Navigacija
Posle velike naftne krize početkom sedamdesetih, bogate zapadne zemlje počele su grozničavo da traže alternative za fosilna goriva kako bi, bar delimično, ublažile zavisnost od nafte. Rezerve nafte su, s jedne strane, ograničene, dok su, s druge strane, najveća ležišta u područjima koja zapadni imperijalizmi sve teže kontrolišu: Bliski istok, srednja Azija, Rusija, Venecuela...
Kontrola izvora nafte zahteva skupe i neizvesne vojne intervencije. Ratovi koji se vode od početka devedesetih u stvari su ratovi protiv celog trećeg sveta, tvrdi A. G. Frank. Njihov cilj je da se svetski resursi stave na raspolaganje bogatim zemljama u kojima živi manje od jedne petine svetskog stanovništva. (1) Neuspeh u Iraku, sposobnost muslimanskog sveta da pruži otpor američkom imperijalizmu, Putin u Rusiji, Čavez u Venecueli, rast Indije i Kine – sve to ugrožava energetsku sigurnost bogatog dela sveta.
Smanjenje potrošnje fosilnih goriva, naravno, ne dolazi u obzir jer bi to ugrozilo funkcionisanje kapitalističke privrede koja je vođena profitom. Spasonosno rešenje pronađeno je u takozvanim obnovljivim biogorivima ( biofuels ), naročito bioetanolu (dobija se od šećerne trske ili žitarica) i biodizelu (dobija se iz palminog ulja, soje, uljane repice i nekih drugih bioenergetskih useva). Biogoriva se uglavnom koriste kao motorna goriva. Navodno, napredak tehnologije omogućiće proizvodnju bioetanola od slame, tuluzine, drveta, čak i nekih vrsta trave i biljaka koje rastu na marginalnim površinama.
Pobornici ističu da su ukupni efekti zamene fosilnih goriva biogorivima povoljni, te se povećanom potrošnjom biogoriva smanjuje emisija štetnih gasova u atmosferu. Svi su, znači, na dobitku. Slika je idilična: automobili koji troše biogorivo emituju manje ugljendioksida koji biljke, od kojih se biogorivo dobija, apsorbuju. Dalje, trećesvetske zemlje dobijaju priliku da povećaju izvoz i poboljšaju životni standard ruralnog stanovništva.
Kritičari isti ču da takvi navodi nisu tačni. Američki naučnici Dejvid Pimentel i Tad Padzek tvrde da se pri sadašnjim tehnologijama proizvodnje biogoriva troši više fosilnih goriva nego što se dobija. Za svaku jedinicu fosilnog goriva povraćaj je 0,778 jedinica kod bioetanola koji se dobija iz kukuruza, 0,636 kod bioetanola dobijenog iz drveta, 0,534 kod biodizela iz soje. (2) I neke druge studije pokazuju da efekti upotrebe biogoriva nisu onoliko povoljni kao što tvrde pobornici. (3)
Zasada je proizvodnja bioetanola najisplativija u Brazilu gde se dobija iz šećerne trske. Prema londonskom naučniku dr Maeu Vonhou, brazilski bioetanolski program započet je u doba velike naftne krize sedamdesetih i predstavlja najznačajnije tržište biogoriva na svetu već decenijama. U Brazilu radi 300 rafinerija bioetanola, 60 i više ih je u izgradnji, a proizvodi se i biodizel iz soje. Približno 50 odsto ukupnih prinosa šećerne trske prerađuje se u etanol, otvoreno je više od 30 hiljada bioetanolskih pumpi. Brazil trenutno proizvodi oko 15,9 milijardi litara bioetanola. (4)
Brazilski bioetanol je ekonomski isplativ, za razliku od američkog koji se proizvodi od kukuruza, a opstaje na tržištu zahvaljujući ogromnim subvencijama. Brazil namerava da duplira proizvodnju u narednoj deceniji. Ipak, postoje ekološki problemi. Hektar šećerne trske apsorbuje 13 tona ugljendioksida godišnje, a hektar brazilskih prašuma 20 tona. Prašume se najviše uništavaju zbog širenja plantaža soje. Naročito stradaju amazonske i atlantske prašume, čije je očuvanje neophodno kako bi se zaustavila dalja globalna ekološka degradacija i očuvao se biodiverzitet. Seča šuma povezana je i s nasiljem nad domorodačkim zajednicama.
Australijski autor Ben Kurtis navodi da je proizvodnja bioetanola od kukuruza tehnološki komplikovanija i zahteva velike energetske inpute, veliku potrošnju veštačkih đubriva, za čiju se proizvodnju koristi električna energija, koja se pak dobija iz fosilnih goriva ili nuklearnih elektrana. (5)
Da bi se proizvodilo biogorivo, neophodno je veliko preusmeravanje poljoprivredne proizvodnje – od proizvodnje hrane ka proizvodnji bioenergetskih useva, a potrebne su i ogromne obradive površine. Prema Maeu Vonhou, Evropska unija je postavila cilj da do 2010. godine 5,75 odsto transportnog goriva zameni biogorivom, a 8 odsto do 2015. Samo prvi cilj zahteva da se 14–19 odsto postojećih obradivih površina u EU nameni proizvodnji useva od kojih se dobija biogorivo. Poznati britanski novinar Džordž Monbiot navodi da drumski transport u Velikoj Britaniji troši godišnje 37,6 miliona tona naftnih derivata. U Britaniji je najisplativija proizvodnja biogoriva od uljane repice čiji je prinos od 3 do 3,5 tone po hektaru. Od te količine može se dobiti 1,45 tona biodizela. Ovaj autor zaključuje da bi Velikoj Britaniji bilo potrebno 25,9 miliona hektara da bi naftne derivate zamenila biodizelom, a raspolaže sa 5,7 miliona hektara. Američki naučnik Brajan Tokar navodi rezultate jedne studije Univerziteta u Minesoti prema kojoj je 2005. godine 14 odsto američke proizvodnje kukuruza potrošeno da bi se proizvelo 6 milijardi galona bioetanola, što predstavlja tek 1,7 odsto potrošnje benzina u SAD. Ukoliko bi se ukupna proizvodnja kukuruza u SAD upotrebila za proizvodnju bioetanola, ta količina bi zamenila 12 odsto benzina. Ukupna količina proizvedene soje dala bi tek 6 odsto. Ako se odbije energija koja se potroši prilikom proizvodnje biogoriva, ukupna zamena bila bi samo 5,3 odsto. (6)
Mae Vonho smatra da je biogorivo loša vest. Satelitski snimci, tvrdi ovaj autor, pokazuju da je 40 odsto kopna već iskorišćeno za poljoprivrednu proizvodnju (usevi i pašnjaci). Nema dovoljno zemljišta ni za proizvodnju hrane, a kamoli goriva. Obezbeđivanje novih površina dovodi do drastičnog uništavanja šuma, što znači da se povećava količina ugljendioksida u atmosferi, globalno zagrevanje i ugrožava biodiverzitet. U Indoneziji i Maleziji milioni hektara šuma seku se da bi se obezbedile površine za gajenje uljane palme od koje se dobija biodizel. Hiljade biljnih i životinjskih vrsta zbog toga nestaje. Ovaj autor smatra da bioenergetski usevi nisu održivi jer ubrzano osiromašuju tlo i čine ga manje plodnim. Iako je biodizel energetski efikasniji i daje manje emisije štetnih gasova, on stvara mutagene i kancerogene, tvrdi londonski naučnik. Pored toga, proizvođači biogoriva vrše pritisak za intenzivnije korišćenje genetski modifikovanih biljaka. Upotreba velikih količina najjačih pesticida i veštačkih đubriva doprinosi zagađivanju tla. Prema ovom autoru, proizvodnja bioetanola u SAD košta više nego što je njegova tržišna cena, a opstaje zahvaljujući ogromnim subvencijama.
Iz do sada rečenog može se zaključiti da biogoriva nisu tako efikasna zamena za naftu i da njihovom upotrebom ne dolazi do smanjivanja emisije štetnih gasova kada se svi inputi uzmu u obzir. Najgore od svega je što su ogromne površine obradivog zemljišta neophodne za proizvodnju bioenergetskih useva, pa bi uskoro mogla biti ugrožena proizvodnja hrane.
Odakle će i ko će obezbediti više od 500 miliona tona žitarica koje potražuju SAD i EU da bi proizvodile biogorivo, pita kubanski lider Fidel Kastro koji tvrdi da manija za biogorivom, u stvari, predstavlja internacionalizaciju genocida. (7)
Svakako da će nove količine biti tražene pretežno u trećesvetskim i drugim perifernim zemljama. Preusmeravanje poljoprivredne proizvodnje ka proizvodnji bioenergetskih useva može ugroziti ishranu velikog broja ljudi, naročito u najsiromašnijim delovima sveta. Brajan Tokar pita da li je smisleno spaljivati hranu da bi se vozili automobili. Da bi se rezervoar jednog visokolitražnog američkog automobila (SUV) napunio čistim bioetanolom, potrebno je da se preradi količina kukuruza koja sadrži toliko kalorija koliko je potrebno da se jedan čovek prehrani godinu dana. Mae Vonho navodi da će ukoliko se postojeći trendovi nastave, siromašne nacije hraniti proždrljive apetite bogatih zemalja za biogorivom umesto da proizvode hranu za svoje gladne mase. Džordž Monbiot navodi da će njive hraniti automobile a ne ljude. To zvuči suludo, ali, dodaje on, „tržište reaguje na novac a ne na potrebe“. Ljudi koji imaju automobile imaju više novca od onih koji su na ivici gladi. U takmičenju njihove tražnje za gorivom i takmičenju gladnih za hranom vlasnici automobila uvek dobijaju. Iako na svetu ima 800 miliona nedovoljno uhranjenih ljudi, dodatne količine hrane idu na ishranu stoke. Oni koji jedu meso imaju veću platežnu sposobnost od onih koji nemaju hleb, zaključuje britanski novinar. Isti autor navodi da je britanski premijer Bler postavio cilj da se 33 odsto naftnih derivata u ovoj zemlji zameni biogorivom do 2050. Američki predsednik Džordž Buš traži da se u SAD do 2017. godine 24 odsto konvencionalnih goriva zameni biogorivom. To je formula za ekološku i ljudsku katastrofu, ističe Monbiot.
Nastojanje da se emisije štetnih gasova i potrošnja fosilnih goriva smanje obično ne uspeva zbog delovanja moćnih lobija. Monbiot navodi da je Evropska komisija februara 2007. donela odluku da se emisija ugljendioksida koju emituje prosečan automobil smanji do 2012. na 120 grama po kilometru. Međutim, nemačka kancelarka Angela Merkel uspela je u nameri da zaštiti moćnu nemačku autoindustriju, pa je ova količina podignuta na 130 grama.
Kao i svaka druga strateška grana, i proizvodnja biogoriva je veliki biznis u državama koje dodeljuju subvencije. Brajan Tokar navodi da je vodeća američka kompanija za proizvodnju bioetanola “Arčer Denijels Midland” duplirala profite i vrednost akcija na berzi. Da li je u pitanju nastojanje da se spasi planeta ili je ponovo reč o korporacijskoj gladi za profitom, pita Tokar.
U jednom od najzanimljivijih članaka o ovoj problematici američki ekonomisti C. Ford Rundž i Bendžamin Senauer tvrde da je bioetanolska groznica uveliko zahvatila SAD zahvaljujući visokim cenama nafte i državnim subvencijama. (8) Zbog skoka cene žitarica koje se koriste za proizvodnju bioetanola, došlo je do porasta cene hrane uopšte.
Da bi se sprečila još veća glad u svetu, neophodno je da SAD štede energiju i da diversifikuju proizvodnju bioetanola, zaključuju autori. Proizvodnja biogoriva u SAD atraktivna je zbog toga što država dodeljuje proizvođačima ogromne subvencije, poreske i tarifne olakšice. Trenutno u SAD radi 110 rafinerija bioetanola, a 73 su u izgradnji. Kad budu dovršene, kapaciteti SAD iznosiće 11,4 milijarde galona godišnje. U svom poslednjem govoru o stanju nacije Buš je rekao da bi SAD 2017. trebalo da proizvedu 35 milijardi galona biogoriva, odnosno pet puta više od tekuće proizvodnje. (Svetska proizvodnja bioetanola je 2005. godine iznosila 9,66 milijardi galona, brazilska proizvodnja od šećerne trske činila je 45,2 odsto, a proizvodnja u SAD od kukuruza 44,5 odsto. Svetska proizvodnja biodizela iznosila je milijardu galona, a najrazvijenija je u EU.) Rast industrije biogoriva povećava potražnju kukuruza. Za nekoliko godina polovina proizvodnje američkog kukuruza mogla bi biti prerađena u bioetanol. SAD daju oko 40 odsto svetske proizvodnje kukuruza i učestvuju približno 50 odsto u svetskom izvozu.
Marta 2007. cena kukuruza na svetskom tržištu dostigla je najviši iznos u poslednjih 10 godina. Posledica ogromnog povećanja tražnje kukuruza je rast cena hrane uopšte.
Rundž i Senauer navode rezultate jedne studije Svetske banke iz 2001. prema kojoj 2,7 milijardi ljudi u svetu živi sa manje od dva dolara dnevno. Za njih bi i minimalno povećanje cena hrane bilo katastrofalno. Povezivanje visokih cena hrane i goriva poremetiće odnose između proizvođača hrane, potrošača i nacija sa potencijalno razarajućim efektima na svetsko siromaštvo, tvrde autori.
Kao i drugi veliki delovi američke industrije, i proizvodnja biogoriva je visoko subvencionirana. Autori navode da su subvencije koje su u SAD 2005. godine dobili proizvođači kukuruza iznosile 8,9 milijardi dolara, a tom iznosu treba dodati i razne druge olakšice koje se daju za proizvodnju biogoriva. Inače, 2006. godine u SAD je potrošeno približno 6 milijardi galona bioetanola i 250 miliona galona biodizela. Mnogi eksperti procenjuju da će cene nafte ostati visoke na dugi rok i da će tražnja hronično biti veća od ponude. Autori navode procene jedne specijalizovane vladine agencije u kojoj se ističe da će od 2003. do 2030. godine globalna potrošnja energije porasti za 71 odsto, što će dodatno povećati tražnju za biogorivom. Industrijom biogoriva ne dominira tržište, već politika i interesi krupnih korporacija, tvrde Rundž i Senauer. Bioetanol bi se mogao proizvoditi i od drugih kultura a ne samo od kukuruza kad bi država finansirala odgovarajuća istraživanja. Kukuruzni lobi, međutim, u stanju je da izvrši veliki pritisak na vladu, u čemu je naročito uspešna već pominjana kompanija “Arčer Danijels Midland” koja svoj uspeh, u dobroj meri, duguje političkim vezama, posebno u Kongresu gde se i utvrđuju subvencije. Koliko je industrija bioetanola u SAD zaštićena, vidi se i po tome što je onemogućen slobodan uvoz iz Brazila.
Rundž i Senauer tvrde da će posledice biti naročito teške u siromašnim zemljama koje uvoze i hranu i petrolej. Prema jednoj studiji u organizaciji UN za hranu i poljoprivredu, najveći broj od 82 siromašne zemlje nalazi se u ovoj grupi, ali se s problemima već suočavaju neke zemlje koje su izvoznici nafte, kao što je Meksiko. Skoro polovina od 107 miliona stanovnika ove zemlje su siromašni i prehranjuju se tortiljama od belog meksičkog kukuruza. Meksička prerađivačka industrija koristi žuti američki kukuruz, čija cena u poslednje vreme skače, pa industrija počinje da koristi beli meksički, a siromašni ostaju bez hrane. Čak 80 odsto uvoznog kukuruza u Meksiku je iz SAD. Zanimljiv je i primer iz Afrike koji navode autori. Kasava (engl. cassava) jeste neka vrsta krompira i predstavlja osnovnu namirnicu za približno dvesta miliona najsiromašnijih stanovnika Afrike. Na njihovu nesreću, ova biljka je odlična sirovina za proizvodnju bioetanola, pa bi se lako moglo desiti da počne prerada velikih količina kasave kako bi se dobijalo biogorivo.
Dvojica američkih ekonomista navode da je Svetski samit o hrani postavio cilj da se broj hronično neishranjenih ljudi – kojih je 1990. bilo 823 miliona – do 2015. smanji na 400 miliona. Međutim, kako tvrde ovi autori, porast proizvodnje biogoriva pogoršaće problem gladnih. Nekoliko studija koje su radili eksperti Svetske banke pokazuje da se potrošnja kalorija kod najsiromašnijih stanovnika planete smanjuje za 0,5 odsto kad se prosečne cene glavnih prehrambenih artikala povećaju za 1 odsto. Moglo bi se desiti da broj hronično gladnih na svetu poraste na 1,2 milijarde. Najsiromašniji već danas troše 50–80 odsto prihoda na ishranu.
Ben Kurtis tvrdi da je problem u preteranoj upotrebi energije. Svetskom ekonomijom dominiraju naftna industrija i industrija automobila. Kapitalizam zahteva permanentni rast proizvodnje i potrošnje, a izvori energije su ograničeni. Racionalna opcija bila bi da se utvrdi koja je količina potrošnje energije društveno korisna, ali tako nešto ne može da se dogodi zato što je društveni ekonomski život podređen proizvodnji korporacijskih profita, a ne kolektivnom ljudskom blagostanju.
Postoje i druge negativne socijalne posledice proizvodnje biogoriva. Američki naučnik Padzek navodi da se pojačava koncentracija proizvodnje kukuruza u gigantskim farmama kojima upravljaju velike agrobiznis korporacije. Mali farmeri samo će rentirati zemlju. Padzek zaključuje da je jedini lek da se ograniči potrošnja energije, a sva druga rešenja vode u katastrofu. Izabela Kenfild i Rodžer Burbah tvrde da industrijalizacija poljoprivrede u Brazilu dovodi do velike koncentracije zemljišta u rukama sve manjeg broja latifundista, što uzrokuje još veću marginalizaciju i osiromašenje seljaka. Na plantažama šećerne trske namenjene proizvodnji bioetanola ima jedan zaposleni na 100 hektara, dok na porodičnim farmama na istoj površini radi 37 ljudi. Brazil je inače zemlja s najvećim socijalnim razlikama u svetu i velikim brojem bezemljaša. (9)
Globalizovana trgovina hranom, smatra Mae Vonho, zahteva trošenje velikih količina energije, što takođe povećava nivo ugljendioksida u atmosferi. Proizvodnja i potrošnja hrane trebalo bi da budu lokalni. Džon Horvat tvrdi da se alternativni izvori energije ne traže i ne razvijaju jer još niko nije uspeo da nametne vlasnička prava na sunce i vetar. (10)
Susedna Mađarska ima jedan od najambicioznijih programa proizvodnje biogoriva i planira da biogoriva učestvuju čak sa 40 odsto u ukupnom energetskom bilansu. Prema internet magazinu Poljoprivreda, u ovoj zemlji narednih godina biće podignuto tridesetak manjih i četiri veće fabrike (11). Gde li će naći dovoljno površina obradivog zemljišta? Najzad, jedna megarafinerija gradiće se u Zrenjaninu i prerađivaće milion tona pšenice i 500.000 tona kukuruza. Vrednost ove rafinerije je, navodno, 380 miliona evra, a investitor jedna mađarsko-američka kompanija (12) . Zrenjaninski bioetanol izvoziće se u EU.
Priča počinje i nas da se tiče. Da li smo toliko bogati da spaljujemo hranu kako bismo obezbedili dovoljno goriva Evropskoj uniji? Kakve su ekonomske, ekološke, socijalne i političke posledice proizvodnje biogoriva u Srbiji? Na takva pitanja trebalo bi da odgovore naši ekonomisti, tehnolozi, sociolozi i politikolozi.
Fusnote:
1. Andre Gunder Frank, “Third world war: a political economy of the gulf war and new world order”
20. maj, 1991. http://www.rrojasdatabank.org/agfrank/gulf_war.html
2. Navedeno prema tekstovima Dr. Mae-Wan Ho, “Biofuels for Oil Addicts”, ISIS Press Release 28/02/06, “Biofuels: Biodevastation, Hunger & False Carbon Credits”, ISIS Press Release 11/12/06, “Biofuels Republic Brazil”, ISIS Press Release 18/12/06, “How to be Fuel and Food Rich under Climate Change”, ISIS Press Release 27/06/06 http://www.i-sis.org.uk
3. „Amerika nikako da ozeleni“, Politika , 22. 4. 2007.
4. Ben Courtice, “Biofuels – the answer to the wrong question”, Green Left Weekly , 25. oktobar 2006.
http://www.greenleft.org.au/2006/688/35717
5. Feeding Cars, Not People, The adoption of biofuels would be a humanitarian and environmental disaster by George Monbiot. Objavljeno u Gardijanu 22. novembra 2004. http://www.monbiot.com/archives/2004/11/23/feeding-cars-not-people/
A Lethal Solution, We need a five-year freeze on biofuels, before they wreck the planet, by George Monbiot. Objavljeno u Gardi janu 27. marta 2007. http://www.monbiot.com/archives/2007/03/27/a-lethal-solution/
“Just a Lot of Hot Air”, http://www.monbiot.com/archives/2007/03/05/just-a-lot-of-hot-air/
6. “Runing on Hype: The Real Scoop on Biofuels”, Brian Tokar, Toward Freedom Tuesday, 14. novembar 2006. http://towardfreedom.com/home/content/view/922/0
7. “The Internationalization of Genocide”, Fidel Kastro Ruz, Granma, 4. april 2007. www.granma.cu
8. “How Biofuels Could Starve the Poor”, C. Ford Runge and Benjamin Senauer Foreign Affairs , May/June 2007 http://www.foreignaffairs.org/20070501faessay86305/c-ford-runge-benjamin-senauer/how-biofuels-could-starve-the-poor.html .
9. “Brazilians Oppose Bush Lula Ethanol Pact”, Isabella Kenfield and Roger Burbach,Counterpunch, 21. mart 2007. http://www.counterpunch.org/
10. “Energy and Europe: Driving to Disaster”, John Horvat, Toward Freedom,12/03, http://towardfreedom.com
11. http://www.poljoprivreda.info/?oid=12&id=641
12. “Čeka li srpsku poljoprivredu veliko tumbanje setvenih površina”, Dnevnik, 5. decembar 2006. http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=17276
Autor:
Miroslav Samardžić, politikolog i aktivista ZsF-a
Tekst objavljen u Novom plamenu, mart/april 2008
