Navigacija
James K. Galbraith: Welcome to the poisoned chalice : the destruction of Greece and the future of Europe, Yale University Press, 6/21/2016
Lenjin je ukazivao da ekonomske i političke krize imaju snažne saznajne potencijale: u krizama se jasnije prikazuju socijalni, ekonomski i politički odnosi, jasniji su interesi i namere političkih aktera. Tokom grčke krize nismo saznali mnogo toga novog o grčkoj ekonomiji i državi: i ranije je bilo poznato da je privreda ove zemlje neefikasna, da je država korumpirana i klijentelistička. Kriza je otkrila stvarni karakter, načine funkcionisanja i ciljeve Evropske unije i jasno je ukazala da je postojeći koncept EU neodrživ.
Ovog leta objavljena je na engleskom jeziku knjiga Džejmsa Galbrajta „Dobrodošli na otrovani pehar – razarnje Grčke i budućnost Evrope“. Džejms Galbrajt je američki ekonomista kenzijanskog usmerenja, autor je osam knjiga i više stotina naučnih radova. Tokom prve polovine 2015. bio je savetnik grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa. Galbrajt je vrlo uticajan u levo liberalnim krugovima, a tome doprinosi i činjenica da je njegov otac, Džon Kenet Galbrajt, bio jedan od najuticajnijih ekonomista druge polovine dvadesetog veka koji je zanačajno doprineo formiranju američkog koncepta države blagostanja.
Knjiga je sastavljena od Galbrajtovih članaka ali i privatne korespodencije nastalih u periodu od 2010. do 2015 koji se odnose na krizu evrozone i grčku krizu.. Kada je on početkom 2015. ušao u ministarski kabinet svog prijatelja Varufakisa, ovaj ga je dočekao rečima: „Dobro došli na otrovani pehar.“ Tako je knjiga dobila naslov.
Uzroci krize evrozone
Autor postavlja prilično razumno pitanje: zašto je finansijska kriza posle 2008. godine tako snažno pogodila zemlje periferije evrozone, a ne Poljsku, Rumuniju ili Hrvatsku, koje su zadržale svoje valute. Kao i brojni drugi analitičari evropske krize, Galbrajt uzroke nalazi u sistemskim razlozima. Siromašnije države evrozone nemaju sopstvene valute, pa ne mogu devalvacijom da poprave sopstveni položaj prema trgovačkim partnerima. Produktivnost u Nemačkoj je rasla, nadnice su stagnirale što je, uz tehničku izuzetnost nemačke industrije, drastično popravilo konkurentsku poziciju nemačke privrede. Jeftini krediti obezbeđivali su stabilnost tražnje u perifernim zemljama evrozone koje su bile preplavljene nemačkim proizvodima. Robni talasi iz Nemačke plaćani su kreditima koje su uzimale države ili preko privatno finansiranih građevinskih bumova u Italiji, Španiji i Irskoj. U svim slučajevima neizbalansirana trgovina dovela je do akumulacije dugova, a Grčka je samo drastičan slučaj. Grčka priča je evropska priča, tvrdi Galbrajt, u kojoj, kao i svim drugim evropskim pričama, Nemačka ima vodeću ulogu.
Kriza 2007./2008. potekla je iz SAD, a bila je uzrokovana deregulacijom i ukidanjem nadzora nad finansijskim sektorom. Evropa je u krizu upletena na dva načina : preko kupovine američkih toksičnih finansijskih derivata i internom deregulacijom finansijskog sistema. Svuda je postojala bliska veza finansijskih elita i države. Kada se kriza raširila po Evropi, evropske države su spasavale svoje banke, ne vodeći računa o sudbini čitavih naroda npr. Grka. Grčka drama je sporedni efekat globalne bankarske i finansijske katastrofe, tvrdi Galbrajt.
Kako bi kriza bila rešena u interesu banaka i finansijskog sektora, koji su je i izazvali, stanovništvu prezaduženih zemalja nametnute su drastične mere štednje. Iza tzv. mera štednje leži doktrina po kojoj kupci obveznica ocenjuju spremnost države da sprovodi strukturne reforme. Kupovinom obveznica iskazuje se poverenje da će dug biti vraćen. Ukoliko se sprovedu dovoljno oštre mere štednje padaju kamatne stope i tada počinje refinansiranje. Refinansiranje, dakle, zavisi od poverenja investitora u pakete mera štednje. Ovakve mere, po Galbrajtovom mišljenju, neće doneti očekivane rezultate, tj. neće ponovo aktivirati privatno tržište obveznica po prihvatljivim uslovima. Jedini način da se kriza reši je otpisivanje dela grčkog duga.
Mere štednje nisu ekonomska, nego politička mera, one se ne sprovode da bi se pacifikovalo tržište obveznica, već da bi se zadovoljili birači Angele Merkel koji ne pristaju da se Grčkoj pomogne, pre nego što se uvere da su Grci podneli bolne žrtve.
Koji su sistemski problemi u evrozoni ? Da bi jedan finansijski sistem bio stabilan mora da postoji država veća od tržišta. Država mora sprovoditi monetarnu kontrolu, u suprotnom tržište zarobi državu. U EU postoji jedinstveno tržište, ali za razliku od SAD, ne postoji jedinstvena država. Stvoreni su: tržište šireg obima od države, i pojedinačne države sa nepodnošljivim dugovima. Tako je tržište pojelo države. Kada je kriza izbila, prezadužene države su dobijale nove kredite kako bi vraćale stare, ali cena je uvek bila kresanje budžeta i javne potršnje.
Evropska kriza nastaviće se, smatra Galbrajt, sve dok se ne izmeni pristup ekonomskoj politici i dok ne ojačaju snage koje su se posle Drugog svetskog rata izborile za državu blagostanja. EU se mora suočiti sa defektima svog sistema: ona mora imati integrisanu poresku strukturu, rutinsko kruženje fondova od regiona suficita ka regionima deficita; mora imati centralnu banku koja je posvećena ekonomskom prosperitetu i smanjen finansijski sektor. Obuzdavanje finansijskog sektora može se postići regulacijom, oprezivanjem i restrukturiranjem mediteranskog duga. Evropi je potreban sistem poput onog koji postoji u SAD, po kome federalna vlada rešava finansijske krize nastale u pojedinačnim saveznim državama; potrebna je superdržava koja će biti sposobna da podrži javnu potrošnju i autonomno utvđuje kamatnu stopu. Takva država mora držati banke pod čvrstom kontrolom, a ne da im bude podređena. Ovakav model države stvoren je u SAD tokom Nju dila.
Galbrajt smatra da cilj ekonomske politike nije da zadovolji tržište obveznica, nego da obezbedi punu zaposlenost, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve, dostojne penzije, te da reši ekološke i energetske probleme.
Sadašnja EU zasnovana je na ekonomskim idejama o kraju istorije, na retorici slobodnog tržišta i dogmatskog monetarizma. Takav koncept ekonoske politike ne funkcioniše i ukoliko se ne promeni, EU će završiti kao SSSR.
EU je nešto između federacije i državnog saveza. Konfederacije su ekonomski neefikasne tvorevine, takav koncept je u SAD propao dva puta, poslednji put 1865. Jug je izgubio Građanski rat zato što su pojedinačne države zadržale previše vlasti. pa južnjački svez nije mogao da prikupi dovoljno novca i ljudi za rat.
Evropske elite uzroke krize tražile su svuda samo ne tamo gde oni stvarno leže. Program koji je nametnut Grčkoj 2010. nije doneo prosperitet, nego samo još veći dug. Primenjen je koncept extend and pretend- pravi se kao da je dug održiv i stalno ga povećavaj. Gomilanje dugova na dugove je način da se neka država drži pod stalnom kontrolom. Otpisivanje dugova, ili njihovo restruktuiranje, značilo bi povratak autonomije perifernih zemalja evrozone. Evropska pozicija tokom krize bila je usmerna na to da se spreči, a ne da se promoviše produktivno rešenje. Nesigurni političari predaniji su ustanovljenim pravilima više nego realnosti.
Umesto da primeni politiku uzajamne pomoć, EU insistira na tome da periferiju drži u siromaštvu. Ne može se očekivati da će oni koji su pogođeni ostati pasivni i prihvatiti svoju sudbinu. Postojeća ekonomska politika u EU mora da bude napuštena, finansijski sektor mora snositi gubitke kako bi se sprovela njegova rekonstrukcija.
Razaranje Grčke
Evropske političke elite uopšte nisu bile zainteresovane da saslušaju ekonomske argumente grčke strane. Cinično su govorili Varufakisu: „Vi ste u pravu ali mi ćemo vas svakako srušiti.“ Evropski lideri nastojali su da sačuvaju svoje položaje, da sačuvaju svoje banke i postojeći koncept evropskih integracija, a za sudbinu čitavih naroda uopšte ih nije bilo briga. Pitanje je vremena, tvrdi Galbrajt, kada će očajno stanovništvo eksplodirati u besu.
Tokom grčke krize EU je sledila više ciljeva. Kako bi se spasile nemačko francuske banke trebalo je sprečiti bankrot Grčke, da se talas bankrotstva ne bi širio na druge zemlje: Irsku, Portugal, Španiju, Italiju. Faktor vremena bio je od velike važnosti, kako bi se uništavala samo jedna država u jednom trenutku i što duže održavale mere štednje. Takvo taktiziranje trebalo je da spreči širenje nezadovoljstva koje bi moglo da uzdrma temelje EU.
Evropske lidere zanima samo kako da očuvaju moć, vođeni su potrebama svoje unutrašnje politike. Tvrdu struju istočnih država evrozone predvodila je Finska. vlade Italije, Irske i Portugala plašile su se rasta vlastite levice ili populističkih pokreta poput Nacionanog fronta Mari Le Pen u Francuskoj i pokreta Pepe Grila u Italiji. Nemačka desnica nije prihvatala otpis dugova Grčkoj, jer bi to podstaklo druge prezadužene države da postave slične zahteve. Tada bi se Nemačka, najveći evropski kreditor, suočila sa kolosalnim otpisom svojih potraživanja i krediti kojima je finansiran nemački izvoz ostali bi nenaplaćeni. Nemačka, kao apsolutna vlast, nastojala je da uništi izabranu vladu Grčke i rastuću opoziciju u drugim državama. Zbog toga ekonomska politika EU prema Grčkoj nije promenjena, uprkos razarajućim rezultatima.
Siriza je svojom pobedom na izborima januara 2015. deklasirala tradicionalno vladajuće partije u ovoj zemlji. To što je socijalno nezadovoljstvo artikulisala jedna leva partija, a ne desnica ili fašistička Zlatna zora, predstavlja demokratsko čudo, smatra Galbrajt. Zlatna zora je ,inače. jedna od najmilitantnijih evropskih fašističkih organizacija koja se, između ostalog, zalaže da se u Grčkoj osnivaju kncentracioni logori za izbeglice.
Poput Varufakisa i Galbrajt tvrdi da je pregovaračka pozicija grčke vlade bila umerena. Oko 70% zahteva koje je postavila Trojka ( MMF, Evropska centralne banka, Evropska komisija) bilo je prihvaćeno. Sporno je bilo nekoliko pitanja: hitna privatizacija, destruktivna liberalizacija tržišta rada, neprihvatljiv nivo budžetskog sudficita od 4,5%.i veliko povećanje pdv-a. Trojka je insistirala na tome da se osnuje privatizacioni fond od 50 milijardi evra koji bi se koristio za vraćanje dugova i rekapitalizaciju banaka, a koji bi bio formiran rasprodajom imovine u javnom vlasništvu. Prvi problem je u tome što Grčka ne raspolaže tolikom imovinom. Sa druge strane, ukoliko se imovina prodaje hitno i pod prinudom, cena joj pada i kupci, svesni situacije, neće ponuditi dobru cenu i imovina će biti prodata u bescenje. Iz nekih novijih novinskih izveštaja o prodaji 15 grčkih aerodroma jednoj nemačkoj kompaniji, jasno je da ova mera, na kojoj je insistirala Trojka, nije bila usmerena na kreiranje budžetskog suficita ,već da zapadne firme budzašto dođu u posed velike imovine.
Trojka je zahtevala drastično smanjivanje radnih prava koje je uključivalo I ukidanje kolektivnog pregovaranja. Ovi zahtevi bili su znatno ispod standarda koji važe u EU i onIh koje zahteva Međunarodna organizacija rada. Smanjivanje plata bez smanjivanja dugova vodi ka dužničkoj deflaciji I bankrotsvima I do smanjivanja učešća na legalnom tržištu rada. Ovakve reforme tražišta rada, smatra Galbrajt, ne dovode do povećavanja konkurentnosti privrede nego do gubitka poreske baze I državnih prihoda. Tako se dalje erodiraju kapaciteti države da vodi socijalnu politiku, isplaćuje penzije I sl. Najsposobniji deo radne snage napušta zemlju.
Posebno je problematičan bio zahtev da suficit u budžetu bude 4,5%. Kada je stopa nezaposlenosti 25% ne treba insistirati na budžetskom suficitu nego na deficitu. Takvu pak politiku nije moguće voditi u državi koja zavisi od tuđeg novca I koja ne može da se zadužuje iz privatnih izvora. Zbog toga je u pregovorima sa Trojkom grčka strana insistirala da primarni suficit bude što je moguće manji. (Poznavaoci ove materije tvrde da su samo tri države u periodu od 1974. do 2013. Imale suficit od 5% duže od jedne decenije. Države evrozone imale su samo jednom, 2000.godine agregatni primarni višak od 3,6%. Zahteve koji su ispostavljeni Grčkoj ne bi mogla da ispuni ni Nemačka). Galbrajt ističe da visoki budžetski suficit utiče na opadanje GDP-ja. Udeo javnog duga u odnosu na GDP tada raste, a ne opada, u Grčkoj je dostigao 180%. Ukratko, cilj EU tokom grčke krize nije bio da se Grčka oporavi, nego da se pretvori u koloniju.
Grčka vlada nije ni planirala da preduzme opsežne mere kenzijanske ekonomske politike. Vlada je faktički bankrotirala, a prelazak na ovakav vid ekonomske politke podrazumevao bi izlazak iz evrozone i povaratak na drahmu.
Ekonomija tokom pregovora nije bila u prvom planu. Odluka je doneta na političkom nivou a dominirao je neprijateljski stav prema grčkoj levici. Radilo se o visokoj politici u kontekstu ukrajinske krize, a na ispitu je bila i sposobnost Nemačke da ostvari evropsko vođstvo.
U tekstovima koje je objavljivao tokom 2015. Galbrajt je predviđao da će trend opadanja privrednih aktivnosti u Grčkoj biti nastavljen, preduzeća će biti zatvarana, opadanje poreskih prihoda vodiće ka daljem smanjivanju javne potrošnje, banke će preći u strano vlasništvo. Grčka će imati položaj prema Evropi kao Karibi prema SAD, najsposobniji deo stanovništva napustiće zemlju. Ovakva politika prema perifernim narodima i državama na Zapadu je postala stvar rutine. Grčka je pobuđivala veću pažnju javnosti zbog kulturnih razloga.
Smanjivanje penzija i podizanje PDV-a nisu reforme, smatra Galbrajt, jer takve mere ne doprinose povećavanju ekonomskih aktivnosti i popravljanju konkurentnosti.
Mere štednje na kojima insistiraju kreditori su apsurdne, jer počivaju na stavu da će se ekonomije oporaviti uprkos većim porezima, smanjivanju kupovne moći i prebacivanjem profita u inostranstvo. Stvarne reforme zahtevaju da se prizna da Grčka ne može uspeti sa istom privrednom strukturom kao druge zemlje. Ona mora biti različita – zemlja sa malim preduzećima, malim hotelima, visokom kulturom i otvorenim plažama. Restrukturiranje dugova je jedini način da se Grčka vrati na tržište. Čak ni nastojanje grčke vlade da se teret krize ne prevali na stare i siromašne, ni najelementarniji humanitarni zahtevi nisu prihvaćeni. Grčkoj nije dozvoljeno da sama odredi mere štednje koje će biti primenjene. Tokom grčke krize evropske institucije su izgubile kredibilitet, kao SSSR 1968. posle okupacije Čehoslovačke.
Posle kapitulacije Ciprasove vlade, jula 2015. Galbrajt je pisao da su nade reformske proevropske levice ugašene. Budućnost će verovatno pripadati antievropskim partijama poput Nacionalnog fronta u Francuskoj, JUKIP u Velikoj Britaniji ili Zlatnoj zori u Grčkoj. To su odvratne, ksenofobne rasističke organizacije. Jedina mogućnost za progresivne i demokratske grupacije je da se regrupišu oko programa nacionalne demokratske obnove. Evropska levica mora biti protiv evra. Jedinstvenu valutu treba zameniti fleksibilnijom, upravljivijom multivalutnom shemom.
Galbrajt ne propušta da skicira alternativni ekonomski program koji počiva na održivom razvoju i očuvanju socijalne kohezije. Investiciona strategija mora biti lokalno dizajnirana, prilagođena uslovima, mogućnostima i socijalnim sposobnostima stanovništva i lokaliteta; ljudska strategija mora se osnivati na obrazovanju, obuci i jednakosti. Prema Galbrajtu, moraju biti redukovani socijalni, personalni i porodični rizici, ranjive grupe i pojedinci moraju biti zaštićene, moraju se podsticati održivi razvoj i suzbijati spekulacije; neophodno je preduzimanje mere za zaustavljanje klimatskih promena. Demokratska strategija treba da bude orijentisana ka jačanju kooperativnih aktivnosti, kako bi se osnažili zajednički projekti uz zaštitu prava diskusije i neslaganja. Ovakve ideje motivisale su grčku pobunu. Takav program nije utopijski, tvrdi Galbraj, on je zasnovan na iskustvu najuspešnijih razvojnih programa u SAD od 1900. do 1970. i u Evropi posle Drugog svetskog rata. To je sistem čiji cilj je postizanje socijalne ravnoteže koja počiva na efikasnoj, autonomnoj i razumnoj regulaciji, na dinamičnoj ravnoteži privatnog profita i javnih ciljeva, pojedinaca i kolektiva, preduzeća, sindikata i države.
Kao Varufakisov savetnik Galbrajt je radio na izradi poverljivog plana za slučaj da Grčka bude izbačena iz evrozone. Sadržaj ovog plana pokazuje da je napuštanje jedinstvene valute komplikovano i riskantno. Ukoliko do takve situacije dođe, prema planu, bilo bi neophodno proglašavanje vanrednog stanja, hitna nacionalizacija Centralne banke Grčke , nacinalizacija i privremeno zatvaranje komercijalnih banaka, redenominacija svih depozita i dugova sklopljenih po grčkom pravu u novu drahmu po kursu jedan prema jedan. Plan je predviđao štampanje privremenog novca, uvođenje sistema kontrole kapitala, sprovođenje energičnih mera za održavanje javnog reda i mira i za obezbeđivanje materijalnih dobara neophodnih za preživljavanje stanovništva. Drastične mere koje su planom bile predviđene ukazuju na to koliko je komplikovano za jednu malu zemlju da napusti sistem jedinstvene valute i koliko su drastične posledice odustajanja od državnog suvereniteta. Ne samo Ciprasova vlada, nego ni stanovništvo Grčke nije bilo spremno da izlazak iz evrozone prihvati kao način za rešavanja krize. Tvorci plana bili su svesni da bi napuštanje jedinstvene valute bio za Grčku skok u nepoznato. Galbrajt smatra da bi to bila potvrda somostalnosti i odgovornosti, jedini način da se sačuva demokratska vlada Grčke. Sa sopstvenom valutom, oslobođena od dogmi evrozone, sa politikom usmerenom na nacionalne potrebe i uslove, Grčka bi imala razvojnu perspektivu.
Otrovani pehar
Galbrajtova knjiga ne donosi mnogo novih saznanja o uzrocima krize evrozone I o grčkoj tragediji. Najjznačajinij evropski intelektualci poslednjih godina ubedljivo su dokazali da je institucionalna arhitektura sadašnje EU neodrživa I da Unija gubi svaki legitimitet. Knjiga predstavlja neku vrstu dokumentarne hronike I svedočenje jednog od aktera. Galbrajt je potvrdio mnoge Varufakisove navode o toku I karakteru pregovora između Trojke I Ciprasove vlade, kao I to da je ponašanje evropskih lidera bilo više motivisano politčkim nego ekonomskim razlozima . U sistemima (neo) liberalne demokratije levica može da postoji samo kao lojalna opzicija. Svako nastojanje da se dovedu u pitanju neoliberalne dogme surovo se kažnjava, uz kršenje najelementarnijih demokratskih principa.
Miroslav Samardžić,
Zrenjanin,18.8.2016
