Navigacija
Emil Kevrešan Baca —
Članovi partije i SKOJ-a formirali su 12. jula Melenački partizanski odred – Prvu akciju napad na žandarmerijsku stanicu, odred je izveo već krajem jula 1941. godine.
Talas demonstracija povodom sramnog potpisivanja trojnog pakta 25. marta 1941 godine u Beču, zahvatio je i Melence. Protest Melenčana protiv pri-stupanja Jugoslavije silama osovine Rim – Berlin – Tokio kulminirao je 27. marta, kada su se širom Jugoslavije na masovnim mitinzima orile reči: “Bolje rat, nego pakt”, “Bolje grob, nego rob”…
Protestni miting u Melencima, kojem je prisustvovalo oko 4.000 meštana, organizovale su KPJ i SKOJ. Na mitingu 27. marta, govorio je sekretar partijske organizacije u Melencima Bora Mikin, koji je osudio izdajničku politiku vlade Cvetković – Maček i uvlačenje naše zemlje u planove fašističke Hitlerove koalicije. Ističući težinu političkog trenutka i uopšte političku situaciju u Evropi, Mikin je pozvao okupljeni narod da podrži liniju KPJ, uspostavljanje prijateljskih odnosa sa SSSR, sklapanje saveza o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom, pružanje snažnog otpora fašizaciji Jugoslavije i potrebu odbrane njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Reči sekretara Partije Bore Mikinog nailazile su na opšte odobravanje i narod je vatreno uzvikivao parole “Bolje rat, nego pakt”, “Bolje grob, nego rob”, “Živela KPJ”, “Živeo savez sa SSSR”, “Dole izdajnička vlada”. . .
Slom stare Jugoslavije
Svi ovi događaji jasno ukazuju da slom stare Jugoslavije i ulazak Hitlerove soldateske u Banat nisu iznenadili partijsku organizaciju u Melencima.
Štaviše, može se reći da je organizacija KPJ u selu, mnogo ranije, a posebno u martovskim događajima analizirala situaciju u Evropi i zemlji i iz nje izvlačila pravilne ocene i zaključke za pojačanu antifašističku akciju.
Sistematskim, intenzivnim i razgranatim političkim radom Partija je u selu uoči rata stvorila izuzetnu klimu u kojoj nije bilo teško sprovoditi i najsloženije zadatke. Selo je bilo snažno komunistički nastrojeno, verovalo je u pravilan kurs Komunističke partije, čije su parole i aktivnost mobilisali za borbu protiv okupatora i jedno pravednije i bolje sutra.
Upad nemačke soldateske i slom stare Jugoslavije, iako s bolom i povređenim nacionalnim lonosom, Melenčani, a u prvom redu melenački komunisti prihvatili su kao pad jednog nenarodnog režima. Istovremeno rastao je slobodarski duh i rešenost da se okupatoru pruži što žešći otpor. Tih aprilskih dana Melenci su bili suočeni sa veoma teškom situacijom, koja je uticala na političko raspoloženje u selu. Samo od 6. do 18. aprila, kada je potpisana kapitulacija, vratilo se kućama oko 800 bivših vojnika, a u nemačko zarobljeništvo je odvedeno 378 Melenčana, pripadnika oružanih snaga stare Jugoslavije.
Aprilskih dana 1941. godine u Banat su stigle i prve regularne jedinice Vermahta.
Nemačke jedinice iz Rumunije stigle su preko Bašaida 13. aprila oko 16 časova u Melence. Bila je nedelja. Dočekao ih je, pred opštinskom zgradom, mali broj uniformisanih u naoružanih “folksdojčera” i petokolonaša. Kada se pred melenačkom opštinom pojavio kamion pun nemačkih vojnika. na ulicama je, kao i uvek kada se događa nešto neobično, bilo mnogo ljudi. Svima je zamiralo srce od uzbuđenja, mržnje i neizvesnosti. Neko se od petokolonaša već postarao da istakne nemačku zastavu na opštini. Teško je bilo gledati njihova ozarena lica i visoko podignute ruke u znak fašističkog pozdrava.
Partijska organizacija je nastojala da upozna svoje članove sa situacijom i stavi im do znanja da tek predstoji borba koja će biti odlučujuća kako za nacionalno, tako i za socijalno oslobođenje. Prvi dani okupacije iziskivali su dosta objašnjenja. Pred partijskom organizacijom u celini i svakim njenim članom stajao je zadatak da razvijaju široku političku aktivnost, da objašnjavaju građanima nastale događaje i liniju KPJ. Dobijen je letak Centralnog komiteta koji je objašnjavao novonastalu situaciju. Letak je kružio među narodom, dajući mu pod- strek za borbu.
Pripreme za ustanak
U to vreme neki drugovi, koji su uspeli da izbegnu zarobljavanje, vraćali su se iz stare jugoslovenske vojske. Razočarani u tadašnje oficire, koji nisu imali nikakve planove za organizovanje odbrane, neki su poneli oružje i sakrili ga u okolnim selima, smatrajući da će im ono još trebati, da borba nije prestala, da ona tek treba da počne.
Posle sastanka Pokrajinskog komiteta u Melence je početkom maja 1941. došao Svetozar Marković Toza, održao sastanak sa članovima Partije i upoznao ih sa zadacima koji ih očekuju u pripremama za podizanje ustanka. Veliki deo svog izlaganja Toza je posvetio partijskom radu u uslovima okupacije, akciji na prikupljanju oružja i pripremama ustanka, čuvanju članova Partije da se ne otkriju pred okupatorom, ili kako je to onda bilo uobičajeno da se kaže “ne kompromituju” Dao je ulutstva uništavanju ili skrivanju spiskova i drugih partijskih materijala koji bi mogli eventualno da padnu neprijatelju u ruke. Toza Marković je na sastanku istakao neophodnost održavanja veza. komunista sa drugovima iz okolnih mesta (radi prikupljanja oružja i pripremanja ustanka), a zatim je pred komuniste postavio zadatak da organizuju obučavanje članova SKOJ-a i omladinaca za rukovanje oružjem.
U proceni političke situacije Svetozar Marković Toza je melenačkim ko munistima skrenuo pažnju na imperijalističke poteze Trećeg rajha i verovat noću da predstoji skori napad nemačke fašističke soldateske na Sovjetski Savez. Diskusija na sastanku pokazala je da su melenački komunisti, zahvaljujući velikoj aktivnosti uoči rata i intenzivnom idejno-političkom radu, čvrsto prihvatili stavove KPJ i da su iz toga mogli da sagledaju i svoje obaveze.
Posle ovog sastanka, koji je mnogo doprineo da se organizovanije pristupi pripremama za otpor okulatoru, stigla je i direktiva od viših partijskih rukovodstava, da se konkretno pristupi pripremama za oružani ustanak. Melenačka partijska organizacijedonosi odluku oformiranjuVojnogkomitetau koju su ušli Bora Mikin – Marko, Vujica Vujanov – Kreca, Žarko Subičin, Milovan Mijatov – Lojče i Emil Kevrešan – Baca. Ubrzo zatim formirana je i Sreska vojna komisija za čijeg je komandanta izabran Bora Mikin. Zamenik komandanta postao je Miloš Popov, sekretar partijske organizacije Dragutinova, a politički komesar Žarko Milankov iz Kumana.
Prikupljanje oružja
Posle formiranja Vojnog komiteta, čiji je zadatak bio da prikuplja oružje i da se stara o oružju, municiji i drugoj ratnoj opremi partijska organizacija Melenaca posvetila je prvih dana okupacije veliku pažnju i obučavanju svojih članova i omladinaca, koji nisu služili vojsku, za rukovanje oružjem. Obučavanje je povereno najboljim članovima Partije i SKOJ-a. Oni su ujedno i bili vođe grupa, koje su kasnije postale diverzantske jedinice. U Melencima je bilo organizovano 25 ovakvih grupa sa više od 250 omladinaca.
Pored ovih grupa, partijska organizacije je inicirala rad kurseva prve pomoći kojima je bilo obuhvaćeno oko 40 omladinki. Ove kurseve u Melencima vodio je dr Bora Farkić. Na ovim kursevima kao i u grupama za vojnu obuku, osim stručne nastave, posebna briga posvećivana je političkom uzdizanju omladine.
Proučavan je ilegalni materijal i održavana razna politička predavanja i razgovori.
Juna 1941. godine otpočeo je širi fašistički teror u Banatu, čiji je osnovni cilj bio da zastraši stanovništvo i u začetku uništi oružani ustanak koji je pripremala Komunistčka partija. Pošto su u banatskim gradovima i jednom broju sela (Melenci, Kumane, Dragutinovo) bile jake i masovne partijske organizacije, želja okupatorskih vlasti je bila da uništi “tvrđave komunizma” i tako onemogući organizovaniju narodnooslobodilačku borbu. Da ostvari to, okupator nije birao sredstva.
Talas terora
Prva hapšenja i dotada neviđeni teror počeli su u Novom Bečeju, Prilikom hapšenja Šandora Tapaija neprijatelju je pao u ruke i proglas Centralnog komiteta KPJ. Pod batinama Tapaji je odao neke članove Sreskog komiteta među njima sekretara Sreskog komiteta Partije Miletu Teodosina i sekretara Sreskog komiteta SKOJ-a Sredoju Petrovića. Okupator je ubrzo zatim uhapsio ovu dvojicu komunista i podvrgao ih strahovitim mukama. Međutim, nikakva mučenja nisu mogla slomiti ove mlade ljude, niti ih prisiliti da odaju svoje drugove.
Teror i hapšenja su se širili iz dana u dan. Saznavši da se nalazi na spisku predviđenih za hapšenje, Bora Mikin prelazi u ilegalnost (odlazi u Veliki Bečkerek gde ostaje do 22. juna 1941. a tog dana uveče vraća se u Melence). Iz sela se na salaše i skrovita mesta u ataru povlače i drugi drugovi.
Posle ovih hapšenja u Velikom Bečkereku je polovinom juna održan sastanak Pokrajinskog komiteta kome su prisustvovali sekretari sreskih komiteta Partije i komandanti i predstavnici sreskih vojnih komisija…
Tih dana je temeljito procenjivana politička situacija u okupiranoj zemlji i na evropskim frontovima. Nemačka fašistička soldateska nezadrživo je išla prema istoku, približavala se granicama Sovjetskog Saveza.
Napadom Nemačke na SSSR znatno se menja situacija u Banatu, a naročito u Melencima. Okupacione vlasti pojačavaju teror nad stanovništvom, s ciljem da unište avangardni deo radničke klase, KPJ, čije se delovanje u selu veoma snažno osećalo. U ćelijama KPJ u selu bilo je 18 članova, a u organizaciji SKOJ-a aktivno je radilo oko 220 članova. Političkom aktivnošću i pripremama za ustanak (prikupljanje oružja, opreme, sanitetskog materijala, vojno-sanitetsko obučavanje) bilo je obuhvaćeno nekoliko stotina, pretežno mlađih naprednih ljudi u selu.
Formiranje odreda
Uoči i na sam dan napada Nemačke na Sovjetski Savez održano je nekoliko sastanaka partijskih i skojevskih organizacija na kojima je, pored procene vojnopolitičke situacije i upoznavanja sa pripremama za ustanak, članstvo upozoreno na opasnost od hapšenja. Obaveštenje da Nemci nameravaju da masovno hapse komuniste dobilo je partijsko rukovodstvo od Nemca Andrije Poljaka, simpatizera komunista i čoveka koji je izrazio spremnost da iz HIPO (pomoćna nemačka policija) pređe u partizanski odred čije je formiranje već bilo u toku. I zaista, u noći između 22. i 23. juna nemačke okupacione vlasti organizovale su u Melencima masovno hapšenje. Uhapšeni su tom prilikom Dragoljub Bengin, Sima Berar, Ivan Frenc, Dragoljub-Draga Rakić, Milorad Rakić, Milan Rakić, Živojko Tucić, Sava Tucić, Laza Kišprdilov, Đura Gaborov, Slavko Kevrešan, Mihajlo Kuručev i Milivoj Nemčev. Uhapšeni su već sutradan slrovedeni u Veliki Bečkerek. Hapšenja, međutim, nisu prestajala, a osionost i teror domaćih Nemaca i vojnih vlasti je rastao.
Fašistička policija je, pošto je Bora Mikin izbegao hapšenje i prešao u ilegalnost, nastavila uporno traganje i hapšenje, što je bio razlog da još jedan broj članova KPJ i SKOJ-a pređe u ilegalnost. (Pored ovih komunista u ilegalnost se povuklo još dvadesetak naprednih drugova koji su se bili istakli političkom aktivnošću.
– Zastrašeni terorom, da bi izbegli eventualno hapšenje, oko 800 meštana se skponilo u atar Melenaca, ali su se već posle nekoliko dana, saznavši da ih policija ne traži, vratili kućama.
Članovi Partije i SKOJ-a, a i nekoliko simpatizera koji su se povukli u ilegalnost, odlučili su 12. jula da – u skladu sa direktivom viših partijskih foruma formiraju Melenački partizanski odred. Prvi borci Melenačkog partizanskog odreda bili su Bora Mikin, Vujica, Vujanov, Aca Barnić, Nedeljko Barnić, Zdravko Milosavljević, Dragan Žarkov, Slobodan Stojšin, Milivoj Protić-Apaš, Aca-Rus, Nedeljko Đurić, Dragomir i Zoran Mijatov; Milivoj Stankov, Cveta Jovanov, Žarko Boškov-Čeda, Milovan Mijatov-Lojče, Branko Jevremov, Dragoljub Rac, Ivan i Paja Lončarski, Uroš Nađalin, Žarko Adamov, Radovan Kuručev i Emil Kevrešan. Za komandanta odreda izabran je Bora Mikin, a političkog komesara Emil Kevrešan.
Prve akcije partizana
Prvih dana odred je izveo nekoliko diverzantskih akcija, paljevina žita, skidanja kaiševa sa vršilica i slično. Štab odreda i partiJska organizacija su, da bi obezbedili dovoljno oružja i opreme, kao i da bi pripremili uslove za širenje ustanka, predlagali izvođenje i jedne veće akcije. Odlučeno je na sastanku, kojem je prisustvovao i član PK KPJ Ivan Vioglavin, da se krajem jula napadne policijska stanica u Melencima. Istovremeno je doneta odluka, i to je preneto partijskom rukovodstvu u Kumanu, da se i u bvom selu organizuje napad na policijsku stanicu. Ivan Vioglavin se složio sa odlukom Štaba odreda i partijske organizacije, ali je dogovoreno da on još razgovara sa Žarkom Zrenjani- nom i Svetozarom Markovićem Tozom koji su se nalazili tada u Velikom Bečkereku. Posle ovog razgovora trebalo je da jedan drug iz Vojnog štaba dođe u Melence i saopšti konačnu odluku.
Drugovi iz Vojnog štaba su izvestili partizane Melenačkog odreda da se slažu sa njihovim predlogom, postavivši im zadatak da održe sastanak sa Kuma- načkim odredom i da sa njima sačine detaljan plan akcije.
Zajednički plan
Odmah posle toga su Bora Mikin i Emil Kevrešan otišli u Kumanački odred, održali sastanak sa njihovim štabom, a zatim i sa celim odredom. Na tom sastanku je dogovoreno da i Kumančani preduzmu istu akciju kod njih, odlučeno da saradnja između odreda bude češća, a naročito prilikom izvođenja ove akcije.
Posle povratka iz Kumanačkog partizanskog odreda, Bora Mikin i Emil Kevrešan su obavestili svoje drugove o odlukama za izvođenje pomenute akcije, a zatim je razrađen detaljan plan akcije.
Akcija je trebalo da se izvede u noći između 28. i 29. jula 1941. godine. Po- što je stiglo obaveštenje da je nemačka policija u selu stacionirana u staroj žandarmerijskoj kasarni i u školi, preko puta crkve, bile su određene dve desetine koje će istovremeno napasti i jednu i drugu kasarnu, kako ne bi mogle jedna drugoj priteći u pomoć. Vreme napada je određeno – tačno u ponoć, jer su se tada već povlačile patrole koje su patrolirale kroz selo. Određeni su borci koji će likvidirati stražare kod jedne i druge kasarne. Odmah zatim trebalo je da se baci bomba kroz prozor i da se uladne u kasarnu. Eksplozija bombe poslužila bi kao signal za izvođenje akcije diverzantskih grupa, sastavljenih od tričetiri omladinaca, čiji je zadatak bio da čuvaju vršilice, jer su se Nemci plašili laljevina i da odmah nakon signala pale vršilice.
Za izvođenje ovakve zamašne akcije planirano je da se iz sela pozove izvestan broj članova Partije i simpatizera, koji su već ranije izrazili želju da se bore, s tim da se odmah posle izvedene akcije vrate u selo. Svi, kojima je upućen poziv su se odazvali. Sa njima je održan sastanak na kome im je detaljno objašnjen plan akcije. Takođe je dogovoreno da se te noći pokidaju telefonske žice od Melenaca i Kumana prema svim ostalim mestima kako policija ne bi mogla da traži pomoć. Određeni su drugovi koji treba da pokidaju žice, kao i oni koji treba da budu na prilazima selu, jer je kroz Melence prolazio glavni put od Velikog Bečkereka za Kikindu, a od Kikinde dalje preko Rumunije za istočni front. Trebalo je takođe zaustaviti svako vozilo i ne dozvoliti mu da uđe u selo sve dok se akcija ne završi.
Napad na policiju
Noću 29. jula krenuli su partizani u napad. Sve se razvijalo tačno po planu. Međutim, prilikom približavanja selu, pošto je morao preći železničku prugu, Kumanački partizanski odred je naišao na zasedu i tu Je otpočela pucnjava. Ta pucnjava je trajala prilično dugo.
Iz Kumana su Nemci odmah javili u Novi Bečej da je napadnuta njihova patrola i da se partizani kreću prema selu. Kako su u ono vreme kružili glasovi da su partizani naoružani ruskim oružjem, da imaju teško oružje i da ih ima mnogo, Nemce je zahvatila panika, pa je iz sreskog načelstva tražena pomoć iz Melenaca i drugih mesta da dođu u Kumane. Izvestan broj policajaca iz Melenaca otišao je u pomoć kumanačkoj policiji.
Melenčani nisu znali da je Kumanački odred prilikom prelaska pruge naišao na nemačku patrolu i da je nastala pucnjava, tako da su tačno po planu u ponoć napali i jednu i drugu kasarnu. Eksplozija bombe označila je početak akcije. Omladinci su kod nekih vršilaca razoružali stražu i zapalili vršalice. No, akcija nije potpuno uspela. Ipak, zaplenjeno je oružje, mada ne onoliko koliko je očekivano, jer je u kasarnama bilo samo 10 policajaca. Ostali su otišli u pomoć kumanačkoj policiji. Nemački policajci su pobijeni ili ranjeni, a zaplenjeno je oružje, municija i sav drugi materijal, zatečen u kasarnama.
Prilikom izvođenja akcije meštani su čuli pucnjavu, a i neki borci su vi: “Živela Komunistička partija”, “Živeo Sovjetski Savez”, “Živela borba protiv fašizma”. Tada su neki meštani istrčali na ulice i vikali “Živela sloboda”.
Nemci koji su iz Velikog Bečkereka motornim vozilima pošli u pomoć kumanačkoj policiji na prolazu kroz Melence primetili su partizane dok su se povlačili iz sela, ali nisu imali smelosti da pođu za njima nego su samo pucali i opkoljavali selo.
Rano ujutro selo je bilo puno nemačkih vojnika koji su upadali u kuće i pretresali ih. Pri tom su pohapsili sve članove porodiđa onih drugova koji su bili u odredu i sve ostale na koje su sumnjali, odveli ih u opštinsko dvorište gde su ih zlostavljali, pretili im mitraljeskim cevima, pucali preko njih tražeći da odaju mesto boravka partizana, ljude koji im dostavljaju hranu itd.1)
Surova odmazda
Ogorčeni ovom akcijom partizana u Melencima i susednom selu Kumanu, Nemci su preduzeli surove mere odmazde. Samo tri dana posle napada u Melen- cima, nemačke vlasti su za odmazdu streljale na Bagljašu u Velikom Bečkereku (sada Zrenjaninu) 91 komunistu i simpatizera, među kojima i narodnog heroja Sonju Marinković. U ovoj velikoj grupi streljanih bilo je i 15 Melenčana koji su uglavnom bili uhapšeni 22. juna 1941. godine. To su: Đura Gaborov, Slavko Kevrešan, Bogoljub Tucić – Rešin, Sava Tucić — Rešin, Laza Kišprdilov, Ivan Frenc, Dragoljub Bengin, Sima Berar, Milorad Rakić, Milan Rakić, Dragoljub – Draga Rakić, Mihajlo Kuručev, Dragoljub Carićev – Gajer, Milivoj Nemčev i Paja Cvetić. Streljanje je obavljeno tajno i porodice žrtava do oslobođenja nisu znale za sudbinu svojih najmilijih.
Ali, teror i drastična odmazda okupatora nisu se na ovome zaustavili. Naprotiv, zlodela koja su činili prema stanovništvu, postala su još veća i teža. Nastavili su se hapšenjima i maltretiranjima, racijama ograničavanjima slobode kretanja oduzimanjem imovine, poljoprivrednih proizvoda i životnih namirnica.
Nekoliko nedelja posle napada partizana na melenačke i kumanačke poli- cijske stanice, kao i drugih diverzantskih akcija u severnom Banatu okupatorske vlasti su se odlučile na masovna streljanja u Mokrinu, Kumanu i Melencima. Fašisti su za dan streljanja u Melencima izabrali nedelju, pijačni dan, kada je u centru sela bilo najviše ljudi. Toga 7. septembra 1941. godine dovezli su kamionom desetoricu ljudi, među kojima je bio i član Melenačkog partizanskog odreda Draga Žarkov, uhvaćen neposredno pred napad odreda na Policijsku stanicu u Melencima. Uhapšene su zatim odveli u dvorište Sokolskog doma (Sokolski grunt) gde su pre toga policija i esesovci okupili mnoštvo ljudi, žena i dece. Nemci su ove ljude prisilili da budu svedoci stravičnog streljanja.
Fašistički zločinci streljali su tog jesenjeg nedeljnog prelodneva Dimitrija Milovanova, Đorđa Fogaraša, Arpada Fogaraši, Dragoljuba Dragu Žarkova, Janoša Fazekaš, Ljubomira Ratajskog. Jozefa Tota, Ljubinku Vukov, Zorana Nićetina i Šandora Čontaš. Svi streljani, osim Drage Žarkova, bili su stanovnici Petrovgrada, odnosno Velikog Bečkereka (sada Zrenjanina).
Posle streljanja nemački dželati su žrtve obesili o telefonske stubove u centru sela do 19 časova, a tek uveče ih je grula Roma sahranila na seoskom groblju u “Svilenjaku”.
Spajanje melenačkog i kumanačkog odreda
I pored strahovitih zločina, oslanjanja na narodne izdajnike, blokade i “češljanja” sela i melenačkog atara, Nemci nisu uspeli te, 1941. godine da nanesu ozbiljnije gubitke odredu, a kamo li da ga unište. Partizanski odred je u međuvremenu jačao, a u prvoj polovini avgusta spajanjem sa Kumanačkim odredom postaje snažna partizanska jedinica, slosobna da prihvati borbu sa većim vojnim i policijskim jedinicama. Odred je ostao u melenačkom ataru pokrivenim velikim delom kukuruzom, čiji je položaj omogućavao održavanje dobrih veza sa celim Banatom. U ataru je bilo i više salaša, čiji su vlasnici ili stanovnici bili aktivisti, saradnici narodnooslobodilačkog pokreta. Radi boljeg dejstvovanja partizanski odred je bio podeljen u dva voda, a svaki vod je imao dve desetine. U odredu je izlazio i list “Partizan”, štampan na geštetneru.
Posle organizacione konsolidacije za komandanta Melenačko-kumanačkog odreda izabran je Bora Mikin, za političkog komesara Žarko Milankov, a za zamenika komesara Emil Kevrešan – Baca. U odredu je istovremeno formirana partijska i skojevska organizacija, po desetinama su formirana partijska odeljenja i izabran je Odredski komitet.
Pošto se, posle prelaska u ilegalnost, veći broj članova Partije i drugova koji su bili u rukovodstvima partijskih organizacija našao na dužnostima, na terenu u partizanskbm odredu, Okružni komitet je dao zadatak Sreskom komitetu da se popune rukovodstva partijskih organizacija po naseljima. Tako je umesto Bore Mikina za sekretara Opštinskog komiteta u Melencima postavljen Milivoj Stankov, a za članove Dragoljub Rac, Milovan Mijatov – Lojče, Branko Bibin, Milan Kevrešan i Milan Stančić – Uča, koji je posle prelaska drugova u ilegalstvo postavljen i za sekretara Sreskog komiteta. Za sekretara Mesnog komiteta SKOJ-a u Melencima postavljen je Dragoljub Rac, a za članove Momčilo Grošin, Ružica Bošnjak, Živa Brcanski, Mile Protić, Veselin Jevremov, Kamenko Munćan i Marinko Pandurov. (Vojno delo, knjiga 2. strana 243. i 244. “1941 – 1942”. u svedočanstvima učesnika narodnooslobodilačke borbe.
Krajem avgusta održan je na inicijativu Okružnog komiteta KPJ za severni Banat u bazi Melenačko-kumanačkog odreda u “Ostrovu” sastanak sa predstavnicima svih partizanskih odreda severnog Banata. Na ovom sastanku odlučeno je da se formira Severnobanatski partizanski odred u čiji su sastav ušli Mokrinsko-kikindski, Dragutinovački, Melenačko-kumanački, Aleksandrovački, Velikobečkerečki i Stajićevački odredi sa preko 120 boraca.
Pokušaj prelaska u Srem
Novostvoreni Severnobanatski odred bio je stacioniran u melenačkom ataru u “Ostrovu” odakle se uspešno moglo ići u akciju, snabdevati ljudstvo hranom i održavati veza sa mnogim selima. Odavde je odred izveo nekoliko krupnijih akcija, a početkom oktobra uspostavlja vezu sa Sremom i pokušava da se prebaci na ovu teritoriju. Međutim, pokušaj prelaska u Srem nije uspeo i odred se vraća u “Ostrovo”. Našavši se u veoma složenoj situaciji pošto je kukuruzovina u ataru već bila gotovo posečena, a zima se približavala, rukovodstvo Severno-banatskog partizanskog odreda je donelo odluku da se svaki od bivših šest odreda vrati u svoje selo, tamo bazira i prezimi. Melenački odred, koji je ostao u “Ostrovu”, morao se takođe, podeliti na manje grupe kako bi se uspešnije bazirao u selu.
Baziranje odreda, međutim, nije označilo prestanak aktivnosti i borbe protiv okupatora. Izuzetna briga posvećena je političkom radu sa članovima, jačanju već ranije stvorenih narodnooslobodilačkih odreda i osposobljavanju boraca u rukovanju oružjem.
U decembru 1941. godine formiran je narodnooslobodilački odbor Melenaca u sastavu: Emil Kevrešan (predsednik), Bogoljub Mijatov, Milovan Protić, Radivoj Barnić, Cveta Rakić i Milinko Halasov. Tokom decembra održano je nekoliko savetovanja i predavanja s borcima odreda, a izvestan broj rukovodilaca i boraca prisustvovao je i savetovanju sa sekretarom PK KPJ Žarkom Zrenjaninom u Elemiru. Ovo savetovanje imalo je veliki značaj za razvoj narodnooslobodilačkog pokreta u Banatu.
’1 (»Vojno delo« knjiga 2 »1941 – 1942. u svedočanstvima učesnika NOB-a«, strana 246. i 247).
IZVOR:
Časopis: Melenci 1 / 81
