Navigacija
Kapija opklade – smeh u logoru
Piše: Tara Rukeci
„Ni zima, ni glad nisu ono što ti misliš. Ono što ti misliš da su zima i glad, čist je diletantizam. Dok nemaš potrebu da od neprijatnih stvari praviš humor, crn, beo, crven, lila ili šaren, sve je diletantizam. Kad stvari postanu profesionalne, moraš da ih savladaš.“
Kapija opklade, Ildi Ivanji
Dan sećanja na žrtve Holokausta koji se obeležava 27. januara nije dan kada se očekuje da se piše o humoru. U najmanju ruku je neobično, neki bi rekli da je i neukusno. Međutim, Kapija opklade Ilde Ivanji, svedočenje o stradanju za vreme postojanja nacističkih logora, satkano je od gorkog humora. Mnogo je uspomena ispisano i ispričano o stradanju i patnji. Ovo svedočenje je sa razlogom jedinstveno. Anegdote iz logorskog života koje izazivaju smeh kod čitaoca. Čitalac bi se mogao zapitati kakav li je on čovek ako ova tema može da mu nakrivi usta, ili da ovakva priča „tebe zasmejava…“ i da bude „smešno kad ti vire zubi“ (od smeha)? Čitalac ne treba da se uplaši da je izgubio moralni kompas, da je poludeo ili potpuno izgubio moć ematije. Priča koju Ildi deli sa čitaocem je pisana iz ugla deteta koje je u mraku zločina napravilo sveću od humora.
Uspomena iz logora | elmundosefarad.wikidot.com
Edgar Moren tvrdi da „iako dete- barem u društvima u kojima mi živimo- nikada nema prilike da vidi leš koji se raspada, strepnje od smrti i opsednutost njom javljaju se u njemu veoma rano“. Da li je Ildi razmišljala o smrti pre nego što će joj smrt i leševi postati svakodnevnica, deo opklade u kojoj je uspevala da izboksuje koju kocku šećera ili krišku salame jer je uspevala da se opkladi na logoraša koji će preživeti dok nosi na ramenima tovar sa već umorenim logorašima ka spalionici? Smrt je u logoru svakodnevnica. Ildi nije neosetljiva na smrt. Ona se kao dete začuđava nad celokupnim logorskim životom. Vašljivost, hladnoća i glad, čak i smrt, Ildi je ispripovedala vedro bez da je i u jednom trenutku, kao odrasla osoba koja je pisala svoja sećanja nakon tridesetak godina, umanjila strahote ovih događaja i užasa sa kojima su se suočavali milioni nevinih žrtava nacizma.
Kakav je to humor, kako je nastao i ko je žena koja je svoju dečiju patnju, 33 godine nakon zločina nad zločinima, priču o fabrikama smrti i logorskoj umetnosti i kulturi ispričala na jedan humorističan način?
Ildi Ivanji | elmundosefarad.wikidot.com
Ildi je bila „zlo, bezosećajno i sebično dete, koje uvek nalazi u sebi neku zabavu, bez obzira na ljudsku patnju.“ Devojčica koja je volela pse. Jedanaestogodišnja Ildi koja snima filmove u glavi dok se pred njenim očima odvija Holokaust. Devojčica koja je rođena u Bečkereku. Jevrejka iz stana iznad apoteke. Na trotoaru ispred kuće u kojoj je odrastala Ildi, postavljen je kamen spoticanja. U sećanje na stradale članove ove jevrejske porodice koji su kao i oko hiljadudvesto naših sugrađana Jevreja svoj život okončali za vreme okupacije. Pretragom po sada dostupnom internetu možemo naći podatke da je svoj život okončala posle duge bolesti u 88. godini života. Možemo pronaći da je bila filmska scenaristkinja, pijanistkinja, muzička urednica RTSa. Našli bi se tu podaci da je rođena 6. septembra u Bečkereku gde je pohađala osnovnu školu. Dalje je život nosio od Subotice do mnogih logora u Mađarskoj i Nemačkoj. Kapija opklade je priča o njenom boravku u Bergen Belzenu. Da li je ova devojčica razvila humor kao odbrambeni mehanizam, dakle mehanizam opstanka na ovom svetu? Da li je gorki humor, koji nije smeh pod vešalima, jer Ildi u tenutku kada piše Kapiju opklade nije više u blizini ni vešala ni pećnica u fabrikama smrti, ova devojčica ponela kao suvenir iz logorskih dana ili je ona još kao dete, u tom periodu, imala već razvijen smisao za humor? Čini se u nekim pričama da je veoma umela da „doaka“. Polazeći od toga da Bern definiše smeh pod vešalima kao površinski uvid, zasigurno možemo da tvrdimo da humor Ildi Ivanji nema veze sa njim. Višeslojni prikaz logorskog života koji uključuje i potrebu za kulturom, umetnošću i stvaranjem (BB kabare, poezija, muziciranje), govore nam o njenom uvidu u to šta čoveka čini živim, koje su to radnje koje i dalje daju smisao čovekovom životu u logoru. Klod Štajner kaže da je smeh pod vešalima neprikladni smeh čija je uloga da pojača destruktivno ponašanje te da su transakcije koje prati smeh pod vešalima uobičajene među osobama koje slede gubitnički skript. Zasigurno, Ildi Ivanji nije gubitnica, stoga još jednom treba reći da gorki humor Ildi Ivanji nije smeh pod vešalima, ta reakcija nastala iz trakijske igre iz trećeg veka nove ere. Mnogi zločini koje su počinili nacisti jesu izgledali kao ova trakijska igra u kojoj odabrana osoba stoji na klimavom kamenu sa stavljenom omčom oko vrata dok u ruci drži zakrivljen nož. Izmicanjem kamena, odabranik je morao da u sekundi iseče konopac da bi spasao svoj život. Ostali su se smejali tom spektaklu.
Tri slike iz Bečkereka | elmundosefarad.wikidot.com
Kada je reč o igri, kapija opklade jeste igra koja je po nečemu slična smehu pod vešalima. Grupa dece, među kojima Ildi, klade se na logoraše: koji će da preživi od hodajućih leševa koji nose natovarene leševe Jevreja, Roma, komunista i drugih. Klade se u ono što život znači u logoru- kocka šećera, parče salame ili neka druga hrana. Na smrt logoraša nisu se glasno smejali, jer je igra bila tajna. Nakon pobede u igri, pobednik je normalno bio zadovoljan što je baš njegov logoraš preživeo, iako je ujedno značilo verovatno smrt ostalih.
Nije ovo bila jedina igra. BB kabare značio je da homo ludens živi. Neretko su glumci sa improvizovanih pozorišnih dasaka završavali u krematorijima ili na streljanju. Pak, preživeli svedoče da je igra uvek bila prisutna u logorima. Ildi je bila dete. Ona se igrala, maštala i radila sve ono što druga deca rade.
Dok smrt maršira svakog sekunda pred očima, besmisao i beznadežnost obuzmu čoveka. Možda ne i dete. Viktor Frankl tvrdi da jedini razlog zbog kog se neko u ovoj graničnoj situaciji ne ubije jeste to da nađe smisao, na čemu je zasnivao svoj psihoterapijski pristup- logoterapiju. Logorsko iskustvo pomoglo mu je da iznese ideju da i u takvim, užasavajućim uslovima, dostojanstvo ljudskosti održava unutrašnji svet da se ne raspadne. Drugim rečima, način na koji čovek prihvata svoje patnje daju životu dublji smisao. Da li ovo važi i za jedanaestogodišnje dete? Ildi je prihvatila svoje patnje, životu dala dublji smisao i iznela traumu na jedan neuobičajen način.
Smisao se, prema Franklu, može dokučiti na tri načina, kroz delatnost- rad, ljubav- posvećenost i patnju- trpljenje. Ildi Ivanji je stvorila kroz rad i posvećenost preko 300 intervjua o muzici sa poznatim stvaraocima iz tog vremena, kao što su Meša Selimović, Lajoš Zilahi, Branko Ćopić, Mira Tailović, Ginter Gras, Dejan Medaković, Slobodan Selenić, Gitom Nušić Predić i drugima. Autorka je mnogih članaka, TV scenarija kao i dve knjige, Kapija opklade i Prazno polje. O njoj još možemo pronaći da se aktivno bavila sportom, ronjenjem. Interesovala se ekološke teme i bila posvećena psima do kraja života. Pretražujući po internetu, You Tube mi je ponudio:
Radio dramu- Kabare B.B. (1995)- Ildi Ivanji
Dijapazon (“Dijapazon” je ciklus emisija snimljenih od 1967. do 1970, scenariste i urednika Ildi Ivanji, snimatelja Tibora Zvezdanića i reditelja Mirjana Samardžić. Prvih nekoliko emisija vodio je mladi glumac Branko Cvejić, ali je ubrzo ulogu voditelja preuzela sama Ildi Ivanji.
U Programskom arhivu su sačuvani filmski inserti za 22 epizode “Dijapazona” u trajanju od po 20 minuta; najčešće je sačuvan na filmskoj traci samo razgovor sa gostom, a celovite emisije ilustrovane muzičkim i scenskim insertima po izboru gosta – nisu sačuvane)- stoji u opisu nekoliko emisija koje su dostupne.
Ildi u emisiji Dijapazon | YouTube
Umetnica, koja je pored gore navedenog, napisala preko 500 tekstova za kompozicije zabavne muzike, radila vizualizaciju muzike među prvima, radila serije dokimentarnih filmova o prvim nastupima mladih umetnika- muzičara zaslužuje da u svom rodnom gradu dobije spomen obeležje. To spomen obeležje bi ujedno podsećalo na svu decu koja su stradala u logorima smrti. To spomen obeležje bi trebalo da nas podseti da se takvi užasi ne smeju dešavati na svetu. To spomen obeležje treba da nam kaže da je Ildi imala sreću da preživi, a da je mogla i drugačija sudbina da je zadesi. Tada bi svet bio uskraćen za sve ono što je stvorila tokom dugog, smislom ispunjenog, života. Da nas podseti da među onima koji su umrli i umiru zbog ratova širom sveta sigurno ima genijalne dece. I one manje nadarene. Spomen obeležje svoj deci koja imaju pravo da žive i igraju dečije igre koje svi preživljavaju.
