Navigacija
Andrej Mitrović
„Fašizam i nacizam“
Beograd, 2009.
Najčešće se uzima da je fašizam, shvaćen u opštijem smislu, nastao 1919. godine. To je tačno ukoliko se misli na stvaranje organizacionih jezgara iz kojih su se, zatim razvili fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj, dve dosad najrazvijenije varijante ove pojave, koje su, takođe, dale podstrek i primer za fašističke varijante u drugim zemljama. To je tačno i u još jednom smislu, s obzirom da je, početkom avgusta 1919, u Mađarskoj, posle sloma Republike Veća Bele Kuna, nastao jedan režim krajnje konzervativnog karaktera, s ciljem da posedničke slojeve zemljišne aristokratije i buržoazije, kao vodeće društvene snage, nasiljem štiti od socijalističke revolucije. Doduše, u ovom slučaju u pitanju je doista bio nekakav hibridni politički sistem u kome su se preplitaliali reakcionarni monarhizam srednjoevropskog (habzburško-hoencolernskog) tipa i moderni totalitarizam. Ipak, sve je mnogo složenije nego što izgleda na prvi pogled.
Pođimo za hronikama istorije 20. veka. One, kao prvi značajni datum nastanka fašizma, beleže 23. mart 1919, kada su stvoreni prvi italijanski fassi di combattimento. Toga dana, na Pjaci San Sepolkro u Milanu, jedna šarolika, nikako mnogobrojna, skupina donela je odluku o stvaranju Borbenih snopova. Ono što su učesnici tog zbora ispovedali kao svoja politička uverenja izgledalo je kao čudna smeša ideja i programskih stavova. Govorili su o snažnoj, zdravoj i velikoj Italiji, ali su i optuživali tadašnju državu i vodeće političke krugove u Italiji; zalagali su se za prava i zahteve radništva, ali su napadali socijaliste i njihov program; poricali su vrednost ideja koje je u tom istorijskom trenutku zastupao Vudro Vilson, predsednik SAD, ali su, isto toliko odlučno, odbacivali ideje koje je iznosio Vladimir Ilič Leljnn, prvi čovek oktobarske revolucije u Rusiji; optuživali su italijansku buržoaziju da se bezočno bogatila u posledljem teškom ratu i tražili oduzimanje ratnih profita, ali su ostavljali širom otvorene morućnosti da kapital ubuduće jača; pretili su oružanom akcijom tadašnjim vodećim strukturama i političkom sistemu, ali nisu ni pominjali korenite društvene promene.
I sam karakter grupa koje su se, tom prilikom, okupile na pomenutom milanskom trgu može da stvori utisak o potpunoj raznorodnosti. Najuočljiviji su bili oni koji su nekada, u predratno vreme, bili poznati kao levičari, saradnici i urednici socijalističkih listova, sindikalni aktivisti ili, čak, viđeni članovi Socijalističke stranke, ali koji su se od jeseni 1914. pokazali kao vatreni zastupnpnici italijanskog učešća u svetskom ratu. Zato su bili nazvani „levim intervencionistima“ i isključeni iz radničkih organizacija. Zatim, tu su bili „futuristi“, tvorci jednog avangardnog stremljelja u savremenim umetnostima. Najzad, treću grupu su činili demobilisani vojnici, poglavito nekadašlji pripadnici udarnnh jedinica ardita („smelnh“), često bez svakog ozbiljnijeg političkog obrazovanja i opštije kulture, a po pravilu mišićavi momci nekada hvaljeni zbog službe zemlji, sada spremni na izazivanje teških nereda širom te iste zemlje i nasuprot njenim zakonima.
Uprkos ovako čudnoj smeši, nikako nije reč o pokretu koji je tek kasnije našao svoj politički lik, koga je vešt i i ambiciozni vođa – demagog na početku namerno načinio ambivalentnim, kako bi sebi obezbedio da, kada prilike omoguće, odigra ulogu ili na levici ili na desnici. Odnosno, najmanje je reč o političkom stremljenju koje je rođeno na terenu levice a, zatim se, u toku brzog razvitka, pomerilo na krajnju desnncu i tu ustalilo. Iako pojedine činjenice usmeravaju teoretičare i istoričare na neki od gornjih zaključaka, pa ih oni i iznose, reč je, od početka, uprkos svih unutrašnjnh razlika, o suštinski jasnom pokretu, sa određenim, mada svojevrsnim, programom. „Levi intervencionisti“ već poduže nisu više bili levičari, nego nacionalisti i pristalice imperijalističkih programa; futuristi su oduvek, politički uzeto, bili krajnji nacionalisti; arditi, vaspitanici elitnih trupa, doneli su sobom i nacionalističku ideološku indoktrinaciju.
Program s kojim su italijanski fašisti pismeno istupili 1919. godine otkriva jasne i dosledne političke linije, bez obzira na mnoge opštosti, heterogenosti i traganja karakteristična za prve korake.
* * * * *
Program je ovim dobio odlike manifesta. Sve ovo otkriva da je u pitanju pokušaj nacionalističke sugestije čiji se sadržaj može svesti na zahtev svim Italijanima da se zbiju u jednu celinu. U posebnim tačkama ima mnogo od tadašnjih zahteva levice, iako su polazišta potpuno nacionalistička i,zbog veličanja rata, desničarska. Da li je u pitanju duboka protivrečnost? Najpre, buduće ponašanje fašista je otkrilo da su neki posebni zahtevi imali taktički i demagoški karakter, pošto se htelo prilagoditi opštim raspoloženjima u zemlji i, primenom poznatog metoda preuzimanja delova programa od protivnika, suprotstaviti socijalističkom pokretu, koji je tada jačao.
Osnovno je uočiti da su u ovom programu bile dosledno sprovedene neke opšte linije. Njih je mogućno otkriti i u izričitim iskazima, pažljivijim raščlanjavanjem celog sadržaja programa. Tako su već u posebnim tačkama, na pojedinim mestima, uočljivi nacionalistički naglasci („nacionalna milicija“, „nacionalna spoljna politika“), a u polazištima, kao što smo videli, nikako nije reč samo o naglascima. Nasuprot tome, nigde nema ni govora o društvenim klasama, kamo li o klasnoj borbi. Očigledno se htelo da se kao jedino merodavan i, čak, jedino postojeći, istakne opšti nacionalni interes.
Marš na Rim, 1922. Benito Musolini u sredini sa „crnokošuljašima“
Dobar deo posebnih zahteva išao je u korist radnika, ali nijedan nije bio takav da bi bitnije tražio izmenu društvenih prilika, da bi za posledicu mogao imati značajniju promenu položaja radništva. Ti zahtevi su, očevidno, odmereni prema težnji da se stvore mogućnosti za integrisanje radništva u celinu nacije, kao klase koja sarađuje s vlasnicima sredstava za proizvodnju.
* * * * *
Međutim, izuzetno je važno da se govorilo u ime i u korist „svih proizvođačkih klasa“, a da su izbegnuti izrazi kao što su „radnička klasa“ i „eksploatisani slojevi“, što nije drugo nego ideološko izjednačavanje svih slojeva društva i, najpre, rasterećivanje kapitalista od ocene da su eksploatatorska klasa. Time je poricana klasna borba i, posredno, zamenjivana saradnjom klasa.
Očigledno je ovo bio program homogenizacije nacije. Njime Italijani nisu pozivani samo da se okupe, nego i da se zbiju u gromadni front, da se, saglasno imenu koji je pokret za sebe izabrao, povežu u najčvršći nacionalni snop. Bio je to program nekakvog „nacionalsocijalizma“, skica društvene zajednice u kojoj kapitalisti ostaju ono što jesu, imaju ono šta su imali, a radnici stiču nešto više prava, ali i oni ostajy ono što su bili. Svi se podređuju interesima nacije, shvaćene kao totalitet u kome se posebnosti ne mogu ispoljavati i ne smeju pretvarati u političke borbe. Otuda polazište da je nacija vrhunski ideal, ideal koji ima vrhunski autoritet. Tu je bio postavljen i temelj tvrdnje da je nacionalna država iznad svih i svakog, vrhunski autoritet. Najzad, pokret koji zastupa ovakav program postaje otelotvorenje ideala i, sam, stiče pravo na vrhunski autoritet.
Pokret u Italiji je odmah pokazao da je jasno opredeljen, da je od trenutka nastanka spreman za akciju, da ima već ustaljeno vođstvo i da deluje organizovano.
Priredio: Đokica Jovanović
