Navigacija
Objavljeno u: Novi Magazin, Beograd, broj 544 | 30. IX 2021.
Đokica Jovanović
Juriš! – U prošlost
Petooktobarska zaostavština
Nezamenljivi „vođe“ rado ponavljaju kako je potrebno „učenje“, „usvajanje tehnologije“, „kulturno samoobrazovanje“ i slične divne stvari. Ali sâm vladajući sloj je neznalački i nekulturan, ništa ozbiljno ne uči, osion je i grub, nepošten je. Utoliko je nepodnošljivije njegovo tutorstvo i komandovanje nad celim društvom, bilo da se radi, ne samo o zadružnoj prodavnici, već i o muzičkim kompozitorima. Narod se ne može uzdići na viši kulturni nivo ukoliko se ne oslobodi od ponižavajuće potčinjenosti kasti uzurpatora.
Л. Д. Троцкий, Преданная революция
Petooktobarskim prevratom 2000. godine jeste jedna oligarhija politički obenažena ali nije prevaziđen poredak koji je ona uspostavila. Ili, smena vlasti, pa, čak i ideologije, ne znači da je učinjen povesni iskorak. Sa jedne strane, strukture tzv. bivšeg režima nisu u potpunosti blokirane, a sa druge, nova poltička nomenklatura nije bila vođena htenjem da modernizacija bude stvarni stvarni njenog političkog projekta. Tome je doprinela i dominantna kultura obnovljenog nacionalnog romantizma, koji, po svojoj prirodi, jeste blokirajući faktor. Nacionalni romantizam, u prevratničko vreme (slom okamenjenog socijalizma, ratovi, sveukupni slom društva) postaje hegemona ideologija. Monopartijski sistem se dugo, i pre petog oktobra, raspadao, ali nije sklonjena tendencija ka opstanku monoideološkog stanja. Čak, sa pozornice se skotrljala jedna okamenjena ideologija, dok se na nju pentrala druga, još starija i takođe, okamenjena ideologija.
REVOLUCIJA ILI BUNA: Ne jednom su naše bune ideolozi imenovali revolucijama. Ideološko mnjenje ima pred očima samo kratke, brze, zahuktale događaje i nije u stanju (niti želi) da se suoči sa razumevanjem istorijskog vremena i istorijskih promena kao procesa „dugog trajanja“, koje je. Fernan Brodel dobro i precizno objasnio. To imenovanje kratkotrajnih rezultata buna kao dugotrajnih revolucionarnih promena, takođe, dugo traje. Recimo, nasuprot Leopoldu fon Rankeu, u drugom izdanju Srpskog rječnika (1852), Vuk Karadžić čak ne pominje reč revolucija, već reč vojevanje. Pojam revolucije je Vuku svakako bio poznat jer su se fon Ranke i on upoznali verovatno 1827. Karadžić je umnogome pomogao Rankeu time što mu je ustupio mnoge delove sopstvene građe i prevodio je na nemački. Ali, Vuk je pažljivo upotrebljavao reči. Knjigu Die serbische Revolution Ranke je objavio 1829. O ovome Holm Zundhausen kaže: „Da li će se ustanci označiti kao ‚revolucija‘ (kao što je to Ranke činio) ili ‚buna‘, zavisi od opsega oba pojma. Ako se pod ‚revolucijom‘ shvata težnja za temeljnim preobražajem društva (uporediva sa ciljevima Francuske revolucije), onda srpski ustanci sa svojim restaurativnim društvenim idealima nisu bili nikakva revolucija. A pogotovo nisu bili ‚građanska revolucija‘, budući da ni vođe ni njihovi sledbenici nisu bili građani. Po socijalnom sastavu učesnika i njihovim ciljevima srpski ustanci su imali karakter seljačkih buna“. I tako, knez Milan Obrenović je, kao pre njega Karađorđe, bio istinski patrijarhalni vladar. Zato su, inače nejake, državne ustanove bile „avlija pred kućom“ koju je domaćin-Obrenović uređivao po svom nahođenju. A članovi tih ustanova su bili tek nejač koju je Obrenović i hranio i kažnjavao. Morali su da mu se pokoravaju i mogli su da mu se, koji put, žale. Skupština nije mogla ograničiti njegovu vlast, jer nju je činio, kako je zapisao Slobodan Jovanović, „prost svet, seljačka masa; bez viših političkih sposobnosti i više političke ambicije, ona se nije mogla protivstaviti knezu kao rivalna vlast.“ Uz Sovjet, postojao je i Državni savet, sačinjen od „ljudi iz naroda“ i državnih činovnika. Međutim, sa ovom ustanovom, koja je sve više poprimala birokratski karakter, knez se samo „savetovao“ – kad je hteo.
I upotreba reči ideologija je, takođe, problematična. Partijski ideolozi i dan i noć naturaju građanstvu „istinu“ o tome da je moguća opštenarodna ideologija i da su oni i njihove partije upravo nosioci takve ideologije. Rolan Bart ne misli tako i ozbiljno dovodi u pitanje njihovu pamet: „Obično se kaže ‚vladajuća ideologija‘. Ovaj izraz je neprimeren. Jer, šta je to ideologija? To je upravo ideja sa svojstvom da vlada: ideologija može samo da bude vladajuća. Utoliko je tačno govoriti ‚ideologija vladajuće klase‘ budući pak da postoji podvlašćena klasa, ali je nedosledno govoriti ‚vladajuća ideologija‘ pošto nema podvlašćene ideologije. Prema ‚podvlašćenima‘ ne postoji ništa, nikakva ideologija, osim upravo – a to je poslednji stepen otuđenja – ideologija da su oni primorani (radi simbolizovanja, dakle, radi življenja) da služe klasi koja njima vlada. Socijalna borba se ne može svesti na borbu dve suprotne ideologije – to je subverzija svake ideologije koja je u pitanju.“
ODLUČIVANJE „NA PUTU“: Bez fundamentalne promene sveukupnog društva revolucije nema. Otuda naše narodne i društvene političke reprezentacije imaju fasadni karakter. Do danas se, uglavnom, ne odlučuje u predstavničkim telima, već negde ,,na putu“ (izraz Vuka Karadžića povodom samovolje kneza Miloša Obrenovića), usput, u slabo vidljivim partijskim centralama ili nevidljivim tzv. centrima moći. Duga je čelična nit samovlašća u Srbiji. Ono što mi, kao građani, danas vidimo, to je „nesalomivo“ jedinstvo partijskih glasnogovornika u predstavničkim telima. I to sve u nagornjavanju u udvorištvu prema Njemu.
Luj Leopold Boaje (1761-1845) Sastanak trideset pet izraza lica (1825) | pinterest.com
Životi naše generacije određeni su prelaznim periodima. „Od socijalizma ka komunizmu“. I „od socijalizma ka kapitalizmu“. Nestabilnost, čekanje (očekivanje neprotivrečne budućnosti, kao nada), neizvesnost… to su konstante naših životnih pozicija.
Ova dva prelazna perioda se razlikuju prema svojim osnovnim odrednicama.
Prvi period je označen rastućom nadom u stalnu progresivnu promenu. To je period aktivne participacije u dolazeću budućnost koja je „u našim rukama“. Komunizma još nema, ali njegova izvesnost se ne dovodi u pitanje. Konačna i obećana egzistencijalna konsekvenca (naša, verovatnije naših potomaka) je stanje prosperitetnog, beskonfliktnog poretka. Socijalistička država je zadugo uspevala da praktikuje politiku (doduše, rudimentarne) socijalne stabilnosti i sigurnosti. Tom zavodljivošću, obećanjem eliminisanja besprigovorne konkurencije među ljudima, naš socijalistički (a još i više real-socijalistički) poredak je pridobio milione pristalica. Taj period nazivam herojskim periodom rastuće nade.
Drugi period je označen opadajućom nadom prema poželjnim egzistencijalnim sadržajima koje nose sadašnjost i budućnost. Perspektive gasnu, a real-kapitalizam ne obećava stanje konsolidovanog neprotivrečnog poretka. Kapitalizam počiva na kompeticiji, na stalnim unutardruštvenim sukobima koji su bremeniti neizvesnim (često rizičnim) ishodima. Participacija u budućnost je zamenjena strahom, zebnjom od budućnosti i, konačno, begom od budućnosti. Taj period nazivam postherojskim periodom opadajuće nade.
Prvi period je, u realnom smislu, započeo posle drugog svetskog rata i pobede monoideološkog i monopartijskog političkog i državnog poretka.
Drugi period, koji nas sada interesuje, je imao nekoliko početaka, koji kontinuirano proizilaze jedni iz drugih. U tim kontinualnim etapama sve više pojedinaca napušta uverenjâ u humanističku mogućnost progresa. Taj proces je počeo u okrilju prvog perioda i traje do danas. Neke od tih etapa su: „obračun“ sa dogmatskim snagama, Rankovićev pad i pokretanje „privredne reforme“ sredinom šezdesetih godina; Deklaracija o položaju i nazivu hrvatskoga književnog jezika iz 1967; studentski nemiri 1968. godine; „cestna afera“ u Sloveniji 1969; „Hrvatsko proljeće („maspok) 1971; Čistka “liberala” u Srbiji 1972; Pismo predsednika SKJ i Izvršnog biroa Predsednistva SKJ svim organizacijama i članovima Saveza Komunista Jugoslavije 1972; uklanjanje iz nastave osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1975; albanske demonstracije na Kosovu 1968, 1981. i 1988; Titova smrt; demisija Ante Markovića; počeci sukoba i ratova u Jugoslaviji; pad standarda i narastajuća beda; fundamentalni nesporazum sa zapadnim svetom; odlučna transformacija socijalističke nomenklature u protokapitalističku partijsku, kulturnu i privredno-finansijsku pseudoelitu; nelegitimni karakter akumulacije kapitala; završetak ratnih sukoba, ne i ratne ideologije i propagande; Dejtonski poraz; Kumanovska kapitulacija; višedecenijsko trajanje napetosti na jugoslovenskom području (varljivo odsustvo rata)…
Od Titove smrti, pa do danas, u četiri decenije, dešava se grandiozna, izuzetno zgusnuta i brza istorija, koju nikojim saznajnim i racionalnim sredstvima nije moguće savladati i artikulisati sada, dok se ona dešava. Munjevita istorija je, kao oluja, polomila, razvejala, izbacila iz temelja dotadašnje idejne i ideološke koordinate. Namesto savladavanja nesavladive sadašnjosti, u pomoć su vapajem pozvane reminiscencije, nacionalne, mitološke, literalne… A ono što mi sada pokušavamo je, ustvari, pabirčenje, nalaženje i, kakvo-takvo, smisaono savladavanje nasumičnih i bez reda razbacanih krhotina stvarnosti. To je pokušaj rekontsrukcije stvarnosti pomoću fragmentarne, nedovoljne, slučajne konstitutivnosti, one koja nam se nađe pri ruci.
POKUŠAJ POVRATKA NADE: Peti oktobar je bio pokušaj povratka nade. Istovremeno je i nedovršena atikulacija. Socijalni razlog (socijalno nezadovoljstvo) za obaranje režima je nesporan. Ali je nesporan još jedan razlog ka kome želim da usmerim našu pažnju. Režim je oboren i sredstvima kojima je sam gradio sopstvenu konstitutivnost. Režim nije oboren pokretom u čijoj osnovi je bila potreba za sagledavanjem, samoocenom sopstvene prakse prema bivšoj zajedničkoj državi i onima koji su zajedno sa nama živeli u njoj. Oboren je impulsom iz slične paradigme na kojoj je sam počivao. Pojednostavljeno, oboren je, između ostalog, i zato što nije uspešno i u većoj meri činio ono što je sâm činio u seriji ratova koje je vodio. Setimo se demonstrativnih uzvika srpskoj policiji u vreme velikih demonstracija ’96/97-me, a i u kasnijim demonstracijama: „Idite na Kosovo!“ Prava poruka je glasila: „Idite na Kosovo, tucite Albance, a ne nas!“ Demokratski karakter pobune? Kao da je promena trebalo da bude promena bez stvarne i duboke promene. Dato je drugo ime istoj stvari. Na zastavu nije postavljen pojedinac i, shodno tome, njegov suverenitet, niti solidarnost (kakva je moguća u prevratničko vreme), već je na zastavi ostao plakatni kolektivitet neznatno promenjenog profila – u Miloševićevom vremenu nacionalni i, reda radi, pomalo klasni, sada samo nacionalni. Ojačano je postojeće uverenje da je kolektivno, kao etnonacionalno, supstancijalno za konstrukciju budućnosti. Zato su tradicionalne ustanove, vrednosti, tradicionalna kultura… uzeti kao gradivni materijal. Moderna je i petog oktobra bila bez šansi. Uklonjen je poredak, koji je u javnoj percepciji, od strane ideologa pobune, predstavljen kao „preživeli ostatak odlazećeg komunizma“ i, izborom Vojislava Koštunice uspostavljena je „budućnost koja se već desila“, kao zazivanje mita, kao Kasirerovog „večnog juče“, onoga što je poznato. Zoranu Đinđiću, kao tehnologu udara, je bilo jasno (a to je i sam rekao) da Miloševića može da obori samo neko (mislio je na Koštunicu) ko se i sam predstavlja nacionalistom.
Onore Domije (1808-1879 ) Zakonodavni stomak (1834) | vandaimages.com
U prostoru kulturne ideologije nije došlo do promene. Monopartijski sistem je uklonjen, ali nije uklonjena tendencija ka produžetku monoideološkog stanja koje reprodukuju i afirmišu najuticajniji akteri. Mitizacija i ideologizacija prošlosti su i pre i posle petog oktobra okosnica hegemone ideologije. To je naročito vidljivo i preuzimanjem i preradom motiva iz narodne poezije i narodnog predanju. Ta pojava je vidljiva još od kraja XIX stoleća, pa do danas. I bez naknadne ideološke prerade, narodno predanje ne može biti pouzdan izvor znanja o važnim minulim događajima i ličnostima. Mirča Elijade ukazuje na nekoliko primera. Marko Kraljević se, kao junački lik, pojavljuje u XV stoleću, iako je živeo do 1394. godine. Ali, njegova biografija se „rekonstruiše prema mitskim normama“.Vila ga je rodila, žena mu je bila, takođe, vila. Baš kao i kod grčkih junaka. Ubija troglavu aždaju. Opet, baš kao u grčkim mitovima (Herkul). Marko je, zatim, čas prijatelj, a čas neprijatelj Jana Hunjadija, koji se borio protiv Turaka 1450. godine. Nije to jedini slučaj. U pesmama koje za temu imaju Kosovski boj javljaju se ličnosti koje su dve decenije pre boja već bile mrtve (Vukašin) ili one koje će umreti tek dva stoleća docnije (Herceg Stjepan). „Istorijski karakter ličnosti koje je opetovala srpska poezija, uopšte nije sporan. Ali njihova istoričnost ne odoleva dugo korozivnom dejstvu mistifikacije,“ kaže Elijade i navodi slične karakteristične primere – jedan iz ruske istorije, a drugi iz novije srpske istorije: „U bilini posvećenoj katastrofama napoleonovske najezde iz 1812. zaboravila se uloga cara Aleksandra I kao vođe ruske vojske, zaboravljeni su ime i značaj Borodina, a jedino izranja lik junaka Kutuzova. Godine 1912, čitava jedna srpska brigada videla je Marka Kraljevića kako vodi napad na grad Prilep, koji je toliko vekova ranije pripadao ovom junaku.“
PEHAR MITA: Pre nego političari, „filozofi i pesnici romantizma prvi su se napili iz začaranog pehara mita. Osetili su se osveženi i podmlađeni… Za pravog romantičara nipošto nije postojala oštra razlika između mita i stvarnosti; baš kao što nije postojala ni između pesništva i istine. Pesništvo i istina, mit i stvarnost uzajamno se tumače i podudaraju. ‚Pesništvo je ono što je apsolutno i zbilja stvarno. To je jezgra moje filozofije. Ukoliko je nešto poetičnije, utoliko je istinitije‘, rekao je Novalis“, piše Ernst Kasirer. Nacionalni romantizam leži na mitu zato što „mit ništa ne objašnjava, već samo sve opravdava“, kaže Bronislav Malinovski.
Karakter petog oktobra je – bunt, revolt protiv postojećeg, ali bez artikulacije, bez novuma kao projekta. Raspadanje poretka, koje je počelo davno pre petog oktobra, isprva je tumačeno kao posledica raspadanja „komunizma“, kao posledica zapadnjačkih pokreta „za politički i ekonomski liberalizam sve dok se nije uvidelo koliko su nacionalne dimenzije narodne mobilizacije moćne“, kaže Antoni Smit. „U svetu gotovo da ne postoji oblast koju nisu obeležili etnički i nacionalni sukobi ili koja nije bila svedok rađanja pokretâ za nacionalnu nezavisnost odabranih populacija. Iako daleko od ostvarenja, nacionalistički san o svetu nacija, homogenih, ujedinjenih i slobodnih, prihvatili su narodi širom planete, i njime se nadahnjuju narodni otpor, napori i sukobi,“ dodaje Smit.
Snažna je ideologija „rušenja komunizma“. Tom istom ideologijom i ideologijom međunacionalne, međuverske surevnjivosti (pa i mržnje) uspešno se prikrivaju rabote sistemski uređenog lopovluka i monopolisanje i zloupotreba moći. No, komunizma kao realnog društvenog poretka nikada nije bilo, osim u biblijskim i drugim religijskim kazivanjima (naravno ne pod nazivom „komunizam“) o vrhunskoj vrednosti ravnopravnosti i solidarnosti među ljudima. Božidar Jakšić piše da se u nastojanju da se da se ukloni svaki „‚socijalistički‘ bagaž“ često „odbacuju i ideje slobode, pravednog društva, jednakosti među ljudima, a naročito ideja ljudskih prava. Put u Evropu novonastalih nacionalnih balkanskih država popločan je ljudskim leševima (kurziv – moj). Ako je i postojalo nešto što je imalo svetski ugled, što je predstavljalo veliku kulturnu vrednost i doprinosilo kulturnom, pa čak i političkom prestižu bivše države, a nije imalo striktno nacionalno obeležje, to je trebalo osuditi, a po mogućnosti i uništiti. Otuda su svi oni kojima je bilo stalo do ljudskosti i slobode bili posprdno proglašavani ‚mondijalistima‘, ‚izdajnicima‘, pa čak i ‚vešticama‘.“
Politička obećanja, neštedimice prosipana na mitinzima i u drugim formama političkog saobraćaja, pokazalo se, nisu bila motivisana potrebom da se demotira predpetooktobarska struktura. Pa, tako, stubovi Miloševićeve vladavine nisu salomljeni. Miloševićevska konstitutivnost deluje i sada, iako u slabijem, manje vidljivom, pogledu. Najvidljivije delovanje je u predstavničkoj sferi. Simbiotička mreža pretpetooktobarskih i postpetooktobarskih struktura – to je formula legitimizacije vladajuće nomenklature, temeljno premrežena miloševićevskim strukturama. Srbija je postala podobna zemlja za naprasno „patriotsko“ praktikovanje sile, uterivanje straha, brutalni nasrtaji na slobodu… Arogancija i prostakluk su modus vivendi partijske prakse (uz, treba reći, retke izuzetke).
ZAKASNELI ROMANTIZAM: Zato je postpetooktobarsko stanje, u stvari, stanje zakasnelog političkog romantizma, koji je sebe artikulisao i ostvarivao nimalo romantičnim sredstvima. Gledano iz perspektive običnih ljudi, on sada predstavlja (prividno) utočište, sigurnost, izvesnost. Pored već poznatih odrednica nacionalnog romantizma, kroz koji je prošla Evropa u osvit novog doba, a sa njom, nešto, kasnije i Srbija, moramo da uočimo neke karakteritike oživelog, ponovljenog nacionalnog romantizma, sada i ovde. Ti aspekti su sledeći: a) beg od preteće (globalističke i nespoznate) stvarnosti i od još neizvesnije, utoliko opasnije, budućnosti; b) ignorantsko (a i nekvalifikovano) odbijanje da se razumeju i usvoje odrednice savremenosti (a to odbijanje počiva na vrednosnoj platformi o pretpostavljenim [rekonstruisanim] superiornim „tradicionalnim vrednostima“ [na idealizovanom, poželjnom karakteru prošlosti koja srećom konačno dolazi]; c) politički podsistem, oslonjen na nekompetenciju svojih aktera (potrebna znanja sistematski uklanja iz političkog života), neprestano oživljava strepnju pred budućnošću – po principu upravno proporcionalnih veličina: koliko je trajanje strepnje, toliko je trajanje vlasti (indikator: zvanični stav o Kosovu i Metohiji – što trajnija kosovska kriza, to dugotrajniji sada-i-ovde politički podsistem [i vlast i pretendenti na vlast]); d) dvojaki, prtivrečni, karakter političke akcije (pred svetskom političkom javnošću i pred domaćom političkom javnošću); e) „pedantno“ zaboravljvanje skore prošlosti. Razumevanje svih zločinstavâ ne sme da bude tema od javnog interesa; f) u skladu sa prethodnim, uspostavljanje i negovanje tabua (kao načina magijskog mišljenja): KiM, Hag, tajne službe, besprizivno svojatanje „brige o interesu naroda i države“.
Onore Domije (1808-1879 ) Dvor kralja Petauda (1832) | nationalgalleries.org
Zato je posle petog oktobra modernizacija samo najavljena kao moguće, ali sporodolazeće stanje, uz ordinarne „mudre“ besmilice: „Nema čarobnog štapića“, „ništa preko noći“. Sve to uz istovremeno delovanje „čarobnih štapića“ i prekonoćnih rabota za ćar staro-nove oligarhijske družine. A tek je omiljena drska bedastoća o „besplatnom ručku“. Nije tačno da uopšte „nema besplatnog ručka“. Tačnije, moćniku je svaki ručak besplatan, jer ga skupo plaća onaj sirotan koji je prinuđen da mu unedogled obilan ručak spravlja.
Eto, to su njima njihove pretpetooktobarske i petooktobarske „borbe“ dale.
