Navigacija
Nekada industrijsko središte Banata i bivše Jugoslavije, Zrenjanin je kao i mnogi drugi gradovi u tranziciji preživio ekonomsku i demografsku katastrofu. No u Srbiji je Zrenjanin istodobno i simbol radničkih otpora privatizacijskim malverzacijama.
Zrenjanin je danas sa oko 123 hiljade stanovnika šesti grad po veličini u Srbiji, što je za deset hiljada manje od popisa iz 2002. godine. Dakle može se reći da svake godine u gradu “nestane” hiljadu ljudi. Ne treba biti mnogo pametan da se shvati da je razlog tome snažna deindustrijalizacija grada koja je došla sa takozvanom tranzicijom, ili da se ne lažemo, kada su došle nepoštene i korumpirane privatizacije zrenjaninskih fabrika. Nekada veliki industrijski centar u SFRJ i najveći proizvođač hrane u njoj, odjednom je ostao bez industrije i radnika. O tome najbolje govori podatak da je nekada u gradu bila 51 fabrika, a danas je od tog broja “preživelo” svega par.
Davne 1981. godine u gradu bilo je zaposleno skoro 80 hiljada ljudi, dok je danas ta cifra nešto veća od 10 hiljada. Zvanična nezaposlenost je oko 40%, međutim taj broj je sigurno veći u realnosti. Poražavajuće brojke su i u oblasti obrazovanja. Ne samo da je smanjen broj srednjoškolaca i studenata koji se školuju u gradu, nego se nekad i gotovo svaki student ili srednjoškolac koji se školovao u drugim sredinama vraćao u grad nakon završetka školovanja, dok se danas vrati tek svaki četvrti. O nečemu se još ne priča javno, ali je primetno – u gradu postoji odliv mladih ljudi koji su otišli iz njega po “drugom osnovu”. Kada je susedna Mađarska počela da deli pasoše svoje zemlje i građanima Srbije, u Zrenjaninu se pojavila velika želja za tim pasošem i mnogi su krenuli po njega iako u stvari nemaju baš puno veze sa Mađarskom ili imaju samo preko daljih predaka. To je bio put da mogu nesmetano ući u Evropsku uniju u potrazi za poslom. Tako je grad koji je nekad bio pojam industrije postao grad “suvišnih ljudi”.
Uništeni giganti
Jedan primjer možda najbolje ilustrira ovu tranzicijsku priču. U Zrenjaninu je do početka tranzicije, tj. do “uterivanja kapitalizma” 1990. godine, postojao jedan veliki kombinat pod nazivom IPK “Servo Mihalj”. To je bio industrijsko-poljoprivredni kombinat, nekada najveći proizvođač hrane u bivšoj Jugoslaviji. “Servo Mihalj” je bio u centru svih ekonomskih zbivanja SFRJ, a država je mnoge nacrte zakona iz oblasti agroindustrije proveravala na primeru ovog giganta, koji je raspolagao sa 240.000 hektara obradivih površina, imao u svom sistemu 42 fabrike, zapošljavao 24.000 radnika i sarađivao sa 25.000 kooperanata.
Između ostalog ostaće upamćeno i da je kombinat 1961. godine realizovao prvo zajedničko jugoslovensko ulaganje sa zapadnim partnerom i izgradio fabriku lekova “Jugoremediju” sa nemačkim “Hehstom”. “Veliki mlinovi Pariza” pravili su u “Žitoproduktu” specijalne smese, a zrenjaninski pekari prvi su ponudili domaćem tržištu zamrznute proizvode. Radnici Zrenjanina i srednjeg Banata više nikad neće imati društveni standard kakav su imali zaposleni u kombinatu. Taj kombinat je proizvodio hrane koliko danas ne proizvode BiH, Makedonija i Crna Gora zajedno. “Servo Mihalj” je razvijao svoju tehnologiju u Iranu, Kongu, Sudanu, SSSR-u… Pomagao je nerazvijenima na Kosovu i Crnoj Gori, i to gradeći pogone za radna mesta, a ne davajući samo novac. Imao je dugoročne ugovore o isporuci hrane privrednim sistemima iz Hrvatske i Slovenije, a na njegovim leđima, odnosno sirovinama, razvili su se “Podravka”, “Kolinska”, “Takovo”.
Ne može biti tačno da u proteklom vremenu socijalizma baš ništa nije vredelo, kao što ne može biti tačna tvrdnja da je sve bilo u redu. Nameće se zanimljivo pitanje zašto su radnici koji su bili kao vlasnici fabrika, koji su gradili te fabrike odričući se mnogo čega, u jednom trenutku napustili sve to bez borbe. Kombinat je kontrolisao ogromnu količinu robnih i novčanih tokova, pa je postao smetnja saveznim i republičkim organima vlasti i bankama. Banke su zadale i početni udarac rušenju, kada su uspele da ukinu internu banku “Servo Mihalja” i preuzmu njegove komercijalne poslove. Početkom devedesetih republike se međusobno optužuju za separatizam, dezintegraciju i rušenje ustavnog poretka. Nazire se početak raspada Jugoslavije, a njemu je prethodio raspad “Servo Mihalja” i svih drugih kombinata. Tadašnja vlast je odlučila da se svu moć odlučivanja prebacuje na pojedince, obično na direktore. Kombinat je izgubio finansijsku moć da sam raspolaže svojim parama ukidanjem interne banke, a bez sredstava koja su mogli da unutar kombinata raspoređuju po svojim potrebama, samoupravljači su izgubili svoju upravu i samostalnost. Izgubila se i transparentnost, pa se više nikom nisu polagali računi, a dogovori koji su doveli do kraha zrenjaninske industrije (danas se to najbolje vidi) odvijali su se daleko od očiju i ušiju radnika i sindikata.
Tako su radnici “zaspali u socijalizmu a probudili se u kapitalizmu” i to je bio nametnut scenario kako bi se “uterao kapitalizam” u grad, pa i zemlju. U počecima “demokratije” niko od radnika ili sindikata nije uspeo da se nametne kao faktor. Tako smo došli do toga da je danas mnogim radnicima uskraćeno “da žive od svog rada”, a broj nezaposlenih je višestruko porastao. Ovo se može objasniti i rečima Milana Nikolića, inžinjera organizacije rada u fabrici “21.maj” iz Rakovice koji je ovako opisao situaciju septembra 2001. godine u intervjuu beogradskom listu Republika: “Danas se prošlost potpuno osuđuje, običan radnik prosto ne sme da spomene da je bio radnik jer su oni, koji su takođe bili radnici, stvorili atmosferu u kojoj radnik treba da se stidi svog života tokom proteklih pedeset godina. Ljudi na vlasti to čine namerno, ne zato što ne znaju neke vrednosti, nego iz straha da se radnici ne bi setili tih vrednosti koje bi mogli da zatraže od njih.” Za veliku deindustralizaciju, danas se to vidi, kriva je loša i nepoštena privatizacija fabrika. Doduše s pravom se treba zapitati da li uopšte postoji poštena privatizacija?
Jedno ime se danas sa velikim poštovanjem izgovara u radničkim krugovima. To je Verica Barać, pokojna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, nezavisnog tela države koji je jedini ukazivao kako se ruši industrija Srbije i na koji način se otima društvena imovina u korist pojedinaca, koja je jedina javno rekla da je kriva vlast koja je fabrike prodavala kao nekretnine, a ne kao privredne subjekte. Svemu ovome jedino su se suprotstavljali radnici privatizovanih preduzeća, a oni su danas i najviše kažnjeni tranzicijom. Oni su evoulirali od onih koji su nosioci društva u one koje se bune, a danas su “suvišni ljudi”.
Otimanje očaju
Model privatizacije doneo je samo prodaju i preprodaju preduzeća, a ekonomskih rezultata nema. Vlast je poklanjala privilegiju da pojedinci mogu da kupe deo vlasništva u fabrikama i tako se postave, iako manjinski vlasnici, kao apsolutni gospodari. Kako se menja vlast, tako se menjaju i oni koji koriste tu privilegiju da upravljaju i kupuju preduzeća.
Radnici Zrenjanina jedan su od retkih primera koji je uspeo da se odupre tom modelu svojom velikom borbom pre svega u fabrici lekova Jugoremediji gde je posle četverogodišnje borbe poništen ugovor o privatizaciji, a radnici su 2007. uspostavili svoju upravu. Kao ozbiljni preduzetnici, radnici su tada uložili u radna mesta 12 miliona evra, ali država je našla način da preko kamata i cena lekova otera ovu fabriku u stečaj. I iz stečaja ona će izaći kao vlasništvo nekog novog “partijskog druga”, bez balasta radnika i akcionara.
No dok su radnici upravljali Jugoremedijom okupili su svoje istomišljenike u gradu i uspeli 2008. na lokalnim izborima da uđu u gradski parlament sa 4 odbornika. Uspeli su da u Skupštini grada obrazuju tri Anketna odbora o istinama i korupcijama u tri zrenjaninska preduzeća. Borili su se da se ne donese gradska uredba koja je direktno urađena za potrebe tajkune, a prema kojoj se fabričko zemljište može promenuti u građevinsko zemljište. Takođe, još u jednom su radnici Jugoremedije pioniri u Srbiji: za sada su jedini koji su tužili Republiku Srbiju i njene institucije za štetu nanesenu u privatizaciji. Od tog sudskog procesa može mnogo zavisiti u ostvarivanju nadoknade štete i drugih akcionara i radnika kod nas. Zrenjaninski radnici su svesni da njihov problem nije najveći i najteži, spram milion nezaposlenih, stotine hiljada gladnih i raseljenih koji grcaju u velikim životnim teškoćama. Ali ipak očekuju razumevanje za njihovu borbu, da se uklone posledice nezakonite privatizacije kojima su svi pogođeni.
U nadi da se može naći razumevanje u otporu svim onim silama koje prete da ih liše radnih mesta i akcija, čak i da ih prikažu javnosti kao lopove i štetočine. Dakle ovi ljudi ne prihvataju da, uz sve nevolje i gubitke, još treba da nose sramotu da su lopovi i kriminalci i glavni krivci za propast industrije. U tom svetlu prošle godine tražeći istomišljenike po Srbiji stvoren je Levi samit Srbije od radničkih grupa i omladinskih organizacija koje pokušavaju da budu alternativa postojećem stanju. To je danas levica u Srbiji. Bez levog delovanja nikad svet rada neće imati šansu da ispravi greške načinjene u privatizaciji niti će moći da stvori okruženje u kojem će se moći ostvarivati pravo na rad.
Branislav Markuš
