Navigacija
Miroslav Samardžić –
Pregovori (ili razgovori ili okrugli sto) vlasti i opozicije do sada su bili svedeni na uspostavljanje jednakosti učesnika u izbornom postupku. Opozicioni lideri saglasni su da je u Srbiji na delu diktatura, problem je u tome kako oni misle da se takvo stanje može promeniti. Ne radi se, naime, samo u formalnim izbornim pravilima, stvar je mnogo teža i komplikovanija. Nesrazmera u resursima je tolika da opozicija nema nikakvih izgleda na izborima, čak i ako bi oni bili pošteniji nego do sada. Vladajuća stranka je jedna od najmasovnijih u Evropi sa neograničenim finansijskim i ljudskim resursima, postala je paradržava. U savremenim liberalnim demokratijama ne vladaju atomizovani birači nego novac. SNS u potpunosti kontroliše sve aparate javnih vlasti i gotovo sve javne službe. Ona ima ogromnu armiju plaćenih aktivista koji su zaposleni u javnom sektoru, a jedini posao im je partijska propaganda i učestvovanje na mitinizima. U takvim prilikama izbori su samo ritual u kome su ishodi unapred poznati što kod birača smanjuje motiv da učestvuju. Cilj je da se legitimira formalno pluralni sistem u kome postoji apsolutna dominacija jedne partije.
Postojeće političke stranke, ne samo u Srbiji, svedene su na profesionalne izborne mašinerije koje nisu čvrsto povezane sa biračima. Opozicone partije u Srbiji nemaju koren u narodu. Skoro sve stranke koje učestvuju u političkom životu su već bile na vlasti, a njihovu bazu uglavnom čine zaposleni u javnom sektoru. Zbog toga Boško Obradović deluje ubedljivije nego kadrovi koji su došli iz DOS-a. Opozicione stranke više nemaju masovno članstvo već su svedene isključivo na lovce na položaje. Masovnu mobilizaciju mogu da izvrše samo političke organizacije koje imaju ambiciozan politički program koji pokreće najvažnija pitanja koja se tiču života običnih ljudi. Sadašnja opozicija uglavnom ne osporava vladajući diskurs, oni obećavaju da će bolje realizovati isti program koji ima i SNS, tj AV. Ona uglavnom ne dovodi u pitanju ekonomski sistem koji većinu stanovnika drži u skoro robovskom položaju.
Režimska propaganda takmičenje lidera stavlja u prvi plan i tako potiskuje sistemske teme. Partijska utakmica liči na konjske trke. Opozicija nema ni program ni lidere. Budući da politička delatnost postojećih aktera ne počiva ni na kakvim principima to otvara prostor partijama da prave svakakve kombinacije i kompromise, najčešće o podeli plena. Zbog toga i nastaje tolika nezainteresovanost birača da podrže promenu vlasti. S pravom zaključuju da ni jedan akter ne nudi alternativu. Politička klasa ujedinjena je zajedničkim interesima da osvoji vlast i potom javne resurse eksploatiše u interesu partijskih koterija. Partije se ne takmiče da bi unapredile položaj svojih birača, postoji veliki jaz između političke klase i društva. Radi se samo o tome koja privatna klika će upravljati državom na isti način. Većinu stranaka čine koterije poslanika i odbornika i malo koga još. Organizacije koje ne počivaju ni na minimumu programa i ideja nemaju perspektivu. Zoran Đinđić je govorio da je partija preduzeće i zbog tog koncepta Demokratska stranke je kolabirala. Za razliku od Đinđića, američki politikolog Robert Dal uočavao je značaj uverenja političkih aktivista. Radi se o različitim pojavama, preduzeće barata sa privatnim dobrima, u politici se radi o javnim dobrima. Niko nije zainteresovan da glasa za stranku čiji je jedini cilj promovisanje interesa stranačke oligarhije. U savremenim liberalnim demokratijama ne vlada narod nego tzv. predstavnici naroda. Devedesetih se u Srbiji radilo o podelama oko velikih tema. Naprotiv, bitnih ideoloških razlika između vlasti i većeg dela opozicije danas nema.
Čak i kada bi se, nekim čudom, otvorili mediji nesrazmera u finansijskim resursima je toliko velika da u medijskom nadmetanju opozicija ne bi imala nikakvih izgleda. Profesionalizacija izbornih kampanja diskvalifikuje sve koji nemaju mnogo para. Problem opozicije je insistiranje na doktrinarnim liberalnim dogmama za koje svi znaju da nigde ne funkcionišu. Mediji u Srbiji prestaće da budu pristrasni kad Njujork tajms počne da objavljuje članke čiji su autori anarhisti ili komunisti. Koliko puta se u programima najvećih svetskih televizija pojavio Noam Čomski?
Problem je što društvo u Srbiji nije pluralno. Ne postoje centri ekonomske moći koji su nezavisni od vladajuće stranke. Država je servis stranog kapitala i dela domaćih kapitalista. Vlasnici malih preduzeća koja nisu naslonjena na režim u stalnom su strahu od inspekcija ukoliko se politički angažuju ili podrže opoziciju.
Proces pristupanju EU oneomogućava našu državu da preduzima mere koje bi pomagale domaćoj privredi da bude konkurentnija na svetskom tržištu. Svako privilegovanje domaćih proizvođača u odnosu na strane smatra se diskriminacijom. Vlada je u potpunosti izgubila kontrolu nad ekonomskom politikom. Zašto bi onda običan svet, koji je žrtva takvog sistema, glasao za proevropsku opoziciju. Dragan Đilas u isto vreme zalaže se za evropske integracije i za državni kapitalizam. A EU je i stvorena s ciljem da se likvidiraju nacionalni državno-kapitalistički sistemi u Evropi koji su u periodu od tridesetak godina omogućili relativni prosperitet i onim građanima koji nisu vlasnici kapitala.
Maligni uticaj zapada je glavni ograničavajući faktor u borbi za demokratiju u Srbiji. SAD, EU i međunarodne finansijske institucije nastoje da od naše zemlje naprave povoljan teren za strane kompanije koje dobijaju ogromne privilegije. Ekonomski sistem nema za cilj prosperitet domaćeg stanovništva nego povećanje profitabilnosti stranih firmi. U njihovom interesu je permanentno srozavanje prava radnika.
Da bi priznavanje Kosova bilo postignuto neophodno je suspendovanje demokratije u Srbiji. Vlada ne može doneti takvu odluku ukoliko bi mediji bili slobodni i ukoliko bi se poštovale demokratske procedure. Otuda blagonaklono gledanje zapada na autoritarni karakter režima AV. Marijan Rističević je najveći evropljanin, EU podržava njega, a ne opoziciju.
Vučićevu vlast može ugroziti samo masovni socijalni pokret, a i AV i veći deo opozicije će njegovo nastajanje pokušati da spreče. Oni su zainteresovani da očuvaju kapitalistički ekonomski sistem i politički monopol elita. Opozicioni lideri nastoje da steknu taman toliko uticaja koliko je potrebno da nateraju Vučića da im da neke mrvice, tj da ih korumpira.
Programsku osnovu tog pokreta činilo bi insistiranje na povratku suvereniteta, zaštiti javne svojine i sprečavanju daljih privatizacija strateški važnih grana privrede. Glavno je povratiti sposobnost nacionalne vlade da vodi ekonomsku politiku u interesu domaćeg stanovništva. Potrebne su i mere za jačanje malih i srednjih preduzeća koja u savremnim evropskim privredama obezbeđuju visok nivo zaposlenosti. Ali, takva privredna struktura omogućava i politički pluralizam. Kapitalisitički monopoli su veliki neprijatelji demokratije zbog toga što koncentracija bogatstva dovodi do koncentracije političke moći. Važno je poboljšanjem materijalnog standarda i radnih prava uveriti stanovništvo da država služi njihovoj doborobiti. To bi podrilo razarajuću apatiju i povratilo interes za kreativne potencijale politike.
Kriza je šansa za obnovu levice, ali i krajnje desnice. Navodna zastarelost podele levo-desno nije neminovnost nego je posledica globalizacije. Postojeći sistem je uspostavljen političkim odlukama koje su bile posledica odnosa klasnih snaga krajem XX veka. Ne radi se, dakle, o sudbini nego o stanju koje političkom delatnošću može da bude promenjeno.
