Navigacija
Poslovi u trgovini jesu među najslabije plaćenim, ali čini se da se u Zrenjaninu odnedavno javila određena šansa da radnici ovog sektora poboljšaju svoj položaj – nema ih dovoljno, a lakše se može doći do bolje plaćenih poslova u pogonima u industrijskoj zoni. Pa ipak, poslodavci trgovinskih lanaca učinili su minimalne ustupke ne bi li zadržali zaposlene – a oni i dalje ćute i rade. „Boje se, gledaju da zadrže ovo što imaju, ali istovremeno traže drugo radno mesto. Niko nije bio spreman da nešto promeni iako su znali da će svakako napustiti taj posao. Cilj je samo pobeći negde drugde.“
– Dolazila sam u situaciju, kada mi na mobilni stigne poruka o plati – 17, 18.000 dinara, da mi bude toliko teško da zaplačem! Jednom me je čak i mušterija uhvatila kako plačem. Plata nije bila fiksna već je zavisila od prometa, koji je na primer zimi i tokom školskih raspusta bio lošiji. Najveća plata koju sam dobila bila je 23.000 din i to za vreme „Dana piva“. Radiš za siću, što se vremenom pretvorilo u stres – ovako Zrenjaninka A. objašnjava zbog čega je pre godinu i po dana, posle gotovo dve godine rada, dala otkaz u trafici iz maloprodajnog lanca koji posluje u Zrenjaninu. Tada je pronašla bolje plaćen posao u jednoj fabrici, međutim ona uverava da čak i da u tome nije uspela, danas bi radije bila nezaposlena nego da radi kod bivšeg poslodavca u kiosku. Nakon što je A. tada dala otkaz, isto je učinila i njena koleginica iz smene – a to prodajno mesto ostalo je bez radnika. I nije bilo jedino. Kako navodi naša sagovornica, više je objekata iz ovog maloprodajnog lanca koji su morali biti zatvoreni ili svedeni na poslovanje u samo jednoj smeni. Slično iskustvo ima i u sugrađanin M, koji je deset meseci bio zaposlen u prodavnici jednog zrenjaninskog trgovinskog lanca za platu manju od minimalca, zbog čega je nedavno i dao otkaz, prešavši u da radi u pogonu u industrijskoj zoni za veću sumu novca. Za njim su došle i ostale kolege iz smene od pređašnjeg poslodavca.
Da je ovakvih priča u Zrenjaninu mnogo, dobro je poznato, a i sami poslodavci to su potvrdili prošle godine za medije (http://rs.n1info.com/Biznis/a388379/Zrenjaninski-preduzetnici-se-zale-na-visoke-plate-u-kompaniji-Drekslmajer.html) požalivši se da radnici u velikom broju napuštaju određene firme u gradu nezadovoljni platama i odlaze u druge kompanije, mahom stranih investitora, gde se može više zaraditi. Koliko je ovakva prilika poboljšala poziciju zrenjaninskih radnika jer – kako je navodi sagovornica A – poslodavci poput njenog nekadašnjeg moraju shvatiti kakva je situacija budući da ostaju bez zaposlenih i nemaju kud? Ili – mogu li sami radnici uslužnog sektora shvatiti kakva je situacija, da su potrebni i da ih nema dovoljno, te da iskoriste momenat i izbore za dojanstvene uslove rada, za početak pristojne plate?
SEKTOR USLUGA – RIZIK OD PREKARNOSTI
Na poslovima iz sektora usluga – u šta spada i trgovina – poslednjih godina u našoj zemlji beleži se rast broja zaposlenih – međutim reč je o slabo plaćenim i nesigurnim delatnostima, kako pokazuju i analize Sarite Bradaš, istraživačice Fondacije „Centar za demokratiju”.
„Registrovana zaposlenost u poslednjih 17 godina smanjena je za 14%, pri čemu je potpuno izmenjena sektorska struktura zaposlenosti….U sektoru prerađivačke industrije, u visoko i srednje visoko tehnološki razvijenih delatnosti danas radi 77.177 zaposlenih manje, što govori o potpunom odsustvu vizije razvoja jedne zemlje. U svim sektorima, izuzev sektora usluga, došlo je do smanjenja broja zaposlenih. Sa druge strane, u sektoru usluga je došlo do povećanja broja zaposlenih od svega 125.390 i to najviše u delatnosti obezbeđenja (20.730), trgovini(18.275) i kancelarijsko-administrativnim delatnostima (17.111), dakle na poslovima koji su u najvećem riziku od prekarnosti” („Prekarna zaposlenost na tržištu rada Srbije”, 2018. link).
Ipak, prema podacima zrenjaninskog odeljenja Republičkog zavoda za statistiku, u poslednje tri godine broj zaposlenih u uslužnim delatnostima u Gradu Zrenjaninu – trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila, usluge smeštaja i ishrane, zatim saobraćaja i skladištenja – postepeno opada, krećući se oko 20 odsto od ukupnog broja zaposlenih. To je ….u poređenju sa republičkim… Od toga je broj radnika u trgovini na veliko i malo i u popravci motornih vozila 2016. iznosio 15,8 odsto (4.832), 2017. 14,8 odsto (4.992), a 2018. godine 13,5 odsto (4.907).
Kao što je već rečeno, ove poslove karakteriše veliki rizik od prekarnosti. Kako je Sarita Bradaš prenela definiciju prekarno rada Međunarodne organizacije rada, on podrazumeva neizvesnot, konkretno – anagažovanje na određeno vreme, kao i privremeno, povremeno, sezonski, dnevno, putem agencijskih ugovora ili postojanjem više poslodavaca, a uslovi poslovanja su takvi da onemogućavaju dostojanstven rad – niske su zarade, ograničen je pristup socijalnoj zaštiti, radno vreme je atipično (vikend, noć), onemogućeno je sindikalno organizovanje…
Mnogi od ovih pokazatelja poznati su i sagovornicima A. i M.
„Prvi mi je ugovor bio na mesec dana, nekakav probni. Ulazi u staž, zaposlen si, ali ti prvih 15 dana dok ne zadužiš objekat i robu nije plaćeno. Posle sam imala tromesečne ugovore do kraja –falilo mi je 4 meseca do dve godine, a mislim da bih tada dobila ugovor za stalno poput koleginice iz smene“, navodi A. Tokom nepunih godinu rada u već pomenutom maloprodajnom lancu, M. je sve vreme bio zaposlen na određeno vreme, dobijao je ugovore svakih mesec-dva.
Kako primećuje Radoslav Topalović, predsednik Samostalnog sindikata trgovine Srbije, posao u trgovini je prolazna stanica dok se ne nađe bolje radno mesto, a isto navodi i M.
„U prodavnici gde sam bio zaposlen retko se dešavalo da neko dobije otkaz, više su radnici sami napuštali firmu. Mislim da nema radnika koji su po 10 godina tamo, teško je naći ko je i godinu dana angažovan.“
Što se tiče uslova rada, osim male plate, A. nije imala veće zamerke. „Postojao je očekivani promet, pa ako se ostvari manji od toga, smanjivala se plata. Problem je bila higijena – mada to važi za sve trafike i pri zapošljavanju sam znala. Teško je to što nemaš gde da opereš ruke koje se ispravljaju od novina, a treba, na primer, da doručkuješ. Za odlazak u toalet obično ostaviš kiosk nekome poznatom na čuvanje, snalazila sam se. Takođe u trafici nikada nemaš pauzu da možeš da je zatvoriš na pola sata. Uvek su nam govorili da je pauza kada nema mušterija, ali ne znam kada će one naići. Da nije tih stvari, mogao bi se lepo raditi ovaj posao – smatra ona.
M. je delimično bio zadovoljan radnim uslovima, ali platom, kako kaže, nikako.
„Zato sam i otišao. Minimalac, što je po ugovoru, nikada nisam dobio za tih 10 meseci zato što je bilo manjkova u kasi ili robi. Vodila se evidencija, ali uvek bude manjka – ili je ukrao neko od mušterija ili od zaposlenih, a skidalo se sa plate svim radnicima u konkretnom objektu. Radno vreme je bilo sedam sati, ali uvek se ostajalo i posle da se zaprimi roba, počisti prodavnica i slično, što nije bilo plaćeno. Kada se neko razboli i ne dođe, menjao ga je radnik iz druge smene, pa se dešavalo da radimo i po dve smene što nije bilo plaćeno. Svake druge nedelje imali smo slobodan dan jer je nedeljom radila jedna smena“, priča M.
Za posao koji su obavljali naši sagovornici u maloprodaji (kao i za onaj naredni u fabrikama u industrijskoj zoni) nije bila potrebna obuka duža od nedelju-dve dana, a kako primećuje Sarita Bradaš („Statistika i dostojanstven rad“, 2017), na srpskom tržištu poslednjih godina najtraženiji su radnici sa srednjim nivoom obrazovanja – odnosno dominantno je zapošljavanje u zanimanjima za koja se traži niži ili srednji nivo kvalifikacija, koja su slabo plaćena i nesigurna – u poljoprivredi, domaćinstvima i trgovini. „Nude se poslovi koji zasigurno ne doprinose ekonomskom i socijalnom razvoju ni društva, niti pojedinca društva, niti pojedinca.”
NESIGURNO I PRIVREMENO ZAPOSLENI NISU U FOKUSU SINDIKATA
Naši sagovornici u trgovinama gde su radili nisu imali mogućnost sindikalnog organizovanja niti su pomišljali na to. Prepreke su bile razne – zbog brzog protoka kolega kroz firmu niko od njih nije ni uspevao da se upozna i združi, zatim postojao je strah od gubitka posla (koji i sami znaju da će uskoro napustiti), a zazirali su i od vlasnika firmi zbog njihovog političkog uticaja i „veza“ u gradu.
„Nije bilo sindikata kod nas. Nije dolazio ni niko od sindikalista. Ne znam ni kako bi radnici reagovali na to, mislim negativno zbog straha od gubitka posla iako su znali da će svakako napustiti to radno mesto. Ni međusobno nismo pričali o štrajku. Niko nije bio spreman da nešto promeni nego samo da pobegne negde drugde“, navodi M.
„U našoj trgovini je bilo dosta zaposlenih ali ne tolikog obima da bi mogao da postoji sindikat u okviru firme. Jedino da je neki sindikat ušao, ali to nije dozovljavano. Takođe, mahom su žene bile zaposlene, zato su isto bili slabi izgledi da krene inicijativa za nekakvo udruživanje. I gazda to nikada ne bi dozvolio, suviše je jak, u politici je. Pričala sam i sa radnicima koji su nam donosili robu, ni oni nisu verovali da se može osnovati nekakav radnički kolektiv“, iskustvo je sagovornice A.
Činjenica da se niko od sindikalista nije obraćao zaposlenima poput M. i A. pokazuje da sindikatima narastajuća prekarizacija nije u fokusu, što zaključuje i Sarita Bradaš „Sve veći broj zaposlenih je u nestandardnim oblicima rada i van sindikalnog organizovanja i fokusa aktivnosti sindikata. To je prostor i šansa koja se pruža sindikatu da sindikalizuje dvostrukoranjive (nesigurno i privremeno zaposlene) i izgradi ugled stvarnog predstavnika izastupnika radničkih interesa. Čini se da sami sindikati nisu našli nove metode delovanja kojima bi uspešno reagovali na izazove deregulacije i fleksibilizacije tržišta rada“ („Statistika i dostojanstven rad“, 2017).
RADNICI ODLAZE, MNOGI NAPUŠTAJU I GRAD
„Boje se, gledaju da zadrže ovo što imaju, ali istovremeno traže drugo radno mesto. Svako ćuti i radi“ – ovako M. objašnjava poziciju radnika u trgovini. Malo je izbora kako za zaposlene, tako i za one koji traže posao, navodi se u istraživanju S. Bradaš. Nema pristupima kvalitetnim i produktivnim poslovima niti pristojnih uslova rada – „Tek svaki trinaesti nezaposleni sa evidencije NSZ zaposlio se na neodređeno, a svaki peti je samo privremeno rešio problem nezaposlenosti. Najveći broj zaposlenih radi na zanimanjima koja nisu zahtevna u pogledu kvalifikacija… Nezaposleni su dovedeni u situaciju da prihvate bilo kakve poslove: privremene, niskoplaćene, poslove u neformalnom sektoru ili one za koje su prekvalifikovani. Sa druge strane, zaposleni bez obzira koliko su neadekvatni uslovi u kojima rade i prihodi koje ostvaruju, svesni toga da su lako zamenjivi, a da novi posao teško mogu da pronađu, ostaju tu gde jesu: u uslovima koji tek obezbeđuju preživljavanje, u stalnoj nesigurnosti i visokom riziku opstanka na poslu, izloženi uskraćivanju osnovnih radnih prava i bez mogućnosti da na bilo koji način nešto promene“. („Statistika i dostojanstven rad“, 2017).
Ipak, novi posao u poslednje vreme u Zrenjaninu može da se pronađe – u pitanju su radna mesta u pogonima u industrijskoj zoni, koja zasigurno zaslužuju posebnu analizu uslova rada, ali su znatno bolje plaćena, što potvrđuju i iskustva A. i M, kao i mnogih njihovih kolega koji su napustili posao u trgovini. Kako su, međutim, na ovakve prilike reagovali poslodavci u uslužnim delatnostima?
„Kada sam rekao da odlazim, šefovi su odmah krenuli da prave češće pauze (inače je trebalo da bude pola sata, a bili smo srećni ako smo imali i 15 minuta), da mi kuvaju kafu. Takođe gledali su da mi olakšaju, poslednjih dana nisam ni ostajao posle završetka radnog vremena. I oni su svesni da teže nalaze radnike pa izbegavaju da daju otkaze. Po priči sadašnjih radnika rekao bih da su se neki uslovi rada poboljšali“, kaže M.
„Koliko sam čula, moj bivši poslodavac je ipak popustio pod pritiskom odlaska radnica i povećao plate, ukinuvši sistem smanjivanja plata u zavisnosti od prometa. Možda su za 3-4-5 hiljada veće nego kada sam ja radila. Nisu ni sad to neke pare ali je bolje nego pre. Nije više imao ko da mu radi, zatvarao je objekte ili ostavljao po jednu smenu. Ljudi odlaze”, navodi A, dodajući da veliki deo napuštaju i grad, zbog čega joj je, kako kaže, veoma žao.
MILANA MARIČIĆ
