Navigacija
U eri postdemokratije, birači se ne opredeljuju između različitih političkih koncepata, koje većina izbornih aktera uopšte i nema, nego na osnovu predstavljanja kandidata u medijima. Izbori se dobijaju na televizijama, a za njihov ishod važniji su vizuelni i zvučni efekti nego ideje. Izborne kampanje su dobro režirani spektakli koji se mnogo ne razlikuju od zabavnih programa. Dobija stranka koja ima više novca da plati najboljeg reditelja, koji veštim manipulacijama formira volju građana.
U politici vlada novac, načelno jedan dolar jedan glas, a ne jedan čovek jedan glas. U kampanjama se ne vodi racionalna rasprava o ključnim problemima sa kojima se neka zajednica suočava, nego se pažnja usmerava prema trivijalnostima. Političari se ponašaju kao estradne zvezde ili manekeni, jedan peva, drugi udara u tamburu…
Obični ljudi u politici samo statiraju, oni su pasivni posmatrači, odlučuju oligarhije iza zatvorenih vrata i mimo demokratskih procedura. Razum i moral su davno proterani iz politike, političkim životom u većini država dominiraju bezobzirni demagozi, često šarlatani, koji su potpuno nezaintersovani da se bave rešavanjem društvenih problema. Politčki procesi su obesmišljeni, ispražnjeni od sadržaja. Napetosti između vlasti i opozicije više uglavnom nema, stranke se grupišu u centru, a među njima nema bitinih ideoloških razlika. Pravila igre u političkim sistemima liberalne demokratije tako su organizovana da onemoguće pojavu alternative, i da spreče obične ljude, tj većinu stanovnika, da efikasno učestvuju u političkom životu. Nešto veća mogućnost građana da utiču na donošenje odluka je na lokalnim izborima, ali samo pod uslovom da se oni ne dešavaju istovremno sa parlamentarnim.
Na izborima održanim 24. aprila na svim nivoima ubedljivo je pobedila Srpska napredna stanka, ali to ne znači da će ona vladati Srbijom. Narodi perifernih, siromašnih država nisu suverni. Srbijom ne vladaju njeni građani, nego SAD, EU i međunarodne finansijske institutcije koje su pod kontrolom globalnog krupnog kapitala.
I u Zrenjaninu je pobeda naprednjaka nesumnjiva, mada su oni u našem gradu dobili manji procenat glasova nego na nivou republike. Pobedili su na skoro svim biračkim mestima. Za njihov uspeh od odlučujućeg značaja je bila izrazita medijska dominacija, ali i činjenica da opozicija nije imala nikakav jasan alternativni program, već se koncentrisala na kritikovanje Vučićeve ličnosti. Stranka koja sa pozcije vlasti ide na izbora može naograničeno da troši javne resurse. U narednom periodu SNS će u Zrenjaninu kontrolisati sve poluge moći, a po zakonima političke fizike, njihova vlast će se prostirati i izvan institucija, u sve pore društva. Kada jedna stranka u toj meri dominira, ne postoji niko ko njenu moć može da ograniči. Opozcione stranke su demoralisane i nesposobne da se suprodstave naprednjacima, a spremnost Zrenjaninaca da se bore za odbranu svojih prava danas nije impresivna. U narednom periodu ni ptica neće moći da preleti grad bez dozvole SNS-a. Ova stranka ima veliku moć, i male upravljačke kapacitete.
Na proteklim izborima gotovu su kolabirale petooktobarske strnake, što je u najvećoj meri posledica rezultata njihove vladavine. Posle dvehiljadite, u Srbiji je izvedena privredna tranzicija koja predstavlja najveću pljačku u našoj istoriji, a Zrenjanin, nekad moćan industrijski centar, pretvoren je u pustinju. O bedi istorijskih, tobože demokratskih strnaka, govori i podatak da je Radulovićeva lista Dosta je bilo, skoro bez ikakve partijske infrastrukture, postigla bolji rezultat od njih. Solidno je prošla samo LSV. Trajan politički uticaj Lige u Zrenjaninu počiva na propagiranju netrpeljivosti prema stanovnicima Centralne Srbije i Beograda koje autonomaši predstavljaju kao parazite koji eksploatišu Vojvođane. Iako se deklarišu kao socijaldemokrate, ligaši za nevolje koje su nas snašle ne optužuju protivurečnosti kapitalizma nego teritorijalnu organizaciju vlasti u državi.
Povratak radikla na svim nivoima vlasti posledica je Šešeljeve haške pobede, ali i dugotrajne krize koja je deklasirala najveći broj stanovnika. Do rasta ultradesnice dolazi kada ekonomski i politički sistemi nisu u stanju da generišu zadovaljavajući nivo socijalne sigurnaosti.
Bezidejnost i bezličnost karakterisali su zrenjaninske opzicione partije koje su se više trudile da se dodovore naprednjacima nego da ih osporavaju. Cenzus nisu prošli ni liberalno proevropska koalicija SDS – LDP ni patriotski blok DSS-Dveri. Iako su srpski nacionalisti apsolutno vladali političkim i javnim životom grada devedesetih, sada su ili pobegli u mišije rupe, ili podržavaju naprdnajke. Naši nacionalisti su kao Sterijini rodoljubci, glasni kad su u većini, a kad izgube moć, sakrivaju kokarde. Iako je na vlasti SPS podržavao neoliberalne reforme, koje su usmerene protiv većine stanovnika, u kamapnjii su se socialisti setili Tita i socijalizma – i doboro su prošli.
Koliko su birači u Zrenjaninu nezainteresovani za životne teme svedoči i činjenica da je grupa građana koja je postavljala pitanje snabdevanja pijaćom vodom dobila 887 glasova, 1,61%. Zbog toga ćemo i dalje skupo plaćati komunalne usluge lošeg kvaltieta. Na lokalnim izborima glasalo se tome koje za, a ko protiv Vučića, koje za EU, a ko je za Rusiju.
Rak rana našeg sistema je partijska uprava, a tu neće biti nikakvih promena. Na izborima se odlučuje o tome koja partijska klika će u naredne četiri godine javne pare trpati u privatne džepove. Javne institucije ne služe potrebama građana, odavno su pretvorene u rezervoare privilegija za pripadnike vladajućih stranaka. Partije su mašine za eksploataciju javnih resursa, koje se na izborma takmiče među sobom zbog kontrole nad plenom. U predstojećem smanjenju broja zaposlenih u javnom sektoru, bez posla će verovatno ostati službenici koji nemaju partijsku zaleđinu Takav sistem preti da uništi državu.
Posle izbora društvene prilike u Srbiji i Zrenjaninu neće se popraviti. Fanatična odanost naše elite, vlasti i većeg dela opzicije, neoliberalnom konceptu ekonomske politike preti da uništi ionako jadan privredni život u Srbiji. Iako je većina najuticajnih svetskih intelektualaca odbacila neoliberalzam, on kod nas i dalje ima većinsku podršku. Bojim se da će siromaštvo, nezaposlenost, kriminal, korupcija i svi drugi vidovi socijalne patologije rasti. Strani kapital ne dolazi u neku siromašnu zemlju da donese novac nego da ga odnese. Od evropskog puta Srbije najverovatnije neće biti ništa. Evropska unija je u teškoj, sistemskoj krizi, a što je još gore, ne pokazuje sposobnost da nađe rešenje. Neizveno je kada će, i da li će doći do daljeg proširenja Unije, a od članstva u njoj i onako ima sve manje koristi.
Iako je pobedio na izborima, Vućič je i nezavidnoj poziciji. Zapad će od njega tražiti da prizna Kosovo, da istera Rusiju sa Blakana, da likvidira Republiku Srpsku, da uvede Srbiju u NATO da omogući stranim komapanijama kontrolu nad svim prirodnim i privrednim resursima, da proširi autonomiju Vojvodine i osnuje seriju etničkih autonomija na jugu Srbije…
Jedini izlaz iz očajne situacije u kojoj se nalazimo je nastanak masovnog, autonomnog antikapitalističkog socijalnog pokreta koji bi počivao na principima jednakosti, solidarnosti, društvene pravde, tolerancije i na poštovanju ljudskih i manjinskih prava. Takav pokret mogao bi da povrati kreativne potencijale politike. Ko želi da njegova prava budu ostavarena, mora biti spreman da se za njih bori. Poslanici i odbornici, čim dobiju mandat, zaborave na interese svojih birača, ali svoje ne zaboravljaju nikad.
Miroslav Samardžić, originalni tekst pisan za
list “Zrenjanin” od 06. Maj 2016. god.
