Navigacija
Piše: Miroslav Samardžić
Ciljevi evropskih integracija od početka su bili obuzdavanje socijalizma i SSSR-a i vezivanje polusuverene Nemačke u integrisanu mrežu evropskih i NATO institucija kako njen ekonomski rast ne bi destabilizovao Evropu. Prvi cilj je uspešno ostvaren, drugi nije. Ujedinjenje Nemačke dovelo je u pitanje dotadašnji koncept evropskih integracija. Ona danas ima sličnu poziciju u Evropi kao posle 1871.
Sredinom sedamdesetih ondašnji nemački kancelar Helmut Šmit izneo je stav da Nemačka svoje spoljnopolitičke i privredne ciljeve ne može da ostvari pod nacionalnim imenom, jer to budi strah kod drugih naroda zbog sećanja na dva svetska rata. Zbog toga je Nemačka izabrala da deluje pod evropskim plaštom, ali takva strategija biće samo privremena, tvrdio je Šmit, jer će se ubrzo videti da se Evropa nalazi pod nemačkim vođstvom. Danas je više nego očigledno da u EU postoji nemačka dominacija. Angela Merkel postala je faktički kancelar EU.
Filozof Jirgen Habermas smatra da je tokom grčke krize ona uništila pedesetogodišnje nastojanje da se u Evropi stvori drukčija slika o Nemačkoj. Takva pozicija Nemačke bio je jedan od glavnih razloga zbog koga je Velika Britanija napustila EU.
Na jednom predavanju studentima u Hamburgu 1953. Tomas Man je rekao: ”Treba nam evropska Nemačka, a ne nemačka Evropa”. EU je danas pretvorena u političku tvorevinu u kojoj dominira krupni kapital uz političku podršku nemačke države.
U periodu od 1871. do 1945. Nemačka je ugrožavala odnose snaga između evropskih država, ali nije bila dovolljno jaka da ostvari hegemoniju. Henri Kisindžer svojevremno je primetio da je ona prevelika za Evropu, ali premala za svet. Prema Timoti Garton Ešu, ona je suviše velika da bi bila obična evropska sila, ali nije dovoljno jaka da bi bila hegemon. I kod nemačkih vladajućih elita postoji strah da bi otvorena nemačka hegemonija ponovo mogla da podstakne stavaranje saveza država koje se protive takvom odnosu snaga u Evropi. Zbog toga se smatra da je Nemačka nevoljni evropski hegemon.
Pristalice realističkog pristupa u međunarodnim odnosima smatraju da hegemonija nije destruktivna, naprotiv ona donosi stabilnost. Svetska kapitalistička ekonomija je nestabilna i sklona krizama, pa zbog toga najjače države treba da nametnu svoje vođstvo. Levo nastrojeni analitičari ističu da nemački vladajući krugovi smatraju da nemačko okruženje treba du bude pod uticajem njene spoljne i bezbednosne politike. Ono mora biti korisno za nemački model kapitalizma, za njenu vodeću ulogu u Evropi, kao i da služi slabljenju nemačkih konkurenata. Ovakva pozicija Nemačke postiže se na dva načina: putem moći tržišta, tj. preko odnosa konkurencije koji protagoniste iz drugih država primoravaju da se prilagode i podrede; i drugo, preko prisilnog disciplinovanja putem mera štednje, demontiranja nacionalnog suvereniteta i demokratije. Umesto demokratskog odlučivanja na suprancionalnom planu, Nemačka favorizuje sporazumevanje između vlada i donošenje odluka u neformalnim lidreskim krugovima. Tako njena moć postaje izrazitija. Male i slabije države nastoje da što je više moguće nametnu jednoglasnost u odlučivanju kako bi se obuzdala Nemačka. Ona je, i pored raznih otpora, uspela da postane glavna sila autoritarnog kapitalizma u Evropi. U EU Nemačka nije lider nego eksploatator. Spasavanje drugih nacija nije u nemačkom nacionalnom interesu.
Treba istaći da Nemačka ne priznaje apsolutni primat evropskog prava u odnosu na svoj pravni poredak. Nemački ustavni sud doneo je 2009. odluku prema kojoj su države članice gospodari ugovora, samo njihovi parlamenti mogu odlučivati o daljem transferu ovlašćenja na EU. Razvoj EU ne sme ograničavati države članice u njihovim ovlašćenjima u ekonomskim, budžetskim, kulturnim, socijalnim i bezbednosnim pitanjima. Maja 2020. Sud je osprio praksu ECB da na sekundarnom tržištu kupuje obveznice država članica. Stav da je namački ustav iznad osnivačkih ugovora o EU može, naravno, da ima samo ustavni sud najmoćnije države. Ona može po sopstevnom nahođenju da interpretira evropsko pravo prema svojim interesima. Osim toga, Nemačka često samostalno nastupa u međunarodnim odnosima, ne mareći mnogo za EU.
Nemačka je na rečima najveći zagovornik slobodne tržišne privrede. Međutim, iako je imala velike koristi od kineskog ekonomskog rasta, strah od eventualnog kineskog preuzimanja akcija nemačkih firmi doveo je do promene zakona kojim je omogućeno Ministarstvu privrde da blokira kupovinu akcija nemačkih kompanija preko određenog limita od strane stranih investitora. Takođe, nije dozvoljeno ni preuzimanje Folksvagena. Kancelar Šreder je zastupao stav da Nemačka treba da zaštiti svoje “nacionalne šampione” od disciplinovanja od strane globalnih finansijskih tržišta. Slobodna trgovina se na Zapadu uvažava samo dok domaća privreda od nje ima koristi.
Nemačka je dovoljno moćna da može u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima da zaštiti svoje interese i da ne poštuje pravila kad joj ne odgovaraju.
Početkom dvehiljaditih njen budžetski deficit bio je iznad limita od 3 posto BDP-ea koji je propisan Paktom o stabilnosti i rastu iz 1997, ali ipak, nije trpela nikakve sankcije. Kada je stabilizovala svoj deficit, od drugih država tražila je striktno poštovanje pravila. Inače, budžetski deficit Nemačke 1995. iznosio je 9 posto BDP-ea.
Tokom raznih kriza Angela Merkel uporno je izbegavala sistemska rešenja, uvek je insistirala na ograničenim merama kako bi postojeći sistem bio očuvan. Analitičari ističu kako je ona političarka bez velikih ideja koja uvek traži privremena rešenja za tekuće probleme. Njen glavni orijentir su interesi krupnog kapitala i stavovi nemačkih birača koji ne žele da plate cenu za korist koju njihova zemlja ima od EU. Imperativi nemačke unutrašnje politike dominiraju Unijom kao i “nemačka ideologija” – ordoliberalizam.
Stiče se utisak da nemačka vladjuća elita nastoji da što je moguće duže očuva status kvo u EU i da nije zainteresovana za njeno temeljno reformisanje. Kako bi postigla taj cilj, pruža najmanje moguće ustupke, koji nisu dovoljni da bi se toliko podeljena politička tvorevina kao što je EU očuvala. Zbog ogromne koristi koju je imala od jedinstvene valute, Nemačka insistira samo na onim merama koje su neophodne da bi evro bio spasen.
Davno je prošao posleratni period u kome je Nemačka nastojala da bude konstruktivna kako ne bi platila visoku cenu za sve što je činila tokom ratova. Ona sada sve agresivnije nastupa sa pozicija svojih nacionalnih interesa i u situacijama kada to škodi evropskim integracijama.
Nastojanja Francuske da obuzda moć Nemačke preko stvaranja supranacionalne tvorevine su propali. Ova zemlja sa velikom kulturom definitivno je prestala da bude svetska sila juna 1940. posle ponižavajućeg poraza od Hitlera. U prvim periodima evropskih integracija pozicija Francuske bila je povoljnija zbog toga što je Nemačka imala tešku hipoteku nacizma. Kako se ona oslobađala tog tereta i postala ekonomski najjača u Evropi, asimetrija moći između dve države bila je sve izrazitija.
U procesima integracija cilj Francuske bio je da ojača nadnacionalne institucije i fiskalne kapacitete EU uz istovremeno očuvanje svog nacionalnog suvereniteta. Zajednička poljoprivredna politika vođena je u njenom interesu, ali se danas smatra da je ona najneuspešnija evropska politika. Dovela je do hiperprodukcije proizvodnje hrane, a najveći dobitinici bili su vlasnici zemljišta i to iz najbogatijih država, a ne oni koji rade. Subvencije je dobijala čak i britanska kraljevska porodica.
Emanuel Makron je pokušao ponovo da podredi Evropu francuskim interesima ambicioznim programom po kome bi EU trebalo da bude autonomna globalna sila, poput SAD i Kine. Takvu ulogu, po njegovom mišljenju, ne mogu imati pojedine evropske nacionalne države. Francuska i Nemčka imaju odgovornost da vode taj proces. Ustanak “žutih prsluka” poremetio je njegove planove o unutrašnjim reformama i pojačao nemačke sumnje da se Francuska može reformisati. Osim toga, i bogate severnoevropske države, koje su nemačke saveznice, protive se Makronovim idejama. Kako bi diskreditovala njegov “velki plan”, Merkel mu je predložila da francusko mesto u SB UN perpusti EU, što je on odbio.
Ideja da Francuska može biti stožer EU je neuverljiva. Francusko-nemački duopol je stvar prošlosti. Kako se moglo videti tokom grčke krize, odluke su donosili nemačka kancelarka i predsednici ECB i MMF. Istupanje Ujedinjenog Kraljevstva još više je oslabilo Frnacusku. Tokom svog članstva ono se zalagalo za proširenje kako bi bio ojačan suverenistički blok i imalo je balansirajuću ulogu unutar EU.
Posle skoro sedamdeset godina koliko traju procesi evropskih integracija rezultat je nemačka Evropa. Današnja EU deluje kao proširena nemačka administracija preko koje ona uređuje sisteme perifernih država prema svojim interesima. Nemačka, međutim, nema kapacitet da bude kosntruktivni hegemon. U međunarodnim odnosima hegemon je ona sila koja generiše javno dobro, koje je dostupno i drugima. Dominacija nemačke političke kultura u kojoj je glavna vrednost privrženost pravilima, sprečava EU da se koristi pragmatičnim odlukama za posredovanje među sukobljenim interesima i da se prilagođava nepredviđenim konfliktima. Kriza je dovela do povratka politike, u takvim istorijskim situacijama neophodne su političke, a ne odluke zasnovane samo na apstraktnim pravilima. Ne postoji norma koja je primenjiva na haos, tvrdi Karl Šmit.
Pokazalo se da tehnokratska vladavina nije manja opasnost za demokratiju od populizma. Hegemoni diskurs o “velikom civilizacijskom projektu ujedinjene Evrope” ne može da neutrališe antagonizam interesa. Da bi konflikti različitih interesa bili rešeni, neophodne su efikasne demokratske institucije. Takve u EU ne postoje. Osim toga, poslednjih godina pojavile su se i značajne ideološke razlike među državama. Za vladajuće režime u Poljskoj i Mađarskoj teško se može reći da zastupaju vrednosti za koje se doskoro tvrdilo da su opšteprihvaćene u Uniji. Takve razlike dodatno komplikuju i produbljuju krizu.
EU ne može da postane nadnacionalna super država sa demokratskom javnom sferom koja bi funkcionisala u interesu većine stanovnika i država članica. Stručnjaci za međunarodne odnose ističu da se ni SAD ne boje raspada EU i da u Evropi one mogu naći pouzdanijeg partnera. Sve je više analitičara i političkih aktera koji smatraju da povratak na nacionalne države ne mora biti tragedija. Ko misli da je građanin sveta, taj je građanin ničega.
Doba evropske hegemonije u svetskom kapitalističkom sistemu odavno je prošlo. Ekonomski uspon Dalekog istoka doveo je do radikalnih promena u odnosima snaga. Iako moć SAD opada one su i dalje svetska super sila. Evropska unija u toj novoj situaciji zbog svoje privredne sklerotičnosti i političke podeljenosti lako može postati periferija na Evroazijskom kontinentu.
Rašireno je mišljenje da EU u životu održava samo strah od njenog raspada. Britanski filozof politike Džon Grej smatra da se radi o utopijskom projektu koji će izazvati haos kada bude propadao, jer takvi poduhvati ne nestaju po unapred osmišljenom planu i polako.
(Autor je politikolog iz Zrenjanina)
Naslovna fotogrfija preuzeta sa https://pixabay.com/
