Navigacija
Piše: Miroslav Samardžić
– Prikaz knjige: The Value of Everything: Making and Taking in the Global Economy Allen Lane – Penguin, London Apr 2018 by Mariana Mazzucato
Marijana Macukato danas je vodeća autroka u oblasti ekonomije inovacija. Njena knjiga Preduzimljiva država prevedena je na petanest jezika i postala je svetski bestseler. ( The Entrepreneurial State: Debunking Public vs. Private Sector Myths, 2013.) U novoj knjizi Vrednost svega, stvaranje i prisvajanje u globalnoj ekonomiji, ona nastoji da u centar pažnje ekonomske nauke vrati pojam vrednosti. Naslov knjige je aluzija na misao Oskara Vajlda da je cinik čovek koji zna cenu svačemu i vrednost ničemu. Druga velika ideja koju autorka sledi je Platonova: naratori vladaju svetom.
Definicija vrednosti u ekonomiji je od ključnog značaja, vrednost treba da bude srž ekonomske analize. Pitanja na koja treba odgovoriti su: zašto oni koji prisvajaju vrednost dobijaju više od onih koji je stvaraju; kako se određuju proizvodne granice; kako su razdvajaju proizvodne aktivnosti od neproizvodnih i parazitskih; ko stvara vrednosti i odakle ona dolazi.
Prema autorki, vrednost je način na koji se različiti vidovi resursa (ljudski, materijalni i nematerijalni, kao znanje), ustanovljuju i kombinuju kako bi se proizvele nove robe i usluge. Izvlačenje vrednosti je delatnost kojom se manipuliše postojećim resursima. Temeljna ideja knjige je da poistovećenje izvlačenja vrednosti sa stvaranjem vrednosti ima uzrok u pogrešnom rezonovanju ekonomista.
Treba razmatrati kako je output proizveden, šta je urađeno sa dohotkom, kako se on raspoređuje u ekonomiji, da li je proizvod koristan, da li se povećavaju proizvodne sposobnosti društva, da li je neki proizvod vredan ukoliko njegova proizvodnja donsi loše ekonomske i ekološke efekte.
Autorka tvrdi da moramo ponovo otvoriti raspravu o tome kako nastaje vrednost i ko je stvara, šta jeste a šta nije vrednost. Vladajući narativ o vrednosti je mit. Oni koji imaju moć da kontrolišu narativ, odlučuju o tome kolika je cena. Nešto ima vednost, a nešto nema, zato što je neko tako odlučio. Naratori vladaju svetom.
Teorija vrednosti u poslednjih četiri stotine godina se manjala. Merkantilsti su smatrali da je akumulacija plemenitih metala, naročito zlata, način da se steknu nacionalna moć i prosperitet. Oni su prepručivali nacionalni trgovački protekcionizam i pozitivan trgovački bilans, kako bi se stimulisao priliv plemenitih metala, a destimulisao odliv.
Prema fiziokratima vrednost potiče iz poljoprivrede, ako je nešto proizvedeno upotrebom zemlje. Bilo koja tranakcija koja sledi, kao trgovina poljoprivrednim proizvodima, ne stvara vrednost.
Vekovima je domimirala radna teorija vrednoati. Ekonomisti i filozofi u isto vreme, Adam Smit (Adam Smith), Dejvid Rikardo (David Ricardo) i Karl Marks (Karl Marx), insistirali su na razlici između onih aktera koji stvaraju vrednosti, onih koji samo obrću postojeću vrednost i onih koji parazitiraju na delatnosti drugih, kao što je bila zemljišna aristokratija. Vrednost je objektivna, temelji se na količini rada koja je neophodna da bi se neka stvar proizvela, na načinu upotrebe tehnologije, na odnsima kapital-rad, cenu određuju troškovi proizvodnje.
Adam Smit je pisao da rentijeri vole da žanju tamo gde nisu sejali. Rikardo je uočio značaj raspodele, ukoliko ona nije pravedna ekonomija sporije raste. Njegova pažnja je bila usmerena na aristokratske rente. Prema Marksu, definicija proizvodnih aktivnosti je proizvod istorijskih okolnosti.Visina nadnice utvrđnena je klasnom borbom, ona strana koja je jača odlučujuće utiče na visinu nadnice. Političke implikacije radne teorije vrednosti su opasne, vrednost počiva na objektivnim kriterijumima proizvodnje, a sve ostale kategorije, kao cene, su joj podređene.
Neoklasična ekonomja (marginalistička revolucija ) koja nastaje poslednjih decenija XIX veka, čiji glavni protagonsiti su Valras, Dževon Maršal i dr (Leon Walras, Stanley Jevons, Alfred Mashall) eliminiše razliku između proizvodnih i neproizvodnih aktivnosti, samo država je neproduktivna.
U savremnoj ekonomiji potpuno dominira subjektivna teorija vrednosti, vrednost je određena samo dinamikom cena, zbog oskudnosti i preferencija. Prema Karlu Mengeru, vrednost proizlazi od korisnosti, troškovi proizvodnje, uključujući troškove rada, ne određuju vrednost. Neka aktivnost se ocenjuje u odnsu na posledice koje proizvodi u specifičnom kontekstu. Alfred Maršal smatrao je da ekonomska analiza treba da se bavi traženjem odgovora na pitanje kako mala ili marginalna promena u jednoj varijabli uzrokuje promene u drugima. Prema subjektivnoj teoriji vrednosti ne postoje objektivni standardi vrednosti, korisnost nekog proizvoda varira među individuama.
Prema neoklasičnoj teoriji, kaptalizam je nenasilan sistem koji je vođen konkurentnim mehanizmom koji sam dovodi do ravnoteže. Ponuda i tražnja za oskudnim resursima reguliše vrednost koja se izražava u cenama, one su mera vrednosti. Svi problemi u privredi nastaju zbog smetnji u glatkom funkcionisanju kapitalizma. Tržište najefikasnije alocira resurse ukoliko postoje tri uslova: tržište je kompletno (postoje tržište roba, usluga, rada kapitala..); svi proizvodi za kojima postoji ponuda i tražnja prodaju se po poznatim cenama; svi potrošači se konkurentno ponašaju.Ukoliko postoje navedeni uslovi, dolazi do ravnoteže. Sve što ima zakonitu cenu na tržištu je vrednost, ona se izvodi iz cene, visina plate pokazatelj je nečije produktivnosti. Preovlađujuće shvatanje u savremenoj ekonomiji je da ponuda i tražnja određuju cene, i ukoliko postoji devijacija, razlog je u neperfektnom funkcionisanju tržišta. Ukoliko se smetnje uklone, obezbeđena je korektna distribucija dohotka između aktera. Cena je posledica bilo koje transakcije koja se slobodno odvija na tržištu. Vredno je samo ono što se može kvantifikovati i monetarno izraziti. Subjektivna teorija vrednosti ovaj pojam potpuno odvaja od strukturnih faktora.
Neoklasična teorija počiva na uvernju da su državni neuspesi veći od tržišnih neuspeha. Privatni interesi uspevaju da zarobe državu i njenu aktivnost podrede svojim interesima, dolazi do nepotizma, korupcije, kronerije, izvlačenja renti zahvlajujući kontroli državnog aparata, do pogrešne alokacije resursa investiranjem u neuspešne nove tehnologije, istiskuje se privatni sektor iz biznisa i privatne investicije koje su efikasnije od državnih. Prema neoklasičnoj ekonomiji, tržište tako raspoređuje stvari da svako dobija najveći stepen korisnosti, nezaposlenost je doborovoljna, jer svaki nazaposleni je u takvoj poziciji zbog toga što više ceni lenstvovanje nego zaradu.
Redistribucija se shvata kao milost, tržište je uvek dobro, država je uvek loša. Država ne stvara vrednost, izvor njenih prihoda su porezi, koji predststavljau transfer vrednosti koja se proizvodi u privatnom sektoru.
Za razliku od neoklasičara, Kejnz (John Maynard Keynes) je utvrdio da je ravnoteža na tržištu moguća i u situaciji niskog outputa. To je stanje u kome su snage u ekonomiji, ponuda i tražnja u ravnoteži i ne postoje podsticaji za promenu, iako je ukupni proizvod ekonomije nizak, a plate i zaposlenost su depresirani. Kejnz je razvio teoriju o makroekonomiji, ekonomiji kao celini u kojoj državna potrošnja može stabilizovati privredni ciklus kad privatni biznis premalo investira.
Marijana Macukato tvrdi da je marginalsitička terorija u stvari ideologija buržoazije čiji je cilj bio obaranje Marksove teorije o eksploataciji, nastala je zahvaljujući političkoj konsolidaciji buržoazije, kao opravdanje njenog zahteva za prisvajanje celokupnog profita. Matematizacija služi da ovaj pristup dobije izgled nauke, ekonomska nauka po neoklasičarima treba više da liči na Njutnovu fiziku nego na sociologiju. Cilj je bio da se suzbije socijalsitička/komunistička kritika kapitalizma.
Prema autorki, odluka o tome šta je vrednost u ekonomiji je arbitrarna, ona predstavlja socijalnu konvenciju. Koje aktivnosti se smatraju važnijim od drugih od ključnog značaja je za utvrđivanje pravca razvoja ekonomije. Definicija vrednosti je stvar politike, njome se utvrđuje kakvo društvo treba da bude, to nije čisto ekonomsko pitanje. Ekonomska merenja nisu neutralna, njihovi rezultati utiču na ponašanje. Vladajući narativ o vrednosti utiče na to kako je ekonomija strukturirana. Oni koji su moćni odlučuju o tome šta je vrednosti i sebe smeštaju unutar proizvodnih granica. Sve do šezdesetih godina dvadesetog veka nacionalno knjigovodstvo počivalo je na stavu da finansije ne stvaraju vrednost, nego samo obrću postojeću, smatralo se da je finansijski sektor izvan granica proizvodnog. Danas je drukčije, većina ekonomista smatra se da finansijeri zarađaju profit pružanjem usluga koje se smatraju kao proizvodne. Finansijaki sistem danas je tretiran kao da stvara vrednost u realnoj ekonomiji.
Teorija o tome šta je vrednost je važna, koja aktivnost je produktivna, a koja nije. O tome odlučuju oni koji su toliko moćni da mogu da utvrđuju značenje pojmova i kako se dohodak raspoređuje.
Neoklasičari inisistiraju na tobožnjoj brutalnoj objektivnosti cena. Međutim, cene mogu da budu više ili niže u odnosu na stanje ravnoteže i da tako daju poremećenu sliku o stvaranju vrednosti. Cene utvrđuju oni koji su moćni, a plaćaju oni koji su slabi.
Rast ne dolazi sam od sebe, on mora biti inkluzivan, treba svima da obezbedi pravedan udeo u dobiti, a ne da dobit prisvajaju maheri koji vladaju svetom. Savremeni kapitalizam funkcioniše tako što privileguje one koji izvlače rente, u odnosu na one koji proizvode. Izvlačenje rente predstavlja nastojanje da se dohodak generiše ne tako što se nešto proizvodi, nego tako što se naplaćuju cene veće od tržišnih i tako što se blokira konkurencija iskorišćavanjem specifičnih prednosti, sprečavanjem ulaska novih firmi na tržište. Predatorski kapitalizam potisnuo je proizvodni, dominira manipulacija postojećim resursima umesto stvaranja novih. Neki ekonomski akteri izvlače rente zbog toga što se u savremnoj ekonomiji smatraju vrednošću i one aktivnosti koja je ne stvaraju već njeno generisanje blokiraju i tako uništavaju postojeću vrednost. Favorizuje se karatkoročna dobit u odnosu na dugoročne ciljeve kompanija.
Možemo stvoriti bolju ekonomiji ukoliko razumemo da su tržišni ishodi posledica odluka koje se donose u biznisu, u javnim institucijama i u civilnom društvu. Osmočasovno radno vreme je posledica odluke. Ekonomija je deo izučavanja društva, reči su važne, neophodan je novi vokabular za kreiranje novih politika.
Marijana Macukato uspešno dekonstruiše koncept BDP, u čemu nije usamljena. Ona postavlja pitanje da li porast dohotka u finansijskom sektoru i rente treba uračunati u BDP? Kako je neki sektor vrednovan utiče na kalkulaciju stope rasta i na to kako podstičemo i orijentišemo ekonomiju, kako merimo BDP zavisi od toga kako vrednujemo stvari. Pogrešnim vrednovanjem i obračunavanjem ekonomskih aktivnosti donosioci političkih odluka mogu dobijati pogrešen signale o tome šta je produktivno i kako da se podstiče i usmerava ekonomija. Koje su delatnosti produktivne a koje nisu zamagljeno je marginalsitičkom teorijom. Prema marginalistima, sve dok proizvodi i usluge imaju tržišnu cenu vredno je uključiti ih u BDP, a da li ta delatnost stvara ili izvlači vrednost, irelevantno je. Razlika između rente i profita je zamagljena, izvlačanje vrednosti može se maskirati kao njeno stvaranje, u BDP se uračunavaju smo robe i usluge koje su razmenjene na tržištu.
Svi vidovi računovodstvenih metoda su socijalne konvencije koje se menjaju, one nisu definisane fizičkim zakonima i konačnim realnostima već reflektuju ideje, teorije i ideologije svog vremena. Na koncept BDP utiče teorija vrdnosti koja ga podržava i na osnovu koje se obračunava. Po marginalstičkom shvatanju sve što ima cenu ulazi u BDP, izvan proizvodne sfere je samo država. Međutim, država je glavni investitor u istraživanje i razvoj, taj trošak se ne može smatrati neproduktivinim.
Prema neoklasičarima, sve što je proizvedeno tokom godine, svaka usluga, svaka nova korisnost je deo nacionalnog dohotka. Po tom konceptu troškovi zagađivanja okoline ne odbijaju se od BDP, a troškovi uklanjanja zagađenja su uključeni. U Holandiji je prostitucija legalna, tako ostvareni prihodi uključeni su u BDP, on raste kad statističari tako odluče. Sa druge strane, odgoj dece u porodicma koji nije plaćen, ne ulazi u BDP.
U knjizi Ekonomija blagostanja (Economics of welfare, 1920) britanski ekonomista Pigu (Arthur Cecil Pigou) je uvideo nedostake ovakvog pristupa, razmatrao je uključivanje netržišnih aktivnosti u računovodstvo nacionalnog dohotka. Tržišne aktivnosti indlikuju samo zadovoljstvo, korisnost do koje se dolazi razmenom, nacionalno računovodstvo treba da ide dalje, i da uključi merenje blagostanja (welfare). Pigu smatra da sve aktivnosti koje ne doprinose blagostanju treba da budu isključene iz nacionalnog dohotka, iako imaju cenu u novcu. Na drugoj strani, aktivnosti koje doprinose blagostanju treba da budu uključene, iako nisu plaćene, na primer besplatni servisi koje pruža država. Nacionalno računovodstvo ne razmatra interakciju između javne potrošnje i drugih komponenti outputa.
Marijana Macukato smatra da je način na koji definišemo i merimo rast pod uticajem teorije vrednosti koju prihvatamo. Pogrešni pokazatelji rasta mogu voditi aktivnostima koje su štetne za društvo, što može uzrokovati poremećaje u ekonomiji. “U suštini, mi se kao ekonomski akteri ponašamao u skladu sa vizijama sveta onih koji definišu računovodstvene konvenicje“.
Moderni računovodstveni sistem počiva na marginalstičkoj teoriji vrednsoti, on nediskriminativno pripisuje produktivnost svakome ko grabi veliki dohodak i umanje produktivnost onih koji su manje uspešni u tome. Ovaj koncept opravdava nejdanakost dohotka i bogatsva i ekstrakciju vrednosti pretvara u stvaranje vrednosti. Svaka akativnost koja se može razmeniti po zakonitoj ceni računa se u BDP, računovođe odlučuju šta u to ulazi. Oni upotrebljavaju kriterijume marginalne korisnosti i statističku izvedivost, merljivost, i neku vrstu zdravog razuma koja više počiva na lobiranju nego na rezonovanju o tome šta je vrednost.Tako se odlučuje o tome gde leže proizvodne granice. U Kapitalizmu se smatra da je proizvodan samo onaj koji stvara profit iz čega sledi da su svi koji rade u javnom sektoru neproizvodni. Način na koji se odlučuje o proizvodnim granicma je arbitraran.
Umesto takvog pristupa Macukato se zalaže za onaj koji je sintetički i integrativan, koji uračunava i one vrednosti koje nisu nastale kao posledica tržišne razmene. Kao vrednost treba posmatrati ono što doprinosi blagostanju ljudi na zemlji i održavanju ekosistema.
Do sedamdesetih godina XX veka finasijski sektor smatran je kao distributer, a ne kreator vrednosti.Taj sektor je, tvrdi autorka rentijerski, on ne stvara nego izvlači vrednost. Redizajniranje proizvodnih grancia tako da su uključene i finasije je proizvod bankarskog lobiranja, što je, opet, posledica njihove finansijske moći. U ranijim periodima bankama je bilo zabranjeno da deluju na razlčitim tržištima danas se svaki pokušaj regulacije diskredituje kao finansijska represija. U finasnijskom knjigovodstvu postoji problem sa aktivnostima koje doprinse stvaranju vrednosti, a nemaju cenu. Veliki rast finansijskog sektora ne ukazuje na povećanje privrednog rasta, nego na rente koje prisvajuju neki akteri u ekonomiji. Umesto da olakšaju industrijsku proizvodnju finansije su se degenerisale u kazino, nastoje da prigrabe sebi što je moguće veći deo viška.
Danas se u finansijskom sektoru ostvaruje velika dobiti, ali samo 15% plasiranih sredstava ide u realnu ekonomiju, ostali deo čini trgovina između finasijskih institucija. novac se stvara tako što ide iz ruke u ruku. Minski (Hyman Minsky) je ovakvu praksu nazavao kapitalizmom kojim upravlja novac, to je situacija kada finasijski sektor ne zarađuje novac tako što investira u realnu ekonomiju nego u finansije. Fiinasijalizacija je dovela do toga da su pobrkani stavaranje i ekstrakcija vrednosti, što proizvodi ozbiljne ekonomske i socijalne posledice: veću nejednakost, sporiji rast, veliki deo dohotka se izvlači bez ikakvog aktivnog doprinosa procesu proizvodnje. Od Drugog svetskog rata do osamdetih godina udeo profita ostvarenog finasijskim transakcijama u ukupno ostvarenom profitu bio je 15%, na početku XXI veka iznosio je 40%. Kako je finsijski sektor postajao sve moćniji, nastojao je da ubedi javnost da je produktivan. Tvrdili su da je, zahvaljući finasijalizaciji, vreme kriza prošlo. Takvi stavovi bili su mogući zato što su poistovećeni vrednost i cena, marginalistička teorija promenila je stotinama godina staru teoriju vrednosti.Cena ne može biti apsolutna mera vrednosti, smatra Macukato.
Visina cena finasijskih usluga mora zavisti od njihovog doprinosa realnoj ekonomiji. Cena finasijskih usluga u XX veku je porasla uprkos dramatičnog rasta finasijske industrije. Korisnici finansijskih usluga nemaju koristi od ekonomije obima, na isti način kao kada su u pitanju supermarketi. Bankarski sektor je oligopolistički. Banke imaju moć da određuju cene, u finansijskom sektoru one se ne formiraju delovanjem konkurencije. Finansije samo distribuiraju dohodak koji se generiše negde drugde, fnansijske malverzacije donose isto onoliko gubitnika koliko i dobitnika. Finansijaka regulacija može omogućiti da se nagrade oni koji dugoročno investiraju i da se finasije usmere prema realnoj ekonomiji, umesto da hrane same sebe, Kejnz se zalagao za socijalizaciju finansija, ekonomija može da se stabilizuje i da raste, da se garantuje puna zaposlenost ukoliko se poveća kvanitet i kvalitet javnog investiranja. Izbor je između finansjijske i produktivne upotreba kapitala.
Finansijalizacija favorizuje kratak rok, imperativ je povećanje vrednosti akcija jer je to, navodno, jedini način da se disciplinuju menadžeri. Dugoročnost se potiskuje, kao i rasprava o tome kome privatne korporacije treba da odgovaraju. Menadžeri na nastoje da profit reinvestiraju, već da kupuju akcije svoje firme i tako im povećavaju cene, što njima donosi veće bonuse, (Share buyback). Kratkoročnost deformiše finansije i uzrokuju da one budu više spekulativne. Nastupila je finansijska manija, preduzetništvo je postalo neproduktivno.
U savremnim ekonomijama ekonomski rast se obezbeđuje zaduživanjem domaćinstava (privatni kejnzijanizam), umesto da se zadužuje država i tako stimuliše ekonomiju, to rade građani. Privatno upravljanje agregatnom tražnjom preko visokofinansijalizovane privatne portošnje domaćinstva je učinilo još zaduženijim i siromašnijim.
Manija za kratkoročnom dobiti može naštetiti produktivnosti u realnoj ekonomiji i njen potencijal za inovacije. Posle krize 2008. kapaciteti finansijskog sektora da izvlače vrednost ostali su neokrnjeni.
Bankarstvo u senci (shadow banking) čine finansijske institucije koje obavljaju poslove slične bankarskim, ali nisu obuhvaćene regulacijom. One plasiraju finsijske sredstva u finasije i tako stiču dobit prometom postojeće vrednosti.
U savremenoj ekonomiji razdvojeni su produktivnost i zarada, što dovodi do toga da se umanjuje deo dohotka koji ide onima koji žive od nadnice. Visoki profiti ne dovode do većih investicija, razlika ide akcionarima, finansijalizacija realne ekonomije omogućava ekstrakciju vrednosti, izvlačenje renti, nezarađenog dohotka. Ne može se vrednost meriti samo cenom akcija, ne smeju se akcionari favorizovati u odnosu da druge aktere koji imaju interese u nekoj kompaniji. Uspeh firme ne može se meriti samo njenom proifitabilnošću, neophodno je voditi računa o socijalnim odnosima između manadžera i zaposlenih, između kompanije i zajednice u kojoj ona deluje, o kvalitetu proizvoda. Kompanije moraju imati socijalne ciljeve, a ne samo finansijske. Stvaranje vrednosti je kolektivno, investiranjem resursa od strane mnoštva aktera, i distribucija mora da bude kolektivna.
Nekoliko kompanija kontrolišu podatke na planeti, Gugl (Google) pruža korisnicima besplatne servise kako bi trgovao podacima. Komodifikacija personalnih podataka omogućava da tržišna razmena uđe u oblast privatnosti, u domen u kome tržište ranije nije imalo pristup. Došlo je do komodifikacija privatnosti, ceo naš život je na prodaju, u ekonomiji koja sve manje nudi mogućnosti za stalno zaposlenje i pristojan životni standard. Kada neka internet kompanija postane lider na tržištu njena dominacija se povećava automatski. Ako su svi na Fejsbuku (Facebook), niko ne želi da se priključi nekoj drugoj društvenoj mreži, ako najveći broj ljudi surfuje preko Gugla, jaz između ove kompanije i drugih se povećava, budući da Gugl raspolaže sa sve više podataka. Kako udeo ove kompanije raste na tržištu, raste i njena atraktivnost za korisnike što opet povećava njenu tržišnu dominaciju. Mrežni efekti pojačavaju centralizaciju Interneta i koncentrišu tržišnu moć u nekoliko kompanija. Danas više od milijardu i po ljudi koriste FB, što čini jednu četvrtinu svetskog stanovništva. Treba podsetiti da je algoritam koji koristi Guglov pretraživač razvijen u okviru istraživanja koje je, naravno, plaćeno iz budžeta. Kompanija Amazon kontroliše polovinu američkog tržišta knjigama. Ovakva dominacija omogućava Internet gigantima da nameću svoje uslove i kupcima i prodavcima, (two sided market), i da kontrolišu i satelitska tržišta. Doprinos internet platformi nacionalnom dohotku meri se vrednošću reklamnih servisa koje one prodaju drugim firmama. Nije jasno zašto bi oglašavanje doprinosilo povećanju BDP, još manje društvenom blagostanju koje bi trebalo da bude cilj ekonomskih aktivnosti. Internet kompanije bi trebalo da plaćaju nadoknade korisnicima mreža koji kreiraju podatke.
Nacionano računovodstvo usaglašeno je sa standardima neoklasične ekonomije koje svaku doborovljnu tržišnu transakciju tretira kao output, bilo da su u pitanju finasijski servisi ili reklamiranje, sve dok postoji cena.
Proces inovacija je kolektivan i kumulativan, rizik u savremenoj inovativnoj ekonomiji je socijalizovan, a prihod je privatizovan. Američki ekonomista, Robert Solou (Robert Solow) dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju zato što je dokazao da 80% ekonomskog rasta nastaje zahvaljujući unapređivanju tehnologije. Danas je patentna zaštita neizbalansirana, tako da patentiranje više ne doprinosi inovacijama, naprativ, ona tako funkcioniše da ih inhibira i omogućava privatizaciju načunih otkrića.
U SAD je 1980. usvojen Baj-Dolov zakon (Bayh-Dole Act) koji omogućava univerzitetima i državnim laboratorijama da patentiraju rezulatate istraživanja koja su finasirana iz javnih sredstava. Zahvaljujući tom zakonu firme mogu unapred da kupuju patente i tako spreče širenje znanja koje je ranije bilo publikovano u časopisima. Osporen je model javno dostupnih naučnih znanja koji je omogućavao da znanje bude dostupno svima, pod jedankim uslovima. Trgovina patentima dovodi do toga da njihova cena prevazilazi doprinos rastu produktivnosti. Patenti mogu dovoditi do stvaranja monopola, zloupotrebe tržišne moći, blokiranja širenja znanja i inovacija. Olakšna je privatizacija rezultata istraživanja koja su javno finansirana i kolektivno kreirana. Zahvaljujući tome kompanije mogu da parazitiraju i da tako nanose štetu ekonomiji.
Uobičajeno je shvatanje da je renta poremećaj u funkcionisanju tržišta, koji se lako može ukloniti. Autorka smatra da renta nije mali poremećaj, ona je sistemski proizvedena. Vlasnici patenata ostavruju rentu na osnovu vlasničkih prava nad proizvodnim resursima tako što drugima onemogućavaju pristup. U farmaceutskoj industriji patenti su glavni način izvlačenja renti, oni nisu podsticaj za stvaranje nove vrednosti inovacijama. Najveći broj inovativnih lekova razvijen je zahvaljujući istraživanjima koja je finsirala država. Pacijenti cenu leka plaćaju dva puta: jednom kao poreski obveznici, jer se farmaceutska istraživanja plaćaju iz budžeta, a potom kao korisnici leka plaćaju njegovu cenu koja uključuje i rentu. Cena većine lekova nema nikakve veze sa troškovima proizvodnje, na pr. citostatika. Da paradoks bude veći, kompanije visoke sene opravdavaju visokim troškovima istraživanja, iako novi molekularni entiteti obično bivaju razvijeni u državnim laboratorijama. Farmaceutske kompanije obično proizvode samo male varijeacije već postojećih lekova. Bivši potpredsednik Fajzera (Phiser) Džon Matina (John Mattina) objasnio je svojevreno da cena leka ima malo veze sa troškovima biomedicinskih istraživanja. Jedini kriterijum je vrednost koju neki lek ima u lečenju i spasavanju života, umanjivanju bola i patnje, i povećavanju kvaliteta života i smanjivanju troškova zdravstvene zaštite. Cena leka utvrđuje se na osnovu troškova koju određena bolest nanosi društvu ukoliko nije lečena, ili ako je lečena drugom najboljom terapijom. Odlučujući za cenu su monatarni efekti koristi od nekog leka ili umanjivanja šetnih ekonomskih posledica od neke bolesti. Međutim, u SAD cene lekova ne odgovaraju benefitima koje donose, tražnja za lekovima nije elastična, logična posledica rigidne tražnje i monopola su ogromni profiti.
Kod inovacija mala razlika u vremenu, dalekovidosti ili sreći, može dovesti do posledica koje su potpuno disproporcionalne početnim razlikama.
Pojam javne vrednosti ne postoji u ekonomiji. Smatra se da se vrednost proizvodi samo u privatnom sektoru, a da država samo omogućava ovom sektoru da bude produktivan. Tokom cele istorije ekonomske misli država je smatrana kao neophodna, ali neproduktivna. Ona je regulator i potrošač, a ne stvaralac vrednosti.
Javna dobra su dobra čija proizvodnja koristi svima i koja zahtevaju javno snabdevanje, zbog toga što privatni sektor obično nije zainteresovan za njihovu proizvodnju ili ih nedovoljno proizvodi. Ovaj koncept se, međutim, koristi i kako bi se obeshrabrilo angažovanje države u određenim oblastima, koje su rezervisane samo za privatni sektor. Rašireno je mišljenje da je država neefikasna, da ne može da bude kreativna i da stvara vrednost. Njena uloga treba da bude samo u tome da onemogući poremećaje na tržištu; da kreira uslove koji omogućavaju privatnom biznisu da bude produktivan: da garantuje privatno-vlasnička prava; da investira u infrastrukturu; da obezbedi vladavinu prava i efikasnu zaštitu patenata. Imperativ za državu je: ne interveniši previše, znaj svoje mesto, ne reguliši previše. Država ne stvara vrednost, ističu pristalice ovakvih shvatanja, ona samo omogućava njeno kreiranje i redistribuiranje preko oporezivanja. Vlada cedi tržišnu energiju, ona je pretnja dinamici privatnog sektora. Uloga države je da ispravlja tržišne neuspehe koji nastaju kada privatni sektor ne investira dovoljno u oblastima koje se smatraju važnim za ekonomiju, kao što su fundamentalna naučna istraživanja i razvoj. Država treba da interveniše kada privatni sektor investira previše u oblastima koje se smatraju društveno štetnim, npr. industrije koje uzrokuju zagađenje okoline, temo gde postoje negativne eksternalije koje nisu pokrivene kompanijskim troškovima. Treba dodeljivati subvencije pozitivnim eksternalijama, a oporezivati negativne.
Marijana Macukato smatra da tržište bilo koje vrste mora biti aktivno oblikovano kako bi bilo vođeno znanjem, tako da omogući postizanje rezultata koji su najbolji za društvo. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1978. Herbert Sajmon (Herbert Simon) tvrdi da mi zarađujemo jednu petinu našeg dohotka, ostatak je stvoren zbog toga što smo članovi izvanredno produktivnih socijalnih sistema u kojima je akumulrana velika količina fizičkog i intelektualnog kapitala. Ignorisanje kolektivnog karaktera proizvodnog sistema omogućava pojedincima da smatraju opravdanim to što prisvajaju mnogo veći deo dohotka nego što je njihov doprinos. Patenti ne bi trebalo da predstavljaju pravo, nego da budu sredstvo pomoću koga se podstiču inovacije u sektorima koji su relevantni. Zemlje u razvoju stranom kapitalu treba da dozvoljavaju pristup samo ukoliko reinvestiraju profit u zemlji domaćinu, i na korist domaćeg stanovništva.
Prema Karlu Polanjiju, tržište je politički konstituisani mehanizam. Država ne narušava funkcionisanje tržišta, ona ga kreira. Ako nema države – nema ni tržišta.
Mere štednje koje nameću neoliberali i institucije pod njihovom kontrolom (austerity) temelje se na stavu da je javni dug štetan za privredni rast, jedini način da se on redukuje je smanjivanje državnih troškova, poželjan je budžetski suficit. Ovakve ciljeve treba postići bez o bzira na socijalne trokove. Na taj način, smatra Marijana Macukato, država se onemogućava da obezbedi dugoročni razvoj ulaganjem u nauku, obrazovanje, infrastrukturu, zdravstvenu zaštitu… Ekonomska politika nije nauka. Ono što je važno nije deficit, nego šta država radi sa fondovima. Ako se budžetska sredstva troše produktivno, u sektore kao što su zdravstvo, školstvo, istraživanje i razvoj – to vodi ka povećanju produktivnosti. Vrednost koju država stvara nije vidljiva, zato što ide u privatne džepove.
Kriza 1929. je pokazala da privreda ne može da se oporavi sama od sebe. Prema Kejnzu tržište je inherentno nestabilno, u recesiji ono može da ostane u stanju subnormalne aktivnosti i u dugom vremenskom periodu bez tendencije bilo ka oporavku ili ka totalnom kolapsu. U takvoj sitauciji, uloga države je da bude krajnji potrošač. Država stvara vrednost tako što omogućava privredi da proizvodi robe i usluge koje bez državne intervencije ne bi bile proizvedene, ona stvara vrednost obnovom agregatne tražnje. Država to radi tako što se zadužuje, povećan javni dug nije uzrok, nego posledica krize. Dug ne treba da brine, jer kada privreda počne da raste, porašće i državni prihodi, pa će tako dug biti vraćen. Multiplikator obezbeđuje da se svaka funta koju potroši država umnožava, tako što tražnja koju državna potrošnja kreira dovodi do novih rundi potrošnje.
Državna potrošnja ne uništava privatnu vrednost, već dopirnosi stvaranju dodatne vrednosti podsticanjem privatnih investitcija i potrošnje. Ako se prihvati da država ne stvara vrednost, to vodi ka destrukciji vrednosti..
Međutim, Kejnz i njegovi sledbenici nisu razmišljali o tome kako država može da bude produktivna ne samo u sitaciji krize, nego i kada stvari stoje dobro.
Mantra o većoj efikasnosti privatizacije nije potvrđena činjenicma. Umesto da se povećava konkurentnost preko veće mogućnosti izbora potrošača, posledica privatizacije je obično manja mogučnost izbora, manje demokratije i transparentnosti, lošiji kvalitet, veći troškovi, monopoli,-sve suprotno od ciljava koji su, navodno, privatizacijom trebalo da budu postignuti. Osim toga u procesima privatizacija država obično prodaje bolje kompanije, a zadržava loše.
Država treba da bude jaka, da ne kopira privatni sektor, već da radi ono za šta privatni sektor nije zainteresovan, ili nije sposoban, neophodan je osećaj za misiju. Državna aktivnost mora počivati na velikim idejama, ona mora da se suprotstavlja teškoćama, da se ponaša suprotno od onog što preporučuje teorija o javnom izboru (public choice theory).
Ako prihvatimo stav da države ne može da stvara vrednost, onda je ona neće ni stvarati, a kada je i stvori i to se pripisuje privatnom sektoru. Privredni razvoj nije moguć ukoliko se oslanja samo na privatni sektor.Ako se strategija razvoja oslanja samo na proizvodnju profita, nema razvoja, treba podsticati investicije, a ne profit.
Neoklasična teorija vrednosti degradira vrednost koju stvaraju država, obrazovanje, istraživanje i sl., ideologija često pobeđuje iskustvo. Kompanija ne može biti ekskluzivno privatno vlasništvo, ona je deo sredine u kojoj posluje, ima koristi od intelektualnog i kulturnog nasleđe te sredine. Ne sme se favorizovati samo interes akcionara, već i svih drugih koji imaju interese povezane sa radom kompanije.
Tržište nije autonomni poredak, ono je oblikovano od strane društva i posledica je delovanja mnoštva agenata u specifičnom konteksu. Svrha državne intervencije nije samo da ispravlja neuspehe tržišta, ona je deo socijalnih procesa u kojima se formira i oblikuje tržište. Ekonomisti ne bi trabalo da razmišlju kao fizičari, bolje bi bilo da se ugledaju na biologe, i da od njih nauče kako se funkcionalna partnerstva formiraju u mutualističkim ekosistemima. Da bi ekonomija dobro funkcionsala i obezbeđivala rast neophodni su i tržište i država, više državne intervencije doprineće da tržište bolje funskcioniše. U anglosaksonskim zemljava tržišne strukture su eksploatatorske, više vrednosti se izvlači nego što se stvara.
Polanji je pokazao kako je tržište duboko uklopljeno u socjalne i političke institucije, ono je posledica kompleksinih procesa, interakcije mnoštva aktera uključujući i vladu, ono nije normativni poredak, nego strukturni.
Prema Marijani Macukato, tržište se može oblikovati tako da dovede do željenih efekata, na pr. zelenog rasta koji počiva na čistim i obnovljivim energijama, gradnji infrstrukture koja koristi svima. Ali, može se oblikovati i tako da se favorizuju predatorske prakse i finansijske spekulacije koje onemogućavaju dugoročni rast. Adam Smit je razumeo da tržište mora da bude oblikovano, njemu se pogrešno pripisuje ideologija lese fera (Laissez-faire), on je verovao da je prava forma slobode ne odsustvo države, nego sloboda od izvlačenja renti.
Digitalna revolucija zahteva participativnu demokratiju, u centru tehnoloških promena treba da budu građani. Tržište treba tako oblikovati da od privrednih aktivnosti ima koristi celo društvo, da se stvara javna vrednost. Pravo pitanje je kako državna potrošnja i investitcije mogu dovesti do dugoročnog rasta.Treba se manje fokusirati na stope rasta, a više na pravce privrednog razvoja.
Treba vratiti pojam vrednosti u centar ekonomskih aktivnosti, treba imati dinamičnije razumevanje o tome šta je stvaranje, a šta prisvajanje vrednosti u kontekstu socijalnih ciljeva koje želimo da postignemo, ne redukovati sve na slobodu individaulanog izbora izolovanog od socijalnog, političkog i ekonomskog konteksta unutar kojih se vrše izbori. Preduzetnici nisu samo pojedinci, sistem mora da počiva na principima preduzivljivosti koji obezbeđuju inkluzivni rast.
Neke ekonomske kategorije su više mit nego nauka, ako se obnovi debata o tome šta je vrednsot to bi moglo da dovede u pitanje osnovne principe na kojima počiva savremeni kapitalizam. Prema autorki, politika levog centra je izgubila dinamizam i kontrolu narativa o tome kako nastaje bogatstvo.
Kako država može da dođe do neophodnih finansijeskih sredstava da bi mogla da ostvari funkcije koje mora imati u ekonomiji. Odgovor na ovo pitanje dat je u knjizi
Ponovno promišljanje kapitalizma koju su uredili Marijana Macukato i Majkl Džekobs (Rethinking Kapitalsim, Economics and Policy for Sustainable and Inclusive Growth , Edited by Michael Jacobs and Mariana Mazzucato, 2016.).
U ovom zborniku radova najpoznatiji predstavnici danas sve zapaženije moderne monetarne teorije (Modern Monetary Theory, MMT) daju veoma smela rešenja: Stefani Kelton (Stephanie Kelton), Randal Rej (Randall Wray) Viljem Lazonik (William Lazonick) i dr. Većina autora u ovom zborniku su učenici verovatno najboljeg američkog kejnzijanca Hajmana Minskog.
Za razliku od ortodoksnih ekonomista, pristalice MMT tvrde da država ne mora da ima izbalansirane budžete, kao domaćinstva. Na primerima SAD i Velike Britanije vidi se da budžetski deficit oscilira u odnosu na zbivanja u realnoj ekonomiji, uslovljen je zbivanjima u privatnom sektoru. Moderni kapitalistički sistemi imaju jake države opremljene moćnim stabilizatorima koji odgovaraju na izazove u privatnom sektoru. Državni deficit je tok novca preko koga se povećava finansijska aktiva privatnog sektora. Kad nezaposlenost raste, to preko delovanja automatskih stabilizatora crpi sredstva iz državnog budžeta. Donosioci političkih odluka moraju uvek imati na umu da budžet nije svrha sam sebi, on mora biti upotrebljavan kao sredstvo za postizanje ekonomskih ciljeva, povećanje životnog standarda i promovisanje ravnomernije raspodele dohotka. Bez ambiciozne upotrebe budžeta, nikad ne bi bilo dovoljno investiranja u obrazovanje, tehnološki razvoj i infrastrukturu. Da bi ovakve politike bile vođene neophodan je monetarni suverenitet.
Prema ekonomskoj ortodoksiji, javna potrošnja mora biti ograničena nivoom prihoda koji se ostvaruju oporezivanjem i pozajmljivanjem. Zastupnici MMT tvrde da je novac endogen realnoj ekonomiji i da nije nezavistan od proizvodnje roba i usluga, niti da ga kreira samo jedan centralni autoritet (centralna banka). Ponudu novca određuje tražnja za kreditima od strane privatnog biznisa i domaćinstava. Suverena država nikad ne može biti nesolventna u vlastitoj valuti, njoj nisu potrebni poreski prihodi da bi trošila. Naprotiv, državna potrošnja prethodi naplati poreza. Štampanje novca, kreditiranje bankovnih računa elektronskim putem je način na koji država troši. Prodaja državnih obveznica nije način da ona dođe do prihoda, to je mera monetarne politike. Suverena država sa vlastitom valutom nije finansijski ograničena, njena potrošnja nije finansirana naplatom poreza i prihodima od prodaje obveznica. Politika štednje i izbalansiranog budžeta je pogrešna. Državna potrošnja nije inflatorna, sve dok je usmerena na puno korišćenje postojećih kapaciteta. Prema Minskom, količina novca u ekonomiji kreirana je međuigrom ekonomskih sila pre nego delovanjem jednog spoljašnjeg aktera kao što su centralne banke.
Skoro sav novac koji mi danas koristimo kreiran je u bankarskom sistemu preko pozajmica. Banka nekom klijentu odobrava kredit na osnovu procene njegove kreditne sposobnosti ne čekajući da neko drugi položi depozit u istom iznosu. Novi novac kreira tražnja za njim.
U SAD federalna vlada automatski transferiše budžetska sredstva saveznim državama koje imaju sporiji rast i veću nezaposlenost. U EU ne postoji federalna vlada koja automatski redisribuira dohodak od bogatijih regiona ka siromašnijim, države članice evrozone nemaju svoju valutu. One koriste evro, ali ne mogu da štampaju pare da bi pokrile svoje dugove, primorane su da pozajmljuju novac pod uslovima koje diktiraju privatna finansijska tržišta. Dug država postaje neodrživ kada privatni investitori prestanu da ih finansiraju u strahu da zajmovi neće biti vraćeni. Institucionalna arhitektura evrozone organizovana je tako da onemogući vlade da imaju velike deficite. Bez mogućnosti da emituju svoje valute i bez finansijskih transfera od bogatijih ka siromašnijim regionima, slabije ekonomije evrozone nisu u stanju da se bore sa akumuliranim dugovima.
Najveći problem u savremenim društvima je rast nejednakosti. U SAD 1980. udeo 0.1% najbogatijih u dohotku bio je 3,4%, a 2014. skočio je na 10,3%.
U prve tri godine posle krize 2008. 91% porasta dohotka prisvojilo je 1% najbogatijih.
U SAD 1% stanovništva poseduje 41,8% nacionalnog bogatstva; najbogatijih 0,1%-21%. Poslednjih nekoliko decenija vodi se regresivna ekonomska politika u korist bogatih. Ključni zadatak moderne ekonomske nauke je da razume ulogu institucija u kreiranju i oblikovanju tržišta. Povećanje poreskih stopa najbogatijim neće dovesti do umanjivanje rasta.
Plate običnih ljudi stagniraju a rastu prihodi od imovine, rente. Opšte bogatstvo raste ali to ne vodi povećavanju produktivnih kapaciteta ekonomije. Javne usluge bogatima ne trebaju, oni se plaše da bi jaka država, koja bi doprinela povećavanju produktivnosti ,mogla da iskoristi svoju moć za redistribuciju dohotka i bogatstva. Javne investicije su niske u zemljama u kojima postoji visoka nejednakost.
Dobro dizajnirano investiranje u infrastrukturu podiže proizvod na kraći i duži rok, posebno kad ekonomija deluje ispod svojih potencijala. Takve investicije neće povećati udeo duga u BDP, dobri investicioni projekti isplatiće sami sebe. Treba se fokusirati ne na prosečne vrednosti kao što je BDP, nego kako ekonomija funkcioniše za dobrobit običnog građanina.
Problem u teorijskim shvatanjima Marijane Macukato je kako se neophodne refome mogu sprovesti u postojećem kontekstu globalizovanog kapitalizma, u kome postoji dominacija krupnog kapitala kome postojeći predatorski sisetem odgovara. Ciljevi koje ona postavlja privredi, društvu i državi mogu se postići samo u drukčijem sistemu. Ona se ne zalaže za prevazilaženje kapitalizma već traži odgovor na pitanje kako možemo da ga reformišemo s ciljem ”da se zameni postojeći parazitski sistem tipom kapitalizma koji je održiviji, više simbiotski, koji radi za sve nas.” Rast treba da počiva na inovacijama i drugačijoj raspodeli profita nego što je to danas slučaj. Da bi se ovakvi ciljevi postigli neophodna je promena narativa o vrednosti. Macukato s pravom insistira da je diskurs važan, ali ne uočava da narative treba posmatrati u kombinacijama sa drugim socijalnim silama.
Ona ne daje političke savete, niti je iz njenih knjiga jasno ko bi mogli da budu politički nosioci promene. Nije moguće ubediti monopole, samo na osnovu teorijskih saznanja, da treba da napuste težnju ka kratkoročnoj dobiti i da se preorijentišu na dugoročni inkluzivni rast. U knjizi nije iznet alternativni koncept koji bi omogućio da se prevaziđe postojeći jaz između cene i vrednosti. Koja grupa pravila bi omogućila utvrđivanje cena u kapitalsitičkom kontekstu, a da to ne budu ishodi tržišnih transakcija?
Zbog ovakvih nedostataka, knjiga se ne može smatrati radikalnom. Slobodno tržište nije nikad postojalo, Brodel tvrdi da su monopoli oduvek postojali, da kapitalizam čini krupni biznis srastao sa državom. Lenjin nije bio u pravu kada je tvrdio da monopoli nastaju tek u zreloj fazi kapitalizma.
Jedini nači da se promeni parazitski karakter savremnog globalnog kapitalizma je sistemska transformacija ka demokratskom socijalizmu, u kome će privatni monopli biti zamenjeni demokratski upravljanim preduzećima u javnom vlasništu koja će kontrolisati ključne sektore ekonomije. Promena narativa je neophodna, ali nije dovoljna. Teorija ne stvara realnost, promena rezonovanja neće sama od sebe dovesti do promene sistema. Krupni kapital je zarobio državu, ona je , kako je tvrdio Marks, samo kolektivini organ buržoazije, koja u ovakvom sistemu ostvaruje enormne dobiti i nije zainteresovana za njegovu promenu. Odavno je uočeno da je kejnzijanski koncept nastao u Velikoj Britaniji koja je u to doba još uvek bila imperija. Samo nekoliko država u svetu danas ima faktički monetarni suverenitet, recepti Marijne Macukato mogu se realizovati samo u njima. Većina svetskog stanovništva živi u nestabilnim sistemima u kojima država nije u stanju da obavlja svoje osnovne funkcije, a kamoli da osmišljenom misijom obezbedi privredni rast koji počiva na inovacijama.
Najzad, kejnzijanska revolucija dogodila se u specifičnom kontekstu svetske krize kapitalizma. Period ”Zlatnih trideset godina” (Les Trente Glorieuses 1945-1975) zapadne države blagostanja postojao je zbog straha buržoazije od radničkog pokreta. Oktobarska revolucija je reformisla kapitalizam. Kejnz nije krio da je u sukobu klasa on na strani buržoazije, ali je odbacio neoklasičnu ekonomsku ortodkosiju kako bi omogućio kaptalizmu da preživi. U pravu je Slavoj Žižek kad kaže da je ponekad jeres jedini način da se sačuva verska ortodoksija. Kad se nestabilni odnos klasa na svetskom planu promenio u korist buržoazije, neoliberalizam je potisnuo kejnzijanizam.
