Navigacija
DOSIJE: ZAŠTO LEVICA DANAS GUBI
Le Monde diplomatique
broj 78 Nedeljnik februar 2022.
Pitanja i nedoumice levice u Srbiji
PIŠE ĐOKICA JOVANOVIĆ
(Likovni prilozi uz tekst: Zrenjaninski socijalni forum)
Seni Milosava Jukića, mog najboljeg druga i
najsrčanijeg borca za dostojanstvo malog čoveka
koga sam upoznao
Levica u Srbiji je bremenita pitanjima i nedoumicama pred kojima stoji i levica u svetu. Ali stoji naša levica i pod teretom staljinizma, kao svetskog fenomena, tako i pod teretom jugoslovenskog staljinizma. Jugoslovenski staljinizam je, u dobroj meri, odbačen uvođenjem samoupravljanja, ali nije u potpunosti uklonjen iz stvarnosti. Naročito u fazi poznog jugoslovenskog socijalizma. Naša današnja levica se nije dosledno i potpuno emancipovala od svog staljinističkog nasleđa. Doduše, u njenim debatama nema Staljina (osim kod retkih i neuticajnih aktera), ali nema ni iscrpne analize i emancipacije od jugoslovenskog staljinizma. Ili, staljinizam je prećutan.
Sa druge strane demokratski orijentisana levica, koja je delovala u okviru našeg socijalističkog poretka, naročito levo orijentisana inteligencija, podvrgla je temeljnoj kritici staljinizam. I to sa stanovišta leve utopijske paradigme. Tako ozbiljnu, minucioznu i široko teorijski utemeljenu kritiku staljinizma i dogmatske ortodoksije, čini nam se, desnica do danas nije iznela na svetlo dana. No, bez obzira na to, iznutra sve slabije, staljinizovane sisteme desnica je lako kršila (služeći se i levom kritikom leve ortodoksije). Međutim, smisao nije nalažen u tome da se realsocijalizam ukloni iz istorije, već da se eliminiše mogućnost za egzistenciju demokratskog socijalizma. Jer humanistička utopija, koju sobom nosi demokratska levica, jeste suprotnost poretku zasnovanom na logici profita.
Boza Ilić, Sondiranje terena na Novom Beogradu (1948) ǁ facebook.com/radnickipokret.rp
No, nasuprot staljinističkom nasleđu, levica baštini zamašne humanističke tekovine koje su, između ostalog, nalazile izraz u oblicima razvijenog društvenog standarda: socijalna sigurnost; demokratska dostupnost obrazovanja, zdravstvenih službi, socijalne brige…; stambena politika; politika međuetničke i međuverske ravnopravnosti; ravnopravnost polova… Sve je to zapisano već u Ustavu iz 1946. Da, valja ovome pribrojati i samoupravljanje i društvenu svojinu, kao veliku demokratsku šansu i nadu. Ali, iako su samoupravljanje i društvena svojina oktroisani „odozgo“, kao ideološki odgovor Sovjetskom Savezu posle razlaza između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza (1948), iako je samoupravljanje bilo projekat partijskog vrha, ne može se reći da u samoj ideji nije bilo i utopijske nade da se time uistinu čini pravi i značajan korak ka autentičnom socijalizmu. Međutim, samoupravljanje je okamenjeno time što je nomenklatura partijskog aparata (KP/SK) zadržala upravljačku funkciju, bez obzira na deklarativnost o „samoupravnoj demokratiji“. Partijska nomenklatura je na taj način obezbeđivala sebi arbitrarnu poziciju. I to tako što je obesmišljavala i, konačno, obesmislila samoupravljanje i društveno-svojinski odnos. To obesmišljavanje je vrhunilo konvertitstvom partijske oligarhije prihvatanjem otvorene istorijske šanse da komitetlije preko noći postanu kapitalisti. Ovaj autor je ranije zapisao da bi bili više nego interesantni nalazi eventualnog istraživanja o tome koliko se pola znika političke škole „Josip Broz Tito“ u Kumrovcu premetnulo od „komunista“ u nacionaliste. Bili bi, takođe, veoma zanimljivi nalazi istraživanja o tome koliko se „komunista“-dogmata preobratilo u „vernike“-dogmate, a koliko u kapitaliste. A tek bi bili zanimljivi podaci o tome koliko bivših „komunista“ u grču tvrdi da „nikad nisu bili komunisti, iako su bili članovi partije“. Uistinu, oni nikada i nisu bili komunisti. Bili su partijski aparatčici i naganjači.
Potreba za klasnom analizom
Levica je, kako rekosmo, po svojoj naravi, okrenuta ka budućnosti. Ali tamo gde postoji apoteoza budućnosti rađa se i mesijanski karakter kod nekih ideologa (i vođa) u njihovom nastojanju da budu vlasnici doktrine o budućnosti. Njihove doktrine poprimaju eshatološki karakter. Između ostalog, otuda je, pored ostalog, istorija levice bremenita međusobnim razilaženjima, sukobima, nerazumevanjima, pa i ekskomunikacijama. No, valja imati na umu da mimo razilaženja po pitanju „eshatologije“ postoje i ozbiljna teorijsko-idejna razilaženja. Čitaocu ne treba navoditi primere. No, ipak, horizont budućnosti je nužan.
Ukoliko pak deklarisani socijalisti (kako jedan od njih reče: „Ja volim buržoaski komfor“) teže ostvarivanju socijalizma, trebalo bi da uče i od kapitalizma, a ne da njihov stav prema kapitalizmu bude (iskren ili konformistički) tek pomodni brute-force attack. Uostalom, kapitalizam je nadigrao realsocijalizam time što je učio i od njega, i što je preuzimao neka njegova iskustva – naravno, vođen sopstvenom utilitarnošću. Međutim, socijalistička ortodoksija (ideologija) često odbija da uči od suprotstavljene strane. Da, „specifičnost zapadne civilizacije jest u toj sposobnosti da se dovede sama u pitanje i da se samokritizira. U zapadnoj povijesti, kao i u svim drugim, ima grozota i zvjerstava, ali samo je Zapad stvorio ovu sposobnost unutarnjeg osporavanja, dovođenja u pitanje svojih vlastitih ustanova i ideja u ime razumske rasprave među ljudskim bićima, koja ostaje u beskraj otvorena i ne zna za krajnju dogmu“. Reče ovo Kornelijus Kastorijadis, komunista koji nikako nije pristajao na dogmu levice o binarnoj podeli društva.
Deo naše levice još uvek baštini dogmatizovani pogled na radničku klasu. Međutim, naša levica ne barata ni definicijom savremene radničke klase. Istini za volju, tu definiciju ne daje ni društvena nauka. Šta, u tom pogledu može naša levica? Može da sačini političko-operativno određenje radničke klase. Pri tome valja da ima u vidu promene u poznom socijalizmu koji je doktrinarno određivan kao samoupravni. Treba da, sa svog stanovišta, odredi karakter razaranja Jugoslavije, kao i dugi period tzv. tranzicije (koji još traje). Treba da dâ odgovor na pitanje: zašto levica nije beskompromisno branila ni socijalizam, ni Jugoslaviju?
U Srbiji (često i vanpartijski) deluju i mnoge, mahom, građanske leve asocijacije. Okupljaju značajan broj mladih ljudi koji ne nose na plećima dogmatsko nasleđe. Ovde, naravno, mesto nalaze i oni koji nisu mladi i koji odbacuju ortodoksiju. Nastoje da njihov credo bude kritičko mišljenje, solidarnost, pluralizam, slobodna debata i demokratija. Po mom sudu, to su plodotvorna i dragocena mesta društvenosti
Zašto su tzv. gubitnici tranzicije nezainteresovani za društvenu jednakost, kao i za sopstveno učešće u društvenom događaju? Zašto je bezdan socijalnih razlika nepodnošljivo dubok?
Smatram da tek sledi nužan posao – klasna analiza, koja ne sme biti bremenita dogmatskim ideologemima. Analiza društvene stratifikacije, takođe. Na koncu, traganje za nekapitalističkim alternativama. Ali ne sme se smetnuti s uma, sa druge strane, u Srbiji (često i vanpartijski) deluju i mnoge, mahom, građanske leve asocijacije. Okupljaju značajan broj mladih ljudi koji ne nose na plećima dogmatsko nasleđe. Ovde, naravno, mesto nalaze i oni koji nisu mladi i koji odbacuju ortodoksiju. Nastoje da njihov credo bude kritičko mišljenje, solidarnost, pluralizam, slobodna debata i demokratija. Po mom sudu, to su plodotvorna i dragocena mesta društvenosti. Često je njihova paradigma humanizam. Ne pišemo na ovom mestu pohvalu. Između ostalog, zato što je metodičko nedogmatsko kritičko mišljenje njihov perivoj. Često sam i sâm, u takvom okruženju, ulazio u sporove. Ali u tim, ponekad tvrdim i oštrim debatama nema ni pomena ostrakizma. Neko će prigovoriti: njih nema u današnjim svakodnevnim partijsko-političkim borbama i sukobima. A zašto bi ih i bilo u metežu realpolitike i svakodnevne politike, ukoliko smatraju da to nije ili još uvek nije polje za njihovo delanje?
Razumeti treću industrijsku revoluciju
Pa zašto, onda, levica obitava na polumargini društvenog života? Jedan deo odgovora na to pitanje se nalazi u činjenici da je socijalizam nastupio sa velikim obećanjem o stalnom društvenom napretku. Posustala je – i to je velika tema za drugu raspravu. Danas je levica opet pred velikim pitanjima. Koliko je spremna da učestvuje i aktivno razumeva današnje procese: treću industrijsku revoluciju i njene derivate (četvrtu, petu industrijsku revoluciju)? Dobro zaključuje Stefan Gužvica. On upućuje na to da socijalizam XXI veka mora da gleda u ovom pravcu: „ka automatizaciji, smanjenju radnog vremena sa konačnim ciljem ukidanja najamnog rada, sprečavanju daljih ekoloških katastrofa, korišćenju superkompjutera za plansku privredu, i pre svega ka stvaranju međunarodne političke zajednice. Ne nacija-država koje sarađuju na internacionalističkoj osnovi, kao u Pokretu nesvrstanih, nego ukidanju nacijadržava, koje uveliko koče progres ljudskog društva i objektivno su besmislene čak i u okviru već postojećeg, kapitalističkog sistema.“
Jedan od protesta u Beogradu (2020), Sava Radovanović / Tanjug ǁ balkans.aljazeera.net
Šošana Zubof, uvodeći u vidno polje pojam nadzorni kapitalizam, daje još ozbiljnije upozorenje, a o čemu levica, ukoliko namerava da bude akter, a ne objekt, mora da kaže svoju reč. Evo šta Zubofova kaže. Da li možemo današnju civilizaciju, koja jeste informaciona civilizacija, smatrati svojim domom? Jer to je civilizacija koja raste na „slobodi koju je gubio neoliberalizam“. Uprkos retorici koja budi nadu u razvoj demokratije, nadzorni kapitalizam doprinosi „rađanju novog pozlaćenog doba ekstremne ekonomske nejednakosti koje podešavače razdvajaju od onih koji se podešavaju“. Danas nadzorni kapitalizam, nastavlja dalje Šošana Zubof, gradi još širu dominaciju nego što je njegov neoliberalni prethodnik mogao da čini. On zadaje teške udarce demokratiji i demokratskim ustanovama: „neovlašćeno prisvajanje ljudskog iskustva, polaganje prava na podelu u društvu, strukturnu nezavisnost od naroda, tajno nametanje kolektiva košnice, uspon instrumentalne moći i radikalne ravnodušnosti,… ukidanje osnovnog prava na buduće vreme i osnovnog prava na utočište, degradaciju samoodređenog pojedinca kao nosioca demokratskog života i insistiranje na psihičkoj obamrlosti kao odgovoru na nepravednu razmenu.“ Ovu napetost je nagovestio Edgar Moren u drugoj polovini minulog veka, kada je zapisao da su izopšteni, sirotinja, imobilizovani u „nekoj vrsti gledalačke katalepsije (kurziv – moj), kao kod onih polugladnih seljaka sa Abruca koji svako veče idu u bioskop da bar fiktivno pobegnu od života“. Dijego Fuzaro dodaje da savremena vlast nudi konzumerističko izobilje, razobručene nekontrolisane slobode u ponašanju, načinu života… samo ne dozvoljava da se fundament klasnog poretka dovodi u pitanje – sakrosantnost privatne svojine, kapital odnosa, profita…
Čini nam se da levica, nalaženjem delatnog odgovora, može da krene od postavljanja i odbrane principa da su znanje, veštine i rad radnika (bez obzira na nivo tih kategorija) njihova neotuđiva i lična i privatna svojina. Te da oni, u tom slučaju, u proces reprodukcije života nužno ulaze kao ravnopravni partneri, a ne kao klasa koja je prinuđena da prodaje svoj rad (sebe, dakle) u najam. Podsetimo se reči Miroslava Krleže: „čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac (kurziv – moj), i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka.“ Smatramo da bi, ukoliko levica krene ka ozbiljenju ovakve pretpostavke, ona mogla da izgradi ili obnovi zapuštenu platformu solidarnosti i sindikalne ozbiljnosti, što bi mogla da bude i valjana pretpostavka za prevazilaženje prekarnog rada. Time se dolazi do krucijalnog pitanja: socijalna sigurnost ili socijalna pravda?
Ilustracija V. Stankovski ǁ www.vreme.com
Današnja levica prihvata liberalnu neobaveznost ideologema o „socijalnoj pravdi“, čije ostvarenje ne zavisi od onoga kome je „namenjena“, već od volje onoga ko je namenjuje. Podsetimo, jer se zaboravilo – kategorija socijalna sigurnost je bila ustavna kategorija u našim ustavima od 1963, 1974. i 1990. Socijalna pravda je zapisana kao ustavna kategorija u Ustavu od 2006. Ne ulazimo u valjanost ustavnih odredbi, ali, čak i na osnovu neposrednog životnog iskustva, mirne savesti možemo ustvrditi da je sadašnji ustav, sa stanovišta kodifikacije neposrednog života ljudi, načinio kardinalni istorijski iskorak unazad. Još i kada se podsetimo na to da je referendumska podrška građanstva sprovedena na nelegitiman način (bez široke javne rasprave; skupštinski poslanici, zbog brzine donošenja, nisu tekst ustava ni valjano pročitali; dvodnevno glasanje i noćno pohranjivanje glasačkih kutija u prostorije policije…). U mišljenju Venecijanske komisije o Ustavu Srbije (19. 3. 2007) stoji: „Međutim, još jedan aspekt ishitrenog pisanja teksta je nedostatak mogućnosti javne rasprave o istom… on pokreće pitanja legitimnosti teksta u odnosu na građane. U ovom kontekstu, ishitrenog usvajanja, posebno začuđuje da je Ustav izuzetno krut i da je veoma teško izvršiti promenu njegovih brojnih delova.“
ĐOKICA JOVANOVIĆ je profesor sociologije kulture na Filozofskom fakultetu u Beogradu u penziji.
