Navigacija
Restauracija kapitalizma po neoliberalnom modelu u Srbiji još nije završena. U narednom periodu biće privatizovana javna preduzeća, uključujući i ona koja za ekonomiju imaju strateški značaj, poput EPS-a i Telekoma. Tako će cela privreda biti u vlasništvu privatnih kompanija, najviše stranih, a domaće stanovništvo ostaće proletarizovano, prinuđeno da bude jeftina najamna radna snaga. Cilj tranzicije je pljačka javne imovine i obespravljivanje domaćeg stanovništva.
Predstoje i reforme političkog sistema, reorganizacija političkih institucija i teritorijalne organizacije vlasti kako bi se u potpunosti obezbedila hegemonija kapitala nad društvom i onemogućila država da vrši kontrolu kapitala ili da svojim merama utiče na makroekonomske procese.
U ovom eseju baviću se problematikom decentralizacije, pokušaću da ukažem koji faktori determinišu geografsku podelu vlasti i organizaciju društvenog i političkog prostora. Najpre ću prikazati osnovne karakteristike klasične liberalne doktrine o tržišnom federalizmu, potom ću navesti osnovne primedbe na koncept fiskalnog federalizma. U drugom delu teksta prikazaću najvažnije rezultate do kojih je došla kritika tržišnog fundamentalizma, a na kraju ću naznačiti osnovne crte savremene marksističke teorije o prostoru.
Osnovna ideja ovog teksta bazirana je na tezi Anri Lefevra (Henri Lefebvre), koji kaže da kapitalizam preživljava tako što proizvodi prostor.
U osnovi liberalne koncepcije prostora nalazi se ideja federalizma i decentralizacije. Da bi kapitalistička ekonomija funkcionisala, neophodna je aktivna uloga države, ali ako ona postane suviše moćna, postoji rizik da će svojim intervencijama onemogućiti efikasno funkcionisanje tržišta i ugroziti ekonomske slobode. Liberali su saglasni da je preterana državna intervencija u ekonomiji motivisana nastojanjima da se udovolji privatnim interesima, najčešće neproduktivnih slojeva stanovništva, koji žele da žive na račun drugih. Tržišni neuspesi postoje, ali šteta od njih manja je od štete koja nastaje kada se država meša u ekonomiju. Tržište ipak ne može da funkcioniše samo na osnovu vlastite samoregulacije, neophodne su i mere koje preduzimaju političke vlasti. Da bi s jedne strane tržište efiksano funkcionisalo, a država bila onemogućena da poseže u privatne ekonomske slobode, neophodno je da vlast bude podeljena horizontalno, na zakonodavstvo, upravu i sudstvo, i vertikalno, tako da postoje više i niže jedinice vlasti. Federalizam je ustavni poredak koji predstavlja sigurnu institucionalno-političku osnovu za nesmetano delovanje tržišta, on umanjuje mogućnost za izvlačenje političkih renti, nastajanje redistributivnih koalicija, i onemogućava uniformnu nacionalnu regulaciju.
Primarnu regulativnu nadležnost u ekonomiji treba da imaju decentralne jedinice, tako da one utvrđuju mere koje se tiču poslovanja, npr. da donose odluke o visini poreza, ekološkim standardima i sl. Centralna vlast treba da onemogući postavljanje barijera na tržištu, tako da se pokretni ljudi i resursi slobodno kreću iz jedne subnacionalne jedinice u drugu. Ako jedna jurisdikcija nametne velike poreze kapital beži u drugu, a prva je na taj način kažnjena. Lokalni prihodi treba da zavise od uspešnosti lokalne ekonomije. Ako neka lokalna politička jedinica neodgovorno troši javne prihode, ona mora zbog toga da bude kažnjena ekonomskim sankcijama, a one deluju samo ukoliko postoje jaka privatna tržišta. Krediti koji uzimaju neodgovorne decentralne jedinice imaće veće kamate, u njima će opadati nivo usluga (obrazovanje, zdravstvo, komunalne usluge i sl.), pa će kapital i ljudi iz takvih jurisdikcija bežati u efikasnije. Važno je da se budžetska neodgovornost ne nagrađuje tako što centralna vlast pokriva lokalni budžetski deficit (bail out), treba prepustiti tržištu da takve jedinice kazni. Država se na ovakav način sprečava da konfiskuje privatno vlasništvo i da svojim merama otežava efikasno funkcionisanje tržišta. Neophodno je da tržište deluje bar na jednom nivou višem od nivoa na kojem se donose političke odluke. Politički prostor treba tako organizovati da se ekonomski subjekti bez velikih troškova i prepreka slobodno kreću preko granica decentralnih jedinica. Konkurencija među jurisdikcijama doprinosi efikasnijem upravljanju. Kapital i građani biraju onu kombinaciju poreza i usluga koji najviše odgovaraju njihovim preferencijama, a kažnjavaju one koje su neodgovorne i neefikasne, olako se zadužuju i sl. U ovakvom sistemu, po tvrdnjama liberalno orjentisanih autora, pojedinac dobija moć nad javnim vlastima, zato što se odluke donose na nižim nivoima, a međusobna konkurencija jurisdikcija goni ih na odgovorno ponašanje. I građani i kapital uvek imaju otvorenu izlaznu opciju, način na koji funkcioniše javna vlast zavisi od individualnih odluka. Sistem efikasno funkcioniše ukoliko su akteri mobilni i dobro informisani, sposobni da se racionalno opredeljuju između uslova koje nude različite jurisdikcije. Zbog konkurencije različitih decentralnih političkih jedinica dolazi do ujednačavanja uslova privređivanja i kvaliteta javnih dobara na širem prostoru. Tako se političke institucije oblikuju po modelu tržišne ekonomije, u međusobnom takmičenju mnogih decentralnih jedinica ravnotežu obezbeđuje nevidljiva ruka, uniformnost javnih servisa postiže se konkurencijom. Važno je da ni jedan nivo vlasti nema regulativni monopol, da postoji vertikalni i horizontalni sistem teže i protivteže. Ovakav sistem nazvan je fiskalni federalizam (FF).
U kapitalizmu su efikasni oni akteri koji su sposobni da inoviraju. U tom pogledu decentralizovana struktura političkih vlasti je najbolja. U složenim strukturama najefikasnije je učenje i inoviranje po sistemu pokušaja i greške. Ako stanovnici neke jurisdikcije pristanu na neki eksperiment, on se odvija sa manje rizika od neuspeha nego kada bi isti eksperiment sprovela centralna vlast. Obično se ističe da inovacije u SAD najpre dolaze sa lokalnih nivoa, a potom postaju nacionalni modeli. Pristalice ovog koncepta često američki federalizam nazivaju laboratorijskim, jer zbog složene strukture on omogućava da se promene najpre primenjuju u pojedinačnim državama. Ako je promena korisna, koriste je i drugi, a ako je eksperiment neuspešan, šteta je ograničena. Mnoštvo lokalnih vlasti je inovativnije nego jedna centralna vlast.
Kao prednost decentralizacije ističe se i to što se na lokalnom nivou više zna o lokalnim troškovima i preferencijama, i što decentralizacija više odgovara heterogenim sredinama. Takođe, lokalne vlasti imaju jednostavnije političke agende, pa je stoga moguća šira participacija. Konkurencija među jurisdikcijama disciplinuje lokalne vlasti, lokalni izbori dobijaju na značaju. Stanovnici neke jurisdikcije sami snose troškove, tako se izbegava nastajanje tzv. fiskalne iluzije, koja postoji kada neko drugi plaća troškove. Kada centralna vlast plaća lokalne troškove, stanovnici te lokalne jedinice ne ocenjuju pravilno cene pojedinih servisa i zbog toga ih troše neograničeno.
Liberalni teoretičari razlikuju privatna dobra od javnih dobara. Privatna dobra lako se prodaju na tržištu zato što ih je moguće kvantifikovati, spakovati i sl. Međutim, postoje robe i usluge koje se ne mogu nabavljati na tržištu, zbog toga što nisu deljive u zasebne jedinice, zato što nije moguća individualna potrošnja, ne mogu se svi korisnici usluga naterati da usluge plate, ne mogu se razdvojiti oni koji uslugu troše od onih koji ne troše, kod nekih dobara postoje prirodni monopoli i sl. Obično se kao primeri navode odbrana i bezbednost, razni komunalni servisi i sl. Kako nije uvek moguće individualnim potrošačima naplatiti troškove, ovakve usluge se plaćaju iz javnih prihoda. Javne agencije putem ugovora sa privatnim firmama obezbeđuju usluge za rezidente lokalnih samouprava. Naglašava se da snabdevanje uslugama obezbeđuju privatne firme, a tražnju za njima utvrđuju lokalne vlasti. Tako se uvode tržišna pravila i konkurencija u snabdevanje javnim dobrima, čime se postiže veća efikasnost.
Javna ekonomija bavi se snabdevanjem javnim dobrima, ali ona mora biti tako organizovana da se primenjuju tržišna pravila, poput fleksibilnosti i odgovornosti.
Dugo se smatralo da su privatni i javni sektor različiti delovi ekonomije, međusobno isključivi: privatni je organizovan preko tržišnih transakcija, a javni preko vladinih agencija koje građane servisima snabdevaju putem javnog administriranja. U privatnom sistemu koordinacija se postiže tržišnim mehanizmima kupovanja i prodavanja, a u javnom preko birokratskog sistema u kome postoji hijerarhija i kontrola u integrisanoj komandnoj strukturi. Liberalni autori dovode u pitanje ovakvu dihotomiju, a osnovni argument je da tržišni neuspesi ne mogu biti ispravljeni putem solucija koje obezbeđuje javni sektor. Federalni sistem vladanja, sa brojnim subnacionalnim jedinicama, omogućava postojanje javne ekonomije u kojoj različite privatne i javne organizacije vrše komplementarne uloge u proizvodnji javnih dobara. Javna ekonomija ne mora biti državni monopol, ona može biti mešovita ekonomija sa značajnim privatnim učešćem u snabdevanju javnim servisima. Tako javna ekonomija, zahvaljujući konkurenciji, omogućava otklanjanje neefikasnosti koje postoje ako snabdevanje javnim dobrima vrši država. Ovakva organizacija onemogućava većine u političkim skupštinama da svojim odlukama obespravljuju manjinu, tj. da postanu instrumenti tiranije većine koja upravlja lokacijom dobara na štetu drugih.
Ovaj model u javnu ekonomiju uvodi princip slobodnog izbora i umanjuje nedostatke koji nastupaju kao posledica institucionalnih slabosti koji karakterišu netržišni model snabdevanja javnim dobrima. Putem modela tržišno organizovane javne ekonomije omogućava se delovanje samoregulisanih, spontanih tržišnih mehanizama.
Kvalitet i tražnja za javnim dobrima ne mogu se iskazati u cenama, moraju se uspostaviti alternativni mehanizmi kako bi se artikulisala i agregirala tražnja. Tražnja za javnim dobrima utvrđuje se političkim odlukama u lokalnim jurisdikcijama koje utvrđuju i obim javnih sredstava koji treba da bude obezbeđen. Mnoštvo usluga javnih dobara zahteva postojanje velikog broja autonomnih samoupravnih jedinica sa velikim udelom preklapanja. Za obezbeđivanje pojedinih servisa osnivaju se posebne jurisdikcije, čije se članstvo i geografski prostor koji obuhvataju često ne poklapaju. Svaki građanin participira u mnoštvu potrošačkih jedinica u kojima servise obezbeđuju različite javne i privatne proizvodne jedinice.
U složenim federalnim sistemima u kojima postoji javna ekonomija, koordinacija se postiže kooperativnim aranžmanima između konkurentskih alternativa, nije neophodna sveobuhvatna birokratska stuktura. Javna politika tako nastaje u mnoštvu interakcija kao posledica slobodnih izbora, o njoj se ne odlučuje vršenjem javne vlasti koja deluju kao komanda i kontrola.
Kod snabdevanja javnim dobrima teško je utvrditi optimalni nivo troškova zato što ne deluje cenovni mehanizam. Lokalne jurisdikcije su zajednice potrošača koje utvrđuju vrstu i obim željenih servisa. Ako svaka potrošačka jedinica ima mogućnost da se opredeljuje između više snabdevača servisima, i spremna je da razmatra alternativne ponude, tada odnos između potrošačkih i proizvodnih jedinica dobija kvazitržišni karakter. Tržišni odnosi u tom slučaju nisu između proizvođača i individualnih potrošača, već između kolektivnih potrošačkih jedinica i proizvodnih jedinica. Ovakav mehanizam može da razvije konkurentske pritiske koji dovode do veće efikasnosti, za razliku od sistema u kome građane javnim dobrima snabdevaju javni monopoli kojima upravlja hijerarhizovani birokratski aparat.
Da bi javna ekonomija efikasno funkcionisala, neophodna je fragmentacija javne vlasti. Konkurentski pritisak je nezaobilazan u održavanju demokratskog sistema javne administracije. Ne sme da postoji monopolska organizacija koja obuhvata ceo javni sektor.
Tržišno razmišljanje o neekonomskim stvarima, smatraju liberali, garantuje veću efikasnost nego kada su u pitanju preduzeća organizovana kao ekskluzivni monopoli. Tradicionalni sistem javne administracije podrazumeva monopolsku organizaciju koja deluje na celom javnom sektoru. Privatna preduzeća, kao proizvođači javnih dobara, mogu značajno da unaprede efikasnost javnog sektora ukoliko postoji konkurentski pritisak.
Javna ekonomija sa kompleksnom strukturom konkurentne industrije javnih usluga je institucionalna inovacija koja je postignuta u američkom federalizmu. Konkurencija podstiče dobrovoljnu kooperaciju, društvo ne može opstati samo na komandno kontrolnom mehanizmu.
U američkom federalizmu postoji mnoštvo struktura unutar svake vladavinske jedinice. Problemi se rešavaju eksperimentalno, različite strukture odlučivanja su povezane u otvorenom političkom prostoru. U policentričnom upravljanju postoji mnoštvo punktova odlučivanja, međusobno nezavisnih jednih od drugih. Oni ulaze u ugovorne i kooperativne odnose ili se obraćaju mehanizmima centralne vlasti za rešavanje konflikta. Oblici ponašanja su koherentni i predvidljivi i čine funkcionalni sistem. Policentrizam služi kao bazična struktura za pojavu samoupravnih aranžmana.
Postoje dva načina za ostvarivanje socijalnih ciljeva. Prvi je deliberativan i direktivan, u njemu koordinaciju i kontrolu vrši krajnji autoritet unutar jedinstvene komandne strukture. Drugi je policentričan i u njemu su mnogi elementi u stanju da čine uzajamna prilagođavanja, unutar opšteg sistema pravila u kome svaki elemenat deluje samostalno od drugih elemenata. Unutar seta pravila autonomni donosioci odluka slobodni su da slede svoje interese ograničeni pravilima. Sleđenje sebičnih interesa ne dovodi do haosa, nego do predvidivog poretka. Sistem funkcioniše ukoliko ne postoji dominacija nekog elementa.
Perfektno tržište u snabdevanju javnim dobrima nije moguće, ali je moguć pritisak ka povećanju efikasnosti, ukoliko su različite subnacionalne jurisdikcije organizovane kao potrošačke jedinice i ako postoje konkurentne alternative na strani proizvodnih jedinica. Zajednica potrošača snosi troškove servisa, što omogućava postojanje senzitivnosti u pogledu odnosa korist-troškovi, podsticaji deluju u pravom smeru. Ovakav sistem efikasniji je nego sistem sa jedinstvenom komandnom strukturom, policentrizmi su suprotni strategiji dominacije.
Federalizovano društvo je eksperimentalno. Nove ideje mogu da budu isprobane kao pokušaj ispravljanja institucionalnih slabosti ili zbog kreiranja novih institucionalnih aranžmana. Dugoročno planiranje je nemoguće, budući da je znanje povezano sa kontigentnim kontekstom i ne može se uopštavati. Zbog toga se poredak u ljudskim društvima konstituiše preko samoorganzujućih samoupravnih sposobnosti. To je sistem slabog hijerahijskog poretka sa konkurentnim i limitiranim instrumentima vladanja i upravljanja pod uslovima kvazidobrovoljne poslušnosti.
Širenjem samoupravnih sposobnosti u društvu svaki pojedinac postaje odgovoran za upravljanje svojim vlastitim poslovima, uz postizanje produktivnih odnosa sa drugima i učenje kako da se kolektivno deluje.
Kao što tržišni pritisak goni menadžere u privatnim kompanijama da vode računa o interesima akcionara, tako i konkurencija među decentralnim jedincima tera lokalne političare da se staraju o dobrobiti lokalnih žitelja.
Literatura o FF insistira na tome da su dispariteti među regionima posledice incidentnih šokova koji će lako biti redukovani ili eliminisani automatskim delovanjem kretanja kapitala, roba i rada. FF omogućava da se uvode samo one političke mere koje rezidenti žele da plate, privatna preduzeća treba da budu model za organizovanje javnih institucija. FF počiva na odvajanju fiskalnog od monetarnog sistema. Da bi preživeo, federalni sistem mora biti samoizvršiv, mora postojati jasno definisana nadležnost svih nivoa vlasti i njihova finansijska autonomija, tj. pravo da sami utvrđuju izvore i obim prihoda i rashoda.
Lokalne samouprave su najefikasnije kada se radi o snabdevanju robama i uslugama kod kojih ne postoji ekonomija obima, a prelivanja na druge jurisdikcije su ograničenog obima. Tokvil (Tocqueville) je pisao da lokalna samouprava za demokratiju ima isti značaj kao osnovna škola za obrazovanje.
Neki ekonomski istoričari ukazuju da su parcijalizovani suverenitet u ranoj modernoj Evropi i politička fragmentacija omogućili eksperimentisanje i takmičenje koje je dovelo do institucionalnih i tehnoloških inovacija i uspona Evrope, za razliku od centralizovanih azijskih despotija. Ekonomski efikasne države u istoriji bile su federalne: Holandija od kasnog XVI do sredine XVII veka; Engleska od kasnog XVII do ranog XVIII, SAD od kasnog XIX do tridesetih godina XX veka… Industrijalizacija u Engleskoj nije počela u starim političkim centrima, već na severu, gde nije bilo političkih restrikcija. U SAD-u je tržišni federalizam postojao do tridesetih godina dvadesetog veka. Dodatni faktor koji je onemogućavao centralne vlasti da intervenišu u oblasti vlasničkih odnosa bilo je postojanje common law sudova koji su štitili i promovisali vlasnička prava.
U Kini su ekonomske reforme poslednjih decenija XX veka izvršene tako što su ojačani lokalni nivoi vlasti, uspostavljen je sistem FF koji nije povezan sa političkom demokratijom i poštovanjem ljudskih prava. Lokalne jedinice dobile su značajna ovlašćenja u ekonomiji, mnoge su kreirale privlačni poslovni ambijent, unapređeno je preduzetničko ponašanje i učestvovanje preduzeća iz tih oblasti na svetskom tržištu. Lokalni budžeti zavise od poslovanja lokalne ekonomije, a ne od političke privrženosti centralnim vlastima.
Kritičari FF ističu niz argumenata protiv. Konkurencija među jurisdikcijama dovodi do porasta nejednakosti između različitih delova države, ne dolazi do približavanja nivoa i kvaliteta javnih dobara. Tržišni mehanizam uzrokuje prostorne i socijalne nejednakosti, koje se mogu ispraviti i ublažiti merama državne redistributivne politike, koja nije moguća ukoliko decentralne jedinice kontrolišu veliki deo javnih prihoda i potrošnje. U SAD decentralizacija je dovela do segregacije, intenzivna konkurencija može biti destruktivna.
Kako bi privukle kapital, lokalne vlasti mu dodeljuju različite privilegije, što ugrožava obim javnih prihoda i kvalitet javnih servisa. Ukoliko je nivo decentralizacije visok, država gubi kontrolu nad visinom i strukturom poreza i troškova i tako je onemogućena da vodi stabilizacionu makroekonomsku politiku. Decentralizacija odlučivanja o visinama poreskih stopa i vrstama poreskih prihoda ima jake regresivne posledice, pošto se umanjuje udeo javnih prihoda koji plaćaju bogati, a povećava udeo koji plaćaju siromašni. Kapital i bogatiji deo stanovništva beže u jurisdikcije sa nižim porezima na imovinu, pa se tako teret finasiranja javnih dobara i države prevaljuje na niže slojeve. Decentralizacijom se ugrožava politika redistribucije, jer su umanjene sposobnosti i finasijski kapaciteti centralnih vlasti. Sredstva za socijalne transfere najefikasnije ostvaruje centralna vlast, jer kada ona oporezuje, nezadovoljni nemaju otvorenu izlaznu opciju. Poznato je da su lokalne vlasti konzervativnije u vođenju poreske politike.
Sistem FF pretpostavlja opštu sposobnost pokretljivosti. U stvarnosti, sva preduzeća nisu jednako pokretljiva, npr. ona iz oblasti poljoprivrede, rudarstva i sl. Osim toga, izborni mehanizam nigde ne deluje tako savršeno kao što ovaj model pretpostavlja. Birači se ne opredeljuju isključivo racionalno, postizborne koalicije u značajnoj meri neutrališu izborne preferencije birača. Na lokalnom nivou lako se uspostavljaju savezi političara i biznisa, što otvara prostor za korupciju i neefikasno snabdevanje javnim dobrima. Na izborima lokalne političke elite često nisu kažnjene zbog neodgovornog upravljanja, u kulturno fragmentiranim sredinama formiranje političkih stavova birača u značajnoj meri je identitetsko. Lokalne elite nisu izložene samo tržišnom konkurentnom pritisku, nego i uticaju vlasnika nemobilnih oblika kapitala. Obimna decentralizacija otvara više prostora za korupciju, lokalna birokratija je obično manje nezavisna i kompetentna od centralne, javljaju se regionalni baroni, favorizuju se parohijalni interesi u odnosu na kolektivne.
Savremena teorija o postdemokratiji ukazuje da partije i kandidati ne žele da prosvetle birače, nego da ih kontrolišu, ne razlikuju se od prodavaca na tržištu koji ekonomskom propagandom navode kupce da troše ono što oni proizvode. I jedni i drugi se koriste manipulacijama, lažima i mitovima kako bi sprečili slobodni izbor, političke kampanje ne razlikuju se od ekonomskog marketinga. Birači su izmanipulisani isto kao i potrošači. Izbori su pretvoreni u tužni spektakl, ne bira se između alternativnih politika, nego između alternativnih elita.
Građani nisu slobodni ukoliko tako lako mogu biti manipulisani, propaganda vrši konstantan pritisak na svest kako bi se proizveo konformizam mišljenja i ponašanja i kako bi stanovništvo prihvatilo tržišni sistem kao jedini moguć. Rezultat je demokratija niskog intenziteta zahvaljujući nesposobnosti građana da razmišljaju. Pretpostavka demokratije je jednako raspolaganje resursima svih učesnika u političkom životu, što u stvarnosti nije slučaj.
Mogući su neefikasni i suboptimalni efekti i u situacijama kada postoji tržišni pritisak. Lokalni politički lideri neće izabrati ekonomski optimalne opcije ukoliko političku poziciju mogu da održe na drugi način, birači obavezno ne favorizuju ekonomski efikasne politike. Ukoliko centralna vlast svojim merama ne ispravlja nejednakosti do kojih dovodi koncept FF, složena država se može raspasti.
Ovakve slabosti su naročito izražene u nerazvijenim zemljama, posebno onima koje su bogate etničkim i verskim razlikama. U ovakvim društvima, članstvo u lokalnoj zajednici ima komunitarni aspekt, otežano je kretanje pojedinaca preko granica etničkih grupa. Pravilo u nerazvijenim zemljama je da je udeo potrošnje centralnih vlasti u ukupnoj javnoj potrošnji veći nego u razvijenim zemljama. Model FF počiva na ukusima i preferencijama, u nerazvijenim zemljama regionalne razlike ne nastaju zbog ukusa i preferencija, nego su strukturno uslovljene. Zbog toga važi pravilo – prvo razvoj, potom decentralizacija.
Tamo gde je pokretljiivost izražajnija, sistem je doveo do prostornih segregacija, bogati se grupišu na određenim lokacijama kako bi izbegli plaćanje poreza. FF privileguje bogate, obrazovane, mobilne i produktivne na štetu ostalih. U ovom modelu ekonomski efekti poput rasta važniji su od jednakosti i pravednosti. Kritičari su primetili da je jedan od glavnih nedostataka FF nedefinisana donja granica u snižavanju poreza kojima jurisdikcije nastoje da privuku kapital, postoji trka ka dnu. U vreme donošenja američkog Ustava, krajem XVIII veka, jedan od njegovih tvoraca, Medison (Madison), predlagao je da institucije treba tako organizovati da se onemoguće zahtevi većinskog dela stanovništva za pravednom raspodelom bogatstva. Koncept FF treba da omogući privatizaciju države putem teritorijalne organizacije vlasti i da je onemogući da vrši redistribuciju bogatstva.
Pitanje je da li je nivo inventivnosti u decentralizovanom sistemu toliko velik, koliko smatraju pristalice ovog modela. Kritičari ističu da su inovacije skupe i riskantne i da je isplativije koristiti tuđa iskustva. Ukoliko je lako kopirati druge, akteri nastoje da inoviraju u onim oblastima u kojima kopiranje nije lako izvodljivo. Centralni planer, pak, zainteresovan je za one inovacije u kojima je prelivanje najveće, u kojima su korisnici inovacija brojniji. Velike države su najveći izvor inovacija.
U složenim državama podela nadležnosti je često nejasna, postoje dupliranja i preklapanja, struktura vlasti nije čvrsto fiksirana ustavom, ona je dinamična i menja se u odnosu na okolnosti i odnose snaga. Ustavi su loši vodiči za utvrđivanje aktuelnih odnosa između različitih nivoa vlasti.
Decentralizacija može dovesti do slabljenja ekonomske i socijalne kohezije nacije, jačanja regionalnih identiteta i pojava separatizma. Tržišna konkurencija ne može se lako prenositi na politički plan. Broj, veličina i granice decentralnih jedinica često su posledica istorijskih okolnosti, a ne diktata ekonomske racionalnosti. Njihova reorganizacija obično je skupa i politički teško izvodiva, posebno ukoliko su granice identitetske. Na nacionalnom planu elite su podeljenije, pa se neutrališu, u malim sredinama integrisanje elita, koje čine političari, biznismeni i razne interesne grupe, je lakše.
Aktivnosti koje lokalni političari preduzimaju kako bi ostali na vlasti mogu biti neracionalne na nacionalnom planu. FF može dovesti do nastajanja nekoordinisanog sistema sebičnih subnacionalnih jedinica.
Najozbiljniji nedostatak decentralno strukturiranog poretka je njegova nesposobnost da obezbedi efikasnu stabilizacionu makroekonomsku politiku. Taj model pretpostavlja da tržište savršeno funkcioniše, krize se periodično javljaju, ali i prevazilaze delovanjem tržišnog automatizma. U stvarnosti nije tako, krize su endemska bolest kapitalizma koji ne sadrži mehanizme samoregulacije koji obezbeđuju ravnotežu. Da bi sistem opstao, nužna je efikasna makroekonomska politika koja se može voditi samo sa centralnog nivoa. Otuda važnost jakog centralnog budžeta, koji u uslovima jake fiskalne decentralizacije ne može da se formira. Tržišni mehanizam ne dovodi do ravnoteže, on proizvodi prostorne i socijalne napetosti koje se mogu ublažiti samo državnim merama. Da bi ovakva politika bila moguća, neophodno je da država raspolaže resursima kako bi bila u stanju da ispravlja tržišne neuspehe.
Dva glavna instrumenta makroekonomske politike su monetarna i fiskalna politika, one čine moćne instrumente za stabilizaciju ekonomije i istovremeno su na raspolaganju jedino centralnim vlastima. Uticaj decentralnih jedinica na makroekonomsku politiku je od malog značaja. Ako centralna vlast nije u stanju da vrši ekonomsku regulaciju onda nije u stanju ni da sprečava postavljanje barijera na tržištu, što lokalne vlasti često čine. Osim toga, država je efikasnija u prikupljanju poreza. Država blagostanja koja je postojala u periodu posle II svetskog rata u razvijenom delu sveta, počivala je na strogoj fiskalnoj centralizaciji.
Posle pada Berlinskog zida istočnoevropske države krajnje nekritički su prihvatale neoliberalnu doktrinu, pokazalo se da prelazak sa komandne na tržišnu privredu ne čini stabilan ambijent za reorganizaciju teritorijalne organizacije vlasti. Svrha istočnoevropske tranzicije nije bila da se stvori superiorniji sistem u odnosu na sistem planske privrede, već da se pojedinci dočepaju državne imovine pa da potom postanu moćni privredni akteri.
Propast istočnoevropskog socijalizma i međunarodnog radničkog pokreta poslednjih decenija XX veka i neoliberalni trijumfalizam postignuli su u akademskim i političkim krugovima nekad vladajuću kejnzijansku doktrinu na Zapadu, koja je počivala na ideji da je tržište nestabilan poredak i da se ravnoteža na njemu može postići jedino snažnom državnom intervencijom. Posle izbijanja razarajuće krize 2007. ovakvi pristupi su obnovljeni među ekonomistima, ekonomskim sociolozima, politikolozima i političkim aktivistima, sve više autora ukazuje na složenost odnosa između društva i ekonomije.
Kritike tržišta kao jedinog optimalnog mehanizma za koordinaciju podele rada počivaju na uverenju da se ekonomski sistem ne može posmatrati kao izolovan od različitih društveno-istorijskih uticaja. U svakoj ekonomskoj aktivnosti društveni svet je prisutan u svojoj celini, ne radi se o transakcijama između stranaca. Neoliberali ne uzimaju u obzir društvenu ukorenjenost tržišnih transakcija, njihova doktrina počiva na metodološkom individualizmu i neistorijskom univerzalizmu, oni ne uviđaju da ekonomska sfera nije zaseban svet u odnosu na društvo. Privreda je delatnost koja se odvija u ljudskom polju, na koje utiču psihički i kulturni faktori. Pojedinci imaju nasleđene običaje i navike, oni su individue unutar kolektiva.
Tržište nije poseban univerzum u kome važe samo specifična pravila, kao sebična kalkulacija i težnja ka sticanju profita. U mnogim situacijama ekonomski akteri donose odluke koje ne odgovaraju predviđanjima zasnovanima na uverenju da tržište savršeno funkcioniše. Interesi pojedinaca i grupa ne mogu se svesti samo na ekonomske interese.
FF je mehanicistički koncept koji pojednostavljuje društvene prakse i svodi ih na jednu dimenziju, potcenjuje se značaj neekonomskog u koji je ekonomija uklopljena. Ljudi nisu racionalne kalkulantske mašine, homo economicus je antropološki monstrum. Iracionalnost i neznanje utiču na delovanje tržišta, potrošači su suočeni s okeanom informacija i pogrešnih informacija, obično nisu u stanju da ih razdvoje.
Privreda je društveno konstruisana, ekonomske odluke ne donose izolovani agenti vođeni isključivo racionalno artikulisanim interesima, na tržištu se konfrontiraju akteri sa različitim, nejednakim resursima. Racionalnost na kojoj počiva liberalni koncept je društvena konstrukcija čije značenje se menja u odnosu na kontekst. Neopravdana je redukcija socijalnog poretka na interakciju atomizovanih pojedinaca koji deluju na ugovornoj osnovi.
Ekonomska sfera je, više nego svaka druga, pod snažnim delovanjem države. Državnom intervencijom moraju biti usaglašeni kolektivni i privatni interesi, efektivna tražnja za dobrima i uslugama mora biti kontrolisana instrumentima monetarne i fiskalne politike da bi se obezbedili puna zaposlenosti i privredni rast. U svakom društvu mora postojati autonomna i centralna koordinacija. Ključne odluke u ekonomiji treba donositi centralno, tržište ne alocira efikasno resurse u najvažnije sektore ekonomije.
Da bi tržište delovalo neophodno je da deluje država, ona je najveći kupac i prodavac na tržištu i glavni akter. Da bi građani bili moćni, neophodna je jaka država. Tržište mora da bude potpomognuto drugim formama socijalne koordinacije, kao što su porodica, država, civilno društvo… Treba razmišljati i o društvu, a ne samo o ekonomiji.
Strukturalistički pristup uzima u obzir one efekte koji nastaju izvan bilo kakve interakcije, struktura je formirana pod odlučujućim uticajem nejednakih resursa, ona definiše ishode, a ne interakcija. Distribucija moći u društvu odlučujuće deluje na izglede ekonomskog uspeha, poslovne strategije implementiraju se unutar limita koji nameću strukture. Odnosi snaga između firmi determinišu uslove unutar kojih akteri odlučuju o cenama po kojima kupuju i prodaju. Odnosi moći odlučuju o stepenu slobode koju neki akter ima na tržištu, prvobitna alokacija resursa je arbitrarna. Kapitalizam, to su monopoli, oni ne deluju na osnovu tržišnih signala, već ih kreiraju. Konkurencija među firmama dobija oblik konkurencije za sticanje kontrole nad državom, posebno za moć regulacije, za garantovanje vlasničkih prava, za preferencijalne tarife. Monopoli manipulišu potrebama i kreiraju ih, mali akteri su prema poslovnim gigantima kao pilići među slonovima.
Tržište nije samoreprodukujuća socijalna struktura, ono je politički strukturirano. Liberalni koncept odnosa države i tržišta je proizvod istorijskih slučajnosti, on može da bude i promenjen.
Kolektivni ciljevi ne mogu se postići tržišnim metodama, društvo, a ne ekonomija, treba da odredi domen tržišta. Ideja da je tržište jedini koordinator socijalnih aktivnosti je nonsens.
Tržišni mehanizam isključuje moralna merila, da bi društvo opstalo, tržište mora da bude modifikovano netržišnim normama i procedurama. Društvo počiva na solidarnosti, tržišni fundamentalizam na kalvinističkoj dogmi da bog pomaže onima koji sami sebi pomažu. Tržišni sistem deluje na osnovu pravila ponašanja koja permanentno podrivaju osećanja i stavove bez kojih slobodna, civilizovana zajednica ne može da postoji, u etici tržišta postoji samo konkurencija.
Tržišni sistem može biti efikasan samo unutar limitiranog domena. Postoje delatnosti čija organizacija može biti efikasnija primenom drugih organizacionih metoda. Ne mogu se sve društvene prakse modelovati po tržišnim kriterijumima i samo na osnovu tobožnje brutalne objektivnosti cena.
Položaj firme na svetskom tržištu u mnogome zavisi od moći njene države. Moć koju imaju kapitalistički monopoli omogućava im da prinuđuju ostale igrače da igraju po pravilima koja njima odgovaraju. Tržište nije sloboda, nego tiranija velikih nad malim akterima, to je prinudni poredak u kome ne postoji sloboda izbora.
Savremeni marksisti tvrde da se kapitalistički razvoj odvija kroz proizvodnju istorijski specifičnih oblika socioprostorne organizacije u kojima su teritorijalni lokaliteti mobilisani kao proizvodne sile. Prostorna arhitektura u kapitalizmu je promenjiva, kapital odbacuje nasleđene prostorne forme koje više ne čine stabilnu bazu za dalju akumulaciju. Kreativna destrukcija prostora je uvek nepredvidiva i trpi osporavanja, unutar prostornih matrica neki lokaliteti su uvek privilegovani.
Svaki politički pokret ima svoju strategiju prostorne organizacije, teritorija je sociogeografski pojam, on se konstruiše u socijalnim borbama. Promene u kapitalizmu, smena jedne akumulacijske strategije drugom, uvek podrazumeva i reorganizaciju prostora. Akumulacija je prostorni fenomen, prostor je proces, on nije fiksiran fizičkom geografijom, već promenjiv. Sociogeografske forme mogu se razumeti samo pomoću analize akumulacije kapitala koja kreira specifičan vid geografskih struktura, koje odgovaraju logici kapitala. Prostorna infrastruktura mora odgovarati potrebama akumulacije, kapital je u stanju da organizuje teritorijalnu podelu rada, da upravlja prostorom i da koristi geografske razlike.
Kapital formira i reorganizuje prostor, on definiše istorijsku geografiju kapitalizma, uvek uz aktivnu podršku države, njegove lokacione odluke ocrtavaju granice prostora.
Marksisti smatraju da su strukturne krize kataklizmički momenti promene, u kojima se uništavaju suvišni kapitali i reorganizuje prostor, zbog čega nastaju politički, vojni i ekonomski sukobi među državama. Hronična tendencija kapitala je da akumulira više od potencijalnih mogućnosti profitabilnog investiranja, tako se stvaraju viškovi neupotrebljenog kapitala i rada. Uključivanjem novih prostora u sistem viškovi se apsorbuju gradnjom nove infrastructure i novim poslovnim kombinacijama. Kada se širi u nekapitalistička područja, imperijalistički kapitalizam uništava sve oblike kolektivne ekonomije i alternativne upotrebe resursa. Konkurentske prednosti na svetskom tržištu kapital stiče vojnim operacijama, domicilno stanovništvo se razvlašćuje. Geografska ekspanzija je način za rešavanje kriza, tako se područja protivurečnosti šire, nove krize su sve razornije.
Asimetrična geografska distribucija ljudskih i ekonomskih aktivnosti je karakteristika kapitalizma, on hijerarhijski strukturira prostor. Konkurencija među decentralnim jurisdikcijama koju zagovaraju pristalice FF proizvodi spoljašnji prinudni pritisak nad pojedinim lokacijama i uteruje ih u disciplinu kapitala. Gradnja infrastrukture čini kapital pokretljivijim i smanjuje troškove njegove cirkulacije, naravno na trošak javnih budžeta.
Pritisak tržišne konkurencije dovodi do dominacije klasnih saveza koji promovišu interese akumulacije kapitala, a ne idu u susret lokalnim potrebama i povećanju društvenog blagostanja.
Međunarodna buržoazija uspešno upravlja prostorom kao sredstvom klasne borbe protiv rada. Prostorne matrice nisu neutralne u odnosu na klasnu borbu. Svoju veliku prostornu manevarsku sposobnost buržoazija koristi kako bi se suprotstavila socijalnim revolucijama i pokretima vezanim za određenu teritoriju. Klasna borba se neutrališe diferencijacijom prostora, podeli pa vladaj. Kapital se slobodno kreće po prostoru, socijalni otpori su prostorno fiksirani, razdvojeni kulturnim i drugim razlikama. Komunitarne identitete kapital lako inkorporira i neutrališe politikom neoliberalne tržišne penetracije. U eri globalizacije kapital je postao kosmopolitska sila koja deluje u kontinuiranom prostoru, a politički procesi se odvijaju u teritorijalizovanom, nacionalnom prostoru.
U procesima geografske ekspanzije kapitalizma ključnu ulogu imaju SAD koje vojnom silom šire svetsko tržište i svaki kutak planete otvaraju za delovanje multinacionalnih kompanija. Imperijalizam je organizacija prostora čiji je cilj da se ceo svet podredi potrebama akumulacije. Kapital ne može da čeka, zbog toga je neophodna permanentna upotreba sile.
Prema marksistima, kapital permanentno operiše kroz promene oblika granica, unutar i izvan država, a ne u međama neke fiksirane teritorije i populacije. On uvek prekoračuje granice i internacionalizuje nove teritorije. Ekspanzija kapitala uništava autonomne društvene organizacije perifernih naroda, on dodirne nešto tuđe i učini ga svojim. Svaki segment nekapitalističkih sredina različito se transformiše i organski integriše u telo globalnog kapitala koji ekspandira. Žeđ za profitom gasi se novom krvlju. Granice nacionalnih država gube se u pozadini, dok se kapital realizuje na globalnom planu. Geografija neravnomernog razvoja, odnosi centar-periferija, u globalizovanom kapitalizmu ne idu više duž stabilnih nacionalnih i međunarodnih granica, već duž fluidnih mreža.
Klasična liberalna doktrina organizacije prostora nastala je u vreme kada je postojao državni suverenitet. Posle epohalnih promena, nastalih zahvaljujući globalizaciji, razvijeni su novi koncepti decentralizacije koji, prema tvrdnjama protagonista, imaju za cilj da doprinesu što boljem integrisanju nekog lokaliteta u svetsko tržište. Nova ideologija nazvana je regionalizam.
Autor: Miroslav Samardžić, aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma
