Navigacija
Piše: Milan Đorđević
Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.
Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.
Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.
Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.
Ivan Stanimirović Rizinger rođen je 1967. godine u Kruševcu. Završio je Višu novinarsku školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo 1989. i iste godine postao muzički saradnik Radio Kruševca i novinar nedeljnika „Pobedaˮ.
Od 1990. do 1995. Pisao je i za RTV Reviju, u kojoj je objavio preko 100 intervjua i prikaza najznačajnijih srpskih rok grupa – Eva Braun, Goblini, Džukele, Ritam Nereda, Atheist Rap, Blues Trio, Osvajači, Baal, Sunshine, Ništa Ali Logopedi, Direktori, Babe, Ništa Ali Logopedi, 16x8x23, Deca Loših Muzičara, Dža Ili Bu, Van Gogh, Instant Karma, Revolveri, Oružjem Protivu Otmičara…
Na Radio Kruševcu realizovao je preko 20 različitih autorskih emisija, od kojih su najznačajnije „Alter Rock Egoˮ (više od 600 četvorosatnih emisija o novoj ex YU rock sceni) i „Glavni Rock Potokˮ (više od 200 emisija o aktuelnim svetskim izdanjima). Autor je i dva „Alter Rock Ego Festivalaˮ (1993. i 1997. godine), kroz koja su prodefilovala neka od najznačajnijih srpskih indie imena – Bjesovi, Trula Koalicija, Klinički Mrtav, Scarps, Zvoncekova Bilježnica, Oslobodioci, Six Pack, Električni Pilići, Definite Choice, Zontag…
U Reviji „Pobedaˮ punih 10 godina, od 1990. do 2001, objavljivao je, svake nedelje, intervjue sa poznatim rok imenima u rubrici „Licem u liceˮ – Milan Mladenović, Dino Dvornik, Željko Bebek, Bajaga, Cane, Gile, Koja, Đule, Zijo, Bruno Langer, Čutura, Saša Lošić, Bora Čorba, Margita, Davor Lukas, Rambo Amadeus, Nele Karajlić. Na Televiziji Kruševac, bio je autor serijala „Rock Radijatorˮ i „Rockovnikˮ. Objavio je tri zbirke poezije „Navlačenjeˮ (1994, Bagdala), „Rastermanˮ (2005, Kreativna radionica) i „Plavokoza zmijaˮ (2006, Kreativna radionica).
Od 1992. do 1994. pisao je za „Vreme zabaveˮ, urednika Petra Lukovića, i poznat je po serijalu „Dobri bendovi Vojvodineˮ. Pisao je i za „Yu rock magazinˮ i „Pop rockˮ.
Bio je selektor „Župinog rok maratonaˮ iz 1994., najvećeg i najpotpunijeg festivala koji je tokom ’90-tih održan u Srbiji i na kome je za 12 sati sviralo 50-tak najznačajnijih bluz i rok imena tog vremena.
U periodu od 1994. do 1996. bio je muzički urednik beogradske izdavačke kuće „Take It Or Leave It Recordsˮ i objavio albume grupa – Kerber, Instant Karma, Šaht, Minstrel, Scarps, Fucktor 02, Daltones i dr.
Od 1995. do 2000. bio je frontmen i tekstopisac alternativnog rok benda Le Svraka Bizarre sa kojim je snimio dva albuma – „Planeta Somanija – II svetˮ (1997, Music Yuser) i „Rusaljeˮ (2000, ST). Kao rok novinar zastupljen je u enciklopediji „Ko je ko u Srbijiˮ (1996.), kao i u knjigama Duška Antonića i Danila Štrpca „Yu 100, najbolji albumi YU rok i pop muzike” (1997.) i „Top pressˮ Dragutina Karla Minića (1998).
Milan: Vi ste jedan od naših najznačajnijih rok novinara, koji je odrastao i formirao se u SFRJ, a karijeru započeo u vreme njene propasti, o čemu će vam uskoro iz štampe izaći knjiga pod naslovom „Jugosloven K. (Hronika odustajanja 1990 – 1992)ˮ. Kada uporedite tu državu i one koje su nastale njenim rasturanjem, kroz ratne i tranziciono-privatizacijske procese, šta su po vama ključne vrednosti i dostignuća nekadašnjeg socijalističkog uređenja, u kojima je uživala vaša generacija, a danas ne postoje?
Ivan: Za četiri i po decenije postojanja u Jugoslaviji je izgrađen jedan vrlo ozbiljan društveni sistem u kome gotovo da i nije bilo socijalnog raslojavanja, što mlađim generacijama danas izgleda kao neka vrsta eksperimenta, ili čiste utopije. Naravno, u poslednjih tridesetak i kusur godina veliki deo onih koji su zadobili primat na javnim scenama svih bivših republika, pre svega iz vrlo nemoralnih razloga, svojski su se potrudili da po svojoj meri prekroje i lažiraju priču o tom društvu. Lupeži i probisveti koji su robijali zbog raznih pronevera i širenja mržnje među narodima postali su heroji i proganjani borci za „višeˮ ciljeve, a danas vidimo da su sve radili samo s jednim razlogom, da surovo vladaju svojim malim i potpuno devastiranim torovima, a u onom sistemu za njih jednostavno nije bilo mesta.
Osnovni problem nas „neosvešćenihˮ bio je potpuno nesnalaženje u tim i takvim novonastalim okolnostima, čekali smo da se država sama izbori sa tim virusima, a ona je naprasno izdahnula. Urušila se u sopstvenoj smislenosti, nebranjena od „tihe većineˮ koju su decenijama odgajali na izreci da pametniji popušta. Imate danas na sve strane, pogotovo po društvenim mrežama, gomilu malih elaborata šta su sve bili benefiti života i rada u Jugoslaviji, ali oni služe samo kao patetična podsećanja polomljenih sredovečnih nostalgičara na vreme i društvene preduslove koje niko nije prepoznao kao blagostanje. Popalili smo u sebi sve ono što nas je karakterisalo kao samouverenu skupinu naroda koja hrabro i uspešno korača svojim putem uzdignute glave i na tom mestu danas su samo crne rake totalne kolektivne propasti. Pretvorili su nas u polurobove koji su ubeđeni i danas da bi živeli puno bolje samo da nije bilo socijalizma, da nije bilo zajedničke države, da nije bilo borbe protiv okupatora…
Milan: Deklarišete se kao levičar. Šta je po Vama suština ideje levice i kakva bi trebala da bude partija u Srbiji, koja bi je istinski sprovodila, s obzirom da postoje naznake da će se u skorije vreme osnovati, transformacijom bivše SDU, dok su u Sloveniji (Levica) i Hrvatskoj (Radnička fronta), stranke takve ideološke orijentacije, već ušle u republičke parlamente?
Ivan: Levica, ili pravi pokret ravnopravnih, je preteška opcija, ona ne trpi konformizam, a sve slične organizacije u Srbiji strašno su se obrukale svih ovih godina praveći politikantske kompromise sa raznoraznom žgadijom ne bi li njihovi lideri stigli do fotelja i tobož iz njih gradili pravednije društvo. Ne može se pod ruku sa neofašistima stvoriti ništa valjano, nikad nije ni moglo – takve kombinacije su u istoriji zapamćene kao nacional-socijalizam. Za pravu socijalno odgovornu državu mi smo u deficitu sa ključnim resursom – nama nedostaju hrabri, mladi i pametni ljudi kojima je opšte dobro ultimativno iznad ličnog. Ovi koje trenutno gledam i slušam puno više pokušavaju da od sebe prave žrtve, misleći valjda da će kroz društvene mreže postati neki urbani heroji koji su eto pokušali i dali sve od sebe, oročivši to svoje delovanje na nekoliko godina nakon kojih lepo dignu ruke od svega i – paljba preko grane pod geslom „ako vam ne trebam ovako lep, mlad i kurčevit odoh ja tamo gde će me dočekati raširenih rukuˮ. I onda tamo ćute i uživaju u blagodetima neoliberalizma, ne osvrćući se na sve one koje su ostavili u fekalijama do guše, na one koji realno ne umeju da budu ni lideri, ni progresivni, ni agresivno plemeniti.
Znaš, mene su odgajali na pričama o čojstvu i junaštvu i osnovna ideja onih koji bi da rukovode bilo kakvom levičarskom organizacijom, u bilo kom delu ove naše negdašnje domovine, morali bi da je zasnuju na tim postulatima. Morali bi da budu bolji, na prvu, u svemu od svih nas, da bi zadobili poverenje naroda, jer svima je muka od hvalisavih samoreklamera koji znaju kako, ali ne da im se, jer im je zapao pogrešan narod. Nama trebaju ljudi sa jasnim vizijama koji znaju u šta se upuštaju, spremni da se bez kompromisa suprotstave svom ovom nataloženom zlu, a ne dobro plaćeni nadničari stranih kompanija i vlada. Nikako da shvatimo da bi sav taj belosvetski konglomerat zla zapravo najviše voleo da sve ove prostore potpuno očisti od ljudi i da se svojski trudi da tako i bude na koncu ove naše tužne balkanske balade.
Milan: Uređujete muzički portal Rockomotiva i pratite dešavanja na domaćoj i regionalnoj rokenrol sceni. Šta mislite o značaju i mogućnosti angažovanih rok bendova, pogotovo sada u vreme globalne krize muzičkog biznisa izazvane pandemijom Kovid-19, da u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima daju doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama, koji bi i njima dao priliku da se oslobode od izrabljivačke logike industrije zabave?
Ivan: Na žalost rokenrol je i kod nas, kao i u čitavom svetu postao obična, skuvana žaba, koja više čak i ne iritira kreketanjem. Poslednji urbani pokret pobunjene generacije dešavao nam se u prvoj polovini ’90-tih, dakle pre četvrt veka, kada smo zaista doživeli jednu veličanstvenu rokenrol katarzu. Tada je iz potpunog pakla i pepela rasturene zemlje i sistema izrasla nova avangardna scena, ali je i ona vremenom sagorela u sopstvenom samozadovoljavanju i kolektivnoj nemaštini. Od tada je potpuno urušena ravnoteža i težina je drastično prevagnula na stranu takozvanih estradnih pojava. Čitava armija veličanstvenih bendova (Goblini, Džukele, Atheist Rap, DLM, Darkvudi i dr.) zloupotrebljavana je u opozicionim bitkama sa Miloševićevim režimom. Posle 5. oktobra taj nesrećni DOS, sačinjen uglavnom od jajara i secikesa sa suprotne strane barikade, brutalno ih je prodao i uništio i njima i ogromnoj masi njihovih sledbenika samu ideju kulturoloških, a ne samo političkih promena, bacivši se u zagrljaj Pinku i pratećim kič satelitima. Mi smo suviše siromašni da bi neprekidno stvarali neku novu energiju, a stara je odavno potrošena na unutrašnje sagorevanje. Pa ipak, čovek je jedinstveno biće u ovom delu svemira i niko ne može tačno predvideti, ma kolikom tehnologijom raspolagao, kada će mu neka iskra zapaliti um.
Ima i danas sjajnih, gotovo revolucionarnih bendova na našim prostorima, samo oni interesovanje publike drže najviše do prve naredne zanimljive objave na instagramu.Vole ljudi i da vide i da čuju prave poruke, da ih pevaju i skandiraju, ali se sve završava na nivou trenutne čulne senzacije, jer niko više ništa ozbiljno ne analizira i ne trudi se da afirmiše i pokuša da podigne na viši nivo skupnosti. Anarhizam dobrih grupa i njihova strast kojom promovišu svoje socijalne stavove u direktnoj je suprotnosti sa bilo kojom politikom koja se trenutno nudi na trpezama Balkana. Ponavljam, fali iskra, ali mora da bude spektakularna da bi promenila stvari i vratila ravnotežu u našu korist.
Fotografija: Ivan Rizinger, foto Miljan Miletić
