Navigacija
Svetski kapitalistički sitem hijerarhijski strukturira prostor na centar, poluperiferiju i periferiju.
Središta akumulacije kapitala su u centru, tu su koncentrisani materijalno bogatstvo i politička moć, poluperiferija i periferija su u podređenom položaju, nemaju mogućnost da autonomno koncipiraju svoje razvojne strategije,oni su dopunski privredni prostor u kome su sve ljudske aktivnosti određene potrebama centra. Poluperiferini i periferni narodi osuđeni su da večito budu ekonomski i politički nesamostalni, bez mogućnosti da napreduju.
Oktobarska revolucija, i druge socijalističke revolucije koje su usledile, uspele su da ugroze ovakav poredak stvari i da omoguće perifernim narodima da , bar u jednom istorijskom periodu, otpočnu procese modernizacije i industrijalizacije.Taj period, u kome su bar neki narodi periferije i poluperiferije uživali nacionalnu nezavisnost, završen je padom Berlinskog zida. U procesima restauracije kapitalizma koji su usledili, izvršena je demodernizacija istočnoevropskih društava, većina ih je vraćena u podređeni položaj.
Tokom većeg dela svoje istorije, srpski narod i Srbija bili su u podređenom položaju prema velikim silama. Po prvi put, Srbi i drugi narodi koji su živeli u Jugoslaviji, dobili su, posle uspešno izvedene socijalističke revolucije 1945. god., mogućnost da samostalno odlučuju o svojoj sudbini, oslobođeni stranih okupacija ili diktata velikih sila.
Razbijanjem Jugoslavije i genocidnim ratovima koji su usledili, gotovo u potpunosti su uništene progresivne tekovine iz socijalitičkog perioda. Stvorene su patuljaste, nesamostalne država, društva su parohijalizovana i ekonomski devastirana, bez razvojne perspektive. Danas nema ni govora o tome sa su balkanski narodi samostalni i suvereni, oni su pod potpunom dominacijaom EU, SAD, međunarodnih finansijskih institucija i globalnog krupnog kapitala.
Procesi restauracije kapitalizma počeli su u Srbiji početkom devedesetih godina prošlog veka, a intenzivirani su posle petooktobarske promene dvehiljadite godine. Planskom pljačkaškom priavatizacijom privreda je gotovo u potpunosti uništena, dobro posluju samo ona preduzeća koja su bila profitabilna i dok su bila u društvenoj svojini. Partije DOS-a, koje su bile na vlasti posle Miloševićevog pada, obećavle su brz privredni preporod, neoliberalizam je postao hegemona politička i ekonomska ideja koju su sledile gotovo sve političke stranke i najveći deo društvene elite. Posle dolaska na vlast Srpske napredne stranke, 2012. god. prokapitalistička orijantacija tačerovskog tipa još više je ojačala.
Neoliberali u Srbiji, kao i drugde, veruju da će privredni preporod nastupiti ukoliko se kreira povoljan poslovni ambijent, a to znači ukoliko se izvrše radikalna privatizacija i deregulacija, ukinu elemntarna radna prava i privatnim preduzetnicima omogući maksimalni stepen eksploatatcije radne snage.
U procesima tranzicije, stanovništvo Srbije je proletarizovano i primorano da radi u privatnim preduzećima, za nednice koje nisu u stanju da obezbede ni biološko preživljavanje. Kompanije u stranom vlasništvu dobijaju velike subvencije od države, a potom zaposlene drže u ponižavajućem položaju. Država od siromašnih ubira porez da bi finansirala profite privatnih preduzeća. I na primeru liberalne tranzicije u Srbiji potvrđeno je staro pravilo da strani kapital ne dolazi u neku siromašnu zemlju da donese novac, nego da ga odnese. U takvom poslovnom ambijentu radnici se vešaju u fabrikama, u društvu su zavladali beznađe i očaj, mladi ljudi gledaju kako da pobegnu iz zemlje.
Umesto demokratije, kako su velikodušno obećavali naši liberali, dobili smo politički sistem koji je u političkoj teoriji opisan kao post-demokratija. U takvim sistemima vlast je u rukama ekonomskih elita, a periodični izbori su obična farsa čiji je cilj da se ekonomska moć prenese i u političku i svaku drugu sferu društvenog živata. U zapadnim društvima glavni subjekti političkih procesa su politizovane krupne korporacije, pojedinačni građani su razbijeni, izolovani, obeshrabreni da se međusobno organizuju; U Srbiji poluge moći drže ambasadori velikih sila i predstavnici međunarodnih finansijskih organizacija, oni vladaju preko domaćih stranaka, kojima omogućavaju da kontrolišu državni aparat sve dok služe njihovim interesima.
Na izborima tzv. birači se ne opredeljuju između različitih političkih koncepata, koje većina izbornih aktera uopšte i nema, nego na osnovu predstavljanja kandidata u medijima. Izbori se dobijaju na televizijama, a za njihov ishod važniji su vizuelni i zvučni efekti nego ideje. Izborne kampanje su dobro režirani spektakli koji se mnogo ne razlikuju od zabavnih programa. Dobija stranka koja ima više novca da plati najboljeg reditelja, koji veštim manipulacijama formira volju građana. U politici vlada novac, načelo jedan dolar jedan glas, a ne jedan čovek jedan glas. U političkim kampanjama se ne vodi racionalna rasprava o ključnim problemima sa kojima se neka zajednica suočava, nego se pažnja usmerava prema trivijalnostima. Ovakav politički sistem ne otvara prostor za raspravu o egalitarnim politikama, redistribuciji, zaštiti marginalnih i isključenih. Političari se ponašaju kao estradne zvezde ili manekeni, jedan peva, drugi udara u tamburu…Političke poruke su sloganizovane I estetizovane, demokratski život sveden je na neprestane kampanje, stručnjaci za istraživanje javnog mnjenja glavni su posrednici između vladajućih elita I naroda. Javni govor prestao je da bude racionalna rasprava I pretvorio se u manipulativnu I zavodljivu retoriku u kojoj dominiraju emocijama nabijena pojednostavljivanja. Na predizbornim mitinzima glavnu ulogu imaju bubnjevi, politika je privatizovana I trivijalizovana. Antisistemske teme su potisnute, raspravlja se o alternaivama koje kreiraju reditelji političkih procesa, obični građani samo slede siglnale koje im šalje režimska propaganda. Na izborma se može promeniti vlada, ali samo da bi na vlast došla ista takva. Promena sistema je isključena kao opcija, takmiče se konkurentski marketinški timovi, a ne partije sa različitim programima. Pobeđuje onaj koji ima više novca I bolje barata manipulativnim tehnikama. Savremene političke partije su organizacije za brutalnu eksploatatciju javnih resursa, izborne mašinerije koje služe ličnim I klanovskim interesima.
Obični ljudi u politici samo statiraju, oni su pasivni posmatrači, odlučuju oligarhije iza zatvorenih vrata i mimo demokratskih procedura, kao u predemokratskim sistemima. Publika je pasivna, konfuzna, zbunjena, nesposobna da stvara organizacije koje bi mogle da štite njihove interese. Razum i moral su davno proterani iz politike, političkim životom u većini država dominiraju bezobzirni demagozi, često šarlatani, koji su potpuno nezaintersovani da se bave rešavanjem društvenih problema. Politčki procesi su obesmišljeni, ispražnjeni od sadržaja. Napetosti između vlasti i opozicije više uglavnom nema, stranke se grupišu u centru, a među njima nema bitinih ideoloških razlika. Pravila igre u političkim sistemima liberalne demokratije tako su organizovana da onemoguće pojavu alternative, i da spreče obične ljude, tj većinu stanovnika, da efikasno učestvuju u političkom životu. Favorizovani su tehnokratski načini uprvljanja u kojima dominira ekspertska analiza, koja je, navodno, neutralna. Moderna država je, tobože, više regulaltivna nego politička i redistributivna. Jedan cinični zastupnik ovakvog koncepta zato kaže da nam treba manje, a ne više demokratije.
Ključnu ulogu u političkoj komunikaciji imaju mediji, naravno u privatnom vlasništvu, koji nisu zainteresovani da organizuju ozbiljnu debatu o najvažnijim društvenim temama, već da povećaju svoj profit. Ukoliko zaradu donosi laganje i ogoljena politička propaganda, onda će oni tako postupati. Interes tabliodinih listova i televizija nije razvoj kritičke demokratske javnosti nego laka i brza zarada. Kada medjiima upravljaju privatne korporacije nije moguće formiranje kritičkog javnog mnjenja, sfere napetosti između društva i vlasti. Cilj je da se spreče građani da samostalno misle i donose odluke, da budu razbijeni u bezličnu, poslušnu masu koja bezpogovorno sledi komande koje dobrovoljno prihvata.
Pojedinac kao subjekt veliki je mit liberalne ideologije. Građanin je, navodno, suveren: kao potrošač on, svojim slobodnim izborom, odlučuje o tome šta će kapitalsti proizvoditi ; kao birač, on odlučuje ko će vršiti političku vlast i kako će država biti vođena! U stvarnosti modernih društava malo toga je ostvareno. Fuko je opisao konstrukciju individualnosti putem disciplinarne moći. Sistem proizvodi korisne individue, njihovo ponašanje se strukturira prema potrebama sistema u kome ne postoji društveni ugovor, nego stalno prisutna prinuda, ne osnovno pravo nego rastuća dresura, ne zajednička volja nego automatizovana poslušnost. Celo društvo premreženo je diciplinujućim institucijama, škola služi tome da se vlada preko znanja i sl.
Teoretičari post-demokratije ističu da, ipak, horizonti demokratije ne mogu u potpunosti biti potisnuti medijskim manipulacijama i upotrebom novca. U nekoliko slučajeva nedavno je potvrđeno da elite, ponekad, ne uspevaju da svoje političke preferencije nametnu građanima. Izbori i referendum u Grčkoj 2015, Bregzit, pobeda Trampa i rast nacionalističke desnice u Evropi to dokazuju. U Grčkoj su u leto 2015,god. mediji u privatnom vlasništvu vodili histeričnu kampanju u prilog kapitualcije pred kreditorima, rezulatat na referendumu ipak je bio 61% protiv. Za Bregziti i Trampa su glasali, iz protesta, i birači koji su žrtve neoliberalne ekonomske politike i globalizacije. Ksenofobna, nacionalistička desnica, bolje od levice, uspela je da iskoristi nezadovoljstvo dela stanovništva i da mu nametne svoje političke stavove. Desnica u usponu nije nikakava alternativa, ona ne dovodi u pitanje kapitalizam kao sistem, već za nevolje optužuje strance i osobe drukčijeg identiteta. Ultradesnica socijalno nezadovoljstvo trasnformiše u nacionalnu, versku i rasnu mržnju . Ipak, najnovija zbivanja ukazuju da je neoliberalna elita ranjiva, da je otpor moguć i sa levice, koja jedina može da kreira superiorni poredak, demokratski socijalizam. U Latinskoj Americi bilo je više primera uspešne narodne mobilizacije protiv korumpiranih kompradorskih neoliberalnih režima.
Postoje i druga sredstva političke borbe osim višepartijskih izbora. Opasno je za levicu da političku delatnost ograniči na parlamentarizam. Odavno je primećeno da parlamentarizam ima za cilj da radnike od opasne klase pretvari u lojalnu opoziciju. Fuko je tvrdio da je vlast svuda, ali i sloboda je svuda. Sistem nije u potpunosti zatvoren, između ostalog i zbog toga što postoje brojni rascepi untar vladajućih grupacija, koji otvaraju prostor za alternativu. Propaganda je moćna, ali nije svemoćna, često se u istoriji pokazalo da su kreativni kapaciteti ljudi veći od sposobnosti režima da ih kontroliše.
U Srbiji je post-demokratski koncept doveden do krajnjih granica otkakao je na vlasti Srpska napredna stranka, koja je nastala raspadom ultranacionalsitičke Šešeljeve Srpske radikalne stranke. Arhitekte ovog projekta u Srbiji su evropski političari tzv. Trećeg puta, bivši britasnki premijer Bler i bivši nemački kancelar Šreder i marketinške kompanije sa velikim iskustvom u izbornim manipulacijama. U toj oblasti Srbija je uveliko evropeizirana. Toni Bler je jedan od najkompromitovanijh političara u Evropi, odgovran za eskalaciju ratova u svetu krajem XX i početkom XXI veka; Šreder je prvi nemački kancelar, posle Hitlera, koji je naredio da nemačka vojska učestvuje u ratu izvan svoje teritorije.
Iako je SNS na vlast došla 2012, ona u potpunosti dominira u političkom životu od 2014. U dva navrata na parlamentarnim izborima osvojila je oko 50% glasova birača koji su izašli na izbore.
Na predsedničkim izborima održanim u Srbiji 4.aprila 2017. ubedljivo je pobedilo kandidat Srpske napredne stanke Aleksandar Vučić, sa 55% glasova. Medijska prednost koju je Vučić imao bila je ogromna, razarajuća propaganda i neograničena finansijska sredstva kojima raspolaže SNS u mnogme su uticali na ishod izbora. Vrhunac političkog cinizma je bio kada se Vučić pojavio na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom sa mamom i tatom i sa njima vodio „ politički“ dijalog o tome koliko je bio težak kad je rođen. U četvrtak, 30,marta, uoči izborne ćutnje, skoro svi dnevni listovi u Srbiji izašli su sa istim omotom na kome su birači pozivani da glasaju za AV. Na završnom mitingu kandidata Aleksandra Vučića, pored Šredera, govorio je i aktuelni ministar spoljnih poslova Mađarske. Verovatno je to bio prvi put u istoriji Srbije da je jedan ministar u vladi strane države direktno, na teritoriji Srbije , učestvovao u izbornoj kampanji i sugersao biračima kako da glasaju.
Vučić nesumljivo još uvek uživa veliku podršku građana. Svrha izborne kampanje nije da pokrene političku debatu, nego da zastraši birače, koji se na dan izbora klanjaju onom kandidatu za koga smatraju da je jači. Devedesetih je jedan seljak rekao opzicionom lideru Vuku Draškoviću :“Glasaćemo i za tebe kad dođeš na vlast.“
U političkom sistemu Srbije jedna stranka je toliko moćna da njena moć ugrožava pluralnost sistema. Jedno društvo može da napreduje samo ukoliko u njemu postoji pluralizam organizacionih pricnipa, Ukoliko postoji hegemonija jedanog koncepta i jednog političkog aktera, ne postoje izgledi da neka zajednica napreduje.
Ogromnoj moći koju SNS danas ima dopinosi i ideološka i politička konfuzija većeg dela opozicije. Opozicione partije dele sa Vučićem isti prokapitalistički pristup, a vladajuću stranku i njenog lidera optužuju za zloupotrebu vlasti. Na taj način oni smišljeno oslobađaju kapitalistički sistem odgovornosti za stanje u kome se društvo nalazi i personalizuju krivicu. Vučić, nesumnjivo, ima autoritarni stil vladanja, ali uzroci katastrofalongo stanja u kome se Srbija nalazi su sitemski, ne mogu se svesti na lične karakteristike vladara. Po shvatanju opozicionih liberalnih političara i partija u Srbiji, koncept je dobar, loša je njegova primena.
Problem za liberalnu opoziciju je u tome što je Vučić fanatični neoliberal koji uživa, zbog snage koju ima, veću podršku Zapada nego oni. Vučić je uspeo da održi i dobre odnose sa Rusijom, tokom kampanje za predsedničke izbore, on je imao bezrezervnu međunarodnu podršku, koja je stizala od Angele Merkel, Vladimira Putina, na kraju i od Donalda Trampa. Dvojni pakt Putin –Merkel odlučio je o tome ko će biti predsednik Srbije, birači su samo tako prethodno donetu odluku potvrdili. Zapad, Rusija i međunarodne finansijske orgnizacije su glavni zaštitnici autoritarnih tendencija u Srbiji. Sam Vučić u jednoj izjavi konstatovao je da je direktorka Svetske banke za jugoistočnu Evropu Elen Goldstin šefica i njemu i premijeru Albanije Ediju Rami: “Ona nam je šefica obojici, kako ona naredi, tako mi slušamo.“ (Blic, 14.10.2016 http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/vucic-rama-i-ja-imamo-zajednicku-seficu/19f6nmk). Ovakvu situaciju dobro je uočio Gramši , u Zatvorskim sveskama on piše :“… …često takozvana“ partije tuđina“ nije ona koju kao takvu vulgarno označavaju, nego baš ona najnacionalstičkija partija, koja manje predstavlja vitalne snage svoje zemlje, a više njihovu potčinjenost i ekonomsku podjarmljenost hegemonsitičkim nacijama.“ U procesima restaurauracije kapitalizma Srbija je izgubila nezavisnost.
Veliki uspeh, sa dobijenih 9% glasova, postigao je nezavisni kandidat Luka Maksimović, alias Ljubiša Preletačević Beli. Ovaj autsajder, svojim pristupm politici koji je nazvan „ satirični anarhizam“, pokazao je da postoji mogućnost masovne mobilizacije na antisistemskoj osnovi. Od svih predsedničkih kandidata, Beli je jedini nastojao da pokaže kako je u Srbiji sistem problem, a ne samo pojedinci i stranke koji svi na isti način zloupotrebljavaju vlast. Takođe, on je uspeo da obezvredi režimsku propagandu, tako što joj se rugao.Treba, ipak, istaći da je Preletačevićev sarkazam bio uperen prvenstveno protiv degenerisanog političkog sistema, ali ne i protiv kapitalizma.
Na predsedničkim izborima 2017, pojavila se nova politička figura liberalne orijentacije, bivši zaštitnik građana Saša Janković. Njegov politički profil sličan je onima nastalim u Evropi poslednjih godina, čiji cilj je da se napadne korumpirana vlast, ali da se kapitalistički sistem ne dovodi u pitanje. Takve partije su To Potami u Grčkoj, Ciudadanos (Građani ) u Španiji, a najnoviji proizvod establišmenta te vrste je Makron u Francuskoj. Vuk Karadžić bi za takve političke pojave rekao: „… isto to samo malo drukčije“. Radi se o reorganizaciji elita, koje odbacuju kompromitovane političare i partije kako se ništa u suštini ne bi promenilo, business as usual. U prilog toj tezi stoji i činjenica da je Janković uživao pozadinsku podršku Demokratske stranke, koja se udavila u korupciji i nije više u stanju da samostalno počitički deluje. Iako je bio izložen brutalnim napadima režimske propagande Janković je osvojio 16% glasova, što mu otvara političku perspektivu. Janković je opasan po SNS jer je potencijalni rezervni igrač Zapada, koji će biti aktiviran kad Vučić i njegava stranke počnu da gube uticaj.
Nekad vladajuća Demokratska stranka Srbije gotovo je nestala sa političke scene, i trenutno je u nekoj vrsti prećutne koalicije sa SNS. Ova kvazipatrtiotska stranke teško je komprovitovana u pljačkaškim privatizacijama. Paradoks svih konzervativaca u Srbiji što oni žele da u kapitalističkom kontekstu očuvaju nacionalnu državu i identitet. Tako je u preambuli Ustava iz 2006. god, donetim kada je na vlasti bila koalicija oko DSS, gromoglasno proklamovano da je Srbija država srpskog naroda, a da je Kosovo u sastavu Srbije. U normativnom delu Ustava, međutim, konstitucionalizovan je koncept kapitalističke otvorene tržišne privrede, što je omogućava stranim kompanijama da postanu vlasnici najvažnijih preduzeća u Srbiji, banaka, poljoprivrednog i građevisnkog zemljišta.Na taj način podriveni su ekonomski temelji srpske državne i nacionalne nezavisnosti. Kosovska prevara oduvek je služila da prikrije druge političke ciljeve. Kapitalizam je globalni sistem koji ne otvara mogućnost samostalnosti malim, perifernim narodima, on uništava sve samonikle kulturne obrasce koji ne odgovaraju potrebama nesmetane akumulacije kapitala.
Kolaps opozicije nije nastupio prvenstveno zbog represije režima, nego zbog njene bezidejnosti, kompromitovanosti i nespremnosti da dovede u pitanje temeljne ideološko-političke postavke sistema: kapitalizam , evropske integracije, liberalnu demokratiju i sl. Liberali se od desnice u Srbiji razlikuju po tome što prvi zagovaraju podređnost Zapadu, a drugi Rusiji.
Rak rana sistema u Srbiji je partijska uprava. Na izborima se odlučuje o tome koja partijska klika će u naredne četiri godine javne pare trpati u privatne džepove. Javne institucije ne služe potrebama građana, odavno su pretvorene u rezervoare privilegija za pripadnike vladajućih stranaka. Partije su mašine za eksploataciju javnih resursa, koje se na izborma takmiče među sobom zbog kontrole nad plenom. Selekcija kadrova u Srbiji danas je lošija nego u vreme vladavine Saveza komunista, kada je, takođe, postojao nakaradni uslov moralno-političke podobnosti.
Iako pobeđuju na izborima, Vućič i SNS su u nezavidnoj poziciji. Zapad će od njih tražiti da priznaju Kosovo, da isteraju Rusiju sa Balkana, da likvidiraju Republiku Srpsku, da uvedu Srbiju u NATO, da omoguće stranim komapanijama da postanu vlasnici najvažnijih priorodnih i privrednih resursa, da prošire autonomiju Vojvodine i osnuju seriju etničkih autonomija na jugu Srbije…Etničke autonomije mogu predstavljati rešenje za upravljanje etničkim razlikama, ali Zapad ih obično promoviše zbog geopolitičkih interesa, a ne zbog brige za zaštitu manjina. Ukoliko se Vučić bilo kojem od ovih zahteva usprotivi, izgubiće vlast, bez obzira na to koliku podršku birača uživa. Srbijom vlada ona stranka koja podržava kolonijalni položaj države.
Jedini izlaz iz očajne situacije u kojoj se nalazimo je nastanak masovnog, autonomnog antikapitalističkog demokratskog socijalnog pokreta koji bi počivao na principima jednakosti, solidarnosti, društvene pravde, tolerancije i na poštovanju ljudskih i manjinskih prava. Takav pokret mogao bi da povrati kreativne potencijale politike i da omogući nastanak novih institucija koje će imati moć da dovedu do društvene promene. Ko želi da njegova prava budu ostavarena, mora biti spreman da se za njih bori. Poslanici i odbornici, čim dobiju mandat, zaborave na interese svojih birača, ali svoje ne zaboravljaju nikad. . Ne mogu jedan političar i njegova stranka biti dovedeni u pitanje bez nastanka kontrahegemonog koncepta koji će demistifikovati političke mantre o kapitalstičkoj tržišnoj privredi, evropskim integracijama i liberalnoj demokratiji.
Miroslav Samardžić
Zrenjanin 02.05.2017
