Navigacija
Piše: Miroslav Samardžić
Pandemija virusa korona dodatno je kompromitovala ekonomski sistem neoliberalne globalizacije. Taj proces je počeo izbijanjem finansijske krize 2007.-2009. koja nikad nije u potpunosti sanirana. Kada se pojavila nova biološka opasnost ispostavilo se da su države bile potpuno nespremne i nesposobne da joj se suprotstave. Mehanizmi za brzo reagovanje u sitacijama krize su demontirani uporedno sa napuštanjem socijalne države. U najbogatijim zemljama nije bilo čak ni zaštitinih maski i druge neophodne medicinske opreme. Zapanjeni posmatrači odjednom su shvatili da se u EU ne proizvodi nijedan gram paracetamola. Korona je najubedljivije pokazala kako je vladajući sistem globalizovanog kapitalizma neodrživ.
Uporno odbijanje vladajućih stuktura u svetu da krenu u odlučnu promenu sistema koji ne funkcioniše produbljuje krizu. Stanovništvo zbog toga sve više prilazi desničarskim i populističkim pokretima koji nastupaju sa pozicija obnove nacionalnog suvreniteta. Protivnici neoliberalizma na levici ne uočavaju u dovoljnoj meri da kosmopolitizam kapitala nije progresivna politička ideja. Kod njih još uvek postoji strah da je nacionalni suverenitet nešto retrogradno, prevaziđeno, pogubno.
Za razliku od njih Džon Majnard Kejnz ukazivao je na potencijalne štetnosti od neograničenog ekonomskog internacionalizma i prednosti od ekonomske samodovoljnosti. U jednom članku iz 1933. on je pisao da su protagonisti slobodne trgovine u XIX veku verovali da su oni jedini dalekovidi i da je politika koja remeti međunarodnu podelu rada rezultat neznanja i sebičnih interesa.(1). Mislili su da jedino slobodna trgovina rešava problem siromaštva u celom svetu jer se tako na najbolji način koriste svetski resursi. Takav poredak obezbeđuje ne samo preživljavanje ekonomski najsposobnijh već služi slobodi, ličnoj inicijativi, neograničenim mogućnostima kreativnosti i sputava snage koje zahtevaju privilegije i monopole. Pristalice slobodne trgovine su sebe smatrale protagonistima mira, međunarodne sloge, ekonomske pravde i širenja progresa među narodima.
Ekonomska samodovoljnost- Dž.M.Kejnz/https://sh.wikipedia.org/wiki/John_Maynard_Keynes
Kejnz je, međutim, tvrdio da je korisno smanjivanje, a ne povećavanje ekonomske isprepletenosti između nacija. Ideje, znanje i nauka po svojoj prirodi treba da budu internacionalni. Proizvodnja dobara kad god je razumno i moguće treba da bude nacionalna, što naročito važi za finansije. Međunarodna specijalizacija je opravdana tamo gde to zahtevaju klimatske prilike, prirodni resursi, nivo kulture i gustina naseljenosti.
Veći stepen nacionalne izolacije od onog koji je postojao do 1914. više bi služio stvari mira. Ekonomski internacionalizam XIX veka nije doprineo izbegavanju rata. Kejnz je sumnjao da je korist od slobodne međunarodne trgovine veća od prednosti koja nastaje kada se ekonomske aktivnosti vrše unutar nacionalnog okvira. Iskustvo dokazuje da se većina procesa moderne masovne proizvodnje može uspešno obavljati u većini zemalja sa gotovo jednakom efikasnošću. Iako nacionalna samodovoljnost nešto i košta, radi se o luksuzu koji sebi možemo da priuštimo. Dekadentni internacionalni individualistički kapitalizam ne predstavlja uspeh. On nije inteligentan, nije pravedan, nema vrline i ne proizvodi dobra.
Svi moramo tražiti svoj put spasenja, pisao je Kejnz. Ne želimo da zavisimo od ćudi sila koje nastoje da izrade univerzalni ekvilibrijum u saglasnosti sa idealnim principima lese fer (laissez-faire) kapitalizma. Moramo biti svoji gospodari i što je moguće više slobodni od uticaja spoljašnjeg sveta, penetracije stranog kapitala u ekonomsku strukturu zemlje i zavisnosti privrednog života od fluktuacija ekonomske politike u drugim zemljama. Zalagao se za sprečavanje mogućnosti bekstva kapitala.
Postojeći sistem neće omogućiti materijalni prosperitet koji je moguć po drugom sistemu, smatrao je Kejnz. Nema perspektive ukoliko postoji jednoobrazni ekonomski sistem u celom svetu. Moramo biti slobodni od uticaja spoljašnjih ekonomskih promena kako bi izgradili idealnu socijalnu republiku. Siromašni ne smeju ostati siromašni zato što se to ne isplati bogatima. Ne sme se uništavati priroda zato što ona nema ekonomsku vrednost. Nije za naciju najbolja ona opcija koja je najbolja za Val strit. Postojeći ekonomski sistem sprečava nas da eksploatišemo mogućnosti koje pruža savremena tehnika.
Kejnz nikada nije dovodio u pitanje kapitalizam, zalagao se za njegovo očuvanje, ali uz jaku ekonomsku ulogu nacionalnih država. Ali da bi se taj cilj postigao neophodna je reorijentacija misli i razuma. Država, pre nego pojedinci, treba da promeni kriterijume. Treba zadržati što je više moguće privatnu inicijativu, rasuđivanje i preduzimljivost, ali odluke o tome šta će se proizvoditi unutar nacije i šta će se razmenjivati sa inostranstvom moraju biti stvar politike.
Kejnz nije bio dogmatičan, uočavao je i osuđivao ludosti ekonomskog nacionalizma njegovog vremena. Kada doktrinar krene u akciju mora da zaboravi doktrinu.
Ekonomska tranzicija, ekonomska samodovoljnost i planska domaća ekonomija sporo nastaju. Ekonomski procesi ukorenjeni su u vremenu a rapidna promena vodi destrukciji bogatstva. Ne treba ići u frontalni napad nego u postepene promene, ne treba čupati korenje odjednom nego postepeno omogućavati biljkama da rastu u različitim pravcima.
Pomenuti člank Kejnz je pisao u prvom licu množine. Njegov koncpet državnog kapitalizma bio je namenjen velkim državama. Velika Britanija bila je tada još uvek ogromna imperija.
Kejnz je za neoliberale i danas veća opasnost od marksizma. On je bio jedan od najumnijih ljudi dvadesetog veka. Kritikovao je kapitalizam svog vremena, ali i sovjetski socijalizam. Jasno je ,međutim, video da svet ide u katastrofu ukoliko se sve ekonomske aktivnosti zasnivaju isključivo na automatskom delovanju tržišta. Govorio je da je u klasnom sukobu na strani obrazovane buržoazije.
Savremeni politikolog Paolo Đerbaudo smatra da suverenitet čini sposobnost vlasti da ima kontrolu nad svojom teritorijom. Suprotan koncept predstavlja međupovezani globalni ekonomski prostor u kome ne postoji državna kontrola. On se zalaže za forme državne intervencije koje obezbeđuju sigurnost domaćem stanovništvu i zaštitu od preterane izloženosti spoljašnjim uticajima. Da bi se taj cilj postigao neophodni su progresivni suverenitet, ekonomska demokratija, zaštitine barijere i regulativne institucije. Ne sme se diskurs suvereniteta prepustiti desnici. Ona propagira etno- nacionalni koncept suvereniteta, mržnju prema spoljnim neprijateljima, migrantima i drugim narodima. Levica se poslednjih decenija suviše koncentrisala na odbranu vrednosti srednjih klasa i time sebe marginalizovala. Treba se usmeriti na izgradnju odbrambenih struktura protiv tornada globalnog kapitalizma. Neophodna je zaštita od stranih korporacija i banaka a ne od migranata i drugih naroda. Suverenitet je odbrambeni mehanizam koji većinu brani od manjine, obične ljude od supranacionalnih vladajućih elita: bankara, korumpiranih lobista i političara kao i globalnih institucija poput MMF-a, Svetske banke i sl. Oni na sve načine onemogućavaju autonomiju malih naroda i država. Suverenitet je nužna pretpostavka demokratije, tvrdi Đerbaudo. (2)
Jedan od najagilnijih levičarskih zastupnika resuverenizacije je ekonomista Kostas Lapavitsas. Tokom grčke krize 2015. pripadao je radikalnom krilu Sirize koje se protivilo sporazumu sa kreditorima. On zastupa koncept narodnog suvereniteta koji je usmeren protiv fetišizma ekonomije kao tehnokratske delatnosti.
Radničaka klasa može samo na nacionalnom planu da zaštiti svoje interese i da ugrozi vlast buržaozije. Na donošenje odluka ona može da utiče samo preko unutrašnjih političkih mehanizama kao što su predstavnička tela, izvršna vlast, lokalna samouprava, mediji, civilno društvo i sl. Radnička klasa ima jake nacionalne karakteristike, internacionalno uvek ima korene u nacionalnom.
Suverenitet naroda je ukinut u Evropskoj uniji, smatra ovaj autor, kako bi bio uspostavljen suverenitet kapitala. Države članice izgubile su mogućnost da intervenišu na nacionalnom nivou, a zauzvrat nisu dobile tu mogućnost na evropskom. Tako su ostale bez mehanizama preko kojih bi mogle da zaštite socijalna prava svojih građana i državu blagostanja. Sve u ime Evrope. Logika ekonomske međuzavisnosti podrila je suverenitet i nametnula je transnacionalne upravljačke strukture poput EU. Ona je hijerarhijski organizovani savez nacionalnih država koji je formiran kao okvir za bezobzirno promovisanje neoliberalnog kapitalizma. Tako je redukovan prostor za ekonomsko delovanje države i politički oslabljena radnička klasa budući da klasne podele nemaju homgenu evropsku fomu. Pema Lapavitsasu, koherentni programski odgovor na krizu neoliberalizma počiva na sledećim principima:
– postojanje monetarnog suvereniteta;
– ukidanje mera štednje (austerity);
– industrijska strategija koja napušta koncept privredenog razvoja koji se bazira na finansijama i uslugama;
– javno vlasništvo nad ključnim resursima kao što su energija, transport, javne usluge (vodosnabdevanje, električna energija, javna komunalna preduzeća…);
– instrumenti za ostvarivanje socijalnih prava ne smeju biti u privatnim rukama;
– javno vlasništvo u oblasti finansija i kontrola banaka;
– redistribucija zarada i bogatstva;
– zelena razvojna strategija.
Kostas Lapavitsas/The left case against the EU Speakers: Costas Lapavitsas and Alex Callinicos, July 2019, East London/https://www.youtube.com/watch?v=2_hZvBGC_HM
Prema Lapavitsasu, narodni radnički suverenitet čini kontrola radnih ljudi nad preduzećima u kojima rade, mestima u kojima žive, lokalnoj samoupravi, naciji i državi. To je koncept asocijativnog suverenita i obnove političke demokratije u konkretnim temama. Otvorene granice nisu socijalistički princip. Unutar EU, posebno evrozone, nije moguće vođenje progresivne ekonomske politike. Sveevropski odgovor na krizu neoliberalizma nije moguć. Ipak, i ovaj autor uviđa da male države samo formalno mogu da budu suverene, ali ne mogu da izdrže pritiske međunarodne politike. Posebno ističe da njegovi predlozi nisu pogodni za balkanske narode.
U poslednjih trideset godina isprobana su dva razvojna koncepta u Srbiji. Ustav iz 1990. blizak je ideji o narodnom suverenitetu, nije počivao na neoliberalnom koncepu brze, obavezne i sveobuhvatne privatizacije. Problem je predstavljala Miloševićeva nacionalna politika koja je dovela do sukoba sa susednim narodima i zapadnim silama. Takođe, pokazalo se da paralelno postojanje preduzeća u društvenoj i privatnoj svojini u korumpiranom sistemu vodi do uništavanja prvih tako što se kriminalnim radnjama iz njih izvlači kapital. Treba dodati da je netrpeljivost prema Miloševiću na Zapadu postojala ne samo zbog njegove ratne politike nego i zbog toga što se nije u potpunosti odricao socijalizma.
Petooktobarski sitem i Vučićev počivaju na konceptu otvorene tržišne privrede, privatizaciji i oslanjanju na strani kapital. Posledica nije samo uništavanje domaće privrede već i kolaps političkog pluralizma. Ukoliko u ekonomiji dominira strani kaptal domaće stanovništvo gubi političke kapacitete. Ne postoje u društvu snažni autonomni društveni slojevi koji mogu da dovedu u pitanje faktičku vlast globalnog kapitala i stranih sila. Ukoliko tržište o svemu odlučuje politika biva obesmišljena. Suverentet je u Srbiji danas samo silmboličan, sveden je na krst i ocila.
Ponovo smo na raskrsnisci. Potrebno je razviti široku debatu o tome da li se i kako, u Srbiji može ostvariti koncept narodnog suvereniteta. Ideja o tome da EU nema alternativu je diskreditovana zbog krize koja u njoj vlada i nema izgleda da bude prevaziđena. Kejnzijanski koncept suvereniteta može biti ostvaren samo na dovoljno velikom prostoru na kome postoji ekonomija obima. Male siromašne države moraju stvarati saveze da bi postigle taj cilj.
Šta da se radi?
(Autor je politikolog iz Zrenjanina)
Issue 65, Spring 2017,pp. 46-58
Zrenjanin, 8.8.2020.
* Naslovna fotografija preuzeta sa https://sh.wikipedia.org/wiki/John_Maynard_Keynes
