Uvek na prvoj liniji- osmomartovski marš

Povodom osmomartovskog marša koji je održan danas u Beogradu, prenosimo govor sindikalke, omladinske radnice i studentkinje, Isidore Sekešan koja nas je podsetila na nužnost organizovanja i klasnog otpora u kapitalističkoj opresiji.

Pozdrav! Danas vam se obraćam kao studentkinja, bivša radnica McDonaldsa i članica Mcdonaldsovog sindikata. Ali ustvari, ja nisam članica sindikata, jer me zakon ne prepoznaje kao radnicu. Naime, mlade radnice koje žele da zadrže status finansiranja iz budžeta tokom studija, porodičnu penziju ili bilo koja socijalna primanja, ne smeju zvanično da stupe u radni odnos. Zbog toga većina bira da se zaposli preko omladinskih zadruga ili ugovora o privremeno povremenim poslovima. To znači da mlade žene, članice omladinskih zadruga, koje čine većinsku radnu snagu u sektoru brze hrane, su još podložnije eksploataciji od koleginica koje su, iako u nezavidnom položaju, ipak priznate od strane zakona. Zašto je ovo problem? Sindikati, koji bi trebali da služe kao podrška radnicima, uopšte ne prepoznaju jednu od najeksploatisanijih grupa- omladinke.

Mlade radnice su u većini slučajeva za isti posao plaćeni manje od ostalih radnika; omladinkama, između ostalog, nije plaćen ni prekovremeni rad, a iz ličnog iskustva znam da smo baš mi omladinci u većini slučajeva ti koji smo pitani da ostajemo prkovremeno kad “zagusti”. Pored toga, nemamo pravo na bolovanje, što bi značilo da u slučaju da si zbog zdravstvenih problema onesposobljena za rad na kraći ili duži vremenski period, ugroženi su ti sigurnost i egzistencija. Postoje sistemske prepreke- ljudi van radnog odnosa, omladinci i ugovori o delu, autorski, i na određeno imaju problem da budu u sindikatima koji su ovako ograničeni zakonima- sami sindiakti moraju da se, zajedno sa organizovanim radnicima/cama van radnog odnosa, bore za te promene.

Jedini način da se obezbede pristojni uslovi rada jeste organizovanje. Za mene, organizovanje predstavlja udruživanje svih zaposlenih unutar kolektiva, kako radnka u punom radnom odnosu tako i omladinaca, u cilju borbe za svoja prava. U restoranima brze hrane širom Srbije omladinke i njihove kolege rade pod drugačijim uslovima. Radnici koji obavljaju isti posao zaslužuju ista prava, a i jedni i drugi zaslužujemo mnogo bolje.

Zato je vrlo važno da shvatimo da samo ujedinjeni možemo nešto da promenimo. Samo kroz formiranje sindikata možemo da se izborimo da se čuje glas radnika brze hrane. Pristojne plate, normalno radno vreme, pravo na život bez straha od iznenadne finansijske nestabilnosti, jedino su dostižni ako se svi zajedno za njih borimo. Borba protiv kapitalizma, a kapitalizam je svaka opresija klase kapitalista nad radničkom klasom- borba za ravnopravnost svih, za prekid rata, borba protiv genocida koji se trenutno dešava u Palestini, vodi se na radnom mestu. Već vidimo primere lučkih ranika, radnika namenske industrije i sektora brze hrane koji svojim udruženim akcijama osuđuju genocid u Gazi. I zato, u toku ovog marša imaćemo direktnu akciju ulaženja u ugostiteljske objekte gde ćemo pozivati radnice i radnike da se organizuju sa nama!