Navigacija
Devedesetih godina XX veka i tokom prve decenije XXI veka liberalna koncepcija organizacije prostora „obogaćena“ je ideologijom novog regionalizma. Dinamični procesi globalizacije doveli su u pitanje regulatorne kapacitete države i nametnuli autonomnu tržišnu logiku kao jedini razvojno- produktivni pristup. Čitava jedna industrija sa ogromnim brojem protagonista trudila se da dokaže kako je nacionalna država zastarela forma prostorne organizacije i kako je neopohodna njena teritorijalna reorganizacija, kako bi privreda bila sposobna da se prilagođava stalnim promenama na tržištu. Navodno, zahtevi fleksibilnosti su najvažniji.
Posle pada Berlinskog zida i propasti istočnoevropskih socijalističkih sistema nastuplo je doba neoliberalnog trijumfalizma. Posle Ugovora iz Mastrihta i produbljivanja evropskih integracija promenjena je organizacija političkog prostora, politički procesi dobijaju potpuno nove dimenzije. U procesima širenja EU stvorena je kontinentalna, supranacionalna politička tvorevina, koja nije država, i u kojoj postoji svakodnevne interakcija između različitih nivoa vlasti (lokalnih,nacionalnih, supranacionalnih), lokalne jedinice imaju direktan pristup evropskim institucijama, lokalne politike ne formiraju se na osnovu međudržavnih ugovora. Subnacionalne jedinice, navodno, utiču na evropske politike preko svakodnevnih interakcija sa drugim nivoima vlasti iz raznih država.
Region kao osnovna ekonomsko-politička jedinica
U neoliberalnoj ideologiji regionalna država predstavlja se kao efikasan kompromis između države i tražišta, koji su, navodno potpuno suprotni principi socijalne organizacije. Produbljivanje evropskih integracija predstavlja izazov nacionalnoj državi kao primarnom regulatoru i kontroloru ekonomskog upravljanja i sidru kulturnog identiteta.
Region kao subnacionalni entitet, po ovom konceptu, osnovna je ekonomsko-politička jedinica. Samo lokalna i regionalna regulacija može u savremenim uslovima da obezbedi postojanje efikasne ekonomije, koja je sposobna da bude konkuretna na svetskom tržištu. U postfordističkim oblicima akumulacjiskih strategija ekonomski uspeh počiva na intezivnoj upotrebi znanja. Region je teritorijalna jedinica koja omogućava privrednim akterima da budu što efikasniji, da razvijaju sposobnost učenja i brzog prilagođavanja promenama koje se moraju predviđati i uočavati u ranoj fazi. Država je neuspela, tvrde regioanalisti, moraju se tražiti novi modeli upravljanja.
Prema proregionalističkoj literaturi, postoji kodifikovano i nekodifikovano znanje. Kodifikovano čine istraživanja i razvoj, što podrazumeva postojanje laboratorija i drugih raznih, formalno konstituisanih institucija (časopisi, naučno znanje i sl). Nekodifikovano znanje čine veštine na radnom mestu, praktična znanja koja nastaju u industrijskoj atmosferi pojedinih lokaliteta, zahvaljujući fizičkoj bliskosti i intenzivnim interakcijama. U uspešnim regionima postoje lokalni odnosi i tradicije ponašanja, rutine, što omogućava njihovo bolje pozicioniranje u svestkim mrežama. Učenje je ključni proces koji vodi ekonomskom uspehu, a najuspešnije je na regionalnom nivou. Zaostali regioni boluju od institucionalne krutosti, neadaptibilni su, što ih onesposobljava da razviju kulturu učenja. Za ekonomski uspeh je važan nivo obrazovanosti radne snage, koliko na nekom lokalitetu ima sposobnih ljudi, kakav je kvalitet obrazovnih institucija, koliko su one u kontaktu sa svetskim tokovima. Kultura komande i hijerarhije onemogućava nastajanje refleksivne kulture u ekonomskim institucijama i onemogućava učenje i adaptibilnost. Ekonomska efikasnost u savremenim uslovima zahteva spospobnost da se transformišu nasleđene veze i razvije strateški menadžment, koordinacija i sposobonost za davanje brzih odgovora, institucionalna skleroza je uzrok ekonomskih neuspeha. Nasleđene tradicionalne veze i hijerarhije, zavisnost od pomoći države i kruta organizaciona struktura velikih sistema onemogućavaju uspešno adaptivno delovanje. U uspešnim regionima nastaju ekonomski klasteri, grupisanje firmi koje nastoje da smanje transakcione troškove.
Mnoge države koncentrišu javnu podršku na najdinamičnije, globalno usmerene aglomeracije, a ne ka postizanju teritorijalne jednakosti na nacionalnom planu. Razvojnu politiku treba fokusirati na najprodukativnije regione, čime se postiže veći BDP.
Prostorna blizina velikog broja firmi povezanih u guste mreže sa mnoštvom interakcija omogućava mnogostruku razmenu informacija i prelivanje pozitivnih eksternalija,kao što su znanje, inovativnost i sl. Klasteri postaju motori razvoja, modeli koje drugi treba da slede.
Dolazak frimi-lidera privlači i druga preduzeća, pa tako nastaju dinamične ekonomske grupacije. Da bi privukli najbolje firme, regioni moraju da sprovedu institucionalne reforme. Siromašni regioni ne treba da očekuju pomoć od države, već treba da se oslone na nove politike i privlačenje kapitala. Mobilizacija endogenih resursa je izvor ekonomskog uspeha. Endogeni razvojni faktori su kulturni i institucionalni, treba stvoriti okruženje podesno za učenje i inoviranje. Protagonisti regionalističke koncepcije tvrde da raste značaj nematerijalnih prednosti nekog lokaliteta u odnosu na druge. One se sastoje od odnosa firmi i institucija koji se lakše uobličavaju na lokalnom nivou. Glavni zadatak javnih vlasti je da povećavaju konkurentnost preduzeća i da privlače kapital. Ovakva forma intervencije lakše se ostvaruje sa subnacionalnog nivoa nego sa nacionalnog. Važno je da preduzeća i lokalne zajednice ostvare povoljan položaj na svetskom, a ne nacionalnom tržištu. Regulacija u uslovima neoliberalne globalizacije svodi se na unapređivanje konkurentnosti najuspešnijih firmi. Podsticaje za ekonomski uzlet predstavljaju subvencije industriji, poreske olakšice, gradnja infrastrukture, načini upravljanja koji privlače kapital, obuka radnika.
Dinamične promene u okruženju obesmišljavaju regulacione strategije države nasleđene iz fordističkog perioda. Za razliku od državne mašinerije koja se sporo prlagođava, regioni su fleksibilni, to je nivo javne vlasti koji je sposoban da brzo odlučuje i pruža podršku biznisu u nestabilnom okruženju. Promene na tržištu su stalne, država je izgubila temporalni i teritorijalni suverenitet, njene odluke su zakasnele, način njene regulacije putem zakona je neadekvatan i rigidan. Institucionalni milje u dinamičnim regionima omogućava preduzećima da brzo reaguju, da akumuliraju znanje koje postaje javno dobro dostupno svima koji participiraju u nekoj od mnoštva mreža, a ne samo onima koji su prvi generisali ideju. Među regionalnim akterima postoji kultura poverenja i razmena informacija zahvaljujući geografskoj blizini. Lokalni nivo vlasti omogućava lakše i kvalitetnije povezivanje firmi sa donosiocima političkih odluka. Nastaje stapanje firmi i teritorijalnog okruženja u anglomeracije u kojima se razvijaju fleksibilni oblici regulacije, u kojima ne dominiraju čvrste pravne norme, nego fleksibilna, diskreciona, refleksivna pravila.
Da bi kapitalističko preduzeće bilo uspešno, nužno je da politički prostor bude reorganizovan. Proizvodna moć firme i njena konkuretnost zavise i od lokalnog miljea, od razvijenosti kulture preduzetništva, navika, rutina, obima razvijenosti socijalnog kapitala i sl. Socjalni kapital čine istorijski kultivisane socio-institucionalne infrastrukture kao mreže, konvencije, odnosi bazirani na poverenju, interakcije često licem u lice, horizontalni odnosi reciprociteta koji povećavaju benefite od investicija u fizički i ljudski kapital i normi koje podstiču saradnju.
U ideologiji novog regionalizma mikroekonomski pristup dominira nad makroekonomskim. Dražavna intervecija je štetna, javna intervencija je neophodna, ali na strani ponude. Treba podsticati kreativnost, širenje znanja i inovativnost preduzeća. Ističe se značaj kulture i sposobnost rapidnog porilagođavanja proizvodinh faktora kako bi se iskoristile pogodnosti koje nude inovacuje i pojačano segmentiranje tržišta i socijalnih odnosa. Radi se o kompleksnoj institucionalnoj infrastrukturi stvorenoj u specifičnom lokalnom miljeu, formiranom dugim istrorijskim razvojem. Ovakve nematerijalne prednosti ne mogu se lako kopirati, one se sporo formiraju. Način na koji su ekonomski akteri uklopljeni u lokalnu sredinu utiče na njihovu ekonomsku uspešnost. Tržišta ne prihvataju geografske limite nacionlnih država, nova organizacija prostora naglašava globalni i subnacionalni nivo. Ako centralna vlast ne omogući globalni prosperitet najuspešnijih regiona, stradaju svi u toj državi. Regionalna struktura omogućava brze lokalne odgovore na globalne izazove.
Uspešni regioni uspevaju da razviju specifične tehnike rešavanja problema. Region je specifičan emocionalni kontekst u kome postoji indentifikacija sa pejsažem, kolektivno sećanje koje oblikuje svest, specifične interakcije i sl. Region je prostor svakodnevne interakcije.
U uslovima globalizacije, lokalni donosioci odluka postaju deo sveta koji je složeniji, promenljiviji i međuzavisniji nego što je nacionalna politika. Međunarodni faktori uzrokuju veću fragmentacijiu i pluralizaciju na nacionalnom planu. Globalizacija otvara prostor, ekonomski akteri počinju da deluju u znatno složenijem i neizvesnijem okruženju nego što je nacionalna država, slabi dominacija nacionalnih političkih elita. Lokalni akteri moraju da se povezuju sa širim krugom aktera nego ranije, da učestvuju u mnogim transnacionalnim mrežama, menjaju se odnosi centralnih i lokalnih vlasti.
Nije važan samo formalni stepen autonomije nekog regiona, nego i karakter političkih odnosa i nivo razvijenosti civilnog društva. U prosperitetnim regionima postoji participativno, politički aktivno građanstvo, kuraž i ponos zbog pripadnosti zajednici, institucionalizacija kolektivnih interesa doprinosi efikasnosti upravljanja. Uspešne političke institucije stvaraju ekonomske prednosti, a kvalitet civilnog društva značajniji je od formalane strukture vlasti. Regioni moraju da evoluiraju ka asocijativnim dispozicijama, kako bi bili privredno što dinamičniji.
Lokalna kultura i institucionalni aranžmani stvaraju ekonomske prednosti. Asocijativni život je aktivan, politike se ostvaruju, javne vlasti su pod stalnim nadzorom, javna sfera se doživljava kao zajednička, postoje jake kulturne autonomije i samouprave. U uspešnim regionima postoji kultura civilne autonomije, razvijen socijalni kapital, incijativa u svim oblastima društvenog i ekonomskog života, kultura reciprociteta i poverenja koja podržava asocijativne ekonomije i kreativne potencijale. U zaostalim regionima postoji dominacija mita, siromašni socijalni kapital, zavisnost od države i sl. Sinergija različitih faktora dovodi do uspeha, među kojima je i karakter društvenog poretka.
Političke solucije u savremenim uslovima moraju biti kontekstualno specifične i zavisiti od lokalnih razvojnih puteva, u refleksivnom kapitalizmu upravljanje informacijama je najvažnije. Region čine mikrogeografija socijalnih identiteta , participativna priroda ekonomskih klastera, kovnecije, neformalna pravila i običaji, pomoću kojih se koordiniiraju ekonomski akteri u uslovima nesigurnosti.
Region je arena za generisanje postnacionalnih identiteta i institucionalne kohezije, regionalizacija je preoblikovanje političkog prostora koje omogućava nove forme sociopolitičke mobilizacije. Region je strateško mesto akumulacije, regionalizam čine specifični zahtevi teritorijalno definisane grupe ljudi protiv jednog ili više mehanizama države.
Radikalni regionalisti predlažu disperziju državnih i javnih institucija u jednakom obimu kroz celu naciju. Država kao organizovani poredak više ne odgovara savremenim uslovima, region je prostorni okvir za rešavanje savremen krize kapitačističkog sistema .
Višestepeno upravljanje (multilevel governance)
Promena teritorijalne organizacije vlasti donosi i nove metode upravljanja. Dobro upravljanje je aktivnost koja nastoji da ustanovi i održi poredak u kompleksnom svetu međuzavisnih elemenata, linija između državnih i nedržavnih aktera (ekonomija i civilno društvo) je nejasna. Aktivnost vladanja gubi vertiklanu i hijerarhijsku dimenziju, slabi značaj izdavanja obavezujućih naredbi. Upravljanje se transformiše u horizaontalnu aktivnost u kome se podrška dobija kroz partnerstvo, visokoinkluzivnom participacijom svih pluralnih kolektivinih aktera, tako da se sputavaju veto igrači koji koče donošenje odluke.
Dolazi do promene vokabulara, pojmovi kao država, vlada, moć, autoritet lojalnost, suverentiet, participacija, interesne grupe, klase, navodno gube značaj ili menjaju značenje u analitičkoj imaginaciji. Umesto njih naglašava se važnost nehijerarhijskih oblika upravljanja, kompleksnost, institucionalni kapacitet, poverenje, međuzavisnost.
Prema teoriji o višestepenom upravljanju, dolazi do disperzije moći odlučivanja preko teritorijalnih nivoa, koncept unitarne države treba napustiti. Suština politike je rešavanje problema, država više nije autoritativini alokator, nego pokretač različitih vrsta aktivnosti, jurisidkcije treba da odgovaraju specifičnim delatnostima i ciljevima.
Ne postoji gore i dole, ne postoji dominacija, nego mnoštvo privatnih i javnih aktera koji konkurišu jedni drugima u promenljivim koalcijama. Upravne jedinice su fleksibilne, osnivaju se kada za njima postoji potreba. Država je samo jedna od formi vladanja, proces upravljanja mora biti prilagođen potrebama tržišta. Umesto donošenja strateških odluka od strane državnih organa favorizuje se dnevna politika u pojedinačnim stvarima. Cilj upravljanja je kontinuirana ekspanzija liberalne tržišne ekonomije i samorganizovanog civilnog društva.
Umesto formalnih oblika vladavine ogranične pravom i sa jasnim procedurama nastaju kvaziautonomne organizacije i agencije koje, navodno, obezbeđuju efikasniju regulaciju,
Upravljanje se vrši preko ad hoc projekata, a ne preko demokratski prihvaćenih planova. Planovi su navodno, rigidni, a projekti su fleskibilni i usmereni prema cilju. Projekte obično finasiraju moćne fondacije koje odlučuju o tome šta će se raditi, koje teme će imati prioritet. Često se dodeljuju grantovi u kojima privatni donator dodeljuje jedan, obično veći dao sredstava za neki projekat, a drugi deo obezbeđuju različiti nivoi javne vlasti. Kritičari primećuju da se na taj način javni fondovi preusmeravaju od demokratski utvrđenih javnih ciljeva ka onima koje favorizuju privatni sponzori.
Prema regionalistima, upravljanje se sve više odvaja od teritorijalno organizovanih institucija, sistema predstavljanja i demokratske legitimacije, napuštaju se državnocentrične i hijerarhijske perspektive u javnoj politici. Tržištem treba upravljati, ali to ne treba da čini država, postizanje političkih ciljeva treba odvojiti od birokratskih sredstava.
Funkcionalno restrukturiranje znači da je proces donošenja odluka postao kompleksan i da uključuje različite prostorne nivoe, demokratska politička volja formira se na različitim nivoima. Upravljanje je rešavanje problema putem pregovaranja i kompromisa, doborovoljne saradnje i neprinudnog ubeđivanja i političke koordinacije.
Mreže predstavljaju specifičan oblik regulacije horizontalno povezanih proizvodnih i drugi jedinica zasnovanih na međusobnoj sardnji, i sa javnim vlastima. Hijerarhijsko upravljanje se transformiše u mreže sa mnoštvom javno-privatnih partnerstava. Mreže čine stabilni odnosi koji nisu hijerarhijski nego međuzavisni, različite aktere povezuju zajednički interesi, koordinacija je najbolji upravljački metod. Državu treba segmentirati vertikalno i horizontalno u mnoštvo autonomnih mreža koje se prepliću međusobno i sa različitim organima javnih vlastii i agencija na različitim novoima.
Mrežno upravljanje je otvoren i fleksibilan sistem koji se brzo prilagođava promenjenim okolnostima, inovativniji je u kreiranju novih regualacionih pravilia. Mreže su samoregulativne, ne osniva ih država nego sami zainteresovani akteri, koji autonomno odlučuju o pravilima. U njima se izbegava hijerarhijska sporost i birokratska rigidnost. Hijerarhijski oblici upravljanja više nisu adekvatni zbog rastućeg značaja nedržavnih aktera.
Tradicionalni konstitucionalni aranžmani treba da ustupe mesto mnoštvu samoregulisanih mreža, upravljanje iz jednog centra moći treba sve više da bude dopunjavano administriranjem bez hijerarhije. U političkim mrežama odluke se donose u interakcijama mnošta labavo povezanih pojedinaca i kolektivinih agenta svih vrsta. Upravljanje je sve manje vladanje, a sve više tehnokratska rutina.
Proces relociranja odlučivanja je ireverzibilan, dominiraju singularnost i adekvatnost akcija specifičnim ciljevima, administracja je efikasnija kada je kontakt sa različitim aspektima društvene realnosti neposredan.
Regionalizam kao akademska fantazija
Kritičari ideologije novog regionalizma tvrde da je ovaj projekat apstraktan, da počiva na mikroekonomskom redukcionizmu i da ne vodi računa o specifičnim slučajevima i uslovima ekonomskog rasta. Radi se o konstruisanju teorijskog modela, akademskoj fantaziji, pri čemu se ne vodi računa o kontekstualnoj strukturi u koju je neki lokalitet uklopljen. Pristalice regionalizma analiziraju učinak samo jedne vrste ekonomskih aktera, izvozno orijentisanih preduzeća, kao da samo ona doprinose ekonomskom prosperitetu. Zapostavljaju se makroekonomska analiza i strukturni faktori koji utiču na ekonomski rast, kao i istorijske i geografske karakteristike konteksta.
Dalja primedba je da regionalistička ideologija nediferencirano posmatra radnu snagu. Sticanje kvalifikacija sa velikom primenom znanja moguće je samo ukoliko postoje državni programi koji svim državljanima omogućavaju pristup obrazovanju. Ukoliko to nije slučaj, znanje će se reprodukovati samo unutar bolje stojećih slojeva i lokaliteta. Alokacija zaposlenosti i nezaposlenosti može imati malo veze sa radnim sposobnostima pojedinaca, tržište rada je socijalno konstruisano i čine ga odnosi moći, to je polje interakcije unutar koga socijalno pripisivanje igra važnu ulogu u rangiranju.
Velike firme u uspešnim regionima su institucionalno privilegovane, a ideološka galama o neophodnosti unapređivanja konkurentnosti služi samo tome da se opravda obimno javno finansiranje ovakvih preduzeća. Unutar EU pozitivni efekti regionalizacije ograničeni su na nekoliko najdinamičnijih evroregiona, koji su sposobni da lobiraju u Briselu i izbore se za donošenje odluka koje njima odgovaraju. Javne subvencije dobijaju projekti koji su dobro upakovani u vladajuću neoliberalnu retoriku, od proizvodnje roba važnija je proizvodnja diskursa, uspešan je onaj lokalitet koji ima podršku da bude uspešan. U ekonomskoj stvarnosti, razvoj nekog regiona još uvek primarno zavisi od nacionalnog razvoja.
Regionalisti smatraju da svaki lokalitet može postati ekonomski dinamičan, ukoliko se institucionalno prilagodi neoliberalnim pravilima. U stvarnosti, najdinamičniji regioni samo su delovi širih celina koje se vekovima razvijaju, imaju nasleđene prednosti i privilegovanu poziciju u međunarodnoj podeli rada.
Regionalisti poistovećuju lokalitete, teritorijalne jedinice sa kapitalističkim preduzećem, pa se od lokaliteta zahtevaju osobine koje mora imati uspešna firma, a to znači da i prostor mora biti konkurentan. Teritorijalne jedinice treba da postanu kvazitržišne korporacije, tj da omoguće takvu organizaciju javne vlasti kako bi u političkim procesima bila primenjena pravila koja važe u privredi.
Decentralizacija, regionalzacija i devolucija, isnsistiranje na modelu subsidijarnosti, predstavljaju način teritorijalne organizacije vlasti čiji je cilj demontaža nacionalnih redistributivnih sistema i onemogućavanje demokratske participacije u ekonomskom upravljanju. Radi se o institucionalnim aranžmanima koji su u interesu vlasnika kapitala, a upereni su protiv širih slojeva stanovništva. Država se u prostornom pogledu preoblikuje, tj. decentralizuje kako bi se onemogućila kontrola kapitala, redistribucija bogatstva i ravnomerni ekonomski razvoj. Načelo subsidijarnosti nastoji da se što više regulatornih instrumenata države ukloni kako bi dominantni organizacioni princip bio tržišni automatizam, a javna intervencija da se obavlja na što je moguće nižim nivoima vlasti. Decentralizacija je denacionalizacija prostora, ona ga pluralizuje i hijerarhijski restrukturira. Po regionalistima, svet je ravan, karijera je otvorena talentima. Svako prostorno odredište može postati privredno dinamično ukoliko ima kapacitete za transformisanje i ukoliko u njemu dominira intervencija na strani ponude.
Ekspanzija regionalizma povezana je sa afirmacijom kolektivnih i identitetskih prava. Za ekonomski uspeh, navodno, važan je lokalni kolorit, identitet sredine je od ključnog značaja za delovanje institucija. U periodu države blagostanja preovladavao je koncept univerzalnog građanstva i kulturne homogenizacije stanovništva na širem društvenom prostoru, to je bila kulturna predpostavka za uspešno vođenje kejnzijanske makroekonomske politike, socijalne i teritorijalne redistribucije. Ciljevi koje je trebalo postići bili su univerzalni, nisu bili etnokulturno definisani.
Mobilizacija kulturnih specifičnosti, podsticanje kolektivnih i identitetskih razlika i reorganizacija prostora su tehnike kapitala za ostvarivanje hegemonije. Univerzalizacija ciljeva predstavlja se kao nasilje nad kulturnim razlikama.
Insistiranje da nerazvijene zemlje treba da prihvate regionalni koncept ekonomske politike u stvari je tehnika svremene kolonizacije, u kojoj ne dominira vojno osvajanje tuđih teritorija, nego kolonizacija putem anektiranja mišljenja lokalnih elita. Kompradorske elite prihvataju razvojni koncept koji negira efikasnost državne makoroekonomske politike i insistira na podršci izvozno orijentisanim preduzećima. Nekritičko otvaranje prema svetskom tržištu češće dovodi do ekonomskog propadanja, a ne razvoja. Radikalna decentralizacija perifernih država olakšava transfer bogatstva prema metropolama.
Kritičari ukazuju da unapređivanje globalne konkurencije ne mora biti najuspešnija razvojna strategija. Poziciju regiona na svetskom tržištu ne određuju samo endogeni faktori već i političko ekonomske sile koje su izvan njiove kontrole.
Ravnomeran regionalni razvoj ne može se postići bez snažne državne intervencije u ekonomiji. Ne raspolažu svi regioni jednakim kapacitetima i resursima, kloniranje ne može biti rešenje, regionalizacija ne može biti zamena za državnu razvojnu politiku, ne mogu se socijalni odnosi redukovati na horizontalnu dimenziju. Regionalizacija je tržišno vođena socioprostorna transforamcija, kako bi se svaki lokalitet podredio disciplinujućim silama neoliberalnih prostorinih i odnosa.
Regionalizacija je bila naročito atraktivan koncept u Evropskoj uniji, sve do izbijanja finansijske krize 2007/2008. Kao što se moglo i očekivati, organizacija evrozone u kojoj ne postoji država koja deluje na istom nivou kao i tržište, dovela je do ogromnih teškoća. Katastrofa je izbegnuta, bar za neko vreme, zahvaljujući aktivnostima nacionalnih država koje su bile suprotne neoliberalnim doktrinama. Tržište i država nisu suprotstavljeni koncepti, kako tvrde neoliberali, naprotiv, oni se dopunjavaju. Radikalna decentralizacija počiva na uverenju da tržište savršeno funkcioniše, što nikada nije slučaj. Sve veći broj ekonomsita ukazuje da slobodno tržište nikad nije postojalo, niti će postojati. Ako se država potisne iz ekonomije i funkcionisanje privrede u potpunosti prepusti tržišnom automatizmu kriza je neizbežan rezultat. Kada se odlučuje o teritorijalnoj organizaciji vlasti, o tome treba voditi računa.
Kritičari ovog koncepta ističu da klasične forme upravljanja još nisu zastarele, način upravljanje je promenjen zbog promene odnosa moći. Neko mora da posreduje između partikularnog i univerzalnog, celina se ne integriše kao rezulatat spontanog delovanja aktera koji konkurišu jedni drugima. U savremenim uslovima ekskluzivne grupe formulišu javni dikurs. Mreže su nestabilne i ne mogu da deluju bez podrške teritorijano konstituisanih institucija, u njima dominiraju elite, niži slojevi na participiraju. U tako organizovanom sistemu ne postoji demokratska reprezentativnost i odgovornost, ne primenjuju se formalna pravila, zaobilaze se demokratske procedure, ne zna se ko je zastupljen, participacija se odvija kooptiranjem ili po pozivu.
Argument regionalista da država onemogućava političku participaciju, pa je za razvoj demokratije neophodna radikalna decentralizacija, je puka ideološka floskula. Neoliberalna tranzicija na Zapadu demontirala je državne insitiucije i organizaciju prostora koji su imali za cilj ostvarivanje kakve takve jednakosti. Potiskivanje države iz ekonomije obesmislilo je demokratske procedure, tržište je postalo suvereno, a ne narod, sve veći broj birača apstinira. Decentralizacija je, tobože, trebala da omogući širu participaciju, a efekat u stvarnosti je bio jačanje apatije i depolitizacije, grđani ne žele da ućestvuju u radu institucija u kojima se ništa ne odlučuje. Demokratski izabrna predstavnička tela, nacionalna i subnacionalna, nemaju političku moć, glavni politički akteri su velike korporacije. Cilj neoliberlanog poretka je da privatni oblici moći dominiraju nad javnim.
Autoritarni istočnoevropski sistemi nisu bili demokratski, ali su obezbedili javno vlasništvo nad prirodnim i privrednim bogatstvima. Neoliberalna tranzicija ovim društvima nije donela demokratiju i ljudska prava, javno vlasništvo je privatizovano, zbog čega je najveći deo stanovništva bačen u bedu i beznađe. Većina nekadašnjih socijalističkhi država ponovo se našla u podređenom položaju u svetskom sistemu.
Danas je jasno zbog čega je većina liberalnih pravnika i ekonomista osuđivala koncept društvene svojine, koji je bio dominantan u SFRJ. Niko, ni državni organi, ni samoupravne institucije, ni maršal Tito, ni SKJ, nije mogao da proda imovinu u društvenoj svojini. Društvena svojina je bila nadustavni koncept svojinskih odnosa, glavna ideološka vrednost. Monopol javnog vlasništva obezbeđivao je da domaće stanovništvo raspolaže privrednim i prirodnim resursima, danas oni sve više služe za proizvodnju profita privatnih kompanija, mahom stranih.
Iskustvo SFRJ je školski primer kako preterana decentralizacija može biti destruktivna. Razgradnja savezne države i prenošenje suvererniteta na republike važni su uzroci propasti druge Jugoslavije.
Svi politički pokreti i organizacije imaju svoje koncepcije organizacije prostora koje najviše odgovaraju ostvarivanju njihovih interesa i ciljeva. Zadatak levice je da razvije ideju o emancipacijskom prostoru, koji omogućava antikapitalsitičke i antiimperijalističke borbe.
Miroslav Samardžić
Zrenjanin, 20.6.2018.
