ZSF Zrenjaninski Socijalni Forum

ZA SOCIJALNU I NACIONALNU RAVNOPRAVNOST,

ZA PRAVDU I SLOBODU

Paranoidni stil u politici

Miroslav Samardžić –

U eseju „Paranoidni stil u američkoj politici“ istoričar Ričard Hofstadter upotrebio je klinički psihijatrijski termin ne za dijagnostiku inividualnih psihičkih poremećaja, već da bi opisao specifičan način izražavanja političkih stavova od strane normalnih ljudi. (Richard J. Hofstadter,”The Paranoid Style in American Politics”)

Prema ovom autoru, paranoidni stil čine vatreno preterivanje, predrasude, konspiracijske fantazije i upotreba apokaliptičkih termina. Protagonisti ovakvog pristupa žrtve su vlastitih iluzija, oni socijalne konflikte ne vide kao sukobe koji se mogu pomiriti i rešiti putem političkog dijaloga, uvek se radi o borbi između apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Nije poželjan kompromis, nego uništenje protivnika koji je predstavljen kao totalni neprijatelj i univerzalno zlo, nad kojim samo potpuni trijumf dolazi u obzir. Paranoidni političari su militantni, obično sebi postavljaju neralne ciljeve, pa kad rezultati izostanu, to još više pojačava njihovu frustraciju. Čak i delimičan uspeh donosi osećaj nemoći, što još više pojačava strah od snage neprijatelja.

Paranoidna interpretacija istorije je personalizovana, događaji u prošlosti nisu posledica procesa, nego nečije volje koja stvara istoriju, remeti njen normalni tok i okreće ga na zlo. Neprijatelj proizvodi krize, kontroliše štampu, ima neograničene fondove i moć da ispira mozgove, zavodi ljude, praktikuje seksualne slobode, nemoralan je. Intelektualci i kosmopoliti obično se optužuju da podrivaju nacionalne vrednosti.

U paranoidnom pristupu politici postoji megalomanska slika vlastitosti, viđenje sebe kao izabranog, bezobzirno proganjanog, ali predodređnog za apsloutni trijumf. Obično manjina populacije ispoljava takve stavove i ponašanje, ali neke religiozne tradicije, socijalne strukture i nacionalno nasleđe, istorijske katastrofe ili frustracije, mogu osloboditi ovakve energije tako da one postanu masovni pokret.

Mnogo pre Hofstadtera sličan fenomen opisao je Jovan Sterija Popović. U predgovoru „Rodoljupcima“ on kaže :“Bacimo pogled na najpoznatiju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost I izdajstvo…” I Slobodan Jovanović se žalio što u srpskoj politici devetnaestog veka nije imao ko “da umerava”.

Nacionalistički pokreti uništavaju male narode tako što im postavljaju ciljeve koji se ne mogu postići. Ključne ideje srpskog nacionalizma iz devedesetih pimer su paranoidne fantazije. Istoričar Branko Petranović, negde na početku balkanske ratne drame, upozoravao je da je srpska nacionalna integracija pitanje koje se tiče Srba, drugih naroda koji zajedno sa njima žive i velikih sila. Usplahireni nacionalsiti nametnuli su koncept ekskluzivne etničke integracije, koji je doveo do katastrofe i zločina. Najveće saveznike balkanski nacionalsti imaju jedni u drugima, svi odreda drugog vide kao đavola koji predstavlja smrtnu opasnost i čije se postojanje ne može tolerisati.
Politički život u savremenoj Srbiji zna samo za krajnosti, neprestano se kreće između euforije i defetizma. Devedesetih je vodeća ideja bila konfrontacija sa celim svetom, posle pada Miloševića preovladao je nekritički odnos prema Zapadu, naročito Evropskoj uniji i kapitalizmu.

U devetnaestom veku postojala je izreka da narodi mogu da napreduju tako što sarađuju ili da propadaju tako što se sukobljavaju. Mali balkanski narodi svoj nepovoljan položaj u svetskom kapitalsitičkom sistemu i prema hegemonim silama mogu da poprave samo ukoliko prekinu da se međusobno uništavaju i počnu da stvaraju političke i ekonomske saveze koji će im omogućiti razvoj. Ali da bi to postigli. moraju odbaciti paranoidni pristup politici i zameniti ga trezvenim.

(Autor je aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma)

Comments are closed.