Navigacija
Dvadesetog februara nastavlja se sudski proces o rehabilitaciji Milana Nedića. Biće novih sukoba u javnosti. Antifašizam je sve bespomoćniji pred domaćim sudovima.
Najpre je rehabilitovan Draža Mihailović. Sudski pečat i posle Draže Draža. Sukobi ispred sudnice sve su više ritualni performansi. A i javnost je sve zasićenija kritikom zločina koja počiva na zgražavanju. Može li se nešto promeniti? Npr. šaliti se na račun dželata iz vlastite sredine, a da to ne bude relativisanje njihovog učinka niti povreda žrtava. Treba pokušati s pristupom koji odbija da se svidi. Treba se pošaliti sa zločincima i sa onima koji ih smrtno ozbiljno pravdaju. O tome je u Hrvatskoj nešto pokušavao da kaže Igor Mandić.
Kako bi to izgledalo danas u Srbiji? Kada kažemo da se žrtva smeje, a da krvnik plače, ne mislimo samo na starca Vukašina koji je mirno uzvratio ustaši pred klanje „Radi ti, dijete, svoj posao“. Niti na hrišćansku utehu trpljen-spasen. Niti na podsmeh, nego na smeh koji banalizuje krvnikov učinak. Krvnik je izvan morala i na njega ne treba trošiti moral. Tome nasuprot, svedoci smo niza smrtno ozbiljnih pokušaja da se moralno odbrani Nedić jer je, iako obožavalac Hitlera, ipak bio srpska majka. Nije malo umeće od kvislinga načiniti patriotu. Nedić je spasavao Srbe, a Jevreji i Cigani su bili kolateralna šteta. Još više od toga, general je metafora pokoravanja imperativu slepog patriotizma i ekonomije srpske krvi (ESK). Izopštiti ga izvan morala ne znači zgražavati se i osuđivati ga, nego smejati se u Jajincima njegovoj humanosti. I dovesti u pitanje ESK. Šta je to? To je ono dvostruko knjigovodstvo žrtava i dželata, smrtno ozbiljni budžetski saldo koji se povremeno peo do broja od milion ubijenih u Jasenovcu kao važne stavke rashoda, a koji vidi u kvislingu Nediću glavni izvor prihoda iste krvi. Isti budžet se rasteže na rashode nacionalne krvi nakon 1944. gde Tito sve do danas stoji visoko na listi, ali budžetskih rashoda, kao stožerni srbomrzitelj odgovaran za fatalni deficit komunističkog rasrbljavanja. Ni tu nije kraj knjigovodstvu. Sličnu budžetsku računicu slede branioci Ratka Mladića. Tu ne pomažu dokazi o genocidu. Jer čim komunisti osuđuju Nedića, to znači da nije bio loš, čim mondijalisti demonizuju Mladića – znači da je bio ispravan. Oba generala dobro prolaze u sklopu ozbiljne kritike.
Treba pokušati drugačije. Smehom. Ne treba se smejati pritvoreniku Mladiću, nego ekonomistima srpske krvi koji ga ozbiljno uzimaju za patriotu koji je, doduše, malo preterao. Smejati se Mladićevom patriotskom učinku znači detronizovati njegovu misiju spasavanja. Smeh je metafora koja čini banalnim domaćeg osumnjičenog krvnika jer onda ispada da mu se i žrtve smeju. Možda će ovaj način biti korisniji od zgražavanja nad njim zato što spori ozbiljnost njegove misije. Možda hoće, a možda i neće ovaj naizgled cirkuski gaf više zbuniti patriotske advokate Nedića i Mladića koji ga preozbiljno shvataju. Ma hajte molim vas, bećar je Ratko, a Nedić, i on je bio šaljivdžija, iako ima publiku koja ga zaozbiljno uzima. Čak i ako se ovakav odnos prema zločinu ne uvaži, sasvim je sigurno da su klasične moralne osude zločina postale neefikasne.
Može li se alternativno pisati o domaćim krvnicima i kulturu sećanja izmestiti izvan smrtno ozbiljnog šablona koji dželatima pruža dignitet, makar i negativni? Ne treba se uporno deliti na patriote i izdajnike oko zločinaca koji su banalni i koje ne treba meriti kriterijima morala nego merilima cirkusa. Montipajtonovski. Ne podsmeh, nego smejanje zločincima jeste iznad ironije. Ovaj smeh nije cinizam nego izvlačenje iz hora slepog patriotizma. Neka vrsta raskalašne usamljenosti koja ne priznaje autoritet banalnog. Nije to crni humor u Potočarima i Jajincima, niti smejanje žrtvama, nego je to smejanje dželatu zajedno sa žrtvama. To je oduzimanje identiteta dželatu, jedinog koji ovaj ima. Samo je uz smeh njegov učinak banalan jer ga, kako to dosadašnje iskustvo pokazuje, ozbiljna osuda dodatno monumentalizuje.
Todor Kuljić, Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Preuzeto sa POLITIKA Online
http://www.politika.rs/scc/clanak/374326/Pogledi/Presude-osude-ili-sme
