanovljavaju se neformalni transmisioni mehanizmi političkog uticaja. Takve transmisije još više jačaju uticaj formalne rukovodeće grupe, što dodatno sužava mogućnosti demokratske inicijative u okviru formalne samoupravne strukture, te se slobodno može reći da postoji jaz „između socijalnih procesa i organizacione strukture“[47].

Kada se, dalje, uzmu pojedinačne radne organizacije kao izolovane celine, onda se i pored značajnog prisustva radnika u organima samoupravljanja i društveno-političkim organizacijama skoro u svim istraživanjima ustanovljava neostvarenost njihovog političkog uticaja. Jedan od indikatora realnog stanja u tom pogledu sadržan je i u percepciji ispitanika o faktičkoj distribuciji političkog uticaja. Istraživanja obično pokazuju da ispitanici smatraju kako najveći uticaj na donošenje odluka imaju rukovodioci i to, kako se vidi u jednom istraživanju, ne samo u „rukovodnoj“, već i u predstavničkoj hijerarhiji, a najmanji radnici[48].

Za našu temu posebno je značajan podatak da je među radnicima koji su obuhvaćeni nekim istraživanjima u poslednje dve godine počela da jenjava želja za formalnim učešćem u odlučivanju. Naime, ranije je postojalo raspoloženje se postojeća autokratska struktura uticaja zameni suprotnom, demokratskom, a docnije su počeli da se mire sa postojećom distribucijom uticaja pristajući na izvesne korekcije[49].  Takvo raspoloženje, ukoliko predstavlja snažniju i širu tendenciju upozorava na moguću prisutnost rezignacije stečene iskustvom o neprobojnosti oficijelne političke strukture, što bi, pod određenim uslovima, moglo voditi ne samo širenju štrajkova, već i jačim društvenim potresima koji bi prekidali periode primirja i pristajanja na pokornost.

c)    Savez komunista
Ni podaci o socijalnom sastavu Saveza komunista nisu solidnije praćeni. O odnosima unutar Saveza komunista nešto je više pisano tek uoči poslednjih kongresa. Još od uvođenja samoupravljanja, odnosno VI kongresa, u njemu jače dolaze do izražaja protivurečne tendencije od kojih su dve najznačajnije, jedna koja je usmerena ka realizaciji koncepcije bespartijske samoupravne demokratije i druga koja teži produžavanju klasičnih političkih odnosa (monopolizaciji celokupne vlasti u vrhovima partijske hijerarhije). Sudeći po tome što teško uspevaju da se realizuju opšteprihvaćene pretpostavke finalizacije demokratske usmerenosti političke avangarde radničke klase čini se da je ova druga još uvek vrlo moćna.

Jedna od ključnih pretpostavki ostvarenja prve tendencije, kako je to već davno uočeno i na kojoj se uporno godinama insistira, ne samo u Savezu komunista već i van njega, jeste porast učešća radnika u Savezu komunista kako bi se povećali realni izgledi da se njihov uticaj proširi ne samo na delatnost Saveza komunista, već i na politiku širih društvenih zajednica.
Međutim, ova tendencija ne ostvaruje se u smeru demokratske orijentacije, što pokazuju i sledeći podaci: od 1946. do 1966. godine procenat radnika u Savezu komunista neznatno je rastao dok se u istom periodu znatno povećalo učešće službenika (njihov broj je učetvorostručen) na račun nestajanja seljaka koji se sedmostruko ređe mogu naći među članovima Saveza komunista[50].  Od aktivnog stanovništva 1964. godine u članstvu Saveza komunista nalazi se 2% seljaka, 19,5% ostalih privrednika (uključujući i radnike) i 60,4% sastava državnog aparata[51].  Ako se ove grupe dalje razlože, onda je prema istom izvoru, stanje iste godine bilo sledeće: u Savezu komunista je bilo 60% celokupnog rukovodećeg kadra, 50% intelektualnih radnika, 40% rutinskih službenika, 25% visokokvalifikovanih i kvalifikovanih radnika, 7% polukvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika i 2% seljaka. Prema novijim podacima, krajem 1968. godine u Savezu komunista bilo je 31,1% radnika, što čini 13,4% od ukupnog broja zaposlenih radnika[52].

d)    Savez sindikata
Umesto da ponavljamo proseke i procente u ovom slučaju opisaćemo jedan događaj koji podjednako govori o izraženoj potrebi i spremnosti radnika da ostvare uticaj po vertikalnoj liniji političke organizacije društva, a pokazuje i realne ograničenosti ostvarenjatih težnji.

Govori nekolicine delegata na VI kongresu Saveza sindikata Jugoslavije (juna 1968. godine, neposredno posle studentskih demonstracija) podigli su, kako se to živopisno kaže, temperaturu kongresa. Govor radnika Industrije motora u Rakovici M. Kićovića (koji je nastupio nakon konsultacije sa delegatima metalne industrije Skoplja, Zagreba, Ljubljane i Beograda) naišao je na odobravanje velikog broja delegata, naročito kada je govorio o birokratizaciji Sindikata (,,u Sindikatu ne treba profesionalaca, oni samo koče akcije radnika i otupljuju oštricu naših zahteva. Funkcioner često puta misli samo na svoj položaj i, razume se, čuva ga…“)[53].  On je govorio i o tome da „sindikat kao surogat samoupravljanja“ radnicima nije potreban zato što služi amortizovanju sukoba i odlaganju rešenja. O istim stvarima govorio je i I. Gregurinčić, grafički radnik iz Zagreba. Govoreći o birokratiji u okviru širih društvenih zajednica a ne samo o fabričkoj s kojom, kako on smatra, nije teško izići na kraj, on upozorava na moć birokratije van radnih organizacija („… Ali me boli glava za onu saveznu i republičku admininistraciju koja nam odnosi sav višak rada“)[54].  Oba govornika sugeriraju i neke konkretne mere, pored ostalog i takve, koje bi, po njihovom mišljenju, mogle voditi rešenju osnovnih društvenih problema. M. Kićović: „Nisu li se pojedinci obogatili na naš račun? Ako jesu, a jesu, treba im oduzeti tu imovinu.“ I. Gregurinčić sugerira u svom članku isti stav: „Svim silama nastojati da se izglasa zakon o konfiskaciji imovine stečene na nepošten način i korupcijom, bez obzira o kome se radi.[55]“

U takvoj atmosferi trebalo je da se izaberu novi članovi Centralnog veća SSJ. Zadužena komisija predložila je zatvorenu listu kandidata što je naišlo na otpor velikog broja delegata, koji su zahtevali proširenje liste, ali to nisu uspeli da ostvare. Spor se protegao i na način glasanja: javno ili tajno (statutom je predviđeno tajno glasanje). Od strane rukovodstva predloženo je da ono bude javno. Tada je nastala konfuzija. Prilikom prebrojavanja glasova o tom predlogu, glasovi, navodno, nisu tačno izbrojani i na kraju ipak se tajno glasalo ali za zatvorenu listu. Takav ishod nije zadovoljio jedan broj delegata te je „oko 300 delegata napustilo kongres i nije glasalo za listu od 107 po komisiji predloženih kandidata.[56]“  Takav tok spora o načinu biranja ovako rezimira I. Gregurinčić: „Pojedinci su sebi „zabetonirali“ svoje plaćene položaje kao funkcioneri, te su se bojali da bi proširenjem kandidatske liste vrlo lako izgubili sigurno uhljebljenje, sto bi im se sigurno i dogodilo.[57]“  I na kraju kaže: „Pitam se čiji je to bio kongres?[58]“
Prema iznetim podacima radnici nemaju realne mogućnosti da na licu mesta, unutar institucionalne strukture vlasti utiču na sadržaj političkih odluka. Uticaj drugih socijalnih grupa je u toj sferi dominantan.
U vezi sa tim treba primetiti da se paralelno sa širenjem normativno-pluralističkih institucija koje bi mogle da čine propusnu moć raznorodnih interesa u pravcu njihovog kompromisnog rešavanja ipak reprodukuje oligarhijska distribucija, odnosno koncentracija političke vlasti koja predstavlja moćnu branu protiv ostvarenja interesa radnika.

Neformalna hijerarhija moći i transmisije prenošenja uticaja u formalnu strukturu postoji ne samo u našim uslovima, već i u visokorazvijenim industrijskim društvima. Ono što je za ovaj fenomen karakteristično u našim uslovima jeste da takva hijerarhija ne proističe samo iz industrijske organizacije već i iz određenog tipa političke organizacije koji ima dugu tradiciju. Za takav tip političke organizacije karakteristično je postojanje užih grupa koje koncentrišu u sebi bezmalo celokupnu moć organizacije. „Taj obrazac, veli J. Županov, činio je bitan dio strukture revolucionarnih grupa prije rata, te je otuda prenesen najprije u NOB a zatim u poslijeratno razdoblje.[59]“  Uticaj tih monopolskih grupa zrakasto se širi u pravcu svih centara odlučivanja sužavajući realne mogućnosti demokratske inicijative. Ti kanali predstavljaju okosnicu vertikalnog strukturiranja socijalnih grupa iz koje se rađaju sukobi interesa.

3. Vrednosne orijentacije

Treći pravac raslojenosti globalnog društva tiče se vrednosnih orijentacija različitih delova društva iz kojih izrastaju vrednosni sistemi koji se, pod određenim okolnostima, mogu i sukobiti, što je samo jedan od posebnih aspekata globalnih konflikata.
Tendencije difuzije vrednosnih orijentacija možemo pratiti kroz odnos prema osnovnoj normativnoj vrednosti proleterskog pokreta: integralna, slobodna ličnost i komunistička zajednica slobodnih ljudi; i, drugo, u odnosu prema jednoj, u odnosu na prvu, instrumentalnoj ali ne manje značajnoj vrednosti: socijalna jednakost. Kompleksnost ovog područja društvenog života predstavlja delikatno i relativno najmanje istraženo područje, stoga ću se zadržati samo na njegovim osnovnim konturama.

Apsolutizacija političke vlasti u dosadašnjim seljačko-radničkim revolucijama (od oktobarske pa dalje) ima tendenciju transcendiranja uslova koji su svojevremeno predimenzionirali njenu društvenu ulogu. U tim okvirima neminovno dolazi do redukcije ličnosti na političku životinju, ali ne u izvornom smislu (zoon politikon), već u okviru odnosa dominacije i pokoravanja unutar okoštale hijerarhijske političke organizacije društva. Na taj način ličnost je potisnuta u jednu od svojih mogućih sfera ispoljavanja — političku sferu u kojoj se ispoljava na posuvraćeni način, bez obzira da li kao sluga ili kao gospodar.

Na širem socijalnom planu posedovanje vlasti predstavlja osnov vertikalnog društvenog raslojavanja čime se ostvaruje nov osnov reprodukovanja klasičnih interesnih razlika i sukoba u društvu. Autoritarni potencijal političke vlasti, podstaknut starim i novim impulsima, u nekim slučajevima vodi i fizičkom uništenju ljudi. Ne samo materijalni interes (plodovi političkog monopola), već i iracionalni porivi volje za moć (podstaknuti ne samo kulturnom zaostalošću već i anksioznim svojstvima moderne civilizacije), često mogu rezultirati u prekoračenje nužne samoodbrane domašene slobode od onih koji je na različite načine ugrožavaju. U tom slučaju, kada se radi o idejnim razlikama (sa svim praktičnim konsekvencama), one mogu zadobiti ekskluzivna svojstva apsolutnog dobra i apsolutnog zla. A kada se dođe dotle, onda do drastičnih obračuna ne preostaje ni ceo korak. Tada, a i u odnosu na takvo iskustvo, dolazi do kristalizacije divergentnih vrednosnih orijentacija, a, pre svega, dve osnovne: demokratske (samoupravne) i autoritarne.

Polarizacija između tendencija koje teže redukciji ličnosti na sferu politike i težnji za svestranijim ispoljavanjem potencijalnih mogućnosti ličnosti ispoljava se i u jednom paru suprotnosti na kome se često insistira: uravnilovka ili socijalne razlike? To je dilema na kojoj insistira pretežan deo oficijelnih modelatora javnog mnenja (već smo videli koliko je osnovano govoriti o rasprostranjenosti uravnilovke u društvu kada su stvarne razlike u materijalnom položaju različitih delova društva čak i do nekoliko desetina puta veće nego što se to pretpostavlja ili pokušava prikazati).

Brojna iskustvena istraživanja pokazuju da postoji znatno rasprostranjena težnja, naročito među radnicima, ka smanjenju postojećih materijalnih razlika. Tako, na primer, J. Županov u svom uzorku utvrđuje nesklad između stanja i aspiracija ispitanika. Faktički raspon u nominalnim zaradama iznosi 1:5, a željene zarade smanjile bi ga na 1:3[60].  Najveći porast zarada žele oni ispitanici koji imaju najmanje zarade (do 45.000 starih dinara) — 94%, sa 45.001 dinar do 60.000 — 73%, a oni koji imaju najveće zarade žele četvostruko manje povećanje zarade — 23%, čime se, kao što se vidi, ne iskorenjuju razlike. Ispitujući, dalje, korelaciju između željenog porasta zarada sa drugim varijablama (visina nominalne zarade, kvalifikacija, radno mesto, porodična situacija radnika, tehnoekonomska efikasnost preduzeća) istraživači su utvrdili da ona nije toliko značajna koliko zavisi od jednog nepreviđenog faktora[61].  A taj faktor otkrili su u „normi egalitarnosti“, koja „pripada implicitnoj kulturi jugoslavenskog društva“ i deluje ne samo kao internalizovana već i kao spoljna norma[62].

Vec pomenuto istraživanje krajem 1967. godine sugeriralo mi je sličan rezultat ali nešto konkretnije stavove[63].  Radnici su, prema tim rezultatima, pre svega, zainteresovani da se sa porastom društvenog bogatstva progresivno ukida siromaštvo u društvu, a sve dok ono postoji treba ograničavati maksimalne prihode. Ograničavanje maksimalnih prihoda ima dakle za cilj sputavanje i kontrolu tendencija bogaćenja jednog dela društva, na račun pauperizacije drugog dela. To se pogotovo odnosi na nosioce političkih funkcija (koji, kada se profesionalizuju teže izmicanju društvenoj kontroli i uticajima, te predstavljaju značajnu prepreku demokratiji). Egoizam ovog sloja koji je u određenim okolnostima upućen na privilegije, odnosno prihode zasnovane direktno na raspolaganju vlašću, nalazi saveznika u egoizmu onih grupa u društvu koje imaju preferenciran ekonomski položaj  iz kojeg izvlače ekstradohodak (profit).

Odnos ovih društvenih grupa prema ideji društvene jednakosti je negativan. Ali kako imaju dominantan oficijelni uticaj na javno mnenje, ne treba se znenaditi što se širi strah od bauka uravnilovke i svega što se tim povezuje. A stvarne vrednosti, za koje se ove društvene grupe zalažu, date su samo  implicitno: može se reći da one prihvataju postojeće materijalne razlike ili se zalažu za još veće uključujući u to i sve društvene posledice koje iz toga proizlaze.

Nije izlišno u vezi već rečenog podsetiti na ranije slučajeve odlučnog suprotstavljanja „uranilovki“. Nakon Lenjinovoh pokušaja da ostvari neke značajne intencije i rešenja Pariske komune (radnička nadnica kao naknada javnim funkcionerima), Staljin je, početkom tridesetih godina, započeo odlučnu borbu protiv, kako je on sam to nazivao, „uravnilovke“, protiv „levičarske nivelacije u oblasti plata“. Kritika „uravnilovke“ postala je, kako upozorava M. Životić, „paravan iza kojeg se krila borba birokratije za sve veće materijalne privilegije[64].“  Takvo, naglo, presecanje tek započetih eksperimenata (a radi se upravo o pokušajima nalaženja rešenja, što ne znači da su prva i najpogodnija) trajno, sve do danas, onemogućuje ozbiljne napore da se nastavi sa traganjem za rešenjima koja bi predstavljala fundamentalan prilog ostvarivanju vrednosnih orijentacija proleterskog pokreta i istovremeno demokratske političke organizacije procesa socijalističke transformacije društvenih odnosa[65].

Uravnilovke, onakve kakvom se žele predstaviti, nikada nije bilo, ni u jednom periodu postojanja komunističkog pokreta, niti u organizaciji društva koja su nastajala nakon revolucije. O tome smo već nešto rekli u prethodna dva odeljka. Bliže je istini ako se kaže da su unutar društvenih grupacija koje su imale bitno različit — a ne jednak — politički uticaj i materijalni položaj, možda, i postojale relativno male razlike u materijalnom standardu, ali to nikako ne znači da je postojala uravnilovka u društvu, koje je uvek bilo značajno podeljeno u tom pogledu. Ne treba zanemariti ni zatečene razlike koje revolucija nije uspela, a s obzirom na rečeno, nije ni mogla da ukine. Sve to, naravno, moralo bi se dalje istraživati.

Pomenute razlike u društvu, isključujući zatečene, niti su počivale niti danas počivaju na radu već je mesto u hijerarhiji vlasti onaj bitni faktor koji opredeljuje materijalni položaj grupa i pojedinaca u njima što je posledica činjenice da „politička sfera dobrim delom koncentriše u sebi mnoge ekonomske funkcije nekadašnje kapitalističke države, te se politička nejednakost ispoljava i kao svojevrstan totalitet svih drugih vidova nejednakosti.[66]“

Na osnovu svega rečenog težnja za afirmacijom ideje socijalne jednakosti ne može značiti poziv na vraćanje starom stanju stvari, jer jednakosti nije nikada ni bilo. To je samo težnja za njegovim progresivnim ostvarivanjem (a taj princip, uzgred budi rečeno, prihvaćen je i u zemljama koje deklarativno nisu usvojile socijalističku orijentaciju). Uostalom, društvenoj integraciji ne može se ni težiti insistiranjem na razlikama. Po nekim interpretacijama izgleda da bi se tek nakon uvećavanja razlika one mogle da smanjuju!?
Prodor kroz politički omotač savremenog društva značio bi otvaranje realnog izlaza na širi plan praktične afirmacije potencijalne višeznačnosti ličnosti. Ali takav društveni tok prirodno ugrožava plodouživaoce moći tog omotača. Stoga su te dve tendencije u realnom sukobu. Zadirući uzajamno u vitalne interese sukob vrednosnih orijentacija predstavlja samo relativno samostalan izraz i doprinos širim sukobima u društvu. Dosadašnje izlaganje, nadamo se, daje dovoljno osnove da izdvojimo dva osnovna uzroka štrajkova u savremenom jugoslovenskom društvu.

(1) Radnici, koji čine skoro celokupnu populaciju štrajkova, obitavaju na marginama ekonomskih i
političkih procesa u društvu, stoga nisu u mogućnosti da unutar tih procesa menjaju svoj društveni status. Proces relativnog (sa stanovišta dostignutog nivoa razvijenosti društva i aktuelnih mogućnosti)
osiromašenja (materijalnog i duhovnog) daje dodatni impuls njihovim otporima i borbi za obezbeđenje ili podizanje trenutnih novčanih primanja neophodnih za reprodukciju radne snage, odnosno svakodnevni život.

(2) Štrajkovi ostaju u predvorju oficijelne političke strukture, u sferi političke ekonomije, jer radnici nisu adekvatno zastupljeni kao socijalni činilac u postojećim centrima političke vlasti. U istim okvirima ostaju i rezultati štrajkova. Usled duboke društvene raslojenosti oficijelna politička struktura je paralisana i zatvorena na uticaj spolja ali to ne ometa reprodukciju društvenih odnosa na neizmenjenim pretpostavkama.
Oba stava navode nas, dalje, na pitanje karaktera odnosa proizvodnje, a u prvom redu dominantnog oblika svojinskih odnosa u savremenom jugoslovenskom društvu. Posmatrano normativno i formalnopravno, isključen je monopol (ekskluzivnost) posedovanja sredstava za proizvodnju. Sa tog stanovišta ona su u društvenom vlasništvu. Pitanje je, međutim, karaktera svojinskih odnosa kao ekonomskih odnosa[67].

Odnosi raspodele kao izraz svojinskih odnosa (Marks), sugeriraju nam odgovor da su po sredi još neukinuti najamni odnosi kao značajna (ali ne i jedina) karakteristika odnosa proizvodnje. Tako shvaćeni svojinski odnosi predstavljaju i danas vododelnicu društvenog raslojavanja i okosnicu vertikalnog strukturiranja u društvu. Pojednostavljeno rečeno, suprotstavljene polove u društvenoj strukturi predstavljaju radnici (sa određenim podgrupama) i politokratija (takođe sa podgrupama, od kojih je najznačajnija birokratija)[68].  Društvena svojina kao ekonomski odnos (raspolaganje, tj. korišćenje, upotreba viška rada) sputana moćnim političkim omotačem još uvek je samo u zametku ali, mora se reći, i sa snažnim potencijalima realizacije. Ona može da razraste u bitnu društvenu tendenciju ukoliko prožme globalno društvo. Jedna od temeljnih pretpostavki stvarnog otvaranja ovog procesa jeste zadobijanje ključnih pozicija političke vlasti od strane radnika. Time bi se učinio prvi odlučan korak ka deprofesionalizaciji, odnosno socijalizaciji politike, i vodio dalje ka promeni karaktera političke vlasti, što je bitno suprotno tzv. etatizmu.
Dokle god u društvu postoje najamni odnosi, nema razloga da ne postoje i štrajkovi kao njihov prirodni izdanak i pratilac. Oni izrastaju i ostaju u okvirima najamnih odnosa[69].  To ne znači da oni u sebi ne sadrže i mogućnost prerastanja u politički pokret kao viši oblik radničkog angažovanja u raskrajanju najamnih odnosa. Pogotovo u uslovima kada je ideja samoupravljanja, uključujući i dosadašnje rezultate njenog ostvarenja, jedna od dominantnih integrirajućih društvenih vrednosti.
Na kraju ne treba gubiti iz vida još dva značajna svojstva pojave koju istražujemo, zato ćemo pokušali da odgovorimo, onoliko koliko je to moguće, i na pitanje: zašto se štrajkovi javljaju tek od 1958. godine i kakva je njihova moguća budućnost?

(1) Jugoslovensko društvo, kao i bilo koje drugo društvo, nije homogeno. Ono nije, iako je odlučno ka tome zakoračilo, ukinulo zatečene socijalne razlike a nastajale su i neke nove koje, kako smo videli, imaju svoje ishodište u specifičnom tipu političke organizacije po čijem uzoru je stvarana politička organizacija društva kojom i danas dominira politička vlast. Ali i pored trajno prisutne društvene raslojenosti štrajkovi se javljaju tek odskora.

Razlozi su nesumnjivo složeni i brojni. Jedan od najčešće navođenih jeste da je moć policijskog aparata bila tolika da se realne razlike nisu ni mogle ispoljavati[70].  Međutim, to nije dovoljan razlog jer se štrajkovi javljaju dok je moć ovog aparata bila i oficijelno neranjiva. Dalji razlog koji je uticao na njihovu pojavu jeste proširenje normativnih prava i materijalne osnovesamoupravljanja nakon Prvog (i dosada jedinog) kongresa radničkih saveta (a uporedo sa tim i ideja radničkog samoupravljanja sticala je sve dublja socijalna uporišta) i racionalizacija odnosa prema vlasti i društvenim procesima (robna privreda i princip ekonomske efikasnosti)[71].  Tome treba dodati još dva razloga. Prvo, videli smo da je najveći intenzitet štrajkova bio prilikom pokušaja bitnih promena privrednog sistema kada je znatan broj radnika bio zahvaćen osećanjem društvene nestabilnosti (porast nezaposlenih i sl.). Drugo, sve upornije insistiranje na „kobnim“ posledicama uravnilovke krilo je u sebi simptome težnje ka legalizaciji postojećih socijalnih razlika (i njihovih osnova) u društvu uspostavljanjem specifičnog „dualizma“ političkih i ekonomskih privilegija, što bi učinilo trajnim osnove sticanja političke i ekonomske rente. To bi se navodno postiglo emancipacijom ekonomske sfere društva, ali pod uslovom da se ne ukine monopol političke sfere (možda u tome najpre treba i tražiti stvarne prepreke ostvarivanju reformi). Takva situacija prouzrokovala je jači talas radničkih štrajkova.

(2) Još teže je odgovoriti na drugi deo postavljenog pitanja. Ipak ukazaćemo na tri, verovatno, najrealnije mogućnosti u pogledu dalje sudbine štrajkova u jugoslovenskom društvu.

(a) Oživljavanje radničkog pokreta i razvoj progresivne društvene svesti, može voditi afirmaciji modernog komunističkog pokreta koji bi počivao na dijalektičkom prožimanju tradicionalnih vrednosnih orijentacija proleterskog pokreta i rezultata naučne i tehničke revolucije. Takav pokret mogao bi učiniti bitno nov pokušaj uspostavljanja odnosa uma i razuma, spontanosti i instrumentalizacije istorijskih mogućnosti pokreta (sa tog stanovišta dilema: radikalizacija ili funkcionalizacija je deplasirana). Spontani radnički pokret, čija autonomija ne bi bila apsorbovana političkom aparaturom omogućavao bi stalne prodore u smeru socijalizacije politike sa svim bitnim konsekvencama tog procesa.

(b) Druga mogućnost jeste reprodukcija status quo-a, na taj način što bi se vaninstitucionalni konflikti ugradili u pozitivni institucionalnimehanizam, čime bi se obezbedila kontrola neinstitucionalizovanih konflikata a to bi, kako je još pre više godina uočeno, faktički značilo priznavanje nemoći da se socijalizuju politika i ekonomija[72].  O tome su nedavno obnovljene polemike[73].  S jedne strane insistira se na pozitivnim stranama institucionalizacije (efikasnije rešavanje konflikata, složena procedura arbitraže komplikovala bi uslove za štrajk i time smanjila njihov broj, povećala bi se ovlašćenja a time i odgovornost rukovodećeg osoblja i društveno-političkih organizacija, a uspostavila bi se i ravnoteža između rukovodilaca i radnika. Nasuprot ovom stanovištu stoje oni koji smatraju da bi instuti – cionalizacija štrajka značila priznanje da samoupravni put rešavanja konflikata nije efikasan.
Institucionalizacija konflikata, pogotovo kada ne pogađa njihova osnovna žarišta i tokove u globalnom društvu, obezbeđivala bi reprodukciju postojeće društvene strukture uključujući u to čak i mogućnost trajnijeg opstanka simbioze politike i ekonomije na principu već pomenutog udruženog egoizma.

(c) Ne treba isključiti još jednu mogućnost čiji realni izgledi rastu sa smanjivanjem verovatnoće u ostvarenje prve dve. Moguće je naime, da se osiromašeni deo društva u trenutku beznađa i zbog neizvesnosti sutrašnjice prikloni moćnicima koji bi obećali izlaz iz teškoća pod uslovom da faktički i pravno dobiju neograničenu vlast.
Iako smo uvereni da je prva mogućnost istorijski najprogresivnija, ne treba isključiti ni poslednje dve. Jasno je takođe da nijedna od pomenutih mogućnosti teško može prevagnuti u čistom obliku, radi se samo o tome koja će od njih postati dominantna.

Facebook

Google+

Twitter