Navigacija
Saopštenje podneto na međunarodnom naučnom skupu Interculturality and Tolerance (Interkulturalnost i tolerancija). Beograd, 22-24. 5. 1998. Objavljeno u: Tolerance (Tolerancija), zbornik. Priredio Božidar Jakšić, Republika i Biblioteka XX vek, Beograd, 1999. Str. 283-290. I kao: Диалогот е неопходим, дури когато е невъзможен, Демократически преглед, Sофия, 39-40/99. Str. 287-293.
Đokica Jovanović
Univerzitet u Prištini
Priština, SR Jugoslavija
Oguglali na klanicu u Bosni, ne primećujemo da je na Kosovu već počeo rat. Ma kako se umanjivala ta činjenica raznim eufemizmima (o „terorističkim napadima i o efikasnom uzvraćanju policije“) surova je istina da ginu civili, deca, policajci, – „teroristi“; istina je, takođe, da su putevi zatvoreni, da su cela područja van kontrole zvanične državne vlasti; istina je da su skoro svi vidovi oružja u punom pogonu; ruše se kuće; zbegovi se viju putevima; istina je da je vrlo opasno putovati noću; istina je, konačno, da je jaz između dve etničke zajednice, iskopan mržnjom, veći i dublji no ikad ranije. Koliko je meni poznato – to je rat.
Svaki je rat specifičan – kao da se radi o svojevrsnoj mračnoj inventivnosti sukobljenih strana. Tako je i ovde. Dok ljudi ginu, privid normalnog života se kao paradoks nameće. Kao u nekom degenerisanom postmodernističkom prikazu, dok trešti oružje, trešti i muzika u kafanama i kafićima. Dok se u jednom predgrađu samo par sati ranije ginulo, u drugom kvartu teče, naizgled, miran život. Spolja gledano, Priština se ne razlikuje od drugih gradova. Grad, uglavnom, normalno funkcioniše, pun mirisa i vreve na onaj naročiti orijentalni način. Međutim, na putevima su postavljeni policijski punktovi, na kojima policija manje-više prilježno kontroliše vozila i vozače, ali, pritom, policajci vrlo ozbiljno izgledaju pod teškim naoružanjem (panciri, automatsko oružje, borna kola…). Gradom prolaze policijske patrole pod punom ratnom opremom, noću se često čuje oružana paljba. Ljudi skoro isključivo razgovaraju o „situaciji“ i o tome „šta će biti“. Smenjuju se demonstracije obeju strana u kojima jedni traže „slobodu“, „prestanak terora“, dok drugi brane „slobodu“, „državu“ – i jedni i drugi su dobrovoljni zatočnici mitova o sopstvenoj veličini, izabranosti; zatočnici su patrijarhalnih i konzervativnih pravila društvenog života; beznadežno su uronjeni u sopstvene kolektivizme i tradicionalizme. Albanci demonstriraju češće – svakodnevno. Srbi mnogo ređe, ali sa jednakim nabojem. Jedni traže državu, drugi im ne daju državu. I jedni i drugi nepokolobeljivo slede uputstva svojih autoritarnih oligarhija.
aminoapps.com
Nacionalizam nije više pojava o kojoj se stidljivo govori. Naprotiv. Kao što je nekada bilo pitanje časti da se bude „dobar komunista“, sada je opet (kod skoro svih bivših „komunista“, uz novokomponovane nacionaliste) pitanje časti da se bude „dobar nacionalista“. U ogoljenom i sirovom obliku, onako kako se ispoljava na Kosovu, nacionalizam se preobražava u prosti (i prostački) grupni egoizam (u čemu sasvim dobro plivaju i skriveni individualni egoizmi). Biti „dobar“ Srbin, Albanac ili Crnogorac je najbolja društvena preporuka za zauzimanje poželjnih socijalnih pozicija i položaja. U jednom izveštaju komisije za izbor u saradničko zvanje na univerzitetu pisalo je da se „kandidat borio sa puškom u ruci za nacionalnu stvar“. To je bio jedan od ravnopravnih (vanakademskih) kriterijuma uz kriterijume akademske prirode. Drugi intelektualac, koji je pisao o genocidu Hrvata nad Srbima, sada se sprema, osetivši novu političku konjukturu, da piše o zločinima Srba nad Hrvatima i Muslimanima, jer „ni mi nismo baš nevini“. Libertetska načela, demokratsko društvo, socijalna sigurnost, građanske i civilne vrednosti… smatraju se nepoželjnim kategorijama, importovanim sa „neprijateljskog“ Zapada. Svaki će se „svesni“ nacionalni „delatnik“ s gorčinom i omalovažavanjem potsmehnuti na pomen takvih ideja. Ali, istina je i to da je autoritarna politika, i srpske države, i albanskih političkih lidera, neodgovorno zaobišla sve moguće metode mirnog rešenja zajedničkog problema i izabrala rat, ne samo kao način rešenja problema, već i kao sredstvo ucene sopstvenog naroda, države, i onoga što se s omalovažavanjem naziva međunarodnom zajednicom. Te vrednosti, u nacionalističkoj interpretaciji, – „omekšavaju“ borbeni kolektivni duh sada kada je potrebno „čvrsto“ jedinstvo u odsudnoj borbi za nacionalni interes. Zato ih treba u potpunosti odbaciti i negirati. Ako ni zbog čega drugog, a ono stoga što nisu u saglasnosti sa srednjovekovnom vizantijskom tradicijom simfonije (jedinstva) nebeske i zemaljske vlasti. Savremeni bazileus treba da bude vlasnik svega materijalnog i duhovnog i svih života ljudi u zemlji. Naravno, svesno se gubi iz vida da će na taj način biti uništena, ne samo nacionalna „stvar“, već da će i sama nacija biti opasno ugrožena. U trenutku dok pišem ovaj tekst, Milošević i Rugova su se konačno sreli i dogovorili da dijalog počne. Ako je verovati novinarima, predstavnici albanskih naoružanih formacija, koji se nazivaju „Oslobodilačkom vojskom Kosova“, su već pripretili Rugovi smrću.
Dobar znak, u beznadnoj situaciji, može biti to što neke neformalne veze još uvek postoje. Sve razgranatija privatna inicijativa nikako nije moguća kao jednonacionalna. Albanske piljare, primera radi, pored uvozne, pune su i robom proizvedenom u srpskim preduzećima; dok u Nišu mleka nema, na Kosovu u skoro svakoj albanskoj piljari PKB mleka ima u izobilju u svako doba dana… Ima i jedan detalj koji deluje iznenađujuće: često se može videti da su ljuti nacionalisti izuzetno ljubazni onda kada razgovaraju sa pripadnicima „neprijateljskog“ naroda. I jedni i drugi znaju da je osveta još uvek jedno od skrivenih i najmoćnijih pravila društvenog života, kojim se neodstupno tvrdo poravnavaju međusobice. Možda je to tako i zato što je ishod krize nepoznat, a valja i dalje živeti zajedno. A možda je koren takvoj ljubaznosti i u, vrlo rasprostranjenom, levantskom, ketmanskom, tipu kulture na ovom području: osmehom se ponajbolje skrivaju prave namere. U klimi opšteg nepoverenja (prema „drugom“, ali i prema „svom“), ljubaznost je onaj prvi samozaštitni i samoskrivajući manir, kojim se ništa ne kazuje o sopstvenom stavu i kojim treba ublažiti pretpostavljeno neprijateljstvo sagovornikovo.
Po svemu sudeći, radi se o sudaru dva sirova nacionalizma, koji su već proizveli poslednju konsekvencu – gubi se stvarna ljubav prema „svom“ narodu i ostaje samo mržnja prema „drugom“. I jedan i drugi nacionalizam bezuslovno zagovaraju nacionalnu državu. U ovom slučaju, obećavanje i garantovanje ljudskih, građanskih i manjinskih prava „po najvišim međunarodnim standardima“ je tek providna, uvela, demagogija, koja je prepoznatljiva obema stranama. Nema mnogo nade da bi Srbima i Crnogorcima u okviru eventualno formirane države „Nezavisno Kosovo“ bila uistinu garantovana prava po rečenim „najvišim standardima“, kao što ti standardi ni danas nisu bogzna kako na delu kada se radi o pripadnicima nesrpskih i necrnogorskih etničkih zajednica.
Može se smatrati da je jedan od glavnih uzroka krize nacionalni romantizam koji preovlađuje u kolektivnoj svesti, politici i kulturi obeju zajednica. Nacionalni romantizam nužno podrazumeva nacionalnu „emancipaciju“ isključivo u granicama nacionalne države. Sve drugo se ima smatrati „ropstvom“ i „neslobodom“. Pitanje unutrašnje slobode od samovolje sopstvene vlasti i slobode pojedinca nije na dnevnom redu. Na delu je pitanje: Kolika je naša država? A ne: Kakva je naša država? Želi se „svoja“ vojska, „svoja“ policija, „svoje“ sudstvo. Kvalitet života i životni standard običnog sveta su pitanja drugog reda. Ona će se „lako rešavati kada odbranimo/ stvorimo sopstvenu državu“. Sada je na delu mobilizacija svih nacionalnih snaga za afirmaciju sopstvene „državnsti“. Ogromno i neracionalno trošenje i rasipanje nacionalnih snaga (kao da ih ima u neiscrpnom izobilju) je, sa ovakvog stanovišta, opravdano i poželjno. Što više „naših ljudi“ pati, gine… utoliko će se više dokazivati „ispravnost i sveto mučeništvo na našoj strani“. Paradoksalno, istanjeni, devastirani, osakaćeni (dakle, oslabljeni) nacionalni potencijali postaju dokaz snage, vitalnosti, suprematije, pobedničkog mentaliteta. Nameće se misao da je pravi patriotizam upravo u suprotstavljanju nacionalističkom „patriotizmu“ koji u opijenosti umišljenom „veličinom i izuzetnošću sopstvenog naciona“ ne pita „šta košta“ ostvarenje romantičarskih htenja („neka pogine i šest miliona Srba, da bi preostalih šest miliona bili svoj na svome“ ili tako nekako).
Usmerenost na sukob ima za posledicu potpunu zapuštenost Kosova. Kao retko gde u svetu, kosovski gradovi i sela su neshvatljivo prljavi i neuredni. Decenijama taložena prljavština, ustvari, znači spremnost da se živi u nepodnošljivim uslovima, valjda zato da bi onom „drugom“ život bio jednako ružan. Kao da provejava misao, ako „mi“ čistimo grad, u toj će čistoći „nezasluženo uživati i oni koji su naši neprijatelji“. Neuredno je svuda: u nadleštvima, školama, bolnicama, bioskopima, kafanama… Ta neurednost ima još jedno izvorište. Neuredne kolektivne ideje i predstave imaju svoj odraz u konkretnim neurednim uslovima javnog života.
Privreda je u još dubljoj krizi i u još većem propadanju nego u drugim krajevima zemlje. Ljudi ne žele da rade, osim ako taj rad ne omogućava neposrednu i isključivu korist samo onome ko radi. Rad u javnim, državnim, društvenim preduzećima, u obrazovanju, zdravstvu… niti je valjano plaćen, a nije ni organizovan tako da bude celishodan. I oni koji upravljaju, i oni kojima se upravlja smatraju takav napor izlišnim. U svim takvim kolektivima apatija je hronično stanje svesti.
Kosovska kriza na specifičan način proizvodi i krizu univerziteta. Sada deluju dva univerziteta (tako će biti i dalje). Reč je o državnom i albanskom, nelegalnom univerzitetu. Pošto je država primorana da ustupi prostore i albanskim studentima i nastavnicima, ova mogućnost međunacionalnog susreta je pokazala svu dubinu međusobne netrpeljivosti. Rad u zajedničkom prostoru, u zajedničkoj nastavi ili u okviru zajedničkih projekata je nemoguć. Ima opravdane i trezvene bojazni od sasvim mogućih međusobnih sukoba mladih ljudi sa tragičnim posledicama. Ma kako bilo civilizovano da u akademskoj sredini ne bude etničkih napetosti i ma kako se međuetnička tolerancija podrazumevala, u ovom bi slučaju bilo skoro nemoguće zamisliti miran, tolerantan i uzajamno dobronameran susret jednih i drugih studenata i nastavnika ophrvanih nacionalističkom mržnjom. Sa srpske strane, autonomija univerziteta je, dalje, shvaćena na takav način koji upravo negira autonomiju univerziteta. Zahteva se ultimativno od druge strane da sluša nastavu na zvaničnom jeziku države, da poštuje nastavne planove koncipirane prema uzusima nacionalne ideologije zvanične države… Kao da autonomija univerziteta ne podrazumeva i nastavu na jezicima nacionalnih manjina, i kao da autonomija univerziteta ne podrazumeva da se nastava izvodi prema načelu naučne objektivnosti i naučne discipline, a ne po administrativnom načelu pisanom u kancelarijama jednonacionalnog nadležnog ministarstva…
Kao u cameri obscuri, mediji koji „izveštavaju“ svoje čitaoce na Kosovu prikazuju dijametralno različitu sliku istih događaja. Naoružani Albanci su za jedne oslobodioci i narodni borci, za druge, pak, teroristi; država Srbija za jedne je okupatorska, strana sila, za druge je garant čuvanja sopstvene teritorije i državnog suvereniteta na Kosovu; nema ni jednog iole važnog događaja koji bi bio predstavljena obostrano na jednak način. Objektivno novinarstvo je moguće samo kao „izdajničko“. Vrhovni „etički“ princip je – ne priznavati istinu.
Konačno i ipak, dijalog je nužan, neizbežan. U ovako zaoštrenoj situaciji u kojoj su zahtevi sukobljenih strana apsolutno udaljeni izgleda da je nemoguće naći makar jedan zajednički interes. Sve što jedna strana zahteva, druga odbija, pa izgleda da je dijalog nemoguć. Međutim, postoji jedan jak interes koji je zajednički – očuvanje života ljudi. Minimalna platforma mora biti – prestanak ubijanja. Sva druga pitanja, sučeljena sa ovim pitanjem, su, uistinu, pitanja drugog reda – i država, i teritorija i nacionalni interes. Ukoliko se ova pretpostavka obostrano prihvati, kao etički najvrednija, moguće je započeti putovanje ka miru.
Međutim, nikako nije dovoljno i celishodno da razgovaraju samo samo zvanični predstavnici dveju strana, tj. samo političari i nacionalni ideolozi. Još važniji bi bio dijalog svih ljudi koji žive na Kosovu. Dijalog će biti valjan samo ako se prevaziđu okviri i ograničenja koje postavljaju država, sa jedne i albanski politički lideri, sa druge strane. U raznovrsnim oblicima dijaloga moraju da učestvuju nevladine organizacije, udruženja građana, sindikati, studentske organizacije, kulturne institucije, verski predstavnici, pojedinci i komšije… i tek na koncu, političke partije. Mora se razgovarati o ekonomiji, zaposlenju, socijalnoj zaštiti, školstvu, zdravstvu, kulturi… Krupna (i često dogmatski isprazna) pitanja države, nacije, treba ostaviti za kraj, kada se veliki i stvarni problemi života običnih ljudi reše ili kada se nađu načini kako ih valja rešavati. Sudeći po tome koliko je nagomilanih i dubokoživotnih problema, država i nacija bi došle na dnevni red posle nekoliko decenija. A do tada, nadajmo se, neće biti više tako tragično, ubitačno, važni?
