Navigacija
Kolona pred granicom sa EU… Kažu – Šiptari beže sa Kosova u Evropu, sprema se neko zlo u kome ne žele da učestvuju.
Žene, deca stariji – uglavnom… Odlaze sa zemlje vekovima natapane krvlju, svih koji su na njoj živeli, zemlje u kojoj je svaki centimetar plaćen životima svojih stanovnika. Ako se izuzmu Izrael i Palestina, sigurno jedno od najskuplje plaćenih mesta za život.
Kada bih rekao da nije sve u novcu i da postoje važnije stvari u životu, većina bi konstatovala da je to najobičnija fraza, koja je toliko izlizana od čestog korišćenja da polako gubi smisao svog postojanja.
Vratiću se na početak priče: Već dugo, predugo – Balkan, sa svojim zemljama, nije ideal mesta na kome bi ljudi želeli da žive i osnuju porodicu. Kao što neko davno reče – “bure baruta kome treba samo jedna iskra, da ode do đavola”.
Godine ratovanja, ogromne žrtve, beda i beznađe – nisu naučili narode sa ovih prostora da pokušaju da pronađu rešenje i zajednički se izbore za bolje sutra.
Mržnja je jača od života i od smrti… Mržnja je deo života i folklora, mržnja je u svakoj ćeliji i truje celo ljudsko biće!
Neko se baš dobro postarao da Balkanci, od tolike doze mržnje, nikada ne počnu da žive dostojno i budu upućeni jedni na druge, jer bi zajedno mogli da promene kompletnu sliku ovog bolesnog i ružnog sveta.
Činjenica da svi negde odlaze, beže u neizvesnost, u neki “bolji život” , govori toliko toga o nama…
Očito da nismo spremni da se suočimo sa svojim strahovima, sa zlotvorima kojima smo dali poverenje da nas vode u “Evropu”, iako nikada ne bi bili ravnopravan deo te “Evrope”.
Dok bušimo još jednu rupu na kaišu, da što duže zadržimo ono što smo poslednje pojeli – vlade, ministri, predsednici i ekonomsko – tajkunska elita govore nam, da moramo još da štedimo i mora da nam bude gore, da bi nam sutra bilo bolje!?
Istina je malo drugačija, zato ljudi i odlaze, nama je sve gore, a gospodi “drugovima”- sve bolje.
Za njih je sam Bog izmislio mržnju, podelu i krize i u takvom svetu plivaju kao žabe u sopstvenoj bari, jer su se rode spakovale i otišle na zapad i sever, pa nemaju čega da se plaše.
Istina, narode… Da mi nismo toliko slabi, uplašeni, podeljeni i razjedinjeni, siguran sam da bi političari i “elita” bili ti – koji beže glavom bez obzira od naroda koji neće više da trpi da živi u bedi, laži, mržnji, strahovima…
Možda Vam izgleda lakše da potražite sreću u tuđini, nego da se borite za nju – ovde i sada!?
Zašto Vas niko ne sprečava da odete?
Zašto svi otvaraju granice i puštaju talas izbeglica?
Ima li neke skrivene namere u tome?
Balkan je veliki lonac i u njemu se stalno nešto kuva, a neko je zaboravio da otvori ventil, pa sve može eksplodirati u sred “civilizovane Evrope”. O posledicama ne bih komentarisao…
Sada svi koji su bacali ulje na vatru iznad koje su se krčkale zemlje ovog regiona, postaju svesni direktne opasnosti od požara koji, ako se ne lokalizuje, zahvata i piromane koji su se igrali šibicama.
Voleo bih da “Balkanci” shvate da ne treba da odlaze, da to trebaju da urade oni koji su ih posvađali, iskoristili, osiromašili…
Vratite osmeh i nadu ljudima, time što se nećete predati bez borbe zlu koje Vam je ovo napravilo.
Za život, kakav dolikuje čoveku!
Za svet bez mržnje i predrasuda!
Za mirnu budućnost naše dece!
Neka naše oružje bude rešenost da sami kreiramo sudbinu.
Za istinsku slobodu svih naših naroda – napred u pobedu!
Đurica Rebić
