Navigacija
Andrej Mitrović
Fašizam i nacizam
Beograd, 2009.
(Oprema i ilustracije prir.)
Množenje vođâ
Il Duce, Sua Eccellenza Benito Mussolini, Capo del Governo, Duce del Fascismo e Fondatore dell’Impero
Führer und Reichskanzler
Mnogi podaci govore da su vodeći krugovi, najpre privredni i vojni, od početka gledali u ovim grupama, organizacijama i pokretima (fašističkim i nacističkim – prim. prir.) sredstvo koje može biti korisno, i to upravo protiv socijalista i revolucije. Tako se zna da je Popolo d ‘Italia izlazio zahvaljujući novcu velikih privrednih kuća Edison – Esterle, Savez fabrika šećera, Fiat, Ansado i Rider Parodi, odnosno, s druge strane, sasvim potajno, ministarstva spoljnih poslova. Ovaj list i njegov prvi čovek Musolini uživali su i podršku italijanskog vojnog vrha. I u Danunicijeve1) fondove se slivao novac krupnog kapitala, a u vojsci je pesnik komandant imao mnogo pristalica.
Gabrijele D’Anuncio (Gabriele d’Annunzio, 1863-1938) | http://www.italcult.net
Kada je, s razvitkom nemačke revolucije, koja je počela u novembru 1918, sve veću ulogu dobijalo njeno levo krilo, koje je borbeno nastupalo tražeći stvaranje republike saveta, grupa predstavnika najvišeg nemačkog kapitala, Simens-a, Borsig-a, AEG-a, Nemačke banke (Deutsche Bank), Diskonto društva (Disconto Geselschaft), a pre svih, tada izuzetno moćni i ekspanzivni koncern Stinnes, podržali su velikim novčanim sredstvima izvesnog Eduarda Štadlera, Nemca iz Alzasa. On je propagirao najodlučniji obračun s revolucijom, iznosio je projekt države na čijem bi čelu bio diktator i, kao cilj, postavljao postizanje pune homogenosti nacije nasilnim ugušivanjem klasne borbe i svakog pacifizma. Među onima koji su davali novac nacistima istoričari pominju trust za proizvodnju čelika Thyssen, koncern Stinnes, fabrike lokomotiva Borsig, Udruženje bavarske industrije, Dajmlerove fabrike (Daimler) itd. Nemačka vojska, odnosno oficirski kor, koji je nova republika u celini preuzela iz carstva, s mržnjom su gledali na tek uvedenu parlamentarnu demokratiju i, s krajnjim ogorčenjem, spremali se za obračun sa onima koji su hteli republiku saveta. Iza desničarskih naoružanih odreda konce su držali upravo oficiri, koji su posle okončanja rata ostali u službi. Tako je iza stvaranja i jačanja nacističkih odreda SA u Minhenu stajao jedan oficir iz štaba tamošnje vojne komande kapetan Ernst Rem2). Iz nacionalističkih i antisemitskih krugova vojske, na političku scenu je došao čovek koji je kasnije postao simbol celog fašizma.
Smotra jurišnog odreda (Sturmabteilung, SA) | www.nybooks.com
U Minhenu se posle sloma republike veća, u aprilu 1919, okupila izuzetno velika masa svakakvih desničara, koje je vojna komanda pomagala najviše što je mogla, ali i nadgledala i usmeravala. Tako je pri Četvrtoj vojnoj komandi stvoreno posebno obaveštajno odeljenje, na čelu s kapetanom Karlom Majrom. Odeljenje je pripremalo naročite agente obučene da prate ideološko-politička kretanja u gradu i da, po potrebi, ubeđuju vojnike i građane u nacionalističkom i antikomunističkom duhu. Bio je to način tajnog rata protiv revolucije. U cilju obuke, u leto 1919, održan je kratki ideološki kurs nacionalističkog sadržaja, a među predavačima bio je i bavarski istoričar Karl Aleksandar fon Miler. Njegova koncepcija nemačke istorije i države, napomenimo, svodila se na veličanje Rajha kao „herojsko-aristokratske države“, u kojoj se „sve okreće oko vojske“. Ovaj militarista u togi učenjaka je u toku rečenog kursa zapazio jednog čoveka „bledog i suhog lica ispod nimalo vojničkog, na stranu začešljanog pramena kose, kratko podsečenih brkova i sa upadljivo velikim, svetloplavim, fanatično hladnim svetlim očima“. Profesor je izvestio kapetana Majra da se taj čovek zove Hitler i da je, po prirodi, izuzetan govornik. Dokumentacija iz arhiva odeljenja kapetana Majra pokazuje da su i neki drugi predavači na kursu isto tako izvestili da je čovek sa imenom Adolf Hitler izuzetno ubeđen, vatren i sposoban nacionalistički agitator.
Bavarski književnik Oskar Marija Graf, koji je ostavio slikovita svedočanstva o nemirnom Minhenu 1918. i 1919. godine, ovako je zapisao jedan dog ađaj iz poznatog boemskog kvarta Švabinga: Sedeo je sa svojom družinom, kada je neko od njih slučajno pogledao kroz prozor i rekao: „‚Opa! Eno ga opet tamo Hitler, onaj doušnik! Šta on hoće ponovo da nanjuši u Švabingu!‘ Ja sam potvrdio: ‚Da, to je onaj koga smo onomad kod Majlera izbacili napolje.‘ I dok su šešir klempavog oboda i beli mantil čoveka, o kome je bila reč, zamicali za obližnji ygao ulice, jedan iz Grafovog društva je gunđao: „‚Usijala tikva i doušnik! Od njeda je teži samo vodenični kamen. Pošto on nekom potpuno zabalavi uši svojim germanskim udžbenikom jarećeg izmeta, stalno dalje brblja i brblja.‘“ Graf nastavlja kako se Hitler jednom prilikom prikačio izvesnom Tileu. Prišao je i zapitao sme li da ide s njim. „Nije mu smetalo ništa to što Tile nije rekao ni da ni ne, nego je išao neprijatno ćuteći. Međutim, on je odmah počeo da govori o istinskoj misiji nemačkih umetnika, govorio je i govorio bez prekida sve do Elizabetinog trga, kao da mu je jedino bilo stalo da sam sebe sluša. Tada je Tileu bilo dosta. ‚Vidite kakav veliki zadatak ima nemačka umetnost u budućnosti‘, rekaoje Hitler i obojica su zastali. Malecni Tile ga je tada pogledao kao David u Golijata i rekao mu: ‚Reci mi, nisu li se tebi dobro p…..i u mozak i zaboravili da prospu?‘. To je došlo tako neočekivano da je zaprepašćeni dugometražni govornik pogledao kao tele i, bez reči,otišao“.
Slikovite priče iz Švabinga samo su jedna strana stvarnosti. Druga strana, takođe, ima svoje bekrijske priče, ali iz pivnica u kojima su sedeli i govorili krajnji nacionalisti i antisemiti, tačnije članovi one Nemačke radničke partije o kojoj je već bilo reči. Naime, 12. septembra 1919, Hitler je, po naređenju kapetana Majra, otišao na jedan zbor ove partije da bi čuo šta se govori. Ono što je čuo, najpre, nije za njega bilo naročito zanimljivo. Onda se za reč javio neki čovek i on naravno krajnji konzervativac, ali i bavarski separatista – da bi govorio o potrebi da se Bavarska otcepi od Rajha i sa Austrijom obrazuje državu. Iako rođeni Austrijanac i još austrijski državljanin, Adolf Hitler je bio nemački nacionalist; verovao je samo u veliki nemački Rajh, u koji bi, po njemu, morala ući i Austrija. Nije izdržao, javio se za reč i vatrenim govorom napao separatistu u ime veličine nemstva i Rajha. Ovim istupom je oduševio Antona Drekslera, tvorca i predsednika malecne partije. Došloje do upoznavanja i poziva. Četiri dana kasnije Hitler je postao član te partije, ubrzo i član njenog predsedništva, zatim je mnogo uticao na sadržaj onog programa od 24. februara 1920, mada je sve do 31. marta 1920. ostao u službi Vojne obaveštajne službe. Uistinu, tako je počela jedna karijera.
Benito Musolini | www.artuk.org
Adolf Hitler | www.levif.be
Načela po kome su se organizovala i delovala ova dva pokpeta bilo je istovetno i može se sažeti u dve reči: biti monolitan. Zbog toga je i mesto šefa partije dobilo izuzetnu važnost i stvarno postalo neka vrsta vrhovne komande. Ovome je, kao posledica, sledilo upravljanje partijom preko čvrste hijerarhijske lestvice rukovodilaca, dužnih na poslušnost i potnuno odgovornih šefu stranke. Titulisanje prve ličnosti sa „vođa“ preovladavalo je potpuno i postalo obavezno. Ova komandna pozicija u nartiji, kao i njeno posedanje od strane određenog čoveka, izgrađivana je kroz borbu oko vođstva, koja je bila konačno odlučena u korist Benita Musolinija i Adolfa Hitlera. Kratko rečeno, praktično načela je bilo: vođi pripada predsedništvo stranke, tj. rukovođenje njome, a vođa može biti jedino Benita Musolini, odnosno Adolf Hitler.
Važan zajednički element u organizaciji oba pokreta bila su naročita odeljelja za nasilne akcije, jurišne čete o kojima smo već govorili. Vremenom su narasle na stotine hiljada ljudi, vojnički organizovane i uniformisane (u Italiji u crne, u Nemačkoj u smeđe košulje)… Vremenom su dobile obaveštajne i policijske nadležnosti i umnožile se do prave partijske armije. Ove oružane formacije služile su za obračun s političkim protivnicima i za stvaranje psihoza, straha i nereda, ali i vođama – da nasiljem održavaju poslušnost u redovima sopstvene stranke.
Primedbe
1 Gabrijele D’Anuncio (Gabriele d’Annunzio, 1863-1938), italijanski pesnik i političar – kreator ideologije italijanskog fašizma. Pored toga, osmislio je politiku nasilja i zatvaranja političkih protivnika. Oduševljeni pristalica italijanske „afričke politike“, tj. kolonijazcije afričkih zemalja. (prim. prir.)
2 Ernst Julius Rem (Ernst Julius Röhm, 1887-1934). Osnivač i vođa Šturmabtajlunga (Sturmabteilung, SA), nacističkih jurišnih odreda, tj. paravojne milicije Nacističke partije. Ubijen je 1934, po nalogu Adolfa Hitlera. Hitler je uklonio Rema i njegove SA odrede, jer je u njima (a, po nekim svedočenjima, i u Remu) video konkurenciju već dobro organizovanim i Hitleru bespogovorno lojalnim jednicama Šucštafel SS (Schutzstaffel – odbrambene snage). (prim.prir.)
Priredio Đokica Jovanović
Izvor: Medijska kutija, Niš | https://medijskakutija.rs/
