Navigacija
Sindikalna moć leži u mobilizaciji, dakle članstvu. Trend opadanja članstva je pojava koja nije vezana samo za sindikate u Srbiji, te je sindikalizam vrlo aktuelna tema. O položaju sindikata, te o unutrašnjim problemima u sindikatima treba govoriti što transparentnije i u svakoj prilici. Zbog čega je iskrenost sindikata o problemima u njihovim redovima neophodna da se povrati poverenje radnika u moć sindikata?
Na tribini u Kruševcu u novembru mesecu održanoj u okviru projekta Zrenjaninskog socijalnog foruma podržanoj od Ulof Palme fondacije, predsednik UGS Nezavisnost profesor Zoran Stojiljković ponovio je koji su to osnovni problemi sindikalizma u Srbiji. Apatija, strah, opadanje članstva, nepoverenje radnika u moć sindikata, fragmentisanost, izostanak političke borbe, neefektivnost u pružanju podrške radnicima, zakasnele reakcije na odluke koje vlast donosi i degradira i ovako loš položaj radnika, bežanje od problema koji se dešavaju na lokalu- sve su to crtice koje su istaknute i od drugih sindikata, o kojima se govorilo u prethodnom periodu na skupovima ovog tipa. Postavlja se pitanje- kako da se izađe iz ovakve situacije? Zemlja u kojoj se beleži najveći stepen nejednakosti, zemlja u kojoj je prekarni rad najčešći oblik rada, gde se pad nezaposlenosti ne dovodi u vezu sa migracijama radno sposobnog stanovništva, niti sa radom u sivoj zoni, treba da se zapita kako su sindikati uvek isred vrata „sobe u kojoj se odlučuje“ kako to ističe Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, ili drugim rečima kako su sindikati došli u položaj da nemaju gotovo nikakvu moć da utiču na politički proces i na šta se svodi pregovaračko učešće sindikata u donošenju političkih odluka koji se tiču položaja radnika? Na svim dosadašnjim skupovima istaknuto je da sami sindikati imaju problema u svojim redovima. To je nešto o čemu su nevoljno, tek u naznakama, govorili predstavnici prisutnih sindikata. Pojedini pasivni poverenici, ljudi koji nemaju integritet, medioktiteti nalaze se kao spona između radnika i sindikata, te se sami sindikati moraju pozabaviti time ko ih predstavlja i da li je situacija u kojoj se većina poverenika ponaša nezainteresovano jednako kao da su svi sindikati žuti, pa je radnicima isto kom sindikatu pripadaju ako je jedina stavar kojom se poverenik bavi to da se obezbedi što povoljnija Grčka u predsezoni. Vratimo se na vidljivost sindikata. Vidljivost sindikata se ogleda u njegovoj prisutnosti i uspešnosti zauzimanja u situacijama kada je radnik ugrožen, efektivnost rešavanja spora između poslodavca i radnika čije interese zastupa sindikat, aktivni monitoring sindikata nad položajem radnika te uranjena reakcija, edukacija članova o sindikalizmu i davanje primera dobre prakse, jesu ključni momenti u vraćanju poverenja u sindikalnu moć. Pitanje jeste šta se dešava na terenu? Poražavajuće jeste to da radnici koji su članovi sindikata vrlo često ne znaju ni kom sindikatu pripadaju. Pasivno članstvo pogoduje samo lenjim poverenicima, što se može čuti u formi rečenice „Ma kakav sindikat, šta su oni uradili, tu su da bi namakli plate za svoje poverenike, predsednike, kad postoji problem, moli boga da ga ne nazove neki radnik“. Možemo reći da se problemi sindikata mogu svesti na dva nivoa- jedan je problem unutar sindikata, što podrazumeva problem pasivnih članova, nezainteresvanih poverenika koji dodatno urušavaju imidž sindikata, nejasna strategija u pogledu mobilizacije i političkog angažmana, te strah samih sindikata da ako se jasno postave ideološke osnove, doći će do razjedinjavanja i ovako razjedinjenih i oslabljenih sindikata. Drugi nivo tiče se konflikta među samim sindikatima, te je i o tome bilo reči na tribini. Nejednak sistem finansiranja sindikata i reprezentativnost samo su neki od problema koji se vide kao prepreka da sindikati nastupaju ujedinjeni i solidarni kao pregovaračka strana. Jasno je da ujedinjeni sindikati imaju veću moć, pitanje je koliko će dugo vremena sindikatima trebati da nađu zajednički jezik? To svakako ne znači da oni ne govore istim jezikom, već da je potrebno što više zajedničkih istupanja sindikata kao pregovaračke strane između radinka i poslodavca. Nakon uvodne analize krize sindikata i postavljanje konteksta u kom se o tome govori, usledilo je tumačenje predloga Zakona o agencijskom zapošljavanju. Zoran Ristić, pravnik iz UGS Nezavisnost istakao je nekoliko ključnih stvari o samom Zakonu. Neke tačke kao što su problem u teminologiji (radnik i zaposlen, ustupljeni zaposleni), zatim kako će se prava izjednačavati sa uporednim zaposlenim ako su svi radnici zaposleni u agenciji, ograničavanje zaključivanja ugovora o ustupanju već su poznate javnosti. Ristić je istakao i to da je ovim zakonom regulisan formiranje ali ne i rad agencija u šta spada i oduzimanje licenci za rad za šta kriterijumi nisu jasno definisani, te da i dalje ostaje nejasno koji tačno delovi zakona su u korist radnika, skretanjem pažnje na to da danas trenutno u Srbiji preko agencija radi više od 100 hiljada ljudi. Ovim zakonom se brišu privremeno-povremeni poslovi, što je naznačeno kao dobra strana zakona, pored one da se agencijski rad konačno zakonski uokviri. Ostaje nadalje nejasno kako će se regulisati sporovi između onih koji iznajmljuju radnike od agencije i radnika, ako je radnik zaposlen u agenciji, kako će se regulisati ona prava koja radnik ima kada je direktno zaposlen kod poslodavca, na primer beneficirani radni staž, bolovanje, povrede na radu i ostalo. Opšti utisak je da zakon više zamagljuje nego što osvetljava, a kako je najavljena izmena zakona o štrajku, treba izvršiti veći pritisak na sindikate kako bi se sprečilo donošenje novih zakona sličnih Zakonu o agencijskom zapošljavanju. Klasna borba na terenu prava je prema Ristiću upravo ono što se dešava trenutno u Srbiji. Mnoga pitanja ostaju bez odgovora, među njima i ono kako izaći iz ovakve situacije. Možda vremena nema previše ako se pogleda da svaki radnik u Srbiji oseća svakodnevno na svojoj koži političke odluke bez mogućnosti da se odupre kao individua, međutim što više prostora je neophodno otvoriti gde bi se uspostavio konstruktivan dijalog između sindikata, radnika i nevladinog sektora i što pre donela neka idejna rešenja da se izađe iz „krize sindikalizma“, što bi najbolje bilo da se očitava u konkretnim postigutim ciljevima od kojih je jedan vraćanje pregovaračke moći u ruke sindikata, dakle radnika.
Dok se kucaju ovi redovi, neki radnik je povređen na radnom mestu odakle taksijem ide u bolnicu po pomoć, radnica završava svoju smenu posle dvanaestočasovnog radnog vremena, neki student daje ličnu kartu ostarelom ocu koji radi preko studentske zadruge da bi preživeo, norma se povećava radniku na traci, drugi pakuju kofere i spremaju se put Slovačke, Nemačke, neki učitelj radi višu matematiku kako bi platio račune i hranio se jer mu nije plaćeno preko norme. Da ih pitamo kada bi želeli da se nešto promeni, odgovor bi bio ili da je kasno, ili odmah. Nikako da je u redu da se hibernira.
Tara Rukeci
