Navigacija
Miroslav Samardžić –
Devedestih se u Beogradu prepričavala anegdota kako je britanski ambasador dobio depešu iz Londona u kojoj su iznete tvrdnje kako Srbi u Bosni organizovano i sistematski uništavaju Muslimane. Ambasador je, navodno, odgovorio: “Netačno. Srbi nikad ništa ne rade organizovano i sistematski.“ Sudeći prema zbivanjima poslednjih godina u Velikoj Britaniji nesumnjivo je da je i britanska politička elita izgubila nekad superiorne političke veštine koje su joj omogućavale da vlada velikim delom planete i to uz pristanak porobljenih naroda, kako je isiticao Maks Veber. Nepromišljena odluka Dejvida Kamerona da raspiše referendum o izlasku iz EU predstavlja jedan o najpogrešnijih poteza u modernoj britanskoj istoriji koji je otvorio veliku političku krizu kojoj se ne vidi kraj.
Vlada Tereze Mej nije uspela da dobije parlamentarnu većinu za svoj koncept bregzita, pre svega zbog dubokih podela u Konzervativnoj stranci. Posle njene ostavke na čelo konzervativaca i Vlade jula meseca dolazi tvrdi bregzitovac Boris Džonson koji je obećvao da će do 31. oktobra izvesti Ujedinjeno kraljevstvo iz EU, sa ili bez sporazuma. Međutim, iako je njegov sporazum dobio većinu u Parlamentu, poslanici su odbili njegovu agendu po kojoj je o predlogu zakona trebalo da se raspravlja samo tri dana. Prethodno ga je Parlament obavezao da zatraži odlaganje bregzita do 31. januara 2020, što je EU prihvatila. Džonson je uporno zahtevao da se raspišu izbori, ali nije imao dvotrećinsku većinu u Parlamentu koja je po zakonu neophodna da bi se postigao taj cilj. U novonastaloj situaciji Liberalno demokratska partija pristala je na raspisvanje vanrednih izbora, donet je poseban zakon o tome i tako je suspendovana ranija zakonska obaveza o dvotrećinskoj većini. Korbinovi laburisti nastojali su da izbegnu vanredne izbore sve dok se ne otkloni opasnost od bregzita bez sporazuma sa EU, ali, posle odluke liberalnih demokratai oni su podržali raspisivanje vanrednih izbora koji će biti održani 12. decembra. U Velikoj Britaniji primenjuje se jednokružni većinski sistem. U svakoj od 650 izbornih jedinica bira se po jedan poslanik. Iza kandidata obično stoje političke stranke, a izabran je onaj koji dobije najveći broj glasova. Izborna bitka uvek se vodi u onim izbornim jedinicama u kojima po tradiciji ne dobija uvek ista stranka, kampanje se koncentrišu tamo gde se pobednička stranka menja od izbora do izbora.
Britanska vladajuća elita duboko je podeljena po pitanju bregzita. Londonski Siti i veći deo poslovne elite ne podržavaju izlazak iz EU zbog osnovanog straha da će izgubiti pristup evropskom tržištu. Naročito bi bili ugroženi interesi finansijke industrije čije poslove bi mogle da preuzmu nemačke i francuske firme, pa bi tako Frankfurt i Pariz postali glavni finasnijski centri u Evropi. Osim toga, bili bi pogođeni i poslovi velikog broja preduzeća koja deluju u drugim sektorima. Međutim, suverenističko krilo unutar Konzervativne stranke i Bregzit partija insistiraju na što bržem izlasku iz EU, što bi, po njihovom mišljenju, otvorilo nove mogućnosti za dinamičan razvoj britanske ekonomije. To krilo elite zastupa koncept tačerizma na steroidima, njihovo nastojanje je da uspostave potpuni suverenitet privatnog vlasništva u neoliberalnom ekonomskom sistemu u kome neće postojati nikakva ograničenja za biznis. Treba stvoriti Singapur na Temzi.
Kako primećuje ekonomista Dankan Tomas, politički cilj Konzervativne stranke oduvek je bio da organizuje različte interese unutar vladajuće klase u koherentan politički program i time obezbedi da unutrašnja podeljenost elite ne oslabi njenu političku i ekonomsku dominaciju (1). Poslednjih godina u Velikoj Britaniji došlo je do promene vlasničke strukture u privredi, sve je veći udeo stranog kapitala. Početkom osamdesetih godina dvadesetog veka samo četiri posto firmi koje se kotiraju na Londonskoj berzi bilo je u vlasništvu stranaca, a 2010. godine taj udeo popeo se na četrdeset posto. Bregzit je deo strategije stare vladajuće klase da se suprotstavi takvom stanju stvari. Mere štednje koje je nametnula vlada koju su posle 2010. činili konzervativci u koalicji sa liberlnim demokratama dovele su do pogoršanja socijalnog položaja velikog dela stanovništva, ruiniranja infrastrukture i javnih službi. Realne nadnice i dalje su ispod nivoa na kojima su bile 2010. U takvoj situaciji Konzervativna stranka nije više u stanju da organizuje hegemoni blok koji štiti interese cele vladajuće klase čija struktura je promenjena . Takve naprsline u vladajućem bloku, uz negativne posledice mera štednje, otvorile su mogućnost radikalizacije Laburističke stranke koja počinje posle neočekivanog izbora Džeremi Koribina za lidera 2015. god.
Bregzit predstavlja nastojanje desnice, koju čini veći deo Konzervativne stranke i Bregzit partija, da krizu reši tako što će EU predstaviti kao glavnog krivca za sve nedaće koje poslednjih godina doživljavaju Britanci. Bregzit partija osnovana je januara ove godine, a nastala je na temeljima Partije za nezavisnost Velike Britanije, koja je, posle referenduma 2016. faktički prestala da postoji. Obe partije imale su istog lidera, Najdžela Faraža.
U dosadašnjem toku izborne kampanje desnica nije iznela nikakav novi politički program. Džonson uglavnom insisitira na otrcanim frazama o tome kako će izlazak iz EU osloboditi britanske potencijale. Uočljivo je da konzervativci iz taktičkih razloga u kampanji ne insistiraju na merma štednje, fiskalne odgovornosti,svetosti slobodnog tržišta i lične inicijative. Oni obećavaju velika ulaganja u infrastrukturu i javne službe i odustaju od daljeg smanjivanja korporativnih poreza..Tvrde da će do kraja 2020. god biti dovršen proces izlaska iz EU i da će u tom kratkom periodu biti sklopljeni trgovinski ugovori sa EU i drugim državama i da neće biti naneta šteta britanskoj privredi. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da je tako nešto nemoguće i da su godine potrebne kako bi novi trgovinski ugovori bili postignuti. Osim toga, sklapanje trgovinskog ugovora sa SAD značilo bi da američke firme mogu britansku državu da tuže pred međunarodnim arbitražama, tako bi ponovo bio okrnjen suverenitet Parlamenta.
Najdžel Faraž je najpre tvrdio da će Bregzit partija istaći kandidate u šesto izbornih jedinica, ali je kasnije jednostrano odustao od te ideje i sada nastoji da napada one izborne jedinice u kojima tradicionalno pobeđuje Laburistička stranka, ali gde su njeni birači istovremno i za bregzit. Procenjuje se da je na referendumu oko jedne trećine tradicionalnih laburistitčkih birača glasalo za napuštanje EU. Faraž je predlagao konzervativcima da oni ne ističu kandidate u izbornim jedinicma u kojima nikad nisu pobedili, ali je Džonson tu ponudu odbio. Faraž je smatrao da bi na taj način laburistički birači koji su za bregzit glasali za kandidate Bregzit partije, a inače nipošto nisu spremeni da podrže konzervativce. Tako bi bila izbegnuta podela glasova koji su za bregzit između Konzervativne i Bregzit partije. Analitičari smatraju da Džonsonovo odbijanje ovakve ponude ukazuje da on u stvari nikad i nije bio za bregzit bez sporazuma. Bregzit partija je na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament dobila čak 30,5 posto glasova, ali britanski parlamentarni izbori organizuju se po većinskom sistemu u kome ova stranka nema velike izglede. Sam Faraž je čak sedam puta propao na takvim izborima. On i njegova stranka zalažu se za uvođenje proporcionalnog sistema, za donošenje pisanog ustava i ukidanje Doma lordova. Njihova ambicija je da vrše pritisak na Konzervativnu stranku kako bi ona išla više u desno. Ako Faraž osvoji samo nekoliko poslaničkih mesta to može biti dovoljno da se taj cilj postigne ukoliko Boris Džonson ne dobije apsolutnu većinu. On se, inače, nije kandidovao. Radi se o stranci koja je koncentrisana samo na jednu temu i ima samo jedan cilj – napuštanje EU bez sporazuma i u što kraćem roku. Faraž stalno ističe kako Ujedinjeno Kraljevstvo ne sme da budo deo propalog evropskog projekta.
I Faraž i Džonson su demagozi bez političkog progrma koji može doprineti rešenju problema sa kojima se suočava britansko društvo. Njihova prednost je baš u tome što im je politička platforma krajnje jednostavna i nabijena emocijama. Ronald Regan je upozoravao da onaj ko mnogo objašnjava gubi .Oni članstvo u EU prikazuju kao neku vrstu ropstva od kojeg se nacija mora osloboditi. Obnovu socijalnog radikalizma nastoje da spreče eskalacijom engleskog nacionalizma i isticanjem u prvi plan moralnih pitanja.. Radi se o klasičnom obliku desnog populizma, u sukobu su narod koji je većinski glasao za napuštanje EU i establišment i Parlament koji nastoje da to spreče. Njihova parola je :„Narod protiv Parlamenta“. Inače, u sazivu Parlamenta koji nije prihvatio izlazak bez sporazuma bilo je 317 konzervativnih poslanika. Iako se većina partijskih lidera zalaže za staranje o životnoj sredini Džonsom tvrdi da ne postoji opasnost od klimatskih promena i da se radi o neopravdanom primitivnom strahu.
Pozcija Koribnovih laburista znatno je komplikovanija. Desnica bregzit nastoji da nametne kao jedinu temu o kojoj će se birači opedeljivati, dok je Korbinov cilj temeljna transformacija koja će omogućiti privredni oporavak, obnovu javnih službi i pravednije društvo. Prema bregzitu on nije imao ni do sada jasnu i čvrstu poziciju, što je posledica podele njegovog biračkog tela u vezi sa tim pitanjem. Osim toga, ni u samoj stranci ne postoji saglanost oko napuštanja EU. Čak i najuticajniji članovi Kabineta u senci poput Džona Mekdonela, Dajan Abot i Emili Torberi su za ostanak u EU. U svojoj ranijoj političkoj karijeri Korbin je bio protiv članstva u EU.
Na predstojeće izbore laburisti izlaze sa obećanjem da će u prva tri meseca posle dolaska na vlast sklopiti novi sporazum sa EU o napuštanju, a da će potom, u roku od šest meseci, biti organizovan novi referndum na kome će se Britanci izjašnjavati o tome da li su za to da se EU napusti po tom sporazumu ili su za ostanak u njoj.
Bregzit je naslabija tačka u Korbinovoj kampanji. Džonson i Faraž insistiraju da je nezapamćeno da se jedan lider ne izjašnjava o osnovnoj političkoj dilemi. Faraž uporno tvrdi da će Korbin sklopiti sporazum sa EU, a da će potom voditi kampanju protiv njega. Pod takvim pristikom Korbin se na kraju izjasnio da će biti neutralan, tj da uoči referenduma neće voditi kampanju ni za napuštanje Unije ni za ostanak u njoj. Laburisti su faktički postali protivnici bregzita. Njihovi protivnici tvrde da oni samo nude dva modela o tome kako ne napustiti EU. Ta primedba uglavnom je tačna. Problem je i u tome što je sasvim neizvesno kakav bi rezultat mogao biti na drugom referndumu. Ukoliko ishod bude za ostanak u EU, a odziv birača manji nego 2016. legitimnost takve odluke bi bila sporna.
Laburisti smatraju da je sporazum sa EU koji je Džonson postigao još gori od onog Tereze Mej i da bi njegova primena dovela do redukovanja radnih prava, pogoršanja položaja proizvodne industrije i zaštite okoline. Bila bi omogućena dalja deregulacija u ekonomiji, a Nacionalna zdravstvena služba našla bi se pod velikim pritiskom američkih framaceutskih kompanija koje nastoje da nametnu privatizaciju zdravstvenog sistema. Oni se zalažu za bregzit koji će omogućiti čvrste veze sa EU, ne samo kad je u pitanju privreda.Najzad, insistiraju da neće biti čvrste granice između Severne Irske i Republike Irske. Prema Džonsonovom sporazumu Severna Irska imala bi dvojni status, bila bi i dalje deo Velike Britanije,ali bi u nekim oblastima u njoj važila reuglativa EU kao i jurisdikcija Evropskog suda pravde. Po tom planu, koji ni samom Džonsonu nije jasan što se videlo po njegovim javnim izjavama, bila bi faktički uspostavljena granica na Irskom moru kako bi se sprečilo da roba koja iz Britanije ide u Severnu Irsku ne bi završavala bez carine u EU. Ovakvo rešenje delimično narušava britanski suverenitet i malo ko je verovao da ga može predložiti jedan konzervativni premijer.
Mnogi posmatrači smatraju da je izborni manifest laburista „Vreme je za stvarnu promenu“ najradikalniji u istoriji ove stranke. Iako su u njemu izostavljne neke ideje o kojima se govorilo na redovnoj godišnjoj konferenciji partije, na primer o nacionalizaciji privatnih škola,u manifestu je dalje razvijen koncept demokratskog socijalizma koji je bio proklamovan 2017. Laburisti insistiraju na najvećem do sada obimu javne potrošnje, nacionalizaciji železnica, vodosnabdevanja, pošte i energetskog sektora i obećavaju da će do 2030 obezbediti besplatan pristup širokopojasnom internetu. Sredstva za ove namene biće obezbeđena većim oporezivanjima najbogatijih, dok 95 posto stanovništva neće biti dodatno oporezovano. Oni se zalažu za obnovu sistema radnih i socijalnih prava i ukidanje radnih ugovora bez fiksnog radnog vremena. Privredu treba organizovati tako da služi proizvođačima, potrošačima i zajednicama. Korbin nastoji da pažnju birača usmeri prema nagomilanim socijalnim problemima, naročito zapuštenoj Nacionalnoj zdravstvenoj službi. Tokom kampanje on je otkrio da su Tramp i Džonson već pregovarali o tome da se američkim privatnim osiguravajućim društvima i farmaceutskim kompanijama obezbedi pristup javnom zdravstvenom sitemu i da se omogući njegova privatizacija po ugledu na SAD. Takvo rešenje dovelo bi do drastičnog redukovanja prava na zdrvstenu zaštitu. Zbog desetogodišnjih mera štednje stanje u ovoj oblasti ionako je drastično lošije nego u ranijem periodu. Laburisti obećavaju obnovu države blagostanja koja je gotovo potpuno razorena posle dolaska na vlast Margaret Tačer. Nema nikakve sumnje da bi posle eventualne pobede konzervativaca bio uspostavljen savez između Džonsona i Trampa i da bi usledio opšti napad na javne službe.Ambiciozan program za obnovu britanske privrede ide dalje od tradicionalnih kejnzijanskih rešenja koja je nekad zastupala evropska socijademokratija. Nacionalizovanim sektorima ekonomije neće se upravljati na birokratski način, kao što je to bio slučaj posle Drugog svetskog rata, već uz učešće zaposlenih. Svakako, najradiklaniji deo programa odnosi se na demokratizaciju vlasništva. Predviđeno je osnivanje Inkluzivnog vlasničkog fonda u koji bi privatna preduzeća sa preko 250 zaposlenih unosila jedan posto akcija godišnje dok se ne postigne nivo od deset posto. Iz tog Fonda zaposlenima bi bila isplaćivana godišnja dividenda u iznosu do 500 funti, a preostala sredstva bila bi uplaćena u državni budžet i korišćena za zelenu transformaciju ekonomije. U upravnim odborima privatnih kompanija jednu trećinu članova činili bi zaposleni. Ekonomski deo laburističkog manifesta razvijen je na osnovu rezultata istraživanja brojnih progresivnih ekonomista od kojih su neki i članovi Korbinovog ekonomskog saveta, kao Džozef Stiglic, Tomas Piketi, Marijana Macukato i dr.Poslednjih meseci Korbin je uspeo da oslabi pristalice blerističke struje u svojoj partiji, na šta naročito upućuje iznadno povlačenje iz politike zamenika lidera stranke Toma Votsona koji je bio glavni protivnik radikalizacije. Izgleda da je Votson izabrao da se povuče baš na početku izborne kampanje kako bi na taj način omogućio Korbinu nenaklonjenim medijima da otpočnu kampanju o raskolu u Laburističkoj stranci.
Korbinov pokret nastoji da socijalna pitanja nametne kao ključna, desnica pak insistira na tradicionalno shvaćenom suverenitetu i identitetu. Na kritike da im je porgram preambiciozan i da obećanja neće moći da ispune, Korbinove pristalice odgovaraju da on nije nerealan i da odgovara prilikama u društvu.Radi se o progresivnom dokumentu koji je okrenut prema budućnosti i najvećim izazovima naše epohe: klimatskim promenama, zelenoj industrijskoj revoluciji, razvoju nerazvijenih regiona i sl. Uspostavljanje sistema demokratskog socijalizma je način da se upotrebi država kako bi se bogatstvo usmerilo prema radnim ljudima. Korbinovi laburisti zalažu se za kolektivnu kontrolu nad osnovnim uslovima života, obnovu javne sfere i slamanje pritiska tržišta na svakodnevni život ljudi. Rečju, glavni cilj je obnova klasne politike.
Karakteristika ovih izbora su uočljive razlike između partijskih programa. Kampanja nije redukovana na marketinške manipulacije, kao što je to bio slučaj poslednjih decenija u vreme postdemokratije. Osnovni uzrok tome je Korbinov pokušaj obnove starih tradicija parlamentarnog socijalizma.
Naravno, ni ovom prilikom nije izostao islamistički teroritički napad u kome je stradalo troje ljudi u Londonu. Uz osudu tog čina, Korbin se nije ustručavao da ponovo iznese svoje stare stavove da su britanske agresivne vojne intervencije doprinele bujanju terorizma. Ponavljane su optužbe protiv njega da se ne suprotstavlja navodnom antisemitizmu u svojoj stranci. Glavni rabin ga je optužio da je kriv zbog toga što se, kako je on naglasio, otrov antisemitizma ukorenio u Laburističkoj partiji. Naravno, uzrok ove kampanje je to što se decenijama Korbin zalaže za mir na Bliskom istoku i podržava koncept dve države, Izraela i Palestine, kao način da se kriza reši. Sve otkako je postao lider stranke on se suočava sa optužbama da je podržavao terorizam. Desnica ni u Ujedinjenom Kraljevstvu ne bira sredstva kako bi očuvala vlast. U atmosferi mržnje i laži nije lako insistirati da radiklanom socijalnom programu.
Od manjih stranaka najzanimljiviji je pogram Škotske nacionalne partije (SNP) koja se zalaže da Škotska bude nezavisna država i da tokom 2020. bude organizovan novi referendum. Na prethodnom, koji je održan 2014. god. 45 posto izašlih birača bilo je za samostalnost, a 55 posto protiv. Ali, tada je glavni argument protivnika otcepljnja Škotske bio da bi u tom slučaju ona prestala da bude članica EU. Situacija je danas sasvim drugačija, većina Škota je protiv bregzita. Stranka je na izborima 2017. osvojila 35 od 59 škotskih mandata i ona je jedini mogući koalicioni partner laburistima. Korbin je međutim protivnik novog referenduma u Škotskoj. Džonson stalno insistira da bi eventualna pobeda laburista značila da bi u narednoj godini bila održana dva referenduma. SNP je inače levo liberalne orijentacije. Njena dinamična liderka Nikola Sturdžen je veliki kritičar konzervativaca koje optužuje da su krivi za sporo napredovanje Škotske. Škotlanđani sami moraju odlučivati o svojoj sudbini, a na Vestminster. Ona tvrdi da je od otkrića nafte u Severnom moru 340 milijardi funti uplaćeno u britasnki budžet, a da Škotska od toga nije imala ništa. Nikola Sturdžen je najradiklaniji protivnik nuklearnog naoružanja. Nesumnjivo je da je to i Korbin, ali iz taktičkih razloga on se ustručava da iznosi takve stavove.
Ankete javnog mnjenja trenutno predviđaju da će konzervativci dobiti komotnu većinu. Proteklih godina uglavnom se pokazalo da istraživači javnog mnjenja nisu u stanju da registruju društven promene, njihove procene su se pokazale kao pogrešne. Teško je, ipak, zamisliti da će jedan protivnik imperijalizma, poput Korbina, postati britanski premijer. Patriotizam je, ističe on uporno, kada pomažemo jedni drugima, a ne kad nekoga mrzimo. Njegov glavni cilj na ovim izborima je nastavljanje procesa radikalizacije laburističke stranke, koji bi, ukoliko izborni rezultat bude izrazito loš, bio ugrožen. Naravno, mediji su neskloni Korbinu, proces njegove demonizacije počeo je odmah pošto je postao lider stranke. Britanski levičari dobro znaju da mediji u njihovj zemlji nisu ni slobodni ni nezavisni, već da su jedan od osnovnih stubova vladajuće strukture moći.
1. Duncan ThomasThe Long Conservative Decline https://www.versobooks.com/blogs/4499-the-long-conservative-decline
Zrenjanin,
3.12.2019.
