NOVA LEVICA, ANGAŽOVANA MUZIKA I KULTURA (4):

Piše: Milan Đorđev-

Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.
Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.
Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Srđan Damnjanović (1968), docent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, predavač u Filozofskom centru za psihoanalizu (Novi Sad), nastavnik u Karlovačkoj gimnaziji Sremski Karlovci. Područja istraživanja i predavanja obuhvataju pravnu etiku, kritičku teoriju društva, filozofiju psihoanalize, istoriju zapadne filozofije, logiku i metodiku nastave filozofije. Objavljuje publicistiku od 1990.
Publikacije obuhvataju knjige
Rehabilitacija budućnosti, Novi Sad (2020) – u najavi.
Rečnik grešaka, Beograd (2009)
Medialogike. Vreme filozofije i razonode, Novi Sad (2009)
Mali rečnik grešaka (ne samo) za novinare, Novi Sad (2005)

Milan: Odrasli ste u SFRJ i formirali ste se na njenim idejnim i vrednosnim pretpostavkama, a o problemima jugoslovenstva ste se bavili i u svojim teorijskim radovima. Ko su krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ, revizije njene prošlosti i koja dostignuća socijalističkog društvenog uređenja su poništena u tranzicionom procesu?

Srđan: Za sebe mogu reći da sam Jugosloven srpskog porekla ali ne i jugonostalgičar. Zašto? Rođen sam u jednoj državi, školovao sam se već u drugoj, a živim u trećoj. Ceo život proveo sam na relaciji Subotica – Novi Sad – Beograd. Danas mi se čini da postoje dve Jugoslavije. Jedna je bila dosadna birokratska, u kojoj se odvijala zakulisna borba između birokratije i tehnokratije, a koja je bila dobro zakamuflirana disidentskim ideologemima ljudskih prava i slobodom mišljenja. Odjek te situacije u pojavi potpunog slepila za dijagnostikovanje simptoma prepoznao sam u zazivanju „strukeˮ tokom panedmije kovid 19. Kao da je ta struka neka nebeska instanca koja može čarobnim štapićem rešiti sve, svojim tehničkim bontonom. Pre je obratno, politika je sluga struka i struke – priča o bazi i nadgradnji nije nimalo besmislena, premda je još teorijski nerazrađena.
Odlazak u JNA 1987. doživeo sam kao silazak u vremenski tunel. Zatekao sam zidne novine i Lenjinove plakate, a to je bilo ispod nivoa zvanične doktrine samoupravnog socijalizma. Međutim, četvrt veka posle učinilo mi se da je taj tunel možda crvotočina ka budućnosti. SFRJ je bila, da se izrazim rečima istorijskog materijalizma, zemlja istovremenih neistovremenosti. Kada je tehno-menadžerska klasa prihvatila nacionalizam i ljudska prava kao svoju ideologiju u obračunu sa birokratijom, sa Jugoslavijom je bila završeno. Na primeru jednog letovanja: u malom gradiću na jadranskoj obali bilo je vikend-naselje koje su sami stanovnici nazvali Beverli Hils. Sam naziv govori o identifikacionoj jezgri tadašnje birokratske i tehnokratske elite. No, već sledećeg leta, mislim 1988, naselje je bilo bez mladih. Svi su već bili po stranim univerzitetima i kampusima. Na vreme su napustili brod koji tone, tj. koji su sami torpedovali.
Istovremeno, socijalistička Jugoslavija je omogućila nezapamćen emancipatorni proces. Generacija rođena na zemljanim podovima završila je fakultete, stvorivši novu klasu inženjera, pravnika, agronoma, koja se posle okrenula protiv onih okolnosti koje su je stvorile i postala sam svoj fantazam o izgubljenoj srednjoj klasi. Pozivam se na geslo Luisa Bunjuela, „prošla voda ne pokreće mlinoveˮ. Vode koje su pokretale SFRJ su krajem osamdesetih presušile.
Ni sadašnjost nije manje neistovremena, tek je ona „sostav paklene neslogeˮ. Ustavom Republike naša zemlja je definisana kao država srpskog naroda i svih njenih građana, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima, slobodama i i evropskim principima i vrednostima. Kog naroda – srpski narod živi od Kejptauna do Vladivostoka i ko su njeni građani (sve pomalo liči na glasanje za Pesmu Evrovizije). Da li je svima dostupna ta famozna vladavina prava, o kakvoj socijalnoj pravdi je tu reč, a sa svih strana zvone zvona: načela građanske demokratije davno su izneverena, a evropski principi – da li postoji bolji primer za praznog označitelja? Baš da vidim da opet deca iz radničkih porodica mogu sebi da priušte gimnaziju, studiranje? Kako da ne!
Iz paklenih protivrečnosti bilans SFRJ izgleda sasvim drugačije. Država je bila uređena kao fedearacija (propala), društvo je počivalo na principima socijalističkog samoupravljanja (takođe propala), a spoljna politika oličena u pokretu Nesvrstanosti i „balansiranjuˮ između velikih sila je opstala (bar u Srbiji). Međutim, ono što nam nedvosmisleno poručuje prošlost SFRJ je to da se tehnološki razvoj kao i infrastrukturna izgradnja ne mogu izjednačiti sa emancipatornim procesima. Uostalom, i teške bolesti mogu napredovati. Kao što sam rekao, Jugoslavija je obezbedila neslućenu socijalnu mobilnost. Da li su danas seoske škole pune kao košnice? Da li po selima postoje domovi kulture, ambulante? Pogledajte tratkore koje imaju naši preostali zemljoradnici, pre nego što se i njihovog imanja ne dokopaju latifundisti. To su traktori izgrađeni „za Titina vaktaˮ.
Ono što nedostaje u moru tehnološkog razvoja je emancipacija. Kada je u našoj teologiji prihvaćena krilatica „živimo u doba kosmičke tehnike a prašumske etikeˮ (J. Popović), ispuštena je prilika da se taj odnos dijalektizuje, odnosno da se problematizuje saznanje da kosmička tehnika podrazumeva prašumsku etiku i da nije teško zamisliti, kao u vicu, majmuna koji upravlja svemirskim brodom. Vic je dobar, ali izostaje teorijsko obrazloženje. U doba neoliberalnog diskursa se društvo sve više etikuje i moralizuje. Marks je jednom prilikom rekao da moral stavlja društvo pod opsadu. Opet živimo to opsadno vreme. Kritičari trivijalnih programa ih sami gledaju, upravo da bi ih kritikovali. Ili ako hoćete drugi primer: na sve strane se rađaju etički kodeksi i to postaje urnebesno. Etički kodeks prosvetnih radnika, sportista, zubara, advokata… A kakva je to etika ako je zapisana, regulisana zakonom i podrazumeva spoljašnju instancu… Jasno je da u kodeksu nema ni trunke etike. Što manje emancipacije, to više etike. I sa kulturom je slično.
Što se drugog dela vašeg pitanja tiče, rehabilitacijsko ludilo dobro je uznapredovalo, a revizija je opšta i sveobuhvatna. Krivac je pritajen u okolnostima koje živimo, pa je svaka stvarnost, pa i ona fantazmatska, daleko bolja nego ona u kojoj se nalazimo. Zato je sasvim logično da otpušteni radnici pevaju „srpske pesmeˮ. Revizija prošlosti je potreban opijum da bi se preturio još jedan dan. Da se pozovem na još jedan primer. Nedavno sam otkrio da moj prijatelj, inače poznati helenofil, pojma nema da je sirtaki izmišljeni ples. Mislio sam da je to valjda opštepoznata stvar! Koreografiju je stvorio Giorgos Provias, a muziku Mikis Teodorakis 1964. godine za film Grk Zorba, inače snimljen po romanu Nikosa Kazancakisa. Navodno je stvoren kako bi se glavnom glumcu Entoniju Kvinu, koji nije bio nadaren za izvođenje grčkih plesova, olakšalo snimanje. Sirtaki je za ne-Grke, ali sada sve više i za same Grke, pogotovo za one van Grčke, pojam grčkog plesa. Sve veći deo čovečanstva živi u skladu sa izmišljenom prošlošću, nekom traumatičnom fantazijom, koja bi trebala da poseduju katarzičnu moć.
Naravno, postoje znatno frivolniji razlozi zašto treba ispraviti Drugi svetski rat, obesmisliti ukupnu istoriju socijalizma. Pošto su trenutno pobedili zagovornici pljačkaške privatizacije, naravno da pobedu treba retroaktivno sprovesti kroz drugi deo dvadesetog veka. Uostalom, da li je moguće zamisliti kako brigada koja se zove, na primer, Petar Leković ili Gojko Nikoliš vrši masovne ratne zločine i organizovano pljačka, tako da njeni borci dobijaju nadimke „Bela Tehnikaˮ, „Gumarˮ, „Golfˮ, po tipu „robeˮ za koju su se specijalizovali?
Da budem ozbiljniji, niz rehabilitacija različitih ličnosti iz Drugog svetskog rata povezuje ideologem nacionalnog pitanja i homogene države, usmerene ka tehnološkom progresu, ali bez emancipatorne snage. Iz hegelijanske perspektive, može se uočiti i da je apstraktno viđenje prava i pravnih procedura urušilo stupnjeve moralnosti i običajnosti, nametnuvši patriotsku arkadiju koja iskupljuje svu jezu sadašnjosti, dok retorička figura pozivanja na samožrtvovanje (Mihajlović, Nedić) u prvi plan ističe identitetsku fantaziju o nepromenjivosti identitetskih markera u svim mogućim svetovima. Rehabilitovane ličnosti, kako se veruje, imale su blisku viziju rešenja srpskog nacionalnog pitanja. Rehabilitacioni procesi mogu se sagledati ne samo u kontekstu nasleđa devedesetih godina prošlog veka, nego i u kontekstu ekonomske krize i tehnoloških „revolucija” s početka XXI veka. Ono što proizilazi iz analize imaginarnog procesa rehabilitacije, nije slika povampirene, mračne prošlosti, koja kao mora, da se poslužimo Marksovom slikom, opterećuje život novih naraštaja, nego projekat ili simptom iz budućnosti. Pravi ljubitelji revizione istorije nisu po šumama i gorama, nego su haj-tek tipovi koji kopiraju svetske trendove.

Milan: Ako se ne varam, deklarišete se kao radikalni levičar. Šta je po vama suština ideje socijalističke levice, da li nam je potrebna i kakva bi trebala da bude partija u Srbiji, koja bi je istinski sprovodila, s obzirom da postoje naznake da će se u skorije vreme osnovati, transformacijom bivše SDU, dok su u Sloveniji (Levica) i Hrvatskoj (Radnička fronta), stranke takve ideološke orijentacije, već ušle u republičke parlamente? Važno je pitanje i da li je takva stranka realno ostvariva, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost mnogih u partokratsko-klijentelističkom poretku, političku apatiju i beznađe, masovno iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Srđan: Ne deklarišem se kao levičar zato što nisam siguran da znam šta to znači. Međutim, ukoliko pod onim „radikalnoˮ mislite da nijedno ljudsko biće nije dostojno toga da se koristi po-slugom drugoga, niti da bude drugome sredstvo, onda zaista jesam radikalan i to u kantovskom smislu druge formulacije kategoričkog imperativa. Mislim da nema ničeg lošeg da gospoda intelektualci, bankari, policajci provedu deo svoga života na pirinčanim poljima, savladaju neki zanat. Šalim se, ova ideja „anti-sabatne godine za sveˮ je neka vrsta provokacije. Ta misaona provokacija dovoljna je da me nazovu radikalnim levičarem, maoistom i šta sve ne. Ukoliko je radikalno vaspitavati i obrazovati generacije u skladu sa uverenjem da je rad osnovna svrha ljudskog života, i to ne rad koji potiče iz nužnosti, prestiža, nevolje, neke spoljašnje svrsishodnosti, nego iz potrebe da se radi i voli, stara o sebi i bližnjem svom, onda nemam ništa protiv da sam i radikalan levičar.
Sa druge strane sam vremenom usvojio mnoge principe marksističke filozofije, ali i drugih misaonih strujanja (psihoanaliza pre svega), pa je logično da su mi najbliže partije koje navodite. Mislim da je RF uradila veliku stvar ulaskom u parlament, ali ne treba očekivati čuda. Na stvari treba gledati procesualno. Kada okolnosti budu takve da alternativa bude neophodna, ona će to i biti, ne samo u teorijskom smislu. Da parafraziram Hegela, kada se za levicom ukaže potreba, ona će opet biti tu. A ukazala se i u tom smislu sam optimista, ali ne očekujem brza rešenja

Nisam optimista da će se ostvariti ona projekcija „mešanog mesaˮ, tj. da će se dve velike tendencije naprosto spojiti, kao što su mislili Mihailo Marković i Milan Kangrga. Zagovaranje programa koji se sastoji iz uzimanja najboljeg iz filozofske i političke ponude, odnosno sinteze evropske humanističke tradicije, građanskih demokratskih tekovina i tradicionalnih socijalističkih aspiracija– uvodi jednodimenzionalnu budućnost, budućnost shvaćenu kao beskonačni progres, kao trebanje. Mislim da stvari nisu ni pravolinijske ni jednostavne.

Milan: Da li pratite savremenu domaću i regionalnu muzičku i generalno umetničku produkciju i šta mislite o mogućnostima i značaju njenog socijalnog i političkog angažovanja u današnje vreme, kao oblika i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice i ostvarivanje humanijeg društva?

Srđan: Muzika neće spasiti svet, mada ulepšava njegovo propadanje. Mislim da je društvo maltretirano kulturom, da kultura više nema svoj život, nego da je ona ono veštačko cveće koje zatičemo po grobljima. Pokojnik je davno zaboravljen, a plastično cveće traje li traje. Mislim da je čak kultura suprotstavljena društvu, i da je svaka njena favorizacija opasna.
Dok me nisu preplavile nastavničke obaveze rado sam se bavio publicistikom, gde sam pokušao da bliže lociram propadanje kulture. U doba ukidanja Stereorame (vikend-programa za klasičnu muziku), u tekstovima sam stalno provlačio činjenicu da ne žive svi ljudi u centru Beograda i Novog Sada i da im Stereorama pruža nasušan pogled u stanje recentne klasične muzike. Bili su veoma retki glasovi otpora – čak izuzeci. Kao da nisam bio u pravu i da Stereorama više nikome nije potrebna. Prijatelji su me demantovali, Stereorama nije ukinuta, nego je pomerena – posle ponoći. Da li iko iole normalan može slušati radio program u intervalu 01 posle ponoći do jutra? RTS digitalna platforma, bar u uslovima koje sam uspeo da obezbedim, funkcioniše beznadežno loše. Čini mi se da ni Treći program Radio Beograda nema onu snagu koju je imao zlatnih osamdesetih godina prošlog veka – u mom slučaju, kao i u slučaju mnogih mojih prijatelja koji su na kasetama snimali i preslušavali emisije, Treći je odigrao veoma veliku ulogu, možda čak i veću nego neke formalne obrazovne institucije kroz koje smo prošli.
Sve u svemu, postoje grandiozne manifestacije spektakl-kulture, a ne ono što se skromno a primereno zove kulturni život. Uostalom, to stanje je predvideo još Ludvig Fojerbah. Sadašnje vreme, prednost daje znaku nad onim što je označeno, kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nad suštinom… Istinito se smatra profanim, a samo je iluzija sveta. Iluzija se u toj meri pojačava, tako da najvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepen svetosti.

Kultura spektakl i još više spektakl kulture je, kako nalaze recentniji autori, u isto vreme rezultat i cilj vladajućeg oblika proizvodnje. I nije samo dekor, nego je i srce alijeniranog društva i predstavlja vladajući oblik života. Umetnost koja osporava takvu kulturu je ona koju vredi stvarati.