Navigacija
Apstrakt:
U radu se analiziraju razlike između konvencionalnog spomenika i antispomenika. Konvencionalni spomenici iskazuju slavno državocentrično, najčešće nacionalno jednodimenzionalno pamćenje. Slave kult rata, heroja i nacionalnog ili ideološkog oslobođenja. Antispomenik je višedimenzionalan, iskazuje više alternativnih sećanja, okrenut je antiherojima i društvu. Na uporednom planu je prikazana estetska i politička strana klasičnog spomenika i antispomenika. Uprkos konstruktivnoj kritici konvencionalnih spomenika, pokazano je da ni osnovna vizija antispomenika nije lišena ambivalentnosti koja se u osnovi može svesti na napetost između relativizma i demonumentalizacije. Razmotrene su debate oko antispomenika u SR Nemačkoj (Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu) i u SAD (Spomenik Vijetnamskim veteranima). Pokazano je da su krajem 20. veka nove evropske države obnovile nacionalizam i klasične spomenike (konjanike) lišene kritične samorefleksije. Skrenuta je pažnja da zbog normalizovanog nacionalizma ni u našem regionu antispomenici nisu aktuelni.
1.
Termin antispomenik (Countermonument) nije prvi skovao, ali je ga je 1992. godine možda prvi pojmovno obrazložio Džejms Jang, američki anglista sa univerziteta Masačusets, postavljajući pitanje da li nas klasični spomenici više opijaju nego što nas povezuju sa prošlošću? Njegov odgovor je izričit: klasični javni spomenici nikada ne mogu zameniti odgovorno sećanje zato što su jednodimenzionalna pamćenja i tumačenja prošlosti koja iskazuju prolazne ideologije onih koji ih dižu. Ali, njima nasuprot, antispomenici nastoje da demonumentalizaciju sveti prostor i pamćenje liše slave, koja neograničenim pijetetom parališe, a sve to posredstvom nove višeznačne simbolike praznine, ironije i multiperspektivnosti koja uključuje i sećanja marginalizovanih. U članku „Antispomenik: sećanje protiv sebe u današnjoj Nemačkoj“ (1) Jang je s razlogom upozorio da treba izbegavati krute forme pamćenja i da ne valja nikada zatvarati debatu oko sećanja. A upravo to čine konvencionalni državni spomenici dignuti ili vlastitom trijumfu ili vlastitim žrtvama. Naravno ne i vlastitim zločinima, pa npr. nema nacionalnih spomenika u SAD koji bi podsećali na genocid nad Indijancima ili Afroamerikancima. Jang ide korak dalje i dovodi u sumnju samu ideju spomenika podsećajući na reči američkog istoričara L. Mamforda (Mumford):“ Ako je spomenik, ne može biti moderan, ako je moderan, ne može biti spomenik“. Slično Mamfordu, koji je upozoravao na nespojivost ideje spomenika sa modernom arhitektonskom formom, i nemački istoričar M. Brošat (Broszat) je sumnjao u spomenike kao autentično svedočanstvo prošlosti opominjući da spomenici ogrubljuju razumevanje istorije u meri u kojoj ga podstiču (2). Ovo zbog toga što spomenici zamenjuju aktivni rad zajednice sećanja vlastitom pasivnom materijalnom formom. Možda su navedene sumnje već dovoljne za početni oprez u čitanju spomenika. Naime, koliko god spomenici pretendovali na autentično sećanje, ne manje je upadljivo da se radi o osobenim konstrukcijama prostornog sećanja koje pretenduju na večnost. Ili tačnije, kada dižemo monumentalni spomenik, mi se u stvari na neki način oslobađamo dužnosti da pamtimo autentičnu prošlost, pa se zato i okrećemo konvenciji (3). Ali to nije jedina opasnost. Postoji i ona druga, na koju je oštro upozorio nemački performativni umetnik Johen Gerc (Gerz): „Kako dići antifašistički spomenik, a da se izbegne fašistička komponenta prisutna u svakom takvom spomeniku“? U obliku proste formule moglo bi se dodati nije li i fašizam indirektno ovekovečen u klasičnom antifašističkom kamenom monumentu? Zbog navedenih i sličnih rezervi lagano je kod umetnika sazrevao kritički zahtev da treba izbegavati didaktičku logiku i demagošku krutost spomenika, a to znači dopustiti posetiocima da sami iskažu lični stav prema usmrćenima. Gercov antifašistički antispomenik u Harburgu dignut 1986. bio je jedan od prvih uticajnijih pokušaja ove vrste. Čini ga 12 m visoka aluminijumska tabla prekrivena tamnim slojem na kojoj stoji poziv građanima na više jezika da dodaju svoja imena antifašističkoj poruci (4). Zato što će njihovi potpisi vremenom nestati, ovde se radi o nekoj vrsti samorazarajućeg monumenta. Gerc je uveren da najbolji spomenik nije sam spomenik, nego je to tek sećanje na nestali spomenik. Ovo otuda što mesta sećanja nisu spomenici nego sami ljudi. Kod antispomenika je spomenik sam posetilac. Na Gercovom antispomeniku ispisano je oko 60 000 komentara i potpisa, neki posetioci su crtali čak i kukaste krstove, ali je i to bio autentični potpis. Dok su građani Harburga gledali na ovaj stub kao na skup grafita, bio je to, zapravo, antispomenik, jer je pokazivao autentično sećanje posetioca. Ovom zamišlju stvorena je pregnantna slika „iščezavanja spomenika“, zaključio je P. Zigel (Sigel) istoričar arhitekture (5).
Uprkos činjenici da je još krajem 1980-i jasno istaknuta alternativna vizija antispomenika, kasnija evolucija evropske topografije sećanja je, nažalost, pokazala da ovaj obrazac alternativnog sećanja ni izdaleka nije narušio aktuelnost klasičnog spomenika. Pre nego se skrene pažnja na razloge neprihvatanja antispomenika, treba ga razgraničiti od konvencionalnog. Ako je groblje mesto sećanja gde grupa pruža odgovor smrti, ali i gde nameće smisao živima, onda je antispomenik otpor ovim ritualnim nalozima. Smrt ne treba da bude u službi sčvršnjavanja zajedničke suštine kao kod nacionalnih spomenika nego da decentrira i da demokratizuje smisao. Ukoliko se na ovaj način shvati suština pamćenja, onda na spomenike treba gledati kao na simbolične preteče budućih zbivanja, a ne samo kao na znamen prošlih. Upravo u tom smislu je Jang još 1992. video antispomenik holokaustu koji će u Berlinu biti dignut tek desetak godina kasnije: obeležje ne treba da teši nego da provocira, ne da zadrži fiksirano nego da menja, ne da ga ignorišu prolaznici, nego da podstakne njihovu reakciju. Premda se javio u osobenom nacionalnom i političkom sklopu nemačke kulture sećanja, ovaj alternativni obrazac širio se i van Evrope zbog sve snažnijeg transnacionalnog sklopa sećanja (6). Antispomenik je počeo da destabilizuje sećanje na produktivan način. Iako su u formalnom pogledu i antispomenici prilično uniformni i najčešće deluju deskriptivnim nemuštim jezikom odsustva i prazne slike, ipak insistiraju na promenljivom, a ne na statičnom sećanju. Njihov ujednačeni apstraktni jezik olakšava transnacionalizaciju pamćenja, podseća američka anglistkinja S.Takar. Uprkos formalnoj sličnosti spomenika, podstaknuta pojedinačna sećanja su različitog političkog usmerenja (7), i deo su globalizovanog rada na sećanju i „kosmopolitskog sećanja“, kao što je npr. amerikanizacija holokausta. To što se holokaust učvrstio kao univerzalni sinonim neuporedivog masovnog stradanja, a i to što je centralni spomenik holokaustu u Berlinu dignut na prostoru ničije zemlje, između zapadnog i istočnog Berlina, po nekima već dovoljno svedoči o deteritorijalizaciji sećanja (8). Ovde ne treba ulaziti u razmatranje činilaca širenja transnacionalnih obrazaca sećanja, već se samo zadržati na simbolizaciji spomeničke poruke. U Hladnom ratu je realistični izraz viđen kao propaganda, a apstraktna umetnost je bila sinonim odsustva ideologije. Na sličan način je i danas apstraktni antispomenik strukturisan prazninom, ali i traumom. Trauma označava nezaboravnu smrt i potres velike magnitude, koji se ne može konvencionalnom simbolikom iskazati.
Šta je ovde još važno uočiti? To da klasični spomenik koncentriše prošlost u prostoru, dok antispomenik podstiče rasipanje i rasturanje pamćenja. I možda još više od toga, klasični spomenik postaje vremenom arhaičan i umire, jer se novo doba ruga ne samo njegovoj rigidnoj formi, nego i njegovoj pretenziji na večnu istinu koju nameće kao fiksirana zvezda kolektivnog pamćenja (9). Njemu nasuprot, antispomenik sugerira neizbežnu evoluciju pamćenja. Konceptualna samodestrukcija antispomenika razbija iluziju da će kamen, koji je samo naizgled večan, garantovati i večnost sećanju koje je uz njega pričvršćeno i u njemu urezano. Kao umetnička strategija kontraspomenik je sistematska negacija ili inverzija empirijskih komponenti estetičkih oblika i saznajnih funkcija tradicionalnih spomeničkih formi (10). Zato i narušava tehniku vizuelnog opštenja koju je odavno razvila tradicija herojskih statua Rima. Britanski estetičar Vikeri dodaje da prefiks kontra označava nastojanje da se suzbije ili da se razume uzrok isključenja estetske i političke moći spomeničkog značaja u javnom prostoru. Prosto rečeno, polazi se od toga da su klasični spomenici monumentalna demagogija, a kontraspomenici subverzija (11). Da li je i koliko je ova isključiva antiteza opravdana?
Da bi stvari bile jasnije treba znati na kakvu se teoriju saznanja i tumačenje prošlosti najčešće oslanja estetika antispomenika. Reč je o konstruktivizmu, teoriji saznanja postmoderne, čija je načela, između ostalih, formulisao i američki istoričar Hajden Vajt (White). Po njemu, istorija nije nikada istorija od, nego je uvek istorija za: za ideološke svrhe ili za naročitu grupu i publiku. Istina je za Vajta više semantička nego epistemološka stvar (12), a njena relativnost izvire iz stalnog nastojanja da se slika prošlosti smesti u kontekst u kom je nastala: kulturni, moralni i epistemološki. Vajt je uveren da nema definitivnog odgovora čak ni na nacizam niti na Šoah, nego da uvek postoji samo više tumačenja (13). Njegov krajnji argument protiv objektivizma je zdravorazumski, naime, zato što je prošlost nevidljiva i neiskustvena nikada ne možemo biti sigurni ni u jedan njen opis (14). U ovoj teoriji saznanja je neskriven relativizam koji vodi u epistemološku i moralnu anarhiju, a katkad i u nihilizam. Njemu bi se moglo prigovoriti da ne iskrivljava svako grupno znanje podjednako sliku prošlosti, kao što ni sve slavne i herojske verzije prošlosti nisu upotrebljive za promociju nacionalnog identiteta i državnog autoriteta. Kada su u pitanju spomenici, ovaj identitet još uvek najjasnije iskazuju konjanici na trgovima jer smeštaju monarhijsku naraciju u mitsko doba. Antispomenici, pak, uvode konflikt u uvek iznova domišljanu slavnu naraciju.
Pomenute gnoseološke pretpostavke su u vezi sa shvatanjem istorijskog determinizma. Konvencionalni spomenici su bliži događajnoj državocentričnoj i nacionalnoj istoriografiji i više ističu ulogu ličnosti u istoriji. Antispomenici su više okrenuti društvenoj istoriji i običnom čoveku. Pa ipak, razlika između spomenika i antispomenika ne može se svesti na izričito odbacivanje prvih kao saznajno jednostranih i na bezrezervno prihvatanje drugih kao svestranih posrednika sećanja. Zato treba kritički prilaziti i samom njihovom definisanju. Za celovitiju ocenu saznajne vrednosti raznovrsnih teorijskih obrazloženja antispomenika, ali i za razumevanje angažmana koji ovi vizuelno pokazuju, treba posebno imati na umu one postulate postmoderne koji se u pojedinim rukavcima njihovih pravdanja manje ili više jasno iskazuju: negativna opsesija jedinstvom i jednoznačnom porukom, relativizovanje granice između istine i ideologije, poricanje objektivnog znanja o prošlosti, relativistička kritika metanaracija i zalaganje za više podjednako značajnih istorija (15). Nije slučajno što se, pored prihvatanja konstruktivizma i relativizma, kritike konvencionalnih spomenika rado oslanjaju i na Ničeovu kritiku slavne istorije kao samodopadljive skamenjene verzije prošlosti. Monumentalna istorija, opominje Niče, vara analogijama tako što zaboravlja velike delove prošlosti na račun pojedinih iskićenih činjenica, a uz to ona odvažnog čoveka budi na smelost, a oduševljenog na fanatizam. Od nje prošlost trpi štetu (16). Zato kod antispomenika okamenjena figura mrtvog nikako ne iskazuje slavno i monumentalno (17), a ovaj ne oktroiše jednu dekretiranu poruku, nego mnoge njegove neujednačene poruke definišu sami posetioci. Ništa nije tačnije od Jangove opaske da je život pamćenja vezan pre svega za određeno istorijsko doba, za doživljaj pojedinaca, i da otuda pamćenje nije nadvremeno. Pamćenje se iskazuje kroz aktivnost koja diže spomenike i kroz konkretnu akciju koja nastaje u svetlu zapamćene prošlosti (18). Pri tome ne treba zaboraviti ni to da se tokom vremena menja značenje spomenika usled izmenjenih pripisivanja, pa su i otuda u istorijskom pogledu antispomenici funkcionalniji od konvencionalnih. Naravno da postoje i mnogi konvencionalni spomenici koji ne podstiču slavno sećanje nego odolevaju vremenu upravo zato što su kritični prema prolaznim hegemonim vrednostima.
Uprkos gore iskazanom oprezu prema relativizmu, antispomenici se ne mogu oceniti kao efemerni estetski performans postmoderne u moru sličnih eksperimenata, niti se značaj njihovog angažmana može svesti na prazan pomodan protest. Ne treba zaboraviti da u evropskoj javnoj spomeničkoj kulturi još uvek dominira ona vrsta konvencionalnih spomenika koja jača klasični patriotski kult sećanja kao naročiti spoj verskih, nacionalnih i vojnih simbola. Krajnji cilj njihovog dizanja je da se preko obrazaca sećanja ove vrste podstakne gotovost građana da mru za razna oslobođenja i za osvetničko namirivanje pravde, pa su potencijalno konfliktna. Upravo zato svaku alternativu ovoj kulturi sećanja treba pažljivije razmotriti. Ako se uz to ima na umu da su u nacionalnom spomeničkom resturativnom udaru s kraja 20. veka snažno oživljeni mitovi, konstrukcije i izmišljanja prošlosti kao normativne i formativne kamene istine višeg reda, onda bi se moglo dodati da tanatopolitički značaj antispomeničke kulture sećanja ne leži uvek u njenom inherentnom relativizmu koji ne uspeva da svlada, nego i u protivljenju hegemonoj kulturi sećanja čija je signatura još uvek neprikosnoveni konvencionalni, najčešće herojski spomenik. A to što u kritici ekstremnih jednostranosti ni samim kritičarima nije uvek lako da izbegnu jednostranost jeste pre pravilo nego izuzetak u svakom idejnopolitičkom sukobu.
Kakvu sliku prošlosti, odnosno koji okvir za tumačenje prošlog nudi poslesocijalističko dominantno javno beleženje smrti? Jednoznačnu i jednosmernu. Javnim sećanjem na značajne mrtve, nove nacionalne države se na klasičan i arhaičan način uveravaju u svoj identitet, obeležavaju vlastiti prostor i razgraničavaju se od drugih. Pri tome, ikonografija i estetika konvencionalnog spomenika direktno iskazuju smrt nedužnih iz vlastite grupe, masovno stradanje za vlastitu veru, ali i neuništivost nacije, nacionalni trijumf, vojnu pobedu, a daleko ređe apsurd svakog rata. U ovom okruženju još uvek nema mesta za antiherojske spomenike kulture.
Zvuči paradoksalno, ali stvari su se ipak počele menjati i to upravo u ujedinjenoj i ekonomski osnaženoj Nemačkoj. Doduše, još je 1980-ih sa pojavom prvih antispomenika počela u Bonskoj republici da se probija nova spomenička kultura sećanja koja je dosegla vrhunac izgradnjom Spomenika ubijenim Jevrejima Evrope u centru Berlina početkom našeg veka. Od tada raste broj spomenika koji na novi način podsećaju na zločine nemačkog fašizma. Arhitekta H. Hohajzel (Hoheisel ) i J. Gerc su načinili nekoliko antispomenika u nemačkim gradovima pozivajući posetioce da upišu svoje lične utiske na njihovim pločama. Lagano sazreva nova umetnička forma, koja samo u Nemačkoj broji oko stotinak novih modernih političkih antispomenika (vid slike na int. stranici gegenmonument), i koja se u maniru avangardne umetnosti protivi ne samo arhitekturi konvencionalnih spomenika nego i njihovoj politici sa prošlošću.
2.
Koliko god navedena dihotomija izgledala izazovna i korisna u redukovanju složenosti skamenjenog pamćenja, spomenici se ipak ne mogu idealnotipski odsečno, kruto i bezostatno podeliti na konvencionalne i klasične. U realnosti postoji i niz prelaznih formi, a cilj sledećeg izlaganja je da između ostalog i to konkretnije pokaže osvrtom na neke važne debate i nedoumice oko uloge antispomenika.
Spomenici uvek stižu kao zaključak. Uostalom i imenica monument je izvedena od latinskog glagola monere (sećati se). Konvencionalni politički spomenici pravdaju sadašnjost prošlošću preko eksplicitne pouke i poruke. Vladajući krugovi koji ih dižu uvek nastoje da prošlost trajno zadrže u sadašnjici i da je sačuvaju za budućnost. Kao nedemokratska ustanova, konvencionalni spomenici su sredstvo moćnih za nametanje vlastitih vrednosti i ideologije. Osim toga, javni spomenici iskazuju duh vremena u kom su dizani, a cilj im je osavremenjavanje nasleđa i osobeno aktuelizovanje prošlosti. Statue, konjanici, naoružani ratnici i raznovrsne skulpture iskazuju snagu i trijumf pobede, ali i bol grupe zbog nasilne smrti njenih pripadnika.
Da se potrebe vladajućih krugova nisu menjale ne bi ni nakon Drugog svetskog rata počeo lagani proces evolucije od herojskih ka antiherojskim spomenicima sa konceptualnim ironičnim figurama i instalacijama. Verovatno bi i kriza konvencionalnog didaktičkog spomenika brže napredovala, da je nije prekinuo spomenički restaurativni udar s kraja 20. veka kada je nacionalizam i ovde učinio korak nazad vraćajući se klasičnoj monumentalizaciji nacionalnih oslobodilaca i nacionalnih žrtava. Svuda su rušeni su komunistički multietnički spomenici, a rat u prostoru sećanja aktivno je pratio i razbijanje Jugoslavije. Zauzeti prostori obeležavani su spomenicima sa jednoznačnom porukom novog nacionalnog oslobođenja.
Ni komunisti u Jugoslaviji nisu u učvršćivanju vlasti prezali od dekretirane upotrebe konvencionalnih spomenika. Pa ipak, multietnički partizanski spomenici su bili drugačiji. Sa izuzetkom ranog posleratnog perioda, socijalistička Jugoslavija nikada nije propisivala umetničke stilove, nego je pre usvajala nove tendencije i pozicije umetnika i prilagođavala ih svojim kulturnim politikama (19). Beogradski spomenički arhitekta Bogdan Bogdanović je razvio jedan asptraktnonadrealistički jezik, koji je težio univerzalnosti, ali se istovremeno odlikovao i grotesknošću i fantastikom (20). U apstraktno formalnom jeziku spomenika jugoslovenskoj revoluciji bilo je nedorečenosti i otvorenosti koja je ostavljala prostora za individualno razmišljanje i asocijacije. Otvorenost je omogućavala različita tumačenja i budila maštu. Odustajanje od formalnog patosa, izražajnih gestova i predstavljanja bola, moderna estetika „iskazivanja neiskazivog“ je već u startu sužavala mogućnost direktne upotrebe smrti. Nekonvencionalni spomenici su bili drugačiji most između savremenog posmatrača i nepravde iz prošlosti. Svuda za razliku od konvencionalnog, moderni apstraktni izraz zaobilazi zvanične narative i dozvoljava tumačenje spomenika i onim posetiocima koji se ne slažu sa kamenom službenom porukom. Uprkos jednopartijskom režimu titoizma, imperativ multietničke saradnje je olakšavao službeno prihvatanje apstraktnog spomeničkog izraza i višesmislene estetske simbolike, za razliku od „demokratskog“ nacionalizma koji danas svuda nameće izražajnu jednoznačnost kao pretpostavku nacionalne sloge i homogenosti. Zagrebačka istoričarka H. Lencović piše o “humanom doživljaju koji nam spomenici toga razdoblja mogu ponuditi” i o “moralnoj vertikali koju su nastojali buditi u čovjeku”, “tako da se pokrene narod prema boljem sutra” (21). Slična je ocena slovenačkog filozofa G.Kirna i berlinskog arhitekte R.Burghardta da umesto formalnog isticanja patnje, socijalistička modernistička spomen-obeležja podstiču univerzalne gestove pomirenja, otpora i napretka (22). Zato što su iskazivali univerzalizam partizana, koji su bili jedina socijalna snaga koja je odbacivala logiku nacionalizma, i samim tim logiku etničkog čišćenja koju su nametale fašističke snage, mnogi modernistički partizanski spomenici su uništeni i ili prepušteni propadanju (23). Uprkos obnovljenom pluralizmu u svim poslesocijalističkim državama odmah su oživljeni stari spomenički simboli koji nisu ostavljali nimalo prostora pojedinačnim asocijacijama nego su, naprotiv, pretežno sugerirali jednoznačno uniformno viđenje sveta klasičnog nacionalizma. I ova involucija simbola svedoči da svaki napredak prate i i prekidaju periodi nazadovanja.
Uvek kada su konvencionalni javni spomenici bili prihvatani bio je potreban raširen kult rata, nacionalnog ili ideološkog oslobođenja i snažna državna potreba za negovanjem prostornih obeležja životima položenim u tom cilju. Najaktivnija potreba za simbolizacijom smrti ove vrste, ali i najdublja sakralizacija prostornog svetog prostora, vidljiva je danas u Hrvatskoj i na Kosovu. U Hrvatskoj su spomenici Domovinskom ratu i vizuelno potpuno suprotni antifašističkim spomenicima: najčešće su bez konkretnih figura i napravljeni od crnog mramora, “ukrašeni grbovima i zastavama te s križem kao najčešćim religijskim simbolom” (24). Naglašenu nacionalnu i klerikalnu crtu imaju spomenici braniteljima u Zagrebu: Zid boli, Glas hrvatske žrtve i Oltar domovine (25). Ova mesta sećanja nisu obični simboli nego doterani vele-identitet mlade državnosti. Neobično slična snažna prostorna revolucija sećanja zbila se i na Kosovu samo nekoliko godina kasnije. Nakon 1999. na mestu starih komunističkih spomenika na Kosovu dignute su stotine spomenika i statua koje podsećaju na poslednji rat i njegove žrtve. Pored spomenika herojima ilegalnog otpora i oslobodilačkog rata A. Jašariju (Jashari) (Prekaz), Z. Pajazitu (Pajaziti) (Priština), A. Ramadaniju (Ramadani) (Gnjilane) i F. Aganiju (Agani) (Priština) podizani su i spomenici istorijskim herojima. Primere tih spomenika predstavljaju spomenik Skenderbegu ispred zgrade Vlade i Kosovske Skupštine, spomenici poznatim ličnostima kao što su Majka Tereza (Priština), Bil Klinton (Priština) kao i spomenik zahvalnosti zbog intervencije međunarodnih snaga (spomenik NATO-u u Prizrenu (26). U većini manjih gradova na Kosovu podignut je bar jedan kip lokalnog junaka, a na mestima ratnih okršaja ili stradanja civila izgrađeni su čitavi memorijalni centri (27).
Premda su u Srbiji multinacionalni spomenici najmanje rušeni, spomenička involucija nije ni ovde izostala. U BiH je situacija drugačija. Tamo su još aktivni zakavženi grobovi u osobenoj tanatopolitičkoj međunacionalnoj konkurenciji i napetosti gde se i spomenici, zajedno sa crkvama, koriste kao oružje za obeležavanje zauzetog prostora (Srebrenica, Kravice, itd.). Ali, ne treba zaboraviti da su i u ostalim novim državama u regionu krajem 20. veka na trgovima nicali okamenjeni jahači – nacionalni kneževi, kraljevi i banovi sa anahronom simbolikom iz 19 veka. Legitimnost novih poslesocijalističkih država, uglavnom nastalih secesijom, nije tražila apstraknu višeznačnu spomeničku simboliku nego tvrdu, direktnu i jednoznačnu poruku o potrebi obnavljanja nacionalne snage iz prošlosti. Vladar konjanik je upravo to izražavao.
Lako je pojmljivo zašto novim nacionalnim državama višeznačnost antispomenika nije potrebna i zašto su funkcionalniji monumentalni nacionalni spomenici sa uprošćenom simbolikom. Nacionalno jedinstvo ne trpi simbolička lutanja koja zbunjuju i kolebaju posetioce. Da bi poruka bila što eksplicitnija svi ističu vojnika, krst, krunu ili državni grb. U Hrvatskoj posle rata niču (privatni) spomenici herojima palim u Domovinskom ratu, rađeni u stilu koji hrvatska istoričarka umetnosti Snješka Knežević naziva “neosocrealizam” ili “nacrealizam” (28). Bliže analizirajući javna obeležavanja Domovinskog rata, zagrebačka istoričarka umetnosti Sandra Križić Roban je našla da se „kod hrvatskih spomenika najčešće javljaju uvriježeni tipovi spomen-obilježja koji žrtvu najčešće povezuju sa znakom križa – patnje, stradanja i (očekivanog) uskrsnuća (29). U tom znaku je i Glavni Memorijalni spomenik žrtvama Domovinskog rata 1991.–1995. u Vukovaru. A zatim je tu i kocka kao nacionalni povijesni simbol (30). Poruka je „sjetiti se snage žrtve“: „Većina izgrađenih spomenika počiva na korištenju uvriježenih, pradavnih simbola čije su poruke univerzalne; no, njihov je likovni govor retrogradnog karaktera, a autori se obraćaju gledateljima kao običnim promatračima, a ne kao aktivnim sudionicima u zajedničkom prostoru i vremenu“ (31). Kod posetioca spomen-soba poginulih hrvatskih branitelja nema prostora raspravi ni pojedinačnom promišljanju. A zato što nije reč o običnoj, nego o neuzaludnoj žrtvi za domovinu koja u raznim oblicima vaskrsava, ova samosvest je latentno osvetoljubiva. Ovakve redukcije i monumentalizacije nema kod antispomenika, nego je, naprotiv, ovde na delu pokušaj priznavanja „uzaludnosti osmišljavanja besmislenog“ (32) i u istom smislu pokazivanja nužnog neuspeha klasičnog spomeničkog osmišljavanja isplativosti rata. Antispomenici su protiv produkcije, redukcije i nametanja značenja.
3.
Možda u ovlaš prikazanoj kulturi sećanja u regionu i nema ničega neobičnog zato što je danas teško uopšte naći državu koja se uspešno odupire klasičnoj spomeničkoj heroizaciji prošlosti. Pa ipak, u Nemačkoj je ovaj proces tekao drugačije zato što je poraženi fašizam ovde trajno diskreditovao klasični nacionalni spomenik. Za razliku od mladih poslesocijalističkih država, koje su se preko noći počele štititi manje ili više iskonstruisanom slavnom nacionalnom prošlošću, pred Nemačkom se krajem 20. veka otvorio daleko složeniji problem: kako se preko spomenika sećati neslavne prošlosti. Ovde su se novi antispomenici još 1980-ih počeli protiviti izmiriteljskoj funkciji umetnosti u suočavanju sa katastrofom i to upravo novom „antiiskupljivačkom estetikom“ i arhitekturom grozote. Berlinski pedagog Marion Klajn je pokazala razvoj spomeničkog diskursa u Nemačkoj oko Holokausta od 1980-ih istražujući kako se četvrta generacija mladih suočava sa prošlošću prilikom posete Holokaust spomeniku u Berlinu izvan normativnih pretenzija.
U tom sklopu autorka je pokušala da jasnije definiše suštinu antispomenika. Osnovni cilj je da se njime u prostoru predstavi neiskazivo i da se stvori utisak da postoji i neiskazivo. U postmodernom maniru umetnosti lišene pravila antispomenici su u podsticanju sećanja potpuno upućeni na posmatrača: „Samo mi možemo da ispunimo prazne prostore spomenika“. Posmatraču se ne nameće smisao (33), niti mu se preko realističnog spomenika oktroišu vrednosti (hrabrost, snaga, slava), već mu se nadrealnom spomeničkom formom dopušta da sam domišlja utisak. Antispomenici nisu, dakle, nikako autoritarna zdanja koja propisuju određeni smisao tražeći pasivnog posmatrača. Naprotiv, oni menjaju hijerarhijski odnos između države, umetnika i publike, tako što sam posmatrač postaje spomenik. Oni nose kapacitet za izmenu sećanja kako bi ih nova generacija drugačije doživela i dovode u pitanje tradicionalnu zavetnu, iskupljivačku i oproštajnu komponentu spomenika (34). Za razliku od klasičnog spomenika koji emijuje jednoznačnu poruku, najčešće bespogovornog čuvanja nacionalnih vrednosti i ideala, antispomenik je zamišljen kao mesto konkurentskog značenja i kulturnog konflikta (35). U ovu kategoriju spada i Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope američkog arhitekte Petera Ajzenmana (Eisenmann) otvoren 2005. Sastoji se od 2711 betonskih kocki različitog formata i visine koje podsećaju na grobove smeštenih na prostoru od oko 13 000 m kvadratnih u samom centru Berlina blizu Brandenburške kapije i Rajhstaga. Njegova izgradnja je stajala oko 27 miliona EU (36).
Ovaj poznati antispomenik, oko koga su se i pre i nakon dizanja vodile duge rasprave u Nemačkoj, iskazuje novu ideju sećanja već samim tim što je reč o obeležju žrtvama koji dižu pripadnici nacije dželata. Trebalo je rešiti dva nemačka problema: kako predstaviti neuporedivi fašistički zločin i kako se sećati onoga što se u Nemačkoj želi zaboraviti (37). Nije to 1990-ih više bio pritisak izvana na Nemce nego su pomenuti zadaci bili povezano sa novim međunarodnim položajem Nemačke u EU. Dok su jedni tvrdili da je svaki spomenik nacističkim žrtvama nemoguć jer sama ideja propada zbog neiskazivosti užasa, drugi su upozoravali da bez takvog obeležja, koji bi bio trajna opomena i brana desnom ekstremizmu, nova Nemačka ne može u EU. Sama ikonografija berlinskog prostornog obeležja je antispomenička i uperena je protiv ideje iskupljenja. Odgovor na pitanje „Zašto“ traže sami posetioci. Antispomenik ne stvara predvidljivi jednoznačni efekat, pa otuda ne može ni da manipuliše osećanjima, nego, naprotiv, podstiče nepredvidljivi individualni afekat. Arhitekta je pošao od toga da se osećanja i reakcije ne mogu programirati, nego da se kroz različita pojedinačna iskustva posetilaca poruka sama uobličava. Rečju, spomenik su sami posetioci (38).
Prodor antispomenika i njegovo smeštanje u centar glavnog grada bio je moguć samo u zemlji gde je negativno sećanje na zločine vlastite države postavljeno kao nacionalni zadatak (39), a sapostojanje javnih konvencionalnih i antispomenika odmah je počelo da nagoveštava konkurenciju u nemačkom prostoru sećanja. Dok je danas u SR Nemačkoj na delu pokušaj idejne evolucije od od klasičnih identitetskih spomenika ka drugačijem radu na žaljenju i tugi i na višeslojnom pokazivanju apsurda rata, u novim evropskim državama je proces sećanja obrnut. Ovde su, po pravilu, novi klasični javni spomenici herojima uspešnog secesionističkog rata sačinjeni od teškog tamnog granita i zamišljeni kao važni osigurači nacionalnog identiteta preko jasno raspoznatljive poruke o nacionalnoj žrtvi, stradanju i boli. Mladi državni suverenitet traži direktnu neskrivenu klasičnu spomeničku poruku lišenu bilo kakve kritične samorefleksije. Ima li razlike u žaljenju između klasičnih i antispomenika? Berlinska istoričarka umetnosti Korina Tomberger upravo insistira na tome, tvrdeći da se novi spomenički trend protivi svakoj autoritarnoj umetnosti koja posetioca posmatra samo kao pasivnog posmatrača (40). Dok su tradicionalni spomenici nedemokratske ustanove zato što formulišu istorijske pouke i apele sa kolektivnim pretenzijama, dotle, njima nasuprot, antispomenici, kao novi kao podstrekači kritičkog suočavanja, treba da bude pojedinačna kritička promišljanja.
I upravo zbog toga se treba se zadržati na ovoj razlici koja je i u tanatopolitičkom smislu važna jer se tiče ključnog pitanja da li se o smislu javnog žrtvovanja, a time i načina političke upotrebe smrti, može raspravljati ili ne? Do koje granice ove rasprave mogu ići, a da se ne skrene u saznajno sterilni relativizam? Konvencionalni spomenici sa jasnom porukom predstavljaju onu prošlost koja ne samo što nije slika prošlosti posetioca, nego je ni ne dopušta. To je autoritarni odnos pluralizovanog društva i spomenika koji propisuje jednoznačno kolektivno pamćenje. Trudeći se da ne nameće nego da traži sećanja, antispomenik ih ne nudi, i već samim tim ostavlja prostor za mnogo demokratičnije kolektivno pamćenje. Cilj je da se proces pamćenja decentralizuje i u njega aktivnije uključi i lično iskustvo kao filter prihvatanja prošlog. Za razliku od konvencionalnog, cilj antispomenika je da svlada jaz između obeležja i posmatrača insistirajući na samorefleksiji pamćenja. Ove druge iskazuju apstraktni oblici lišeni ideoloških i verskih simbola koji šire prostor za individualno tumačenje prošlosti. Antispomenici aktivnije podstiču raspravu oko toga kako se sećamo, čega se sećamo i koja je uloga prošlosti u budućnosti.
Rečene načelne razlike treba i konkretnije pokazati. Najpre treba reći da su svi nacionalni spomenici okrenuti nacionalno definisanom kolektivu, a njima su slični i oni javni spomenici posvećeni mrtvima, koji treba da razbude masovna saosećanja sa patnjama izginulih, a sve u cilju mobilizacije grupe. Upravo zbog okrenutosti grupi poruka spomenika ove vrste mora biti i umetnički jasna, a ne višesmislena. U najmanju ruku takva je namera države, ako ne već i njeno ostvarenje. Apstraktni umetnički izraz može zbuniti i pokolebati nacionalni žar, dok je poruka klasičnog dela izričita i nedvosmislena. U rečenom smislu klasični konvencionalni spomenici palom vojniku jesu obrazac kultnog insceniranje spremnosti na žrtvu kolektivu i kao svetovna forma hrišćanskog mučeništva uvek emituju poruku sunarodničkoj grupi.
Istorija nije samo prošlost, ona tek stiže. Nova iskustva i nova očekivanja uvek iznova oblikuju i osmišljavaju novu sliku prošlog kod novih generacija. Spomenik treba da bude samo osnova za nova čitanja prošlog, a ne dekret. Sećanje je pojedinačno i upravo je to smisao spomenika. Svaki spomenik je statični posrednik između mrtvih i živih. Ali, javni monument ne treba da otvoreno osmišljava prošlo, sa pretenzijom da utiče na identitet i da obavezuju na akciju, kako to inače čine one grupe koje se na grobu zavetuju na osvetu. Spomenici treba da podstaknu promišljanje prošlog tražeći pojedinačni a ne grupni odgovor. Kada sam jula 2012. posetio Jasenovac bio sam pod utiskom impresivnog Bogdanovićevog apstraktnog spomenika „Kameni cvet” iz 1966, ali ne manje i njegovog snažno umivenog prirodnog prostornog ambijenta. Upečatljivo je jedinstvo spomenika i širokog prostora koji nije omeđen ni ograđen kao konvencionalni spomenik, nego je usamljen na ledini. Lišen prostornih granica i eksplicitne poruke, ali i izdvojen iz svetog prostora groblja, crkve ili službenih oznaka, stopljen je sa prirodom, razigran i uočljiv iz daljine. Posetiocu se odmah otvara kontrast između idilične i lepo pokošene prostrane osunčane livade pored Save i mračnog genocidnog događaja koji se upravo tu dugo odvijao. U Jasenovcu nema direktne poruke kao u Aušvicu gde obrazac sećanja emituju sačuvane barake i peći za spaljivanje logoraša. Upravo je nepostojanje ostataka logora na praznoj uređenoj livadi, ali i odsustvo vodiča i grupe, otvaralo nedorečeni prostor pojedinačnog promišljanja i podsticalo maštu. Golo sećanje na grozotu uokvireno tišinom, idiličnom prirodom i impresivnim nedorečenim kamenim spomenikom aktiviralo je kao osnovu trajnog utiska posete spomeniku antitezu između mogućnosti življenja u harmoniji i nasilne nedužne masovne smrti. Besmisao je u Jasenovcu uspešno markirana važnim grobom. Da li je moguće da se u ovakvoj rajskoj prirodi desio pakao? Pitanje „zašto klanica“ gotovo se samo postavlja u idiličnom okruženju Bogdanovićevog antispomenika, koji ne nameće odgovor, nego budi lično promišljanje razloga prekinutih života, a ne grupno osmišljavanje naknade za smrt preko zaveta na oprost ili na osvetu. Kao da na pomenuti utisak mnogo ne utiče ni to što se identitet „Kamenog cveta“ i njegov spoj sa političkim okruženjem promenio u odnosu na doba kada je dignut. U socijalizmu je to bilo uređeno službeno multietničko mesto sećanja, u građanskom ratu zapušteni spomenik koji je Tuđman pokušao da „miksanjem kostiju“ progura kao simbol stradanja svih Hrvata, dok danas, u okruženju još uvek normalizovanog, ali nešto blažeg nacionalizma, spomenik služi hrvatskoj državi kao dokaz suočavanja sa prošlošću pred EU. U realnosti to nije nikakvo suočavanje, jer u hrvatskoj lektiri ovaj spomenik nema didaktičku ulogu niti je mesto ekskurzija hrvatskih đaka. Obavezno odredište ekskurzija je Vukovar, a što je Jasenovac didaktički nemoćniji, to je upadljivija njegova antispomenička komponenta.
4.
Nasuprot direktnoj i neprerušenoj nacionalnoj simbolizaciji, a koja poziva na nezaborav žrtava i na pripravnost, buđenje sumnje u tradicionalni spomenik jeste upravo narušavanje pomenutog martirološkog i mobilizacijskog imperativa sećanja grupe. Osim aktivnog retrogradnog hrvatskog primera, treba se osvrnuti na još jednu, samo naizgled, drugačiju javnu raspravu oko centralnog nacionalnog spomenobeležja iznova ujedinjene Nemačke.
Kritičko suočavanje sa fašističkom prošlošću očeva nacista radikalno je otvorila generacija nemačkih levičarskih šezdesetosmaša, a na ovom kursu još istrajavaju razne alternativne grupe. Na jednom konvencionalnom vojnom spomeniku dignutom 1934. u Hamburgu stoji natpis „Nemačka mora živeti i kada mi umremo“, ali je isti epitaf antifašistička alternativna pank grupa Slim iz Hamburga inverzijom okrenula 1981. u stih „Nemačka mora umreti da bi mi mogli živeti“. Refren ove pesme ubrzo je postao moto nezavisne muzičke scene i obeležio dva dijametralno suprotna obrasca sećanja. Deutschland muss sterben, damit wir leben können postao je slogan umetnost u duhu osnovnog prava i kritika imperativa umiranja za kolektiv. Nije to bila samo puka promena perspektive, nego korenita promena smisla. U sličnoj inverziji smisla otprilike leži i razlika između spomenika i antispomenika, između slavne prošlosti koja zarobljava i kritičke koja oslobađa život. Antispomenici nisu nikakav simbol izdaje, nego signatura novog kritičkog patriotizma koji odbacuje nerefleksivni odnos prema naciji.
Traumatična prošlost u Nemačkoj još nije mrtva, a Holokaust, kao istorijski događaj velike magnitude, još uvek potresa glavne rasprave oko uloge javnih spomenika u ovoj državi. Kako u državi opterećenoj besprimernim državnim zločinima u bližoj prošlosti spomenički iskazati identitet, upozorenje i pokajanje, a pri tome izbeći trijumf i mučeništvo žrtava? Osim toga, gledano sa nacionalnog stanovišta, pitanje svih pitanja jeste da li i koliko spomenici Holokaustu uopšte mogu biti korisni državi? Ne treba zaboraviti da je i ujedinjena Nemačka, koliko god bila opterećena hipotekom nacizma, ipak nacionalna država, pa kao i svaka nacionalna država nužno traži slavnu prošlost. Upravo je ova dilema otvorena odmah nakon ujedinjenja Nemačke, kada je kancelar Helmut Kol (Kohl) počeo da traži simbol negativnog sećanja na nacizam koji bi bio spojiv sa impertivom nove nacionalne homogenizacije. Konzervativci su bili zaokupljeni problemom kako se spomenički distancirati od nacizma, a pri tome ne narušiti nemački nacionalni identitet. Trebalo je izabrati ključni umetnički i spomenički simbol ovog složenog napora. Izabrana je uvećana skulptura „Majka sa mrtvim sinom“, delo vajarke K. Kolvic (Kollwitz) iz 1937. i postavljena već 1993. kao centralno spomen-obeležje ujedinjene Nemačke u Neue Wache („Nova straža“), istorijsku zgradu bivše glavne kraljevske straže u centru Berlina. Tu se polažu službeni venci i to je mesto analogno Grobu neznanog junaka na Avali i istim simboličnim grobovima ispod Trijumfalne kapije u Parizu ili u Moskvi ispod zidina Kremlja. U Berlinu je u podnožju službene skulpture istaknut višesmisleni natpis „Posvećeno žrtvama rata i nasilničke vlasti“ sa nejasnim značenjem da li se misli na nacizam ili i na istočnonemački socijalizam (41). U centralnom nemačkom državnom mestu sećanja danas mrtvi simbolizuju naciju preko konvencionalne, religijski obojene ženske skulpture.
Nije naodmet pomenuti da je u DDR-u ista ova zgrada iz 1816. bila antifašistički spomenik, ali ju je Kol preimenovao u „Spomenik žrtvama rata i tiranije“ težeći univerzalnom pomirenju a ne razdvajanju žrtve od dželata. Reč je o pomeranju težišta sećanja sa antifašizma na antitotalitarizam. Ali kritika ovog spomenika nije išla u tom pravcu nego u smeru sumnje u tradicionalni spomenik uopšte. Nasuprot obeležavanju anonimne tuge za neznanim vojnikom kancelar ujedinitelj je hteo da centralna službena skulptura nove države u Neue Wache pokaže sasvim intimni pojedinačni bol za bližnjima. U figuri koja podseća na sliku Marije sa mrtvim Hristom jedni kritičari su uočili jedinstvo ženski zamišljene nacije kroz simbol žrtava rata i nasilja, a drugi, znatno radikalniji, odmah su prepoznali nastojanje da se nemački narod poistoveti sa žrtvom. Nemačka slikarka K.Landa je zaključila da ovo umetničko spomen-obeležje iskazuje umesto priznanja zločina potrebu za preradom tamne prošlosti Trećeg Rajha, pa se zato kosi sa naporima nove generacije da se i po sećanju distancira od „generacije ubica“ (42).
Sve u svemu i ovde se kritičkom sećanju isprečio opšti autoritarni nalog državnog rezona po kom spomenici treba da služe samopredstavljanju države, naravno ne u lošem svetlu. Iako je nakon sloma fašizma ideologizacija tuge za palim Nemcima bila nemoguća, postavilo se pitanje kako se sećati katastrofe? Zaborav i ignorisanje zločina nisu nikakvo suočavanje sa prošlošću, nego su odlaganje istog problema za budućnost. Izgubljeni rat je isključivao sećanje na herojsku smrt, naravno ne samo zbog poraza, nego i zbog otkrivenih neuporedivih nacističkih zločina širom Evrope. Početkom 1980-ih javljaju se prvi glasovi za dizanje spomenika kao obeležja ne samo nacionalnim nego i svim žrtvama. Kako u prostoru okameniti nacionalnu tugu i žaljenje? Heroizacija Nemaca palih u ratu bila je nemoguća ne samo zbog konclogora nego i zbog zločina Vermahta. Uprkos tome, bilo je konzervativnih otpora dizanja spomenika Jevrejima u Berlinu koji je tumačen kao monumentalizacija nemačke sramote. Premda je neuporedivost holokausta dokazana, nemački narod se i dalje, zbog želje za neslomljenim nacionalnim identitetom, radije poistovećuje sa vlastitim žrtvama nego sa vlastitim dželatima.
Centralno spomen obeležje trebalo je i poraženim Nemcima da osigura identitet – poželjno samoviđenje. Kancelar Kol je spomeničkim sećanjem na mrtve želeo da čvršće integriše pripojene delove Nemačke. Međutim, sukob oko ujedinjenja otvorio se na nivou simbola zato što je na delu bilo novo ujedinjenje lišeno novih vrednosti. Kako biti ponosan na domovinu čiji je Hitler važan deo? U raspravi koja je otvorena povodom skulpture „Majka sa mrtvim sinom“ istoričar R.Kozelek (Kosseleck) je upozorio da spomenik ne treba da podseća samo na masovno umiranje, nego i na masovno ubijanje, pa je zato kritikovao i srodnost figure sa Marijom i mrtvim Hristom. Levica je još oštrije opominjala da mrtvi sin asocira na mrtvog nemačkog vojnika. Za razliku od žaljenja žrtava u Prvom svetskom ratu, u Drugom je tuga majki za palim sinovima potisnuta žaljenjem žrtava Hitlerove mašinerije. Figura majke sa sinom uopšte ne asocira na masovne zločine, izričit je bio Kozelek (43).
Za debatu nije bilo nevažno ni to što ova klasična skulptura, za razliku od antispomeničkog obeležja ubijenim Jevrejima, uopšte nije bila u trendu avangardističke revizije spomenika 1990-ih. Reč je o tome da različito tumačenje prošlosti donekle diktira i sam dizajn spomenika. Dok je idealizacija vojničke muškosti na javnoj skulpturi kulminirala u nacizmu pravdajući militarizam, već nakon rata došlo je do sve većeg slikanja ženskog tela (44). Nešto kasnije tokom 1980-ih počinje obrada nacizma u krilu avangardne umetnosti dodatno modifikovane višesmislenošću postmoderne. I za antispomenik u centru Berlina s početka 21.veka javljaju se razne metafore. U negativnom smislu je nazivan ranom na nacionalnom ponosu i ranom na nemačkoj psihi, zatim ranom u centru Berlina, otvorenom ranom u srcu grada, ograničenim nacionalnim suverenitetom i monumentalizacijom nemačke sramote (45). Međutim, ista metafora spomenika kao rane javlja se i u pozitivnom smislu. Pravi cilj i jeste bio da pomenuto prostorno obeležje predstavi simboličnu ranu nemačkog kolektiva, a to jedino i mogu „antispomenici koji neguju, održavaju i izlažu ovu simboličnu ranu na telu nacije (46). I sve to, naravno, uprkos simbolizaciji žrtvenog ili muškog herojskog svladavanja ratnih rana. Nije slučajno što se, nasuprot podudaranju suverene nacionalne države sa muškom snagom, metafora rane učvrstila u avangardnom govoru o nacizmu, ali u značenju one vrste rane koju treba negovati da ne zaceli. Poruka Klajnove je slična poruci Jerna Risena da treba negovati ne samo nezaborav, nego, još više od toga, i traumu o besprimernom nemačkom zločinu (47). Jer ako rana zaceli ili ukoliko se zločinačka prošlost detraumatizuje ostaće umivena i dezinfekovana slika sa problematičnom ponudom poistovećivanja.
5.
Upravo takav oblik detraumatizacije sreće se kod američkih nacionalnih spomenika koji nasilje vlastite države, imperijalizam i genocid pretvaraju u slavnu prošlost. Koliko god da ovaj napor nije neobičan za političko pamćenje SAD kao super sile, za našu temu jeste zanimljiv jer se u istom sklopu javio pokušaj pretvaranja konvencionalnih spomenika u antispomenike. Upravo je to u svojoj doktorskoj disertaciji pokušao da pokaže Rajan Mekdžiot, američki komunikolog iz Ajove. Odveć zaokupljen relativističkim potencijalom konstruktivizma, nastojao je ne samo da pokaže višemislenost i višeperspektivnost nekih spomenika u SAD, nego je čak dospeo i do ocene o antispomeničkoj tradiciji u SAD (48). Ovaj pokušaj zaslužuje komentar i zbog pokazivanja neodređenosti i dvosmislenosti samog pojma antispomenik. Mekdžiot je istražio uzroke dizanja i potonje sukobe oko nekoliko nacionalnih spomenika u SAD. Pošao je od načela postmoderne da javno sećanje treba razumevati preko kategorije drugog, a ne pre svega procenjivati ga kao tačno ili pogrešno sećanje. Gledano konstruktivistički, to ne znači tragati za onim šta se odista zbilo, nego kako se mi toga sećamo i kako nas sećanje goni na to šta da radimo u budućnosti (49). Odmah treba reći da je ovo gledište u saznajnom pogledu jednostrano. Koliko god bilo tačno da su spomenici kao izraz javnog sećanja retorički moćni, pa i to da spomenički sakralizovani sadržaji i poruke jesu preporuka za budućnost i vrednosne poluge delanja koje se menjaju, ipak se njihov izvorni smisao ne može relativizovati niti tumačiti kao sporedan zadatak istraživača. Ni kod antispomenika nije uopšte nebitno da li se dižu da bi podsećali na smrt fašista ili na stradanja antifašista.
Trudeći se da u SAD nađe antispomenike, Mekžiot dalje tvrdi da antispomenici svedoče o nasilju nad marginalizovanim grupama i da imaju nedidaktički karakter, ali da je različit sklop njihovog delovanja u Nemačkoj i u SAD. Dok nemački spomenici ove vrste pokušavaju da memorijalizuju odsustvo i prazninu i da stvore javni forum, pa zato odustaju od korišćenja svetosti prostora za didaktičko nametanje prošlosti, dotle američki spomenici to čine na drugi način i u drugačijoj situaciji. Naime, američki antispomenici pokušavaju da istaknu brisanje klase, rase i roda u situaciji kada se ove grupe još uvek bore protiv diskriminacije, dok nemački pokušavaju da markiraju sistematsko isključenje jednog kulturnog entiteta koje se već zbilo (50). Prosto rečeno, U SAD se diskriminiše sećanje na još uvek žive građane (radnike, rasne i polne manjine), a u Nemačkoj antispomenici skreću pažnju na one koji su već likvidirani.
Treba se zadržati na ovom neosnovanom domišljanju pojma antispomenik. Višeperspektivnost je svakako važna suština antispomenika, ali za njihovu suštinu ne bi trebalo po svaku cenu proglašavati i relativizam, kako to čine konstruktivisti. Ironija jeste dijalektika „perspektive perspektiva“, uočio je K.Bark (Burke) (51) i ova jeste prisutna svuda gde neko otvara više perspektiva koristeći pri tome jednu da bi korigovao drugu. Čak i ako u rečenom smislu spomenici u SAD, koje analizira Mekdžiot, pružaju više perspektiva, pitanje je da li se radi o antispomenicima. Ovde posetioci moraju biti aktivni da bi dokučili smisao prošlog i raspoznali više konfliktnih različitih istorija i uočili nužno nedovršenu procesnu strana istorijskih dešavanja (52). To jeste, svakako, korisno, ali samo do izvesne granice. Naime ukoliko višeperspektivnost proglasimo za suštinu, kako to čini Mekdžiot (53), onda smo u opasnosti da relativizujemo svaki smisao. Ako se u duhu klasičnog konstruktivizma složimo da su svi smislovi podjednako ravnopravni, onda i antispomenik gubi funkciju osude zla. Naravno da to ne znači da se treba vratiti konvencionalnim spomenicima jer su ovi odveć fragmentizovani i jednostrani kada ističu samo jednu hegemonu svetu stranu prošlosti. Premda, antispomenici s razlogom poriču monopol jedne perspektive nad prošlošću, ni ovi ne treba da izgube osećaj za one koji su stradali zbog narušavanja pravde. Ni u saznajnom niti u pravdonosnom smislu nisu sve perspektive ravnopravne, koliko god njihova simetrija bila izazovna. Dakle, antispomenici treba da u sećanju ostvare složeni zadatak otvaranja više perspektiva, ali uz izbegavanja njihove relativizacije.
Koliko god naizgled bila maštovita i demokratska, simbolizacija ovog ambivalentnog, ali i vrlo složenog napora nije uopšte jednostavna. Dobro je što antispomenici podstiču ironiju, ono što tradicionalni spomenici ne čine, jer je ironija kritika dominacije kulturnih narativa (54). Nije loše ni to što antispomenici pokazuju da je i zaborav smišljen proces i tu Mekdžiot s razlogom upozorava na dijalektiku zaborava genocida nad crvenokošcima u nacionalnom spomeniku bici kod Litl Bighorna 1866. u Montani (Little Bighorn National Monument) i V.Fetermenu (Fetterman) oficiru SAD koji je poginuo u tom sukobu sa Indijancima (55). Iako postoje neslaganja oko toga koliko je u bici 1866. ubijeno američkih vojnika, a koliko domorodaca, ipak ovaj nacionalni spomenik poginulim vojnicima SAD ne otvara suštinsko pitanje da li je slavna bitka bila i masakr Sijuks Indijanaca. Aktivisti domorodaca još uvek traže da se dopišu i ubijeni Indijanci. Naredni primer borbe oko javnog, ali i klasnog sećanja, jeste spomenik na Hajmarket skveru (Haymarket Square) u Čikagu dignut nakon poznatog sukoba policije i radnika maja 1886. Država je digla javni spomenik ubijenom policajcu, ali je ovaj nekoliko puta rušen, ponovo dizan i vraćan na trg. Anarhisti su izgradili alternativni spomenik svojim poginulima u istom sukobu, ali na groblju (56). I ovde je pitanje da li je sapostojanje suprotnih spomeničkih sećanja na radničke i policijske žrtve dovoljno da bi se rečeno obeležje nazvalo antispomenikom. Mekdžiotova ocena da ono što pomenuti američki spomenici izričito ne iskazuju upravo dopušta posetiocima da isto zaborave (57) jeste prazno domišljanje. Ne manje neuverljiv je naredni primer antispomenika koji Mekdžiot nalazi u Luizijani i čiju fotografiju takođe prilaže u radu. Tamo je nakon rasnih sukoba na Trgu slobode u Nju Orleansu 1871. između bele milicije i obojenih nekoliko godina kasnije dignut spomenik belim policajcima, zatim je 1932. dodata još jedna rasistička tabla, 1980-te su sklonjeni i spomenik i tabla u depo, da bi 1993. spomenik bio premešten na drugo mesto u gradu sa novom tablom na kojoj stoji da je spomenik dignut u čast poginulima sa obeju strana (58).
Ovde se postavlja pitanje da li su prikazani sukobi oko spomenika i rastumačene evolucije spomeničkih poruka dovoljno osobene i alternativne da bi se pomenuta u estetskom smislu klasična prostorna obeležja mogla prevesti u antispomenike? Svakako ne, a piščeva ocena da pomenuti antispomenici sadrže više konfliktnih perspektiva na tragu postmoderne relativizacije njihovih osnovnih poruka. Analizirani primeri nisu antispomenici nego se pre radi o takmičenju u pripisivanju smisla ili o sukobu okamenjenih zakavženih slika prošlosti. Pisac, međutim, uporno ponavlja da američki antispomenici kroje ironiju već time što pružaju više perspektiva u tumačenju, zatim što otvaraju javni forum, i na kraju stoga što markiraju prolaženje vremena povremenim promenama smisla istog spomenika (59). Donekle svestan relativizacije, Mekdžiot se brani od ovog prigovora dodajući da nije cilj antispomenika relativizam, nego samo to da pokažu ko je slavljen u vremenu kada je spomenik dignut, a ko je kao vredan pomena nadodat kasnije (60). Čak ako spomenici i pokazuju ko je kada bio prisutan, a ko isključen iz prostornog sećanja, to nikako ne znači da automatski treba u antispomenike uključivati sva ona prostorna obeležja oko kojih se vodi rat sećanja i čiji se smisao vremenom menja.
Poslednji primer spomenika koji Mekdžiot navodi ponajmanje zaslužuje da se uključi u kategoriju antispomenika. Radi se o nacionalnom Spomeniku vijetnamskim veteranima (Vietnam Veterans Memorial VVM) u Vašingtonu dignutom 1982, i na čijem dugom zidu je upisano oko 60 000 imena poginulih i nestalih Amerikanaca u ratu u Vijetnamu. Nedaleko od zida stoji herojska statua tri vojnika (belca, Afroamerikanca i Hispanoamerikanca) koja treba da sugeriše bratstvo rasa u ratu koji je štitio interese SAD (slično srušenom bratskom spomeniku Boru i Ramizu u Prištini). Naknadno priključen takođe realistički multietnički spomenik ženama stradalim u ratu ne otvara bitno nove perspektive viđenju jednog klasičnog imperijalističkog ratnog pohoda (61). Za razliku od Nemačke, SAD slave sugrađane, žrtve vlastitih imperijalističkih pohoda, a imperijalizam spomenički pravdaju unutrašnjom multietničkom jednakošću vlastitih građana svih boja kože. Što na spomeniku nije upisana boja žutih Vijetnamaca već dovoljno govori o njegovom konvencionalnom karakteru.
Mekdžiotova opaska da neki VVM drže za zid srama, a neki za svetilište, ništa ne govori o njegovoj suštini, koja, sudeći po izgledu i poruci uopšte nije antispomenička. VVM nudi sveto mesto, a ne sveti prostor jer nije dignut na mestu smrti. Ako je odista namera ovoga spomenika da poštuje sve one koji su služili i umrli, kako stoji u jednom komentaru koji Mekdžiot ne spori, onda ne stoji ocena da VVM načinjen od teškog crnog indijskog granita nije politički (62), a još manje opaska da je Zid ironičan (63). Najposle, da je ovde teško govoriti o antispomeniku, svedoči i to što ga je nimalo slučajno podržao predsednik SAD, a pozdravili i finansijski pomogli američki konzervativci (64). Zašto?
Vijetnamski rat, poznat i kao Drugi Indokineski rat, bio je najduži rat koji su SAD vodile (1959 -1975). U njemu je ubijeno oko 1,4 miliona vijetnamskih vojnika i oko 2 miliona civila i oko 60 000 američkih vojnika (65). Kako je svojevremeno ocenio američki novinar A. Sulcberger (Sulcberger), SAD nisu izgubile rat u dolini Mekonga nego u dolini Misisipija. Naime, ne samo što je izostala masovna domaća podrška ratu, nego je bilo i mnogo javnog otpora u SAD. Nakon povlačenja iz Indokine trebalo je preživele vojnike integrisati i ublažiti rat sećanja koji se u javnosti razgoreo oko smisla izgubljenog rata. Upravo je tome zadatku, ponovnoj integraciji podeljene države, trebao da pomogne VVM. Kako? Uverljiviji odgovor od Mekdžiota su na ovo pitanje dali čikaški sociolozi Švarc i Vagner-Pacifiči. Zato što je rat u Vijetnamu bio moralno sumnjiv i neuspešan, cilj izgradnje VVM je bio pretvaranje vijetnamskih vojnika od ružnih Amerikanaca u patriote (66). O čemu se radi? Zato što se 40% Amerikanaca koji su oženjeni otišli u Vijetnam razvelo šest meseci nakon povratka i to zbog kriminala, droge i alkohola, trebalo im je i simbolički pomoći tako što će i VVM biti deo programa rehabilitacije veterana (67). Uz to, kako je izjavio predsednik Dž. Karter (Carter), kada je odobrio rezoluciju kongresa o VVM, formalno slavljenje veterana trebalo je da pomogne izlečenju nacije posvađane ratom. Službeno objašnjenje je bilo da VVM ne obeležava izgubljeni rat, nego samo ljude koji su u njemu bili. Spomenik je zamišljen kao simbol jedinstva nacije. Naizgled apolitičan, bio je simbol nacionalnog neuspeha da se uspostavi saglasnost oko smisla Vijetnamskog rata (68). Karakteriše ga široki simbolički raspon komemorativnog smisla od patriotizma do kritičnosti (69) i trošak od 9 miliona dolara koji je pokriven prilozima raznih udruženja i pojedinaca (70). Šta spomenik poručuje?
Upravo ono što je rekao J. Skrags (Scruggs), veteran i inicijator dizanja VVM: „Spomenik govori tačno ono što mi želimo da kažemo o Vijetnamu, a to je apsolutno ništa“ (71). Motivi njegovog dizanja nisu nikako bili antispomenički. Da bi VVM bio antispomenik nije dovoljno zaboraviti apsurd izgubljenog rata nego je trebalo markirati i vijetnamske žrtve nasilja vlastite države. Toga nema, jer kao i niz drugih, i ovaj spomenik podseća samo na uži krug smrti poginulih sunarodnika, a ne i protivnika. A sve to čini na na banalni konvencionalni način tako što poginulima pripisuje značaj i smisao za dobrobit domovine, države i nacije. Složeni problem kako slaviti rat koji je u Vijetnamu izgubljen, rešen je na protivrečan način. Konkretna individualizacija smrti, tabla sa spiskom svih poginulih i nestalih, mnogo ne pomaže. Sličan složeni zadatak sećanja Nemci nisu mogli nakon svog poraza rešiti na ovaj način iz političkih, ali i iz statističkih razloga. Teško je na javni spomenik urezati imena miliona mrtvih, ali to nije bio razlog zašto toliko ubijenih Vijetnamaca nema na VVM. Pre će biti da je funkcija VVM, kao uostalom i mnogih holivudskih filmova, da ratove koje su SAD vodile van svoje teritorije prikažu kao žrtvovanja građana SAD zarad demokratije, a ne da problematizuju imperijalizam SAD. Zato što je cilj VVM da osigura građanski mir unutar zemlje, a ne da kolonijalni pohod problematizuje kao apsurd nošen profitom, nije ni reč o antispomeniku nego o konvencionalnom ovekovečavanju dela vlastite bolne i u osnovi slavne, a ne sramne prošlosti.
6.
Uprkos tome što još nisu u stanju da ozbiljno uzdrmaju monopol konvencionalnih spomenika u prostornom sećanju normalizovanog nacionalizma, važan je napor tvoraca antispomenika u provociranju hegemone slike prošlosti i njene slavne narative. Naravno da svi spomenici dovode i prošlost i budućnost u sadašnjicu i manje ili više pripadaju onom žanru sećanja koji budi strahopoštovanje i kroji retorički prostor za naročito emotivno javno promišljanje smisla ugašenih života. I antispomenici to čine, ali drugačije od konvencionalnih, jer na svojevrsan način nagrizaju sveti prostor, detronizuju zadate vrednosti i samim tim problematizuju hegemoni smisao. Ovim se nipošto ne želi reći da su spomenici nepotrebni jer je samo onaj ko se seća kadar da odgovorno oblikuje budućnost. Ali je pitanje da li konvencionalni nacionalni spomenici mogu da valjano prerade traumu, a da pri tome ne umanje zločine dželata iz vlastitih redova? Ne mogu, tome zadatku mogu pomoći samo antispomenici. Pri tome ne treba smetnuti s uma i njihovo moguće deficitarno sećanje. Naime, uprkos konstruktivnoj kritici konvencionalnih spomenika, ni osnovna vizija antispomenika nije lišena ambivalentnosti. Ova se, grubo rečeno, može svesti na napetost između relativizma i demonumentalizacije. Premda je antispomenička demonumentalizacija didaktičke prošlosti, naročito kod nacionalizma, korisna, ne mogu se sve velike priče bezostatno svesti na ideologiju. Trezven i realističan pogled je, za razliku od naivnog optimizma, diferenciran. A to znači da treba izbegavati oba ekstrema: kod antispomenika valja izbeći relativizam, a kod konvencionalnih spomenika dekretiranje jedne poruke. Nije, naravno, nimalo lako odmereno estetski i smisaono uravnotežiti sećanje tako da ne bude isključivo nego alternativno, ali i da istovremeno ostane emancipatorsko i kadro da razlikuje lažno od istinitog ne skrećući u relativizam? Simbolički kapital antispomenika ne bi trebao samo da zbunjuje, nego da otvaranjem više perspektiva, ali ne i njihovim simetričnim vrednovanjem, jasnije iskaže ključnu emancipatorsku poruku kod upotrebe smrti.
Kakav bi spomenik u našem regionu mogao pomoći kritičkom suočavanju sa prošlošću novih generacija? Antispomenik, svakako, pre nego konvencionalni. U kom smislu? U poslednjih nekoliko godina se u regionu pod pritiskom EU užareni nacionalizam povlači iz visoke politike, ali i dalje u nesmanjenom obimu opstaje u hegemonoj nacionalnoj kulturi sećanja. Na svim stranama prevladava slavna, u suštini konfliktna prošlost, nigde nema neslavne prošlosti koja može pomoći izmirenju. Svuda niču muzeji ratne slave, nigde muzeja koji bi budili stid od rata. Zacrtani put ka EU krči hegemoni desničarski identitetski simbolički kapital. Ali, to ne znači da se regionalne zakavžene prošlosti ne mogu razoružati. Mogu, ukoliko se svaka nacija sistematski, a ne samo protokolarno suoči sa vlastitim nedelima. I klasično martirološko pitanje bi trebalo preformulisati. Nije produktivna dilema koliko je moj narod stradao niti ona druga koliko je kadar da uravnoteži oprost i osvetu? Ne koristi mnogo ni ono klasično pitanje da li mesta sećanja valjano podvajaju odgovorne dželate i nedužne žrtve. Pitanje treba obrnuti. Antispomenik bi trebao da podstakne dilemu da li smo svi nedužni dželati ili smo svi odgovorne žrtve? A to znači da valja dovesti u pitanje i klasičnu utehu „trpljen- spasen“. Kod ovih zapetljanih stvari ne treba bežati od samokritičnosti, jer je ova osnova moralne nadmoći.
Nije naodmet podsetiti da Nemačka svladava prošlost i spomenicima dezerterima. U nemačkim gradovima (Hanover, Bon, Kasel) dignuto je nekoliko spomenika nepoznatom dezerteru iz Vermahta, onim vojnicima koji su ubijeni zato što sami nisu hteli da ubijaju. Ovde je reč o negativnom sećanju na službeno negativni fašizam. U nas bi eventualni poduhvat ove vrste bio teži, zato što bi spomenik dezerteru trebao da emituje negativno sećanje na građanski rat iz 1990-ih koji je u više novih država u regionu i službeno sakralizovan kao oslobodilački. Pa ipak, vakuum multietničkog sećanja bi se možda mogao ublažiti ako bi se i u regionu pokrenula inicijativa za dizanje spomenika neznanom dezerteru koji bi simbolizovao negativno sećanje na međunacionalni rat i na sve ubijene u regionu 1990-ih. Zato što se ovoj još uvek utopijskoj ponudi opire tvrda realnost slepog patriotizma, u regionu i nema potražnje za antispomenikom? Kako onda uopšte otvoriti simboličku ranu nerevanšističkog sećanja? Teško, ali ne treba odustajati. Ako osvetnički potencijal zakavženih prošlosti pouzdano neguju konvencionalni ratni spomenici slaveći svest o dužnosti i spremnost na žrtvu podanika, mirotvorački, pak, učinak razoružanih prošlosti možda bi mogli ojačati antispomenici podstičući neposlušno sećanje građana.
Fusnote:
42.Landa, Kathrin, Die Neue Wache als zentrale Gedenkstätte im wiedervereinigten Deutschland, 2004. http://www.hgb-leipzig.de/mahnmal/nw2. html, 29.4.2010.
Summary
Todor Kuljić Ph. D.
Countermonument
The purpose of this text is to discuss the differences between conventional monument and countermonument. The conventional monuments show the glorious states and national one-dimensional memory by expressing cult of war and heroes and national or ideological liberation. Countermonument is more-dimensional, shows more alternative memories and is turned to antiheroes and society. There are discussed aesthetic and political aspects of both version of monuments on the comparative level. Despite the constructive critic of sidedness conventional monument there are also some ambivalency at countermonument visible in the tension between relativism and demonumentalisation. Something more are discussed countermonument discussions in Germanu (about Memorial to the Murdered Jews of Europe in Berlin) and USA (about Vietnam Veterans Memorial in Washington). In the article is also analysed a restauration of classical nationalistic monument (horseman) in the new european states at the end of 20-th century as a part of glorious past without critical self-reflexion. The countermonuments are also not current in Balcan region toward of normalised nationalism.
* članak je odeljak iz knjige T.Kuljić, TANATOPOLITIKA, Čigoja, Beograd 2014 (str.333-365)
Dr Todor Kuljić, redovni profesor
Odeljenje za sociologiju,
Filozofski fakultet Beograd
