Navigacija
Miroslav Samardžić –
Do sada su protesti u Srbiji uglavnom bili ograničeni na postavljanje najopštijih zahteva u vezi sa demokratijom i medijskim slobodama, uz gotovo potpuno ignorisanje socijalnih problema, kao što su siromaštvo, nezaposlenost, odsustvo zaštite i prava na radu i sl.. Da bi se oni omasovili, potrebno je uključiti sve legitimne oblike nezadovoljstva. Kriza i autoritarnost u društvu imaju mnoštvo različitih oblika, treba povezati političke zahteve sa problemima običnih ljudi, kako bi oni proteste videli kao šansu za ostvarivanje svojih interesa. Pored zahteva za više demokratije, treba uključiti i zahteve za jednakost i socijalnu pravdu. Rastuća nejednakost svugde u svetu razara društva i usporava privredni rast. Budući da je u Srbiji pravni sistem kolabirao, insistiranje na poštovanju zakona i Ustava postaje radikalana opziciona politička platforma.
Da bi sistem bio promenjen, moraju se postaviti zahtevi koje on ne može da ispuni, umerene zahteve lako može da kooptira. Radikalizam je neophodan, utopijska predstava o alternativi, potrebne su temeljne ekonomske referme. Treba osporiti stav da kapitalizam nema alternativu, Alen Badiju tačno uviđa da je funkcija ideologije da ubije nadu.
Da bi protesti bili uspešni, mora postojati jasna slika stanja kome se suprotstavljamo. Uzrok naših problema je globalizovani kapitalizam. Vučić nije autonoman, on je protagonista tog sistema, fanatični neoliberal koji kombinuje kapitalizam sa tradicionalnim vrednostima, zato što se tako onemogućava razvoj klasne svesti kod eksploatisanih, bolje Sveti Sava nego Marks. Tribalni nacionalizmi ne dovode u pitanje kapitalizam, naprotiv, jačaju ga.
Decentralizacija pokreta je važna, treba isticati mnoštvo lokalnih zahteva, 40 posto kupovne moći u Srbiji je u Beogradu, u provinciji bujaju siromaštvo, beznađe i svi oblici socijalne patologije. Pored toga, decentralizacija protesta otežava primenu represije.
Vučić uspešno mobiliše podršku najsiromašnijih slojeva stanovništva kako bi vladao Srbijom, na način koji najviše odgovara interesima globalnog krupnog kapitala. Vučićevi glasači srednju klasu koja protestuje i inteligenciju vide kao otuđene slojeve koji ne poklanjaju veliku pažnju njihovom bednom položaju. Liberalne vrednosti, poput podele vlasti, političkih i građanskih prava su dragocene, ali nedovoljne, nema demokratije bez socijalne pravde. U kapitalizmu, ekonomska moć koncentrisana je u rukama sve manjeg broja ljudi i porodica, više se ne govori o vladavini 1 posto nego 001 posto. Demokratija može da postoji samo ukoliko je moć u društvu rasuta, u savremenom svetu demokratske porecedure služe samo tome da se ekonomska moć prenese u političku, uz privid legitimnosti. Zbog sve veće dominacije tržišta, politika i institucije gube značaj. Svojevremeno je predsednik američkih Federalnih rezervi Alen Grinspen izjavio da nije važno ko će biti predsednik SAD, svetom i onako vladaju tržišne sile.
U svim modernim društvima postoji dominacija medija koji su politički pristrasni, na strani su bogatih. Nejasno je kako se može ostvariti sloboda informisanja sa medjima u korporativnom vlasništvu. Oni nastoje, kao i sva druga privatna preduzeća, da maksimiraju profit, i ne biraju sredstva da taj cilj ostvare. Željko Mitrović ne podržava Vučića zato što veruje u njegov politčki program, već zbog toga što tako ostvaruje ogroman profit. Treba razmišljati o drukčijoj vlasničkoj strukturi u medijima, tek takve promene mogu dovesti do njihovog oslobađanja.
Opozicioni program je kapitalizam bez tabloida, „pasivna revolucija“ u Gramšijevom smislu, simuliranje alternative kako se sistem ne bi promenio. Demonstracije se usmeravaju protiv Vučiča, protiv centralizacije vlasti u jednoj ličnosti, a ne sistema. Otuđena, kriminalna, korumpirana i nekompetentna vlast je jedini problem, sistemska ideja je dobra. Personalizacija problema je važan mobilizacioni faktor, ali ona zamagljuje, i u drugi plan potiskuje, strukturne napetosti i antagonizme. Gnev nezadovljnih se usmerava prema Vučićevoj ličnosti kako bi se očuvao integritet sistema, protesti dobijaju formu borbe ujedinjenog naroda protiv diktatora. Klasne podele unutar naroda nisu važne.
U političkom životu dominiraju političke stranke, pre ili kasnije one će preuzeti vođstvo na protestima i pokušati da kontrolišu njihovu energiju, kako oni ne bi dobili antikapitalsitički naboj. Opozcija, kakvu imamo, nije sposobna da izvrši neki ozbiljan politički zadatak, u prvim redovima su i dalje kompromitovane ličnosti, opozcioni lideri uništavaju jedni druge. Zbog toga što se radi o prokapitalističkim strankama, mahom prozapadnim, preti opasnost da one popuste pod pritiskom Zapada i prihvate izbore pod nepovoljnim uslovima. Evropskoj uniji i SAD ne odgovara da Vučićeva vlast u ovom trenutku oslabi, jer tada ne bi mogao kosovski čvor da bude razrešen po njihovim zamsilima.
Ukoliko protesti dovedu do nastanka novih političkih organizacija sa modernim levim programom, onda će oni biti uspešni, bez obzira da li će Vučić pasti. Slabija vlast u Srbiji biće manje sposobna da sprovodi neoliberalni program, da suzbija nezadovljstvo i sprečava delovanje opozicije.
Posle Putinove posete nacionalistička desnica je paralisana. Iako je Srbija postala klasična kolonija, srpski nacionalizam ne može da se transformiše u antikolonijalni pokret (levi nacionalizam), zarobljen je u tradiciji i pravoslavlju i nije u stanju da razume moderne društvne procese, a kamoli da ponudi alternativu.
Patrijarh je faktički osudio proteste, što ne čudi. Crkva je oduvek društvo videla kao organsku, homogenu, neprotivurečnu celinu kojoj podele nisu imanentne, već se unose spolja. Nije važno što u Srbiji postoje bogati i i siromašni, problem su drugi koji su predstavljeni kao đavo. Popovi redovno osvećuju boredele po Srbiji, ali nikad nisu podržali neki štrajk. Veliki je mit da je crkva uvek bila uz narod.
Na protestima mora biti formulisan neki predlog o tome kako rešiti kosovski problem. Nijedna država ne može lako da se odrekne dela svoje teritorije, bez velikih političkih teškoća. Pravedno rešenje podrazumeva ne samo vođenje računa o interesima i pravima Albanaca, nego i kosovskih Srba i pripadnika drugih manjina na Kosovu, kao i Republike Srbije. Jednostrano rešenje, samo u korist Albanaca, dovešće do sukoba u Srbiji i sprečiti demokratizaciju društva i ekonomski razvoj.
Zrenjanin,
3.2.2019.
