Navigacija
Piše: Pera Marković, dipl.pravnik
ZAKONODAVNA ZABUNA
Osvrt na Zakon o dopunama Zakona o komunalnim delatnostima
Početkom decembra prošle godine Narodna skupština usvojila je po hitnom postupku, bez ikakve javne rasprave, Zakon o dopunama Zakona o komunalnim delatnostima (Sl.glasnik RS 95/18 od 08.12.2018.). Ni u skupštinskom postupku ova dopuna nije zavredela raspravu, pošto su narodni poslanici ostali nemi po ovoj tački dnevnog reda.
Zainteresovana javnost, međutim, pokazala je veliki interes i direktno protivljenje. Na primer, dva reprezentativna sindikata, Samostalni sindikat zaposlenih u komunalno-stambenoj delatnosti i Granski sindikat javnih saobraćajnih i komunalnih delatnosti „Nezavisnost“, 27. februara ove godine održali su protest protiv ove dopune u vidu javne sednice svojih organa ispred Vlade, sa zahtevom da se Zakon o dopunama Zakona o komunalnim delatnostima stavi u celosti van snage.
Dopuna je mala – njome se samo dodaje jedan stav u članu 5. Zakona o komunalnim delatnostima. Očišćen od nomotehničkih elemenata, on glasi: „Javno komunalno preduzeće koje obavlja delatnost snabdevanja vodom za piće i gradski prevoz putnika trolejbusima i tramvajima može uz saglasnost osnivača (jedinice lokalne samouprave) da ugovori sa drugim pravnim licem obavljanje pojedinih poslova iz okvira komunalne delatnosti koju obavlja, u kom slučaju se kao vršilac komunalne delatnosti u odnosu na sva prava i obaveze propisane ovim zakonom isključivo smatra javno komunalno preduzeće“.
Očigledno je da je dopuna u nesaglasnosti sa stavom 2. istog člana 5. Zakona, prema kojem komunalne delatnosti snabdevanje vodom za piće i gradski prevoz putnika trolejbusima i tramvajima može obavljati isključivo javno-pravni subjekt (preduzeće koje osniva jedinica lokalne samouprave ili društvo kapitala, odnosno društvo sa ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo, čiji je jedini vlasnik javno preduzeće ili jedinica lokalne samouprave, kao i zavisno društvo čiji je jedini vlasnik to društvo kapitala). Jer, ako u ove dve delatnosti jedini vršilac može biti javno-pravni subjekat, jasno je da nema mogućnosti da delatnost u bilo kom obimu obavlja privatno preduzeće. Usvojenom dopunom, međutim, dozvoljeno je da npr. vodovod kao vršilac delatnosti svoje poslove ugovorm poveri privatnom preduzeću, pri čemu se to privatno preduzeće ne smatra vršiocem komunalne delatnosti u smislu obaveza koje propisuje Zakon o komunalnim delatnostima. Dvosmislenost je očita, što je dovoljno da se dopuna Zakona o komunalnim delatnostima mora oceniti kao neprihvatljiva.
Jednoglasna ocena stručne javnosti jeste da ova dopuna znači otvaranje mogućnosti za privatizaciju vodovoda, koja je upravo Zakonom o komunalnim delatnosti zabranjena, i to u istom članu kojim se sada omogućuje. Celovita privatizacija nije dozvoljena, ali ovom dopunom jeste omogućena parcijalna – zamislivo je da se postojeći vodovodi malo po malo rasparčaju, prema isplativosti samih poslova. „Pojedini poslovi iz okvira komunalne delatnosti“ mogu biti svi poslovi, od obrade podataka, preko računovodstva i pravnog zastupanja, do proizvodnje vode, održavanja mreže ili čak i distribucije vode. Zamislivo je da vodovod kao javno komunalno preduzeće ostane sa samo par zaposlenih, dok sve njegove poslove obavljaju različita privatna preduzeća, koja međutim nemaju odgovornost u smislu Zakona o komunalnim delatnostima (obaveze iz čl.14–16. Zakona), već odgovornost pada na onih par zaposlenih. Ova mogućnost je samo teorijska, ali je pravno dopuštena.
Obrazloženje Predloga Zakona o dopunama Zakona o komunalnim delatnostima, sačinjeno vrlo konfuzno i sa dirljivo naivnim ideološkim pristupom, kao jedini argument potrebe donošenja dopune tautološki ponavlja stvaranje uslova za privlačenje privatnog kapitala u izgradnju komunalne infrastrukture. Osim što je zbog tautologije potpuno besmisleno, obrazloženje pretvara donošenje dopune Zakona u vrstu „reformskih“ aktivnosti Vlade. Ali, ovakvo obrazloženje je potpuno promašeno, jer sama dopuna svojom neodređenošću u pogledu vrste poslova na koje se odnosi (formulacija „obavljanje pojedinih poslova iz okvira komunalne delatnosti“ može da se odnosi na bilo koji posao) i dvosmislenošću u pogledu svojinskog statusa vršioca komunalne delatnosti, samo izaziva nestabilnost u sektoru vodosnabdevanja i posredno celom komunalnom sektoru, čiji je vodosnabdevanje najvažniji činilac. Osim toga, dopuna Zakona o komunalnim delatnostima se ne može smatrati reformskom jer ne rešava ni jedan problem koji opterećuje vodovode i sva komunalna preduzeća: ograničene cene usluga, problematičan stepen naplate, nedostatak kapitalnih ulaganja, finansiranje otpuštanja viškova zaposlenih… Ništa od svega toga nije dotaknuto.
Zbog značaja vodosnabdevanja za komunalne delatnosti moguće je dopunu Zakona posmatrati i kao probni model za reformu svih komunalnih preduzeća. Ali, to je pogrešno posmatranje, jer je učešće privatnog sektora u obavljanju komunalnih delatnosti dozvoljeno još od 1997. godine, a od 2011. godine i olakšano, ali se ipak u praksi jedva pojavljuje – za njega nisu zainteresovani ni gradovi i opštine, niti građani, a ni privatni sektor. Razlog je pre svega preveliko siromaštvo građana, privrede i ustanova, dakle krajnjih korisnika, koji ne mogu da obezbede stepen isplativosti potreban za privatna ulaganja.
U stručnoj javnosti se kao faktički razlog za donošenje dopune Zakona navodi situacija oko postrojenja za prečišćavanje pitke vode u Zrenjaninu. Započeto kao ulaganje privatnog preduzeća, završeno postrojenje je nakon pregovora sa gradom prešlo u svojinu ulagača, da bi kod izdavanja upotrebne dozvole ceo posao zastao jer je tada „otkriveno“ da snabdevanje vodom za piće ne može da obavlja privatno preduzeće. Ovom odredbom je opisani problem otklonjen, ali je u slučaju Zrenjanina stvoren novi: dopuna Zakona potvrđuje da su postupci grada u pogledu postrojenja za prešićavanje pitke vode bili nezakoniti u vreme kada su izvršeni, što bi moglo da otvori pitanje makar političke odgovornosti za njihovo činjenje.
Kao još jedan razlog donošenja ovako loše dopune Zakona može se navesti i sukob u Vladi koji se pojavio povodom postrojenja za prečišćavanje pitke vode u Zrenjaninu. Taj projekat je široko najavljen i nije naišao na bilo kakve prepreke sve dok se kod izdavanja upotrebne dozvole nije pojavila pravna smetnja. To se može tumačiti ili kao ogromna nesposobnost svih lokalnih i državnih organa ili kao posledica internih sukoba u Vladi ili vladajućim strankama, koja je rešena ovom dopunom. A pošto je dopuna neodređena i dvosmislena, dakle loša odredba, ona očito nema ideološki smisao, niti je deo nekog plana, već se njome prikriva nesposobnost ili umiruju personalni sukobi, što je u oba slučaja kao razlog za izmene Zakona potpuno nedopustivo.
Zbog svega, dopuna Zakona o komunalnim delatnostima verovatno neće imati nikakav značaj, ali to ne menja ništa na činjenici da je donošenje ovako loših odredbi nestručno u svakom pogledu i da, čak i bez njihove primene, destabilizuje pravni sistem i delatnosti na koje se takve odredbe odnose. Kada se tome doda i činjenica da se ovom dopunom istovremeno potvrđuju sumnje u zakonito postupanje u slučaju zrenjaninskog postrojenja za prečišćavanje pitke vode, utisak o nestručnosti je još veći. Konačno, ovakvim odredbama se temeljno podriva poverenje u Vladu i skupštinu, ali i u ceo politički sistem, što je vrhunska nestručnost i neoprostiva greška.
Predlog zakona o dopuni Zakona o komunalnim delatnostima usvojen je na sednici Vlade 16. novembra 2018. (obrazloženje predlagača možete pogledati ovde), a Zakon je usvojen na sednici Skupštine Srbije 8. decembra 2018. godine.
Verzija ovog teksta prvobitno je objavljena 27.5.2019. na https://www.udruzenjevodovoda.org/
Naslovna fotografija preuzeta sa https://www.collectorsweekly.com/
