Levi populizam

Miroslav Samardžić –

Prikaz knjige: Šantal Muf – Za levi populizam (For a Left Populism by Chantal Mouffe, Verso, June 2018)

U savremenoj liberalnoj misli o politici populizam se tretira kao opasnost za demokratiju. Pristalice ovakvih shvatanja tvrde da je populizam autoritarna antipolitika, protofašistički pokret neartikulisane gomile u kojoj nema razuma, već postoje samo strasti.

Nasuprot takvim shvatanjima Ernesto Laklau i Šantal Muf već decenijama pokušavaju da afirmišu koncept levog populizma. Prošle godine pojavila se nova knjiga Šantal Muf u kojoj ona sumira svoje ranije stavove i daje neku vrstu teorijskog modela koji, po njenom mišljenju, može da posluži za koncipiranje novih levih strategija u borbi protiv globalizovanog neoliberalnog kapitalizma. Valja najpre podsetiti na sadržaj ranijih radova pomenutih autora, kako bi jasniji bio prikaz knjige o kojoj je ovde reč. (1)

Laklau definiše populizam kao diskurzivnu strategiju konstruisanja političkih granica koje dele društvo u dva dela i koja poziva na mobilizaciju potlačenih protiv onih na vlasti. To je način bavljenja politikom koji može imati različite ideološke forme u zavisnosti od vremena i prostora i kompatibilan je sa različitim institucionalnim okrvirima. „Populacioni moment“ nastupa kada pod pritiskom socioekonomskih i političkih transformacija dominantna hegemonija biva destabilizovana od strane mnoštva nezadovoljenih zahteva. U takvim situacijama postojeće institucije nastoje da odbrane poredak, ali nisu više u mogućnosti da obezbede pristanak naroda. Posledica je disartikulacija istorijskog bloka koji predstavlja osnovu hegemone formacije. Tada nastupa mogućnost konstruisanja novog subjekta kolektivne akcije koji je sposoban da rekonfiguriše socijalni poredak koji se doživljava kao nepravedan. Konstrukcija naroda je glavni zadatak političke teorije danas, smatra Laklau. Uspostavljanje narodnog identiteta protiv neprijatelja, a ne klasni interes, je temelj politike. Ukoliko levica želi da povrati poltički teren koji je preuzela desnica, mora se osloniti na iste simboličke mehanizme koje ona koristi i upotrebljavati ih tako da koriste neautoritarnim ciljevima.

Teoretičari levog populizma kitikuju klasni esencijalizam, stav po kome su politički identiteti izraz položaja socijalnih agenata u odnosima proizvodnje, a njihovi interesi su definisani tom pozicijom.Takva perspektiva ne prepoznaje zahteve koji nisu osnovani na klasi. Pod uticajem postmoderne i Gramšija oni su razvili antiesencijalistički pristup koji je, po njihovom mišljenju, u stanju da obuhvati mnoštvo borbi protiv različitih formi dominacije. Društvo je diskurzivni prostor, proizvod kontigentnih političkih artikulacija koje nisu nužne i uvek mogu biti drukčije. Ono je proizvod hegemonih praksi koje imaju za cilj da uspostave poredak u kontigentnim kontekstima. Svaki sistem je privremena i nestabilna artikulacija kontigentih praksi. Poredak počiva na isključivanju drugih mogućnosti, uvek je posledica specifičnih konfiguracija odnosa moći. Ono što se u nekom trenutku smatra kao prirodno stanje i zdrav razum uvek je rezultat sedimentiranih praksi, nikad nije manifestacija objektivnosti. Zbog toga svaki hegemoni poredak može da bude promenjen kontrahegemonim praksama. Socijalistički projekat redefinišu kao radikalizaciju demokratije. Danas u svetu nije u pitanju kriza liberalne demokratije, već njene postdemokratske inkarnacije

Prema Šantal Muf, treba objediniti zahteve radničke klase sa novim pokretima kako bi se formirala zajednička volja čiji je cilj stvaranje ekspanzivne hegemonije. Potrebno je reformulisanje projekta levice u terminima radikalne i pluralne demokratije. Polje socijalnih konflikata je rašireno, nije koncentrisano u privilegovanom akteru kao što je radnička klasa. Antikapitalstička retorika nema eho u grupama čije interese zastupa, politički stavovi ne izražavju automatski nečiji položaj u društvenoj strukturi. Zahtevi radničke klase nisu nužno ni progresivni ni ksenofobni, zavisi od toga kako su artikulisani. Politika se ne može redukovati na odnos kapital-rad.

Postoji mnoštvo borbi za emancipaciju osnovanih na pluralnosti socijalnih agenata i njihovih borbi. To ne znači privilegovanje zahteva novih pokreta u odnosu na zahteve raničke klase, već potrebu za levom politikom koja će organizovati borbe oko raznih formi subordinacije, bez apriornog dodeljivanja centralne pozicije bilo kojoj od njih. Demokratija je označivač oko koga se te različite borbe artikulišu.

Tradicionalni marksizam nije u stanju da razume specifičnost novih pokreta koji su nastali posle 1968. kao što su feminizam, ekološki pokreti, borbe protiv diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i sl. Prema marksističkoj ortodoksiji, to su pokreti srednje klase koji političke borbe pomeraju sa ključnog, klasnog terena. Ovakvo rezonovanje posledica je esencijalističkog shvatanja političkih identiteta prema kome oni prethode diskurzivnoj artikulaciji. U nastojanju da se ostvari hegemonija neophodno je povezivanje različitih grupa i kreiranje kolektivne volje među njima. Subjekti su kolektivne volje, a ne društvene klase. Akteri koji su sposobni da ubede većinu da se identifikuje sa njihovom konstrukcijom javnog dobra ostvaruju hegemoniju. Društvom vladaju oni koji su sposobni da pridobiju saglasnost većine za svoje vođstvo. Politički koncepti su uvek konstrukcije aktera čiji je cilj da drugi vide svet njihovim očima.

Svaka subjektivna pozicija je konstituisana unutar nestabilnih diskurzivnih struktura, situirana je unutar mnoštva artikulišućih praksi koje se stalno menjaju. Politika ne može biti redukovana na individualnu motivaciju vođenu sebičnim interesima, ona uvek počiva na distinkciji mi-oni, što omogućava kreaciju kolktivnog identiteta centriranog oko naroda. Podelu mi-oni autorka preuzima od Karla Šmita. Subjekat nije transparentan i racionalni identitet, strukturiran je na više nivoa koji postoje izvan pojedinačne svesti i racionalnosti.

Posebnu pažnju Šantal Muf posvećuje kritici savremene socijaldemokratije koja je postala glavni protagonista neoliberalizma. Njihova verzija neoliberalizma počiva na stavu da su zastarele suprotnosti levica-desnica. Navodno, nastao je konsenzus između levog i desnog centra koji promoviše tehnokratsku formu politike po kojoj ona nije stranačka konfrontacija već neutralni menadžment javnih stvari.

Toni Bler je tvrdio na nije u pitanju izbor između leve i desne ekonomske politike, nego između dobre i loše. Globalizacija je sudbina koju moramo prihvatiti, politička pitanja su svedena na tehničke probleme kojima se bave eksperti. Ne postoji prostor u kome građani imaju stvarni izbor između različitih političkih opcija, njihova uloga je da odobravaju „racionalne“ politike koje su razvili eksperti. Pristalice politike centra tvrde da on obuhvata sve u postpolitičkim društvima. Ključna socijalno-ekonomska pitanja eliminisana su iz političkog života. Politika je tobože nepristrasna, sudstvo je sfera u kojoj se rešavaju politički sukobi. Postpolitički model negira konfliktnost. Prema autorki, u društvu uvek postoje sukobi. Agonizam je borba između protivnika koji priznaju legitimno pravo oponenata da brane svoju poziciju, a ne konflikt između neprijatelja.

Posle krize 2008. neoliberalna hegemona formacija je dovedena u pitanje, pojavili su se mnogi pokreti protiv establišmenta, i na levici i na desnici. To čini novi splet okolnosti koji Šantal Muf naziva „populistički moment“.

Da bi se intervenisalo u hegemonoj krizi, neophodno je ustanovljavanje političke granice. Levi populizam autorka razume kao diskurzivnu strategiju konstruisanja političke granice između „naroda“ i „oligarhije“. U sadašnjem spletu okolnosti treba obnoviti i produbiti demokratiju, uspostaviti liberalni socijalizam koji počiva na demokratizaciji države i ekonomije. Kejnzijanske solucije ne dolaze u obzir jer su i one bile ekološki destruktivne.“Populisitički momenat“ je izraz seta heterogenih zahteva koji ne mogu biti formulisani samo u terminima interesa povezanim sa determinisanim socijalnim kategorijama. U neoliberalnom kapitalizmu nove forme subordinacije su nastale izvan proizvodnog procesa, njima se suprotstavljaju novi pokreti.

Između mnoštva borbi protiv dominacije mora postojati „lanac ekvivalencije“ koji čine razni progresivni zahtevi, otvoreno građanstvo. Narednih godina centralna osovina političkog konflikta biće između levog i desnog populizma. Doći će do povratka politici posle ere postpolitike i reafirmacije i širenja demokratskih vrednosti.

Kolektivna volja kao rezultat mobilizacije grupnih afekata za odbranu demokratije i socijalne pravde mora biti u stanju da se suprotstavi ksenofobnim politikama koje promoviše desni populizam. On otvara pitanja na koja je nužno dati progresivne odgovore. Kada demokratska politika izgubi sposobnost da oblikuje diskusiju o tome kako treba da organizujemo zajednički život i kada je ona ograničena na obezbeđivanje uslova za nesmetano funkcionisanje tržišta, tada se otvaraju mogućnosti da talentovani demagozi artikulišu narodne frustracije.

Postojeće stanje u liberalnim demokratijama pogoduje rastu ultradesnog populizma zbog nedostatka prave političke debate o alternativama. Napuštanje ideje narodnog suvereniteta, uz ideju da promena nije moguća, kreira antipolitičku klimu koju je lako eksploatisati kako bi se pobudilo nezadovoljstvo naroda prema vladajućim elitama. Ultradesničari nude neku vrstu nade, uz uverenje da stvari mogu stajati drukčije. Naravno, radi se o iluzijama zasnovanim na lažnim premisama i neprihvatljivim mehanizmima isključivanja u kojima ksenofobija obično ima centralnu ulogu. Ali, kada su oni jedini koji nude mogućnost za ispoljavanje političkih strasti, pretvaranje da nude alternativu je zavodljivo i njihov uticaj će verovatno rasti.“Kad ne postoji prava zastava ljudi idu za najgorom“.

Nesposobnost tradicionalnih partija da obezbede distinktne forme idenitifikacije oko mogućih alternativa stvorila je teren za bujanje desnog ekstremizma. Ove stranke nisu više u stanju da se suoče sa socijalnim problemima na politički način.

Često su ultradesne organizacije jedine koje mobilišu strasti i kreiraju kolektivne forme identifikacije. Ultradesnica pretenduje na to da predstavlja narod i njegova prava i brani ga od uzurpatorskih elita. Oni zastupaju ideju narodnog suvereniteta, za multikulturalizam tvrde da je nametnut od vladajućih oligrahija. Evropske integracije predstavljaju kao autoritarnu strategiju vladajućih grupa protiv naroda.

Ultradesnica moralizuje politički diskurs. Kad se politika odvija u moralnom registru, demokratija je ugrožena, antagonizmi su formulisani u etičkom vokabularu. Drugi su predstavljeni kao bolest kojoj se moramo suprotstaviti. Demografija i kultura su ključne političke teme, ekonomske linije podela se potiskuju. U tribalnoj politici najvažnije je pitanje ko smo mi.

Porastu uticaja ultradesnice odgovara to što raste broj društvenih grupa koje osećaju da su onemogućene od strane prosvećenih elita da efikasno praktikuju građanstvo. Budući da vladajući krugovi zastupaju koncept po kome alternativa ne postoji (TINA) sve više radnika naginje onima koji tvrde da će povratiti pravo naroda da odlučuje. Izostanak levih artikulacija nezadovoljstva omogućio je desnici da uspešno napadne status kvo i privuče glasove nazadovoljnih. Moralna osuda i demonizacija ultradesnice je kontraproduktivna, ona samo pojačava bes protiv establišmenta među onima kojima nedostaje vokabular putem koga mogu izraziti svoje nezadovoljstvo. Jedini način efikasnog suprotstavljanja ultradesnici je da se ponude progresivni odgovori na zahteve koje ona postavlja ksenofobnim jezikom.To znači prepoznavanje demokratskog nukleusa u tim zahtevima, ali i mogućnost njihove drukčije artikulacije u radikalno demokratskom pravcu.

Da bi se ponudila kontrastrategija mora se priznati da je u Evropi poslednjih decenija došlo do velikih promena bez konsultacije naroda i diskusije o alternativama. Nije čudno da postoje frustracije među onima koji nisu profitirali od tih promena. Sve dok vladajuće partije odbijaju da se suoče sa tim pitanjima i dalje će jačati uticaj ksenofobne ultradesnice. Ukoliko se ne učine ozbiljna nastojanja da se otvori pitanje demokratskog deficita, koji karakteriše postpolitičko doba, i ne dovedu se u pitanje nejednakosti koje je ono uzrokovalo, različite vrste resentimana će bujati i verovatno će dobijati nasilne forme izražavanja. Građani na izborima i dalje mogu da glasaju, ali nije moguća radiklana promena tim putem. Globalizacija, slobodna trgovina, dominacija kreditnih agencija, finansijskih institucija i mere štednje su izvan domena demokratske politike.

Prema Šantal Muf, politiku čini stalno fluktuirajuće polje promenljivih i nestabilnih identiteta, ideja, osećanja i afekata. Ljudska bića pokreću strasti, a ne uvek racionalna ili interesno osnovana logika. Pogrešno je uvernje da će iznošenje statističkih podataka navesti ljude da na izborima glasaju u skladu sa njihovim racionalno shvaćenim interesima. Oni se često opredeljuju na osnovu osećanja, a ne logike. Obožavanje, ljubav, mržnja i strah mogu efikasnije podstaći ljude da glasaju za ili protiv kandidata i partija nego racionalna logička analiza. Najveća greška radikalne levice je što takve uvide ignoriše. Oni se ne obraćaju ljudima kakvi su oni u realnosti, nego kakvi bi trebali da budu u skladu sa njihovim teorijama. Umesto da prikazuju protivnike na način koji ljudi mogu da razumeju, oni koriste apstraktne pojmove, kao kapitalizam. Na taj način propuštaju da mobilišu afektivnu dimenziju koja je neophodna da bi ljudi delovali politički.

Muf se zalaže za konfrontaciju, a ne konsenzus. Umesto atomizovanih pojedinaca koji individualizam iscrpljuju u potrošnji, zalaže se za konstruisanje narodnog demokratskog pokreta. Ideja po kojoj politiku čini pomirenje i kompromis je loša. Demokratska politika mora biti stranačka, treba da uspostavlja razliku između levice i desnice, nju čini rasprava o alternativama.Tradicionalna levica uspostavljala je političku granicu između radničke klase i buržoazije, u finansijalizovanom, postfordističkom kapitalizmu to nije moguće. Postoji serija demokratskih zahteva koji se ne mogu formulisati u terminima klase. Mnogi sektori društva mogu biti pridobijeni za antineoliberalne borbe, neophodno ih je federalizovati konstrukcijom „naroda“, kolektivne volje. Brojni birači u Velikoj Britaniji glasali su za Bregzit ne zbog toga što su ksenofobni, već zbog toga što establišment ne poklanja pažnju njihovim interesima. Levi populizam treba da homogenizuje takve zahteva i da da odgovor. Jedini način da se suzbije desni populizam je levi populizam, koji uzima u obzir različite otpore protiv postdemokratije i koji vodi reafirmaciji i širenju demokratskih vrednosti. Afirmacijom populstičke strategije levica može da ospori neoliberalizam i zameni ga radikalnim formama demokratije koje više odgovaraju savremenom momentu ekološke krize, politike identiteta i tehnoloških revolucija. Levicu autorka identifikuje sa borbom za jednakost i pravdu, ona je optimistički deo čovečanstva, kako je primetio Artur Kestler.

Strategija levog populizma je uspostavljanje novog hegemonog poretka unutar konstitucionalnog liberlano demokratskog okvira. Ona nema za cilj radikalni raskid sa pluralističkom demokratijom na lenjinistički ili ortodoksno marksistički način i formiranje totalno novog političkog sistema. Treba preuzeti vlast drukčije i ustanoviti progresivnu hegemoniju.

Hegemone borbe sastoje se u disartikulaciji sedimentiranih praksi postojećeg sisitema kroz njihovu transformaciju i ustanovljavanje čvorišta nove socijalne hegemone formacije. Bez efektivne participacije u pitanjima koja se tiču zajedničkog života nema demokratije. Umetničke i kulturne prakse imaju važnu ulogu u levoj populističkoj strategiji.

Autorka naglašava značaj strasti u konstruisanju političkih identiteta. Kolektivna volja ne može se konstruisati bez kristalizacije zajedničkih afekata u kojima su najznačajnije afektivne veze sa harizmatskim vođom. Da bi se heterogeni zahtevi integrisali u kolektivnu volju neophodna je figura koja simboliše jedinstvo. Populisitički momenat nije moguć bez vođstva. Mnogima se ideja o harizmatičnim liderima čini sumnjivom, oni zaista mogu biti problematični.

To zavisi od tipa odnosa između lidera i naroda. U slučaju desnog populizma, radi se o izuzetno autoritarnim odnosima, gde sve dolazi odozgo, bez participacije odozdo. Moguće je uspostaviti drugu vrstu veza, koje su manje vertikalne, između lidera i različith grupa koje čine pokret.

Umetnost politike sastoji se u tome da se učini mogućim ono što je ranije bilo nemoguće i da se preoblikuje politička kultura.

Šantal Muf smatra da treba zadržati koncept avangardizma i partijske organizacije u borbi za hegemoniju. Ukoliko progresivni politički pokreti žele da pobede moraju biti spremni da vide probleme koji nas okružuju i da ponude promene koje su značajne običnim ljudima.

Društvo je podeljeno i prožeto odnosima moći i antagonizmima, predstavničke institucije imaju ključnu ulogu u institucionalizaciji konfliktne dimenzije. Političke partije obezbeđuju diskurzivni okvir koji omogućava ljudima da razumeju socijalni svet kojeg su deo i njegove nedostatke. Cilj političke mobilizacije je kreiranje identiteta. Političko prestavljanje je obično shvaćeno kao da je zasnovano na postojećim identitetima. Takvo razumevanje je pogrešno, reprezentacija je proces konstrukcije identiteta.

Država je važana scena u demokratskoj politici zato što ona predstavlja prostor u kome građani donose odluke o organizaciji političke zajednice. Ona je uvek hegemonistički strukturirana i predstavlja prostor za kontrahegemone borbe.

Hegemona borba za povratak demokratije treba da počne na nivou nacionalne države, koja je i dalje ključni nivo za organizovanje demokratije, uprkos tome što je izgubila mnoge prerogative. Leva populistička strategija ne sme ignorisati jak libidinalni značaj nacionalnih formi identifikacije, riskantno je taj teren prepustiti desnici. Ona treba da mobiliše patriotska osećanja centrirana oko egalitarnih aspekata nacionalne tradicije. Pogrešno je verovanje da patriotizam ima samo negativno značenje. Nacionalizam nema monopol na populizam, kao što pokazuju primeri Podemosa, Sirize, Berni Sandersa, Korbina, Melanšona…

Postmoderna teorija o levom populizmu dobila je zamah posle objavljivanja knjige Hegemonija i socijalistička strategija (1985) čiji autori su Muf i Laklau.Od tada se o ovoj temi na levici vodi živa polemika čiji rezultati su relevantni i za knjigu Za levi populizam, koja ne donosi puno toga novog. Navešću samo neke od kritičkih primedbi koje su iznoslil Elen Mejksins Vud ( Ellen Meiksins Wood) Slavoj Žižek, Kris Maisano (Chris Maisano) i Nensi Ferejzer (Nancy Fraser).

Elen Meiksins Vud kritikuje stav po kome je diskurs dominantan, a samo jezik je princip društvenog života. Ideologija i diskurs u teoriji o levom populizmu zauzimaju mesto klasnih borbi. Svaka veze između politike i klase je kontigentna. (2)

Populizam je surogat revolucije, pomeranje njenog terena na autonomnu političku i kulturnu sferu. On dovodi do difuzije borbi. Prema Laklau, borba za socijalizam nije klasna borba nego nedeterminisana politička borba koju vode narodni savezi konstruisani pomoću klasno neutralnih idologija. Promena sistema, navodno, postiže se preko promene diskursa, eksploatacija nije dominantna odrednica klase.

Prema ideji levog populizma ceo društveni svet se iscrpljuje i razlaže u diskursu, njegova logika drži fragmente stvarnosti zajedno. Demokratski diskurs je ujedinjujući momenat istorije i politike i cement koji labavo drži zajedno različite elemente pluralnog subjekta. Sve se može artikulisati u svim pravcima, kako je kritički primetio Peri Anderson

Iako stidljivo spominje ekonomsku demokratiju Šantal Muf se uglavnom koncentriše na liberalno shvatanje demokratije. Elen Meiksins Vud smatra da ekonomska demokratija znači proširivanje demokratske kontrole na temelje društvene organizacije. Radikalizacija demokratije treba da reorganizuje odnose proizvodnje. Oblast borbi liberalizam ogrničava na politiku, samo u tom polju važe pravila demokratije. Liberalno demokratske institucije dezorganizuju radničku klasu tako što radnike pretvaraju u pojedinačne, izolovane građane. Parlamentarna demokratija skriva postojanje vladajuće klase. Narodni suverenitet, pak, znači ukidanje moći na svim nivoima, napad na strukturu dominacije koja počiva na nivou proizvodnje i dalje se razvija do države. U ustavnoj republici preovladava pravo jačeg, kako je upozoravao Marks. „Između jednakih prava sila odlučuje“.

Radnička klasa strateški je locirana u odnsima proizvodnje. Teorija o levom populizmu pomera teren borbe sa klasno fundiranih materijalnih interesa.Transformativni socijalni kolektivni agenti ne mogu biti kreirani samo autonomnim univerzalstičkim diskursom.

Levi populisti smatraju da je glavni uzrok poraza levice neborbeni način racionalne argumentcije i beživotni univerzalizam. Prema Žižeku, strukturne promene kapitalizma uzrokovale su poraz levice, čemu se ne može suprotstaviti populističkom mobilizacijom. Glavni problem populizma je što ne može da se konfrontira sa kapitalom. Laklau insistira da je konstrukcija figure neprijaltelja imanentna populizmu. Levi populizam treba da nametne drukčiju sliku neprijatelja od desnog populizma. Ne ugrožavaju nas imigranti, Jevreji ili muslimani, već finansijska elita i fundamentalisti. Žižek tvrdi da najveći neprijatelj danas nije konkretni socijalni agent, već sam sistem, način na koji on funkcioniše koji se ne može locirati u nekom pojedinačnom akteru. Prema levom populizmu, nije problem sistem kao takav, nego nametljivac koji ga kvari, ne fatalni nedostaci strukture, nego elemenat koji u njoj ne igra korektno svoju ulogu. Populizam ima tendenciju da bude nacionalistički, on poziva na jedinstvo protiv spoljnog neprijatelja. Marksizam insistira na unutrašnjim rascepima koji prožimaju svako društvo i poziva na međunarodnu solidarnost. (3)

U desnoj verziji populizam je prevarantski, zato što zamagljuje bazični društveni antagonizam, napada Jevreje umesto kapitala, i na taj način služi finansijskoj eliti koju navodno dovodi u pitanje.

Ne postoje garancije da se različiti oblici borbi mogu povezati u jedinstveni pokret, ne može se klasa, proletarijat, zameniti „lancem ekvivalencije“. U liberalno demokratskim sistemima poltička sloboda može obezbediti pravni okvir za ekonomsko ropstvo. Potrebne su nove forme demokratije koje nadmašuju višepartijski ritual.

Prema Krisu Maisanu, levi populizam pomera politički konflikt ekskluzivno u simbolički nivo jezika i diskursa. Politika se predstavlja kao borba konkurentnih narativa. Da da bi se osvojila vlast najvažnije je dobiti bitku za diskurs. Istorijski zadatak progresivnih snaga je konstrukcija dobrog narativa, a ne istine. Centralno polje borbe za vlast je sukob oko značenja. (4)

Kako je moguće konstruisati bolji narativ od onih koji su na vlasti? Da bi bila efektivna, hegemonija mora imati solidnu socijalnu bazu. Kontrola vladajuće klase nad ekonomskim resursima je najvažniji izvor njene političke moći i hegemonije. Bez jake osnove u sindikatima i alternativnim ekonomskim institucijama nije moguće promeniti diskurs

Po Gramšiju, hegemonija je etičko-politička, ali i ekonomska, bazirana je na odlučujućoj funkciji koju vladajuće grupe imaju u nukleusu ekonomskih aktivnosti. Politika i ideolologija ne mogu biti redukovane na objektivne materijalne interese, ali to ne znači da su one potpuno nezavisne jedna od druge, kako tvrde Muf i Laklau.

Jedan od glavnih zadataka socijalističkog pokreta je da pomogne ljudima da prevaziđu uske i opresivne identitete koje im vladajući sistem nameće. To nije moguće postići samo sabiranjem različitih borbi i interesa različitih grupa, one moraju biti integrisane u novu političku bazu.

Neoliberalizam prouzrokuje nesigurnost kod velikog broja ljudi što dovodi do nasilnih emocionalnih odgovora. Populizam je zasnovan na resentimanima i zbog toga je to fenomen koji pripada desnici, ne može biti oruđe levice. Ne postoji dobar populizam, on je u službi neoliberalizma i predstavlja neuspešan pokušaj da se desni glasači reorijentišu prema levici. Glavni problem teorije o levom populizmu je što ne uočava da je ključno polje borbi suprotstavljanje svetu kapitla.

Šantal Muf insistira na značaju novih pokreta za obnovu levice, Nensi Frejzer upozorava da je neoliberalna antiradnička politika predstavljena kao progresivna, bazirna na kosmopolitskom etosu, centrirana na različitosti, osnaživanju žena i LGBT pravima. Hegemonija deluje tako što u vladajući koncept uvlači žrtve sistema. Neoliberalne reforme praćene su progresivističkom retorikom o različitosti, a u isto vreme vršena je deregulacija, prekarizacija rada i sl. Progres je identifikovan sa meritokratijom umesto sa jednakošću, sa usponom malog broja žena i homoseksualaca u korporativnoj hijerarhiji. Individualističko, liberalno tumačenje napretka zamenilo je ekspanzivno, egalističko, klasno osnovano antikapitalstičko shvatanje emancipacije.

Nespremnost da se ospori neloliberalna verzija feminizma, antirasizma i multikulturalizma onemogućava levicu da se suprotstavi desnom, reakcionarnom populizmu. Treba udariti u temelje sistema. Nije cilj razlaganje politike identiteta vać identifikacija zajedničkih korena klasnih i statusnih nepravdi u finansijalizovanom kapitalizmu. (5)

Brojni drugi autori upozoravaju da je desnica u velikoj početnoj prednosti ukoliko se politika svede na distinkciju mi-oni. Osim toga, upućuju se primedbe da populistički koncept osnažuje hijerarhijske odnose između onih na vrhu i onih koji su dole. Pitanje je da li se liberalna demokratija može spasiti povremenim populističkim naelektrisanjem. Predstavnički sisitem uspešno korumpira i one koji su u početku bili antisistemski orijentisani. Vladajuće klase imaju na raspolaganju različite mehanizme pomoću kojih mogu da spreče političku organizaciju nezadovoljnog mnoštva: medije, vladavinu novca u politici, izbornu geometriju i sl. Ne sme se levi koncept i energija usmeriti samo na izbore. Ukoliko neka populistička partija i osvoji vlast na izborima, krupni biznis onemogućiće delovanje takve vlade. U savremenom svetu finasijsko tržište ima faktički veto na demokratski donete odluke, svi oblici društvenog i individualnog života podređeni su imperiji tržišta i logici kapitala.

Levi populizam je neuspešan odgovor na pitanje kako prevazići tidesetogodišnji intelektualni i politički poraz levice. Argument u prilog ovakvih zamisli je da oni donose rezultate u praksi. Svi primeri koje Šantal Muf navodi ne uklapaju se u njen koncept. Koribin i Sanders, iako različiti, nisu populisti. Do jula 2015., kada je Cipras kapitulirao, Siriza je bila klasni i patriotski pokret. U grčkoj krizi sve je bilo brutalno transparentno, nije bila potrebna nikakva diskurzivna artikulacija neprijatelja. Melanšon (Jean-Luc Mélenchon ) u Francuskoj sam za sebe kaže da je populista. Na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017. on je osvojio skoro 20 posto glasova, bio je četvrti. Na parlamentarnim izborima 2018. njegova stranka, Nepokorena Francuska ( La France insoumise), osnovana 2016. je osvojila sedamnaest mandata. Podemos je najbliži idejama koje zastupaju Muf i Laklau. Osnovan je 2014. a na izborima za nacionalni parlment održanim decembra 2015. osvojio je 20,65% glasova. Od tada uticaj Podemosa počinje da opada.

Šantal Muf sama uočava da je evrocentrizam glavni nedostatak u njenom rezonovanju. U savremenom svetskom kapitalističkom sistemu proletarijat je brojniji nego ikad. Središte materijalne proizvodnje premešteno je na Daleki istok. Da li su gej prava u Aziji ili Latinskoj Americi glavni teren za obnovu levice, ili je i dalje aktuelan odnos eksploatacije? Marks je upozoravao da se o prirodi britanskog kapitalizma ne može govoriti na osnovu stanja u Engleskoj, nego u Indiji. Ista primedba danas važi još više nego u XIX veku.

Najzad, nema ni govora o tome da bi koncpet levog populizma kakav zastupa Šantal Muf mogao biti koristan za obnovu levice na Balkanu. Mobilizacija strasti na tom delu Evrope je monopol desnice. Zadatak levice je da racionalizuje politički diskurs i da afirmiše klasni pristup, nasuprot nacionalizmu kao glavnom identitetskom sidru.

1. Ernesto Laclau, Chantal Mouffe,Hegemony and Socialist Strategy Towards a Radical Democratic Politics , Verso, 1985; Ernesto Laclau, On Populist Reason, Verso 2007

2.Ellen Meiksins Wood , The Retreat From Class: A New True Socialism, Verso,1999.

3. Slavoj Žižek, Against the Populist Temptation, Critical Inquiry, Vol.32 No 3, (Spring 2006); Should the Left’s Answer to Rightist Populism really be a “Me Too”… (https://thephilosophicalsalon.com/should-the-lefts-answer-to-rightist-populism-really-be-a-me-too-part-i/ )

4. Chris Maisano, Politics Without Politics, Jacobin, 2017/11, https://jacobinmag.com/2017/11/hegemony-how-to-gramsci-organizing

5. Nancy Fraser, The End of Progressive Neoliberalism, Dissent, January , 2017, https://www.dissentmagazine.org/online_articles/progressive-neoliberalism-reactionary-populism-nancy-fraser

Zrenjanin,
7.4.2019.