Za kultivisanu kulturu

Za novu kulturnu politiku – protiv dogmatizma, zbornik. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2033. 37-53.

 

Đokica Jovanović

Za kultivisanu kulturu*

 

Bojim se da ću istrošiti sav svoj mozak suviše brzo. Onda mi neće ostati ništa za posle rata.

Ana Frank, Dnevnik

 

Seni Milosava Jukića,
mog najboljeg druga

 

Još je V. Lipman (Walter Lippmann) primetio u svojoj knjizi Javno mnjenje (objavljenoj 1922) da kultura nije razumom uspostavljen sistem, iako kultura umnogome oblikuje društveni život. Uopšteno gledajući, kaže Lipman, o kulturi, tradiciji, kolektivnom umu… mislimo da su ove sisteme usavršili kakvi genijalni ljudi. Ali istoričar, političar, publicist… ovde ne mogu da stoje kao ekskluzivni kreatori. Jer ono što funkcioniše u istoriji nije sistematska ni sistematizovana ideja, onako kako ju je formulisao genije, već se u stvarnosti dešavaju stalne nenadane, nepredvidljive promene, imitacije, interpretacije, falsifikati, izobličenja… „Dakle, marksizam nije nužno ono što je Karl Marks napisao u Kapitalu, već sve ono u šta veruju suprotstavljene frakcije, koje tvrde da su pravoverne. Iz jevanđelja se ne može zaključivati o istoriji hrišćanstva, niti se iz Ustava može razumevati politička istorija Amerike.“^[1]

Pogledajmo još očigledniji primer. U Sovjetskom Savezu je 1936. usvojen Drugi Ustav, tzv. najdemokratskiji ustav – Staljinski ustav iz 1936. Svojim slovom taj ustav uistinu odiše demokratskim duhom. J. Staljin (Иосиф Виссарионович Джугашвили Сталин) je „zamolio“ N. Buharina (Николай Иванович Бухарин), revolucionara i visokog funkcionera partije i države („miljenika partije“), koji je prethodno „revidirao“ svoje stavove (pod Staljinovom „kritikom“) da prati i nadgleda rad na novom ustavu. U tom ustavu, u članu 125. je zapisano: „U skladu sa interesima radnog naroda i radi jačanja socijalističkog sistema, građanima SSSR-a se zakonom garantuje: a) sloboda govora; b) sloboda štampe; c) sloboda okupljanja i mitinga; g) sloboda uličnih povorki i demonstracija.“[2] Međutim, odveć je dobro poznato da bi svaki građanin koji bi se usudio da išta slobodno čini u skladu sa ovom ustavnom odredbom okončao život u Lubjanki,[3] ili u nekom logoru u sistemu GULag-a^[4]. I Buharin je, takođe kažnjen, streljan je 1938. Bez obzira na staljinsku opričninu[5], vladalo je tvrdo uverenje da je svojetski socijalizam predvorje za ulazak u komunizam. „Ideološka apologija najvećih zločina nad socijalizmom i socijalistima, može se naći kao lajtmotiv u svim Staljinovim djelima.“[6] A danas je staljinska ortodoksija prešla, čini se, putem koji je sama trasirala – od Rusije do Srbije pretročena u desnu ortodoksiju. To ne važi za mnoge istočnoevropske zemlje, članice bišeg Varšavskog pakta. Kod njih je staljinizam instaliran na bajonetima – dakle silom. Jugoslovenski slučaj je drugačiji. Rat protiv nacifašizma i domaćih kvislinga su vodili jugoslovenski partizani. Jugoslaveni su zato bili dovoljno samouvereni i jaki te su odbili Staljinovu komandu 1948. I – Jugoslavija je uvela (doduše, partijski oktroisano) samoupravljanje u kome je bilo i neboljševičkih dimenzija – ali bilo je  i uticaja anarhizma; uticaja ideja o samoupravi iz Američke konstitucije (koja je značajnim delom pisana pod uticajem Dž. Loka [John Locke] i Š. Monteskjea [Montesquieu, Charles de Secondat]) i, naravno, bila je pod uticajem naročito mladog Marksa. Ali i poznog Marksa iz Kapitala. U toj novoj doktrini nije bilo dominatnog mesta za lenjnističku doktrinu, staljinizam ili trockizam. Maozam je stigao docnije i uticao je, što se Evrope tiče, na ideologiju i politiku ondašnje Albanije. Itd i tsl.

 

Izvor: grunge.com

Evo još jedog primera iz naše domaće bliže istorije. Ustavima (1903 i 1921) i Zakonom o štampi (1904) proklamovano je da je „štampa slobodna“. Ali, kako? U Ustavu iz 1903. stoji (član 22) da se „novine i druge štampane stvari mogu zabraniti (uzaptiti) samo ako sadrže: uvredu Kralja i Kraljevskog Doma, ili uvredu stranih vladalaca i njihovih domova ili poziv građana da ustaju na oružje.“ U Ustavu iz 1921. (član 13) slično: „Zabranjuje se rasturanje i prodavanje novina ili štampanih spisa, koji sadrže: uvredu Vladaoca ili članova Kraljevskog Doma, stranih državnih poglavara, Narodne Skupštine, neposredno pozivanje građana da silom menjaju Ustav ili zemaljske zakone, ili sadrže tešku povredu javnoga morala.“ Zakon o štampi reguliše „slobodu štampe“ još preciznije (član 7): „Štampar je dužan dati od svakog broja novina… po jedan primerak mesnoj državnoj političkoj vlasti“. U Ustavu iz 1931. se štampa uopšte ne pominje. Ovaj ustav je poznat i kao Oktroisan ustav, kojim je kralj „okončao“ važenje šestojanuarske diktature i, ustavom ozakonio, diktaturu monarhije, tačnije, ličnu diktaturu. Nema razgovetnog odgovora na važno pitanje. Ko određuje, procenjuje kvalitet i intencije štampe? ali odgovor je jasan. Procenitelji „kakvoće“ i „ispravnosti“ su policija, sudije i sudski činovnici i ostalo mnogobrojno činovništvo. U monarhijsko vreme „slobodne štampe“ ta „sloboda“ je praktikovana na sledeći način. Hapšeni su i progonjeni urednici radničke, socijaldemkratske i komunstičke štampe. Vršene su premetačine u redakcijama. Plenjena je štampa koju je prethodno odobrila cenzura. Šikanirani su čitaoci i pretresani su radnički stanovi. Nasilno je rasturan slog u štamparijama – čak su i štamparske mašine uništavane. Nekada je distribucija bila dozvoljena tik u ponoć. Paketi sa novinama su zadržavani ili namerno slati na pogrešne adrese.[7] Istovremeno, a naročito od početka tridesetih godina prošlog stoleća, sasvim slobodno, uz blagonaklonost vlasti, je izlazila nacišovinistička, profašistička i pronacistička štampa.[8]

Stvarnost oblikuju državni i vlastodržački autoritet, pa i falsifikuju stvarnosti preko kulture, zakona, politike, propagande. Naveli smo samo nekoliko ilustracija. A te ilustracije nas uvode u strukturu, mehanizme i načine upotrebe i (re)konstrukcije razumevanja društva. Najjači alat u ovom naumu je ideologija. I to jasno vidljivo, ako se ima u vidu stav K. Marksa (Karl Marx) i F. Engelsa (Friedrich Engels) da je ideologija lažna svest u kojoj je stvarnost izokrenuta kao u cameri obscuri[9]. „Ako su u celokupnoj ideologiji ljudi i njihovi odnosi postavljeni na glavu, kao u kakvoj camera obscura.“[10] Ova tvrdnja dobija na uverljivosti kada imamo u vidu da su tek 1932. ponovo otkriveni veoma važni Marksovi ekonomski i filozofski rukopisi, naglašavaju P. Berger (Peter L. Berger) i T. Lukman (Thomas Luckmann). A tek posle Drugog svetskog rata ovi spisi dobijaju još dublje značenje. „Bilo kako bilo, sociologija znanja je od Marksa nasledila ne samo najoštriju formulaciju svog centralnog problema, već i neke od svojih ključnih koncepata, među kojima posebno treba pomenuti koncepte ‚ideologije‘ (ideje koje služe kao oružje za društvene interese) i ‚lažna svest‘ (misao koja je otuđena od stvarnog društvenog bića mislioca).“[11]

Dakle, dokumenti su važni, ali, ni izbliza nisu dovoljni za upoznavanje konkretnog društvenog stanja. Ili, ovim nekolikim primerima smo želeli da pokažemo da se stvarnost i preko kulturnih tvorevina (zakoni, štampa…) obilato oblikuje, mesi… Navedenim primerima želimo da pokažemo da je, navodno racionalno, mišljenje upregnuto u, manje-više, skrivene interese onih pojedinaca i grupacija koji imaju moć da oblikuju kolektivne „vrednosti“. To je moguće, podsećanja radi, stoga što ljudi većma imaju potrebu da idu za predvodnikom. I stoga što je ideal demokratije, u njenom praktikovanju, počesto, samo isprazna parola. Čak i u „najdemokratskijim“ društvima.

Oveštalo je uverenje svakodnevnog uma, ali i teoretika „narodne duše“, pa do praktikanata ideologijâ, koje nazivamo i demagozima, prema kome svaka kultura ima svoju autohtonost, shvatljivu samo iz njenog iracionalnog, duhovnog jezgra – iz „duše naroda“, „kolektivnog osećaja“ konkretnog naroda. Tu ideologija ne ustupa prostor slobodnom mišljenju, a ni slobodnom delanju. Ona instrumentalizuje kulturu tako što je banalizuje, čini „lako razumljivim običnom čoveku“. Ta idelogija, bez podložnosti, aktivnog služenja podobnih kulturnih sektora ne bi mogla da se ostvari. Danas se, čak, u javnom saobraćaju, smatra da je protivideološki ili aideološki stav moralno problematičan. Čovek bez ideologije je pod sumnjom. Pod sumnjom tako banalizovane „pameti“. Ideologija petrifikuje i nervozno odbacuje modernu kulturu i umetnost, jer su one heteronomne i nepodložne ideološkom dirigentu, niti ideološkom shematizmu. Ona pokušava da udahne žižak života „tradiciji“ kojom može da upravlja i da joj obeća, doduše kontrolisanu, budućnost. Dobro kaže T. Adorno (Theodor W. Adorno) da „mržnja na radikalno modernu umjetnost, u kojoj su blaženo još uvijek usuglašeni restaurativni konzervativizam i fašizam, nastaje zato što ova umjetnost i opominje zbog onog propuštenog… Postvarena svijest… Nesposobna za iskustvo nečega što ne bi već bilo sadržano u repertoaru uvijek jednakoga, ona tu nepromijenljivost preoblači u ideju nečeg vječitog, ideju transcendencije.“^[12] Konzervativizmom i fašizmom duboko ideologizovana kultura, sve braneći „tradicionalne moralne vrednosti“ razgrađuje moral kao takav. Ideologizovani konzervativizam, vidi se to i u našem iskustvu, razara solidarnost zarad varljivog pozicioniranja u sferu dirigovanog i kontrlisanog konfora, a za izabrane, i komfora. Ideologija to čini grlato se „zalažući“ za solidarnost u vidu „sabornosti“. Ali, njihov „patriotizam“ i njihova „ljubav“ prema narodu i otadžbini su bezosećajni prema konkretnoj patnji konkretnih ljudi, bili oni Srbi ili tamo neki drugi. Prema tome, u diktaturi, autokratiji, se slobodno mišljenje smatra izdajničkim, pa je denuncijator, u tom slučaju, „patriot“.

Ono o čemu je pisao Adorno je, svojevremeno, potvrdio Milan Nedić, predsednik marionetske vlade u okupiranoj Srbiji. U javnim obraćanjima je glorifikao romantizovano selo i tradiciju, tvrdeći kako je život u gradu nezdrav, a i „grešan“ spram sela i porodice.

Pa, pogledajmo šta govori Nedić:

„Ono što smo doživeli i što pamtimo, to je velika kazna Božja. Ruku na srce i priznajmo, zaslužili smo. Pljunuli smo na svu našu lepu prošlost – tradiciju koja krepi, snaži, leči, brani svoju, koja je temelj Srpstva, koja je bila kolevka naše narodne duše, naše slave i veličine.“^[13

 

Izvor: politikin-zabavnik.co.rs

 

„Treba samo da pokažemo svu svoju dobru volju i gotovost u pogledu zavođenja reda i rada na našoj obnovi. Uveren sam da tada veliki nemački Rajh neće nam uskratiti mogućnosti da i mi damo svoj prilog novom evropskom poretku. Nemačka nije bila naš neprijatelj. Ona to nije ni danas, i zavisi od nas da ne bude ni sutra.“^[14] „Seljak koji je napustio svoje selo i u grad prešao zbog službice i nadnice učinio je neoprostiv greh prema srpskom narodu kao i prema svojoj porodici.“^[15]

U isto vreme, mnogi „nacionalni“ intelektualci se nisu ustezali kada je trebalo denuncirati okupatorskim vlastima druge intelektualce. A što se tiče leve inteligencije, bilo je bogougodno denunciratri ih. Ali, denuncirani su i intelektualci koji su sebe smatrali demokratama, koji su bili odlučni antikomunisti, ali i „zadojeni rodoljubljem“. „Čak i potvrđeno demokratski intelektualci u to su se vreme ideološki oštro suprotstavljali novim idejama, jer su one, po njihovom sudu, kako je to, recimo, govorio Vasa Stajić, ‚ideje iskorenjene iz nacije.‘ Međutim, sada, za vreme okupacije, i ti demokratski orijentisani intelektualci doživeli su istu sudbinu i opasne i denuncijantske napade od radikalnih desničara koji su se, u većini, stavili u službu okupatora i Nedićeve vlade.“^[16] H. Falada (Hans Fallada) daje jedan pregnantan i jak pasaž o denuncijaciji u nacističkoj Nemačkoj. O njemu Adorno (u Minima moralia) iznosi jednu intrigantnu belešku: Falada je bio kontroverzna figura, ali je izgovorio više istinitog za vreme nacizma nego besprekorne veličine, koje su uspele da sačuvaju svoj ugled. Faladine knjige su bile vrlo popularne u Vajmarskom periodu. Nastavio je da objavljuje romane i pod nacističkim režimom, iako su njegove knjige bile protivnacističke. Dakle, evo o čemu misli Faladin junak Oto Kvangel, dok, kao aktivni protivnik režima, svoju egzekuciju čeka u zatvoru: „Kakav neshvatljiv narod, koji ne može da bar ćuti iz obzira, nego mora odmah da denuncira neistomišljenike! Kakva prestrašenost svih, ali baš svih, koja se ogleda u preterano žurnom prijavljivanju! Narod izdajnika, vaspitan da sluša vođu – tvorca države na stranputici, u kojoj se poštuju i unapređuju denuncijanti, u kojoj otac nije siguran da ga neće potkazati sin, a sestra nije sigurna da je neće potkazati brat!“^[17]

I tako dopiremo do ideologije narodne ideje – tog „bitnog središta jednog naroda“. A bitne poluge pri formiranju Ideje jesu tradicija i osećanje duboke pripadnosti narodnoj zajednici. U stvari, radi se, poglavito, o stereotipima i predrasudama o „sopstvenom“, kao i o „drugim“ narodima. Ovim ne osporavamo činjenicu da ljudske zajednice, pa i narodi, imaju svoju kulturu, običaje, vrednosti… Ali osporavamo stav da su kulture, običaji… petrifikovane datosti koje uvek i zauvek određuju misao i volju svakog pripadnika zajednice. Što bi značilo da sloboda u mišljenju i izboru životnih opcija uopšte ne postoje. Ovo naročito važi onda kada se insistira na striktnom poštovanju i upražnjavanju tradicije. Radi se o ideološki inspirisanoj retradicionalizaciji. No, prošlost se ne može aktuelizovati u ovde-i-sada životu. Ma koliko tradicija bila trezor nesleđa i vrednosti minulog sveta, nju svaka generacija iznova tumači i razumeva. To čine svaka grupa i svaki pojedinac. U njoj se vide ovi ili oni fakti, ovako ili onako vrednovani i opisani događaji… – neke činjenice ili interpretacije se izvlače na svetlo dana, druge se sklanjaju u senku. Pa, u promenjenim uslovima se sklonjeno „otkriva“, a do juče poštovano se sklanja ispred očiju javnosti. U tradiciju se, neretko, uključuje i ono što se nikada nije desilo, a iz nje se izbacuje, opet neretko, ono što se desilo. I ono što se dogodilo, ali i ono što se nije dogodilo, podleže permanentnom prevrednovanju i preoblikovanju. Jednom se tradiciji pripisuju jedna značenja, drugi put drugačija. Svaki naraštaj i svaka grupa u bilo kom naraštaju su slobodni u izboru ovih ili onih delova sopstvene tradicije. Slobodni su i da zaborave na tradiciju. Slobodni su, napokon, da, samouvereno, stvarajući novum, stvaraju novu tradiciju… U tom smislu, tradicija je uvek živa i vrlo delatna. Ona nije istorija, ali jeste prošlost koja (u različitim vidovima) živi danas. Ona jeste i budućnost koja se desila. Živi danas jer se javlja u neograničenom broju oblika, likova, značenja…, već prema raznim potrebama, interesima… – u svakom konkretnom slučaju prema datom poretku društvenih odnosa. Kao da se zaboravlja da je i tradicija nekada bila „novo“ čime je uklanjana prethodna tradicija. Na taj način se pokazuje da postoji „neprekinuta nit, duhovna vertikala“ između minulog i sadašnjeg. Uz to „duhovna vertikala“ se konstituiše, ne kao povezanost, pa i uzročni sled, u kulturi, već se konstruisana prošlost uzima kao neumitni i neupitni normativ, kao usud. Sadašnjost je predestinirana, tj. moguća je samo kao lik praslike. „Fašističke vođe su uspostavile kontrolu nad umnim aspektima korišćenja slobodnog vremena. Posebno je bila vešta manipulacija ljudima preko masovne psihologije. Na njihova osećanja se uticalo pobudom ultranacionalističkih osećanja, oživljavanjem tradicije i narodnjaštva.“^[18] Slično sa ovdašnjim manipulacijama javnog mnjenja? Upravo tako se kidaju (odbacuju, ne priznaj se) postojeće niti u istorijskom kulturnom tkanju. Konačno, tako ideologizovani „tradicionalisti“ u „ime tradicije“ dokidaju, odbacuju i ne priznaju tradiciju sâmu. Konstruišući sebi podobnu „tradiciju“, „tradicionalisti“ stvarne, delatne, diskontinuitete zamenjuju konstruisanim (izmaštanim) kontinuitetom.^[19]

Pozivanje na „tradcionalne vrednosti“ je uvek smešteno u šire polje – u tzv. nacionalni interes, tj. „odbranu nacionalnog organizma“, pri čemu se nacija shvata kao organski, biološki, tj. etnički, srodnički supstrat. Ergo, nacija se „brani“ (od koga?) nacionalizmom („tolerantniji“ izraz je „dobri nacionalizam“). Pošto je nacionalizam eksluzivistička ideologija, on nužno podrazumeva pravilo isključenja drugog. Jer, taj drugi je nepripadajući. Potom, nacionalizam se boji izražavanja individualnosti, jer je nju nemoguće uniformisati. . J. Habermas (Jürgen Habermas) je zapisao: „nacija građana (kurziv – moj) ne vuče svoj identitet iz nekih zajedničkih etničkih ili kulturnih dobara, već iz praxisa građanstva koje aktivno ostvaruje svoja građanska prava.“^[20] Milan Kangrga pokazuje da je nacionalizam kompenzacija. „Kada iz sebe ne možeš – doslovno rečeno – napraviti čovjeka… onda ti još preostaje samo da se pozoveš na jedinu moguću općost u smislu generalnosti, za razliku od univerzalnosti…, to jest na – hrvatstvo… prikloniš se ili prisloniš (da ne padneš u ništavilo) drugima sličnim sebi, koji su takođe ostali to ljudski prazno ništa… Pa si onda ,bar nešto‘ – Hrvat!, pa se time onda možeš čak i ‚ponositi‘, jer ti ništa drugo ne preostaje. Dakle, kada nisi u sebi imao dostatne snage da postaješ čovjekom…, pa je dospijeti k sebi kao čovjeku jedini istinski zadatak, onda si i ostao puko ništa.“^[21] Slično misli i Česlav Miloš (Czesław Miłosz): „A ja sam se prema nacionalistima odnosio sa gađenjem; smatrao sam ih štetnim glupacima koji drekom i buđenjem uzajamnih mržnji među raznim nacionalim grupama oslobađaju sebe od dužnosti da misle.“^[22]

Ozbiljniji pogled na ovaj problem odmah će pokazati da odnos kulture (tačnije, njenih tvoraca) i društvenih i političkih poredaka u celokupnoj ljudskoj istoriji ne dozvoljava mogućnost da se o kulturi misli kao o devičanski nevinoj i čistoj tvorevini. Suočeni smo sa dva njena antinomna lika. Neretko je kultura u istorijskim razdobljima u kojima je zatomljena ljudska sloboda bila uzrokom i saučesnikom neslobode. Isto tako, kultura je, upravo u takvim okolnostima, bila i tvorac i branilac slobode.

Na ovom mestu nas kultura interesuje kao saučesnik u političkim poslovima oduzimanja slobode. Zagovornici estetičkog i moralističkog puritanizma u kulturi (posebno u umetnosti) kao da, s namerom, prenebregavaju istinu da je kolosalna građevina kulturnih tvorevina često sačinjena pod plaštom raznih oblika dvorske zaštite i narudžbine; prenebregavaju činjenicu da je mnogo delo nastalo u slavu vlastodržaca, često sumnjivih ljudskih i državničkih osobina,^[23] ali i da je kultura tvorac duboko nehumanih pseudoteorija (od nacionalizma do rasizma; od pohvale svakojamom despotizmu do opravdanja poredaka neslobode i nailja…). Odatle do saglasnosti aktera u javnoj kulturi (otvoreno iskazane ili „neutralnom“ ćutnjom) sa zlom koji organizuje država potreban je mali korak. J. Habermas (Jürgen Habermas) je, svojevremeno, pokazao „da preuzimanje odgovornosti za nacističku prošlost znači videti nacionalnu istoriju ne kao poremećen vremenski kontinuitet i mogućno neumrljanu tradiciju, već kao temeljno kompromitovan nemački ‚životni svet‘ u kojem su pojedinačni subjektiviteti i kolektivni identiteti nastajali i u kojem dalje nastaju.“ Habermas dalje kaže „da ostaje prosta činjenica da su čak i oni kasnije rođeni odrastali u jednom obliku postojanja u kojem su ovakve stvari bile mogućne. Naš sopstveni život je u svojoj srži vezan… za onaj kontekst života u kojem je Aušvic mogućan.“^[24] Tačnu sliku naših jugoslovenskih ratova predstavljaju reči P. Briknera (Pascal Bruckner): „Zločin stiže na krilima epskog pesništva i najgori grabljivac sposoban je da vam između dva klanja ispeva malu rukovet punu besa i mržnje.“^[25]

 

Hans Larwin, 1917, Soldat und Tod. Izvor: greatwar-1914.tumblr.com

 

Da bismo bolje razjasniili poimanje kulture, kao verne pratilje autoritarnosti i diktature, navodimo nekoliko izvoda iz dela T. Mana (Thomas Mann) i O. Špenglera (Oswald Spengler). Man je pozdravio ulazak Nemačke u Prvi svetski rat, jer je to bio rat između nemačke kulture i evropske (francuske i engleske) civilizacije. Bitka je, sa nemačke strane, bila umetnička, sukobili su se umetnost i intelekt. Stoga su (kultura) umetnost i (odbrana kulture) rat bliski po svojoj prirodi: „Zar rat i umetnost nisu povezani time što među njima postoji potpuna analogija? Meni se barem oduvek činilo da nije najgori umetnik onaj ko sebe prepoznaje u slici vojnika.“^[26] Taj rat je, za njega bio, kraj jednog gnusnog sveta. „Grozan je taj svet koga više nema – to jest, koga neće biti kada velika oluja prođe! Nije li on vrveo od duhovne gamadi? Nije li u njemu previrala i zaudarala trulež civilizacije?“^[27] Nasuprot satruleloj civilizaciji bestelesno leluja nemačka umetnost (kultura). „Poezija i umetnost, romantičarska poezija barem, nemačka umetnost – one su, zar ne, ipak san, naivnost, osećanje, ili još bolje ‚duševnost‘; one imaju nešto s ‚intelektom‘ đavola, intelektom koji bi, upravo kao i republiku, trebalo potpuno prezreti kao stvar lukavih mladih Jevreja, i osuditi iz patriotskih razloga.“^[28]  Zato će Nemačka uvek, i u beznadežnoj situaciji u sebi naći spas. „Kada stvari postanu uistinu ozbiljne, moguće je naći put koji vodi nazad do svetih pojmova zaveštanja našeg naroda.“^[29] Jedan od najintrigantnijih iskaza u svojoj raspravi Tomas Man izriče ovako: „Mi smo i suviše duhovan narod da bismo mogli živeti u suprotstavljenosti između državne forme i verovanja. Nemačka nije ‚demokratizovana‘ time što je uvedena republikanska forma države. Svaki konzervativizam, svaka volja da nasleđena nemačka kulturna ideja ostane nedirnuta, nužno će u političkoj sferi odbaciti republikansko-demokratski oblik države kao stran ovoj zemlji i ovom narodu, kao neistinit i suprotan duševnoj stvamosti, i protiv njega će se boriti.“^[30] Međutim, 1924. godine Man je odlučio da podrži Vajmarsku republiku. Iako je njegov politički izbor bio racionalne prirode, Man je, kao pisac, ostao veran romantičarskom zovu. Romantizam je, smatrao je, nerazdvojno združen s Nemačkom. Zato, sa stanovišta koje se zasniva na „aristokratiji duha“ koja potiče iz dubinâ silne mitske, poetske i muzičke prošlosti, A. Hitler (Adolf Hitler) za Mana nije bio neki naročiti Nemac, nije pripadao krugu nemačke duhovne aristokratije. Bio je samo jedan sitni „strani, austrijski, vagabund“.

Čini se da je strepnju, koja je morila Tomasa Mana, ponajbolje iskazao jedan drugi znameniti Nemac, takođe poštovalac snage nemačke kulture. Za Špenglera Vajmarska republika je predstavljala slom svega što mu se činilo vrednim u carskoj Nemačkoj. Usledila je anarhija. Lično je iskusio neugodnu prirodu Minhenske sovjetske republike 1919. Glavni izvor istorije, piše Špengler u knjizi Propast Zapada, je „život“, iracionalni i nagonski. Poslednji stepen svake kulture na umoru je „civilizacija“. „Jer svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju“, koja „organski“ sledi za kulturom. „Civilizacija je neizbežna sudbina jedne kulture. Tu je postignut vrhunac sa koga postaju rešljiva i poslednja i najteža pitanja istoriske morfologije. Civilizacije su krajnja i najveštačkija stanja za koje je sposobna jedna viša vrsta ljudi.“^[31] Zato je Zapad, kojim vladaju novac i materijalizam, osuđen na propast. Nastupiće doba, najavljuje Špengler, u kome će cezari ratovati jedni protiv drugih za prvenstvo u svetu, dok će čovečanstvo to bespomoćno posmatrati. To doba će eliminisati ljude „velikog“ formata. „Kad čovek pogleda …današnje filozofe obuzima ga stid. Kakva sićušnost ličnosti! Kakva svakodnevnost političkog i praktičnog vidokruga!“^[32] On piše da zapadni čovek treba da se pomiri sa mučnom činjenicom da više nikada neće stvoriti veliko umetničko delo. Jedina nada preostaje još u tome, „ako se pod utiskom ove knjige ljudi nove generacije okrenu tehnici, namesto lirici, pomorstvu umesto slikarstvu, politici namesto teoriji saznanja, oni onda čine ono što ja želim; a ništa im se bolje ne može ni poželeti.“^[33] Suština Špenglerovih političkih ideja je sadržana u jednom pismu iz 1918. Nemačka mora da bude kažnjena za poniženje naneto monarhiji i za poraz u ratu, „dok konačno… Užas ne zaoštri stanje do takvog stupnja uzbuđenja i očaja da se neka diktatura, nalik na onu Napoleonovu, shvati kao spas… Ali tada mora poteći krv, i što više nje, to bolje… Najpre sila, onda obnova, ne posredstvom diletantizma političkih većina, već superiornom taktikom nekolicine rođenih i sudbinski određenih za politiku (kurziv – Đ.J.).“^[34]

Ne čude, stoga, reči diktatora, koji je imao neposrednu ili, bar, posrednu podršku nemačke naučne i umetničke inteligencije. Ono o čemu su pisali Man i Špengler (iako je prvi žestoko kritikovao ovog drugog, skoro ga mrzeći, a drugi, u stanju duboke mizantropije, ignorisao svaku kritiku, pa i Manovu) u umetnosti je najdublje izrazio R. Vagner (Richard Wagner). Taj diktator, A. Hitler to pregnatno kaže: „Ko želi da razume nacionalsocijalističku Nemačku, mora da poznaje Vagnera.“^[35] Iako je Vagner gajio mržnju prema Jevrejima kao i Hitler, iako je prezirao parlamentarizam, demokratiju i materijalizam, nisu njegovi brojni politički spisi, nego je njegovo opersko stvaralaštvo u kome doziva svet mistične i paganske drevne germanske predaje, s njegovim junačkim mitovima, krvnim osvetama i plemenskim zakonima, osećajem za sudbinsko, za plemenitost smrti, nadahnulo mitove u modernoj Nemačkoj i dalo Nemačkoj germanski weltanschaung, koji su Hitler i nacisti preuzeli i načinili svojim.

Ne možemo da odolimo a da ne damo reč i M. Gorkom (Максим Горький). Ali onom Gorkom koji je istovremeno bio i umetnik i revolucionar, dok se i sâm nije sklupčao uz hazjainove skute. Ipak i međutim, uzrok njegove smrti (1936) do danas u Rusiji nije rasvetljen, kao što, uostalom, i na stvarnu rusku politiku mučno i teško pada tračak svetlosti. Osim toga, staljinisti i trockisti su uzajamno teretili jedni druge za smrt književnika. A kada se još setimo da je i njegov sin M. A. Peškov (Максим Алексеевич Пешков) dve godine pre oca umro u 36-oj godini života, takođe pod nejasnim okolnostima, onda se bar može slutiti kakvom smrću je Gorki otišao sa ovog sveta.

No da vidimo, kako je Gorki, gorko i uzaman, nasuprot Manu i Špengleru, zastupao tvorce kulture:

„Čudno mi je da vidim da je proletarijat, u licu svog mislećeg i aktivnog organa, ‚Saveta radničkih i vojničkih deputata‘, toliko ravnodušan i nezainteresovan prema slanju na front, na klanje, vojnika muzičara, umetnika, dramskih umetnika i drugih ljudi neophodnih njegovoj duši. Uostalom, slanjem svojih talenata na klanje, zemlja mrcvari svoje srce, narod otkida od sebe ono najbolje i najdragocenije što ima. I za šta? Možda samo zato da daroviti Rus ubije darovitog Nemca.

…

Zamislite kako je ovo apsurdno, kako je to grozno ruglo naroda! Razmislite i o tome koliko energije ljudi troše da bi stvorili talentovanog predstavnika svojih osećanja, misli svoje duše. Hoće li ovo prokleto klanje pretvoriti nama drage ljude od umetnosti u ubice i leševe?“^[36]

Da nacionalna (kulturna) megalomanija i ekspanzionizam posredno vode umanjenju narodnog imetka svake vrste neka posvedoči jedan primer koji se odnosi na geografsko smanjivanje Nemačke, što posledica ratova koje započinjala i vodila u minulom stoleću. Pre Prvog svetskog rata nemački Rajh se prostirao na oko 542.000 km². Posle tog rata Vajmarska republika se prostirala na 472.000 km². Površina sadašnje, ujedinjene, Nemačke iznosi 357.000 km².^[37] Ako pogledamo sadašnje stanje u srpskoj kulturi i politici odmah ćemo uočiti neobično veliku sličnost sa onom nemačkom stvarnošču, u čijoj je proizvodnji učestvovao veliki deo nemačke inteligencije. Uvidećemo još i sličnost u raspadanju teritorijalnog integriteta, za čije su se očuvanje (i uvećanje) politički i kulturni autoriteti „hrabro i neodstupno borili“.

Naravno, sa druge strane, umetnik je i oponent političkoj zloupotrebi kulture. U tom smislu on će braniti ljudsko pravo na stvaranje kao jednostavno pravo na čovečnost i slobodu. „Čim neki pesnik hoće da deluje politički, on mora da se opredeli za jednu stranku; a čim to učini izgubljen je kao pesnik; on mora da se oprosti sa svojim slobodnim duhom, sa svojim nepristrasnim pogledima, a zauzvrat da navuče preko ušiju kapu ograničenosti i slepe mržnje. Pesnik će kao čovek i građanin voleti svoju otadžbinu, ali otadžbina njegovih pesničkih snaga i njegovog pesničkog delanja jeste ono dobro, plemenito i lepo što nije vezano ni za kakvu posebnu pokrajinu i ni za kakvu posebnu zemlju…. U tome je sličan orlu koji slobodna pogleda lebdi nad zemljama, i kome je svejedno da li zec… trči u Pruskoj ili u Saksonskoj.“^[38]

***

Izvor: classicfm.com

 

Ovaj tekst je pisan sa namerom da se podsete ljudi od kulture kod nas na preteće i konfuzno stanje u društvu. Iako ljudi od kulture ovo što ovde kažemo odveć dobor znaju, neka i ovaj tekst bude još jedna mala osmatračnica, sa koje će se može videti poizdaleka moguće nasrtanje kakve još grđe nevolje od ove koju podnosimo već skoro pola veka.

Možda ipak možemo da položimo tračak nade na kulturu. U Srbiji su dva podsistema pretvorena u pustoš: privreda je razorena, a politički podsistem je generator raspadanja. Kulturni podsistem, uz jak, težak i mučan pritisak pseudotradicionalizma i ideološkog konzervativizma, još uvek deluje punom snagom.

 

* Parafraza sintagme „kulturna kultura“ koju je skovao E. Moren (Edgar Morin). Moren ovu kulturu određuje kao „snažno zadojenu osporavanjem i subverzivnošću, u kojoj inteligencija sve više teži kritičnosti.“

Edgar Moren, Duh vremena, II, prevela sa francuskog Ivanka Pavlović, BIGZ, Beograd, 1979, str. 11.

[1] Walter Lippmann, Public Opinion, Transaction Publishers, New Brunswick and London, 1998, str. 105.

[2] Конституция (Основной закон) Союза Советских Социалистических Республик, Партиздат ЦК ВКП(б), Москва, 1936.

[3] Лубянка, kolokvijalni naziv za sedište tajne policije (ČEKA, KGB, danas FSB). Lubjanka je bila istražni zatvor u kome su vršene brojne egzekucije „nepodobnih“ i „sumnjivih“ lica.

[4] Главное управление исправительно-трудовых лагерей и колоний (Glavna uprava radno-popravnih logora i kolonija).

[5] Опричнинa. U vreme apsolutističke vladavine Ivana IV Vasiljeviča (Иван IV Васильевич), znanog kao Ivan Grozni (Иван Грозный), u Rusiji je uveden sistem terora nazvan opričnina (od 1565. do 1572). To je period terora i progona carevih protivnika i gušenja svih oblika lokalne samouprave. Ruski istoričari se i danas spore o tome šta je opričnina – surova nužda diktirana okolnostima ili posledica monarhovog pomračenja začuđenog uma?

[6] Leo Mates, Na marginama socijalizma, Globus, Zagreb, 1986, str. 44.

[7] Vidi šire: Milan Vesović, Revolucionarna štampa u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1918-1929, Institut za savremenu istoriju i Narodna knjiga, Beograd, 1979.

[8] Vidi šire u knjigama: Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma I: Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933-1941 i Savremenici fašizma II: Jugoslavija u okruženju 1933-1941, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010.

[9] Klasični fotografski aparat se zasniva na cameri obscuri (prema latinskom – tamna soba), koja je bila tamna soba sa malim otvorom kroz koji se prikaz iz spoljašnjosti pokazuje kao obrnuta slika.

[10] Karl Marx / Friedrich Engels, Nemačka ideologija, u: MED, 6, prevela Olga Kostrešević, Prosveta i Institut za izučavanje radničkog pokreta, Beograd, 1974, str. 23.

„Po mišljenju Marksa i Engelsa, ovaj idealistički pogled na istoriju zasnovan je na potpunoj inverziji stvarnog odnosa između bića i svesti, materijalne aktivnosti i mišljenja (da bi opisali ovu inverziju, Marks i Engels su evocirali metaforu camera obscura). Ideologija je naziv za ovu inverziju. Za Marksa i Engelsa, jedini način da se izbegne ideološko predstavljanje stvarne materijalne istorije sastoji se u otkrivanju stvarnih uslova koji regulišu ljudsko društvo: materijalne proizvodnje sredstava za život preko živih pojedinaca uslovljenih istorijskim okolnostima, odnosno podele rada koja podstiče rast društvenih protivrečnosti između različitih – dominantnih i dominiranih – klasa. Dakle, svesne ideje o materijalnom svetu su teoretizovane, s jedne strane, kao puki odjeci i refleksije, ali, s druge, i kao služenje specifičnoj funkciji u društvenim uslovima koji su strukturirani antagonizmom između društvenih klasa.“

Encyclopedia of Social Theory, edited by Austin Harrington, Barbara L. Marshall, Hans-Peter Müller, Routledge, London and New York, 2006.

[11] Peter L. Berger and Thomas Luckmann, The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge, Penguin Books, London, 1991, str. 18.

Ovde, svakako, treba imati u vidu i značajnu studiju Karla Manhajma, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1978.

[12] Teodor Adorno, Negativna dijalektika, preveli Nadežda Čačinović Puhovski i Žarko Puhovski, BIGZ, Beograd, 1979, str. 96.

[13] Ratni govori Milana Nedića srpskom narodu, priredio za štampu Miroslav Kostić, Grafopublik, Beograd, [1991?], str. 55.

[14] Isto.

[15] Isto, str. 91.

[16] Bojan Đorđević, Smisao intelektualnog angažmana u ratu i okupaciji, u: Intelektualci i rat 1939.–1947., zbornik radova s Desničinih susreta 2012., dio 1., Filozofski fakultet, Centar za komparativnohistorijske i interkulturne studije i FF-press, Zagreb, 2013, str. 110.

[17] Hans Falada, Svako umire sam, Laguna, Bograd, 2012, str. 616.

[18] Fascism in Action: A Documented Study and Analysis of Fascism in Europe, Legislative Reference Service of the Library of Congress, Washington, 1947, str. 185.

[19] O ovome vidi:

Ernest Gellner, Nations and Nationalism, Cornell University Press, Ithaca, 1983.

Ernest Gellner, Encounters with Nationalism, Blackwell Publishers, Oxford, 2002.

Anthony Smith, Nationalism and Modernism, Routledge, London, New York, 1998.

Saša Nedeljković, Čast, krv i suze. Ogledi iz antropologije, etniciteta i nacionalizma, Zlatni zmaj i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2007.

Benedict Anderson, Imagined Communities: Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, Verso Editions, London, 1983.

Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (ur.), Izmišljanje tradicije, Biblioteka XX vek, Beograd, 2002.

Eric J. Hobsbawm, Nations and Nationalism Since 1780: Programme, myth, reality, Cambridge University Press, Cambridge, 1992.

Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb, 2010.

Patrick Geary, Mit o nacijama. Srednjovekovno poreklo Evrope, Cenzura, Novi Sad, 2007.

[20] Jürgen Habermas, Citizenship and National Identity: Some Reflections on the Future of Europe, u: Omar Dahbour and Misheline R. Ishay (ur.), The Nationalism, Humanity Books, New York, 1995, str. 334.

[21] Milan Kangrga, Šverceri vlastitog života, Republika, Beograd, 2001, str. 186.

[22] Česlav Miloš, Zarobljeni um, BIGZ, Beograd, 1985, str. 143.

[23] Strogi (i u pesničkom, i u moralnom pogledu) pesnik Osip Mandeljštam (Осип Эмильевич Мандельштам) je pisao odu Josifu Džugašviliju Staljinu, svom krvniku, u pokušaju da spasi goli život. Život nije spasio. Jedan od najvećih jugoslovenskih i srpskih pesnika Branko Miljković, je, takođe, napisao pesmu posvećenu Josipu Brozu Titu.

[24] Nensi Vud, Pamćenje i civilno društvo, u: Potisnuto civilno društvo, Zbornik, urednik: Vukašin Pavlović, Eko centar, Beograd, 1995, str. 173-174.

[25] Paskal Brikner, Etnička teologija – poistovećivanje sa žrtvom u srpskoj propagandi, Republika, Beograd, 115 (1995), str. 17.

[26] Tomas Man, O Nemačkoj republici: politički spisi i govori u Nemačkoj, sa nemačkog prevela Aleksandra Kostić, Albatros plus i Službeni glasnik, Beograd, 2012, str. 6.

[27] Isto, str. 8.

[28] Isto, str. 111.

[29] Isto, str. 146.

[30] Isto, str. 209.

[31] Osvald Špengler, Propast Zapada, I, Književne novine, Beograd, 1989, str. 70-71.

[32] Isto, str. 85.

[33] Isto, str. 82.

[34] Alaster Hamilton, Fašizam i intelektualci – 1919-1945, preveo Aleksandar Spasić, Vuk Karadžić, Beograd, 1978, str. 149.

[35] Otto D. Tolischus (Otto David), They Wanted War, Reynal & Hitchcock, New York, c1940, str. 11.

[36] Максим Горький, Iz članka u časopisu „Новая Жизнь“ № 2, 20 апреля (3 мая) 1917 г. U: Максим Горький, Несвоевременные мысли. Статьи 1917-1918 гг., Editions de la Seine Paris, 1971, str. 23.

[37] Vojin Dimitrijević, Srbi i Nemci: lažne i prave paralele, Republika, Beograd, 116 (1995), str. 8.

[38] Johan Peter Ekerman, Razgovori sa Geteom, Kultura, Beograd, 1970, str. 371-372.