Navigacija
Todor Kuljić
Psihopolitičke komponente antikapitalizma
PROTIV MIŠLJENJA KRAJA ISTORIJE *
Na svim stranama u regionu srećemo se s pokušajima i s zadovoljstvom u pokušajima da se dokaže zaklani narod. Neretko se izlaz iskreno ili simbolički traži u nesmrtnosti konfesije, još šireg identitetskog osigurača. Pravoslavlje je nesmrtnije od srpstva, a katolicizam od hrvatstva. Identiteti se razlikuju po čvrstini nesmrtnosti, po snazi odolevanja nestajanju. Nacionalno–konfesionalno kao hegemoni nesmrtni identitet „pojelo“ je klasno i oslabilo levicu.
Antiutopija je čvorna komponenta savremenog nedelatnog antikapitalizma. To je hegemona osmatračnica s koje se vide samo zatvoreni svet, kraj socijalne istorije i kapitalizam kao sudbina. Iščezla je utopija, merilo boljeg, koju iskazuje težnja za nemogućim. Nakon sloma evropskog socijalizma nisu iščezla sva očekivanja, ali je nestala delatna nada u solidarnije društvo jer je suzbijaju novi masovni strahovi. Srazmera nade (utopije) i straha (distopije) danas je drugačija nego ranije. Ako strah delimo s životinjama, a nada je prisutna samo kod čoveka (E. Bloch), onda nije teško zaključiti da nas je kapitalizam devedesetih, nakon uvođenja egzistencijalne antiutopije (D. Suvin), približio životinjskom. Ne samo zato što svuda gde je kapitalizam proglašen sudbinom nema nade u drugačije društvo, nego i zato što je samo levica, koja ne zaboravlja utopiju, kadra da uspešno meri postojeće društvo socijalnim idealom. Uz utopiju se drugačije predviđa, uz nju se nikada ne tvrdi, nego pretpostavlja. Kao kriterij koji stalno izmiče, korisna je nesavršenoj realnosti lišenoj samorefleksije. Međutim, današnja osobena idejna paraliza levice lišena je utopije. Zato osiromašena epohalna svest lakše prihvata kraj istorije. Telos (skrivena svrha) savremenog kapitalizma je antiutopijski, a melanholične distopije su gornje granice nedelatnog antikapitalizma. Pa ipak, svaki sociolog školovan uz Marksa zna da je „krtica istorija“ lukavija od sudbine i od svih predviđanja. U ovoj knjizi pisac se trudio da se predstavi kao protivnik mišljenja kraja istorije.
1.
Psihopolitika se bavi emocijama i afektima u politici. Razna osećanja sreću se kod savremene antikapitalističke levice: melanholija, nostalgija i depresija. Melanholija je obično povezana s pasivnošću i razočaranjem. Zato ima mišljenja da je bliska „dendizmu“, tj. aristokratskom odustajanju od politike i nepopravljivo pokvarenog društva. Enco Traverso je pokazao da u dubljem smislu to nije baš tako. Iako epidemija melanholije na levici nakon 1989. jeste smetnja političkom aktivizmu, nije prepreka otrežnjavanju poraženog. Naprotiv, kao samorefleksija o izgubljenom korisna je antiteza slepom trijumfu. Melanholija je teleskop istine (G. Byron), za razliku od depresije, loše tuge. Zaraženost trijumfom „korodira“ delatnog subjekta, pa je otuda melanholija epistemološki trezvenija od pobedničke euforije. Zato povorka poraza levice (1871, 1939, 1989) nije groblje slepog političkog žara. I savremena melanholija levice uči iz poraza. Obraća se subjektu koji u neoliberalizmu nije dovoljno delatan iako je podjarmljen, pa je u tom smislu ovo osećanje strukturni deo refleksije o antikapitalizmu. Nije to obična depresija nego naročita samorefleksija poraza.
Antikapitalistička levica je 1989. izgubila ono što nikada nije imala, a to je kritička samosvest u trenucima trijumfa u svom XX veku. Gledano iz ove perspektive savremena melanholija je otuda njena dijalektička sastavnica. Nije to verzija utešne nade, kakvu npr. nudi religija, nego otrežnjenje koje razbija iluziju o bilo kakvoj iluziji. Melanholija nije antiteza političkom aktivizmu, niti je prilog patologizaciji revolucije. Nije to bolna utučenost, jer levica ne može da živi bez aktivizma i borbenosti. To je osećanje da je i u delanju, a ne samo u posmatranju, prisutno razočaranje. To je iskustvo ranjivosti i odbijanje da se nastavi kao da se ništa nije dogodilo. Ali to nije definitivna postistorijska melanholija, jer su postistorija i postkapitalizam prazni pojmovi lišeni sadržaja i antiteze. Sličan je i hegemoni pojam antipolitika koji podelu na levicu i desnicu smatra anahronom i normalizuje postideološko menadžersko upravljanje društvenim problemima i sukobima. Utopija je, po ovom mišljenju, čisti idealizam, a revolucije su patologije. Mnoštvo identiteta je zamenilo antagonizam grupa. Politička ekonomija „mnoštva a ne antagonizma“ transformisana je u globalni menadžment. Promena je oblikovala i novu emocionalizaciju levice.
2.
Hegel je primetio da se čovek dva puta rađa: prvi put fizički, a drugi put tek kada postane svestan vlastite smrtnosti. Sociološki bi se moglo dodati, ako je rađanje uvek novo osvešćivanje, onda se čovek treći put rađa kada nalazi nesmrtnu grupu u koju se svrstava. Danas preteže nacija. Nakon fizičkog rođenja i tanatološkog suočavanja s ličnom smrtnošću sledi nacionalno osvešćivanje. Rođen sam kao Srbin, takav ću i umreti. Ovo treće rađanje nije obično svrstavanje, ni statističko kategorisanje. Reč je o svladavanju identitetske nesigurnosti svrstavanjem ne u bilo koju, nego u najmoralniju grupu. To je uključivanje u smisaono i vrednosno nadmoćni bekonkurentski kolektiv koji prelazi u identitet tek kada nas uspešno razgraniči od Drugoga. Nacionalno osvešćivanje, kao treće rađanje, jeste sudbinsko iščekivanje homogene i beskonfliktne nacionalne zajednice, dok je anacionalno ključna stramputica, neprosvetljenost i izdaja. Individualistički gledano, reč je o samozaslepljivanju.
Kod trećeg, nacionalnog rađanja, strah od lične fizičke smrti ublažava se utapanjem u moralno nadmoćnu nesmrtnu identitetsku grupu (koja nas razdvaja) i naročitim otporom koji se pravda egzistencijalnom odbranom identiteta. Oba straha se prepliću, nisu uvek simetrična, ni podjednako snažna. Na svim stranama u regionu srećemo se s pokušajima i s zadovoljstvom u pokušajima da se dokaže zaklani narod. Neretko se izlaz iskreno ili simbolički traži u nesmrtnosti konfesije, još šireg identitetskog osigurača. Pravoslavlje je nesmrtnije od srpstva, a katolicizam od hrvatstva. Identiteti se razlikuju po čvrstini nesmrtnosti, po snazi odolevanja nestajanju. Nacionalno–konfesionalno kao hegemoni nesmrtni identitet „pojelo“ je klasno i oslabilo levicu. Antikapitalistički rečeno, nacionalna trauma ne trpi socijalnu utopiju. Zato što nema nesmrtno prihvatilište, levica danas ne može tanatološki konkurisati naciji, koliko god se trudila da istakne nesebičnu nadmoć vlastite misije. Razorena je utopija besklasne zajednice jer su oni koji su je branili našli pouzdaniji nesmrtniji nacionalni oslonac.
3.
Tanatopolitički gledano, važan segment antikapitalizma je otpor službenim obrascima pamćenja u kojima je istorija groblje nacionalne aristokratije. Treba odbaciti danas aktuelnu, nametnutu prošlost u kojoj se pamte bogati i moćni, oni čije je pamćenje osigurano novcem. Šta i kako pamtiti? Može li antikapitalizam da traži oslonce u istoriji plemstva i vladara ili u istoriji podvlašćivanja anonimnih bezgaćnika? Da li treba beležiti imena slavnih vojskovođa ili pokrete golorukih nezadovoljnika gurnutih na margine važne prošlosti. Za levicu je istorijat položaja unajmljenih svakako delatnija prošlost od danas hegemone istorije industrijalaca, uglednih trgovaca i bankara. Kod toga ne zaboraviti da prošlost nije crno-bela, nego prepuna važnih nijansi. Važna istorija ne može se redukovati na kruti izbor između prošlosti nacije ili prošlosti klase. I u komunističkoj istoriografiji su pamćeni nacionalni vladari iz prošlosti, naročito oni koji su bili na čelu oslobodilačke borbe protiv okupatora. Osim toga, ne treba zaboraviti da je istorija poprište sukoba podvlašćenih i ugnjetačkih nacija, i da su postojala raznovrsna prožimanja klasnog i nacionalnog u borbi malih naroda protiv imperijalnih sila. Delatni antikapitalizam nije pozitivistički slep, nikada ne zaboravlja dijalektiku zapamćenog i planski zaboravljenog. Istinska istorija nije groblje upamćene aristokratije, jer je ova najčešće pamćena samo zato što je bila platežno sposobna. Kuluk bezimenih sankilota istorijski je važan koliko i napor genija, i zato nema dokumenta kulture koji istovremeno ne bi bio dokument varvarstva (W. Benjamin). Kod ovog upozorenja treba kulturu samosažaljevanja oštro razdvojiti od samorefleksije. Ova potonja ne unosi nesigurnost u delatne pokušaje antikapitalizma, nego podstiče učenje na greškama istog pokušaja.
4.
U novom „dobu menadžerskog identiteta“ levicu prožimaju razna masovna osećanja koja utiču na njenu aktivnost. Nostalgija žali za prošlim, melanholija za propuštenom šansom. Nostalgija je tuga za domom i ne može biti zamena za utopiju. To je kritika sadašnjice prošlim stanjem. Koliko god bila kritična prema sadašnjici, nostalgija je antiutopijska, ne veruje u budućnost. Konzervativna je, skeptična, pa čak i cinična. Melanholija je drugačija, u njenoj neutehi nema izgubljenog objekta. Ozbiljniji znak umora i povremene depresije levice jeste nedostatak razvijene vizije o mogućem, boljem svetu. Antidepresiv može biti neposustala utopija s kriterijem uvek mogućeg boljeg društva. Svako utopijsko mišljenje bavi se budućnošću koja je različita od sadašnjice. Sloboda i um su neizostavne premise vrednosti utopije. Utopija traži savršenije društvo, a u poslednje vreme i održivije. Obnova antikapitalističke utopije mogla bi možda malo da neutralizuje savremene iluzije kao što je evroza (nada u izobilje kapitalizma EU), i da ublaži uticaj raširenih teorija o kraju istorije. Ekološke distopije još više pojačavaju depresivnu melanholiju umesto da je aktiviraju u antikapitalističkom smeru.
5.
Treba pomenuti još neke psihopolitičke pojmove. Oksimoron „utopijska nostalgija“ iskazuje napetost između prošlosti i budućnosti. Postmoderna je relativizovala progres i emancipaciju ističući postistoriju kao doba nakon progresa. Pojam napretka je u postmoderni izlišan, a utopija je opasan apsurd. U ovom sklopu javlja i postistorijska melanholija. To je novi složeniji obrazac političke melanholije gde je ekološka katastrofa prepoznata kao rezultat progresa. Antikapitalistički kritičari ukazuju na to da je nešto u temelju pogrešno u našem odnosu prema društvu i prirodi. Nije to tehnologija po sebi, nego način njene upotrebe koji kapitalizam ne može kontrolisati. Ovde se kritika industrije ne javlja kao nazadni, nego kao racionalni romantizam contra klimatskom geoinženjeringu. Globalizovani kapitalizam ne odustaje od ekonomskog rasta i ekstrakcije, razara biosferu, koristi fosilna goriva i emituje CO2. Njegovi kritičari zalažu se za upotrebu meke tehnologije, solarne energije i energije vetra i za prekid opasnog planetarnog ekstraktivizma. Kapitalizam katastrofe počiva na logici akumulacije, ekstrakcije i rasta, ali i stvara osobenu postistorijsku melanholiju zbog kolonizacije planete (de Caute). Distopija zagađene planete upozorava da je logički nastavak kolonizacije sveta izlaz u mrak zbog smrti sunca. Javlja se novo istorijsko mišljenje contra istorije ekstraktivnog progresa. Prožima ga nova postistorijska melanholija koja piše o varvarizaciji prirode, što je nalik slomu Rimskog carstva, o kraju sisara i viših vrsta, što podseća na nestanak dinosaurusa. O sudbini planete odlučuju ekstraktivizam, akumulacija i rast. Kapitalizam traži sve više fosilne energije i zato je sve nestabilniji. Još su fosilne strukture zakonski zaštićene, a tamo gde nisu postoje otpori kapitala. Ako se postojećim tužbama dignutim zbog uvedene zabrane fosilnih goriva udovolji (npr. ukinu zabrane korišćenja nafte ili ukine porez na CO 2) i obeštete kapitalisti, zaštita klime postaće farsa. To je i bila u SAD za vreme Donalda Trampa. Melanholično jezgro ove distopije je uverenje o kapitalizmu kao sudbini.
6.
Može li se u distopijama zaokupljenim neizbežnošću ekološke katastrofe i bespomoćnošću pred digitalnim nadzorom Velikog brata ipak pronaći delatni antikapitalizam? Ako planeta može sve preživeti izuzev smrti sunca, šta činiti? Tek manji broj kritičara iz ovoga kruga upozorava da treba menjati neoliberalnu viziju čoveka, onu po kojoj je preduzimač najviši ideal subjektivnosti, najugledniji kapitalistički subjekt, a profitabilnost kriterij racionalnosti. Psihopolitički gledano, nužan je pesimizam u teoriji, optimizam u praksi (A. Gramsci). Zato ponovno otkrivanje zajedničkog i moralna oprema emancipacije nije nostalgija nego promišljena konkretna utopija budućeg. Samo tamo gde postoji opasnost javlja se spasenje (F. Hölderlin), ili samo ako je dovoljno mračno vide se zvezde (M. L. King). Slična je i dijalektička Brehtova poruka: kada prosuđujete ko je gospodar, a ko sluga, pogledajte ko najviše profitira od ovoga odnosa, odnosno ko je kadar da uči iz represije. Dijalektička lekcija iz „postistorijske“ melanholije nije naučena ako se iz nje ne izvuče antikapitalistička pouka.
Naravno da nije cilj da se istakne antikapitalizam kao mera svih stvari, nego samo da se pokaže da nije neuverljiv. U tom smislu je namera ove knjige da bude nadogradivi priručnik antikapitalizma.
La lotta continua.
* Odlomak iz knjige, Priručnik antikapitalizma – Protiv mišljenja kraja istorije (u štampi kod Gradske narodne biblioteke, Zrenjanin), Le Monde diplomatique, br.68, Nedeljnik april 2021. str. 10-11.
