Navigacija
Rinflajš, švapsko jelo iz Vojvodine. Nije komplikovano, staviš sve u lonac i kuvaš. Posle zgotoviš sos. Za preostalo vreme možeš da oribaš kvake, kupatila, dezinfikuješ obuću ako imaš čime.
Pokušavam da ne počnem rečenicu sa COVID-19, ali to je izgleda nemoguće. Još više se suzdržavam da ne govorim i ne pišem „u doba korone“… Tipa pijenje švepsa… u doba korone, slušanje N benda… u doba korone, palačinke… u doba korone.
Nemoguće je izbeći jer nam to sada svima definiše život, ona nam je najmanji zajednički sadržalac. Ono što zbog nje postaje zajedničko su redovi u prodavnici, nestašica zaštitne opreme, ograničenost kretanja, mogućnost da obolimo i mogućnost da umremo od posledica virusa. Smrtnost nam je zajednička čak i kad prođe ovo „doba“.
Odrednicom „u doba korone“ ljudi označavaju vreme koje je ograničeno. Ima svoj početak, za neke je to proglašenje pandemije, za neke je to uvođenje policijskog časa i jasno da ne znamo kada će biti kraj tog doba, i početak i kraj zavise od toga posmatramo li uže ili šire tu pojavu. Reći da je nešto „u doba korone“ navelo me je da preispitam da li je to isto ograničeno na to doba ili je svakodnevica dobila atribut u vidu odrednice. Posebno mislim na našu usmerenost na komunikaciju preko društvenih mreža na kojima ljudi svakodnevno objavljuju radnje (dosadne, jednolične i neinspirativne) kojima im je ispunjen dan. Kuvanje, peglanje, šetnja po dvorištu, sređivanje cipelarnika, ormana, garaža i ostalo. Može da bude i simpatično, kao kada svi objave svoje gologuze slike kad su bili mali.
Ono što prestaje da bude simpatično jeste činjenica da svakodnevne uobičajene radnje ili, drugačije, kućni poslovi postaju deo zabave za ljude kojima je to samo privremeno-povremena uloga „u doba korone“ a ne naporna, iscrpljujuća svakodnevica. Domaćice (uglavnom, nemam sada nameru da se pridržavam neke korektnosti na bilo koju stranu, može da se kaže i obavljačikućnihposlova) se neće složiti da je kuvanje svakog dana, pranje i ribanje, uz sređivanje ormana i garaže preterano zabavno i da je uz to neophodno da ide onaj smajli sa crnim naočarama kada ukucamo cool. Neko njih sada odmenjuje radi zabave. To je otprilike kao kada omladina ode da bere višnje, dobra zajebancija, traje par nedelja, posle se vrate svojim studijama, školama i svima lepo. Nadničarima koji od toga žive, taj posao je naporan i čini onaj teži deo života.
Dok se nedostatak vremena smatra gotovo obeležjem repetativne uloge domaćice, u ovom trenutku, obavljanje kućnih poslova je ubijanje vremena. Možda je baš i potrebno da se odomaći deljenje svakodnevice u najsitnijim atomima kako bi kućni rad postao vidljiv. Ali, ovde se radi o igranju uloga. Privremeno-povremene uloge su zabavne i nezamarajuće, za razliku od privremeno-povremenih (agencijskih), poslova radnika, neplaćenih i nevidljivih kućnih poslova koju obavlja osoba u ulozi domaćice.
Održati egzistenciju sebe i još nekoliko ljudi je prava odgovorna radnja. Svakodnevno pribavljati namirnice, spremati obroke, održavati higijenu posebno je otežano u doba, gle čuda, ne korone nego neimaštine. Nešto malo je lakše ukoliko je neimaština samo duhovna, a ne i materijalna. Ne znam da li je sada pravo vreme, „u doba korone“, da se ukućani igraju psihordrame kao u epizodi „Otvorenih vrata“?
Tekst, slika i rinflajš Tara Rukeci
